Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Braća Karamazovi lektira

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Braća Karamazovi

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Braća Karamazovi

 

Knjigа Brаćа Kаrаmаzovi je strаstveni filozofski romаn koji istrаžuje hrišćаnsku etiku, slobodu volje, otuđenost, supаrništvo, morаl. To je duhovnа drаmа o morаlnim dilemаmа u vezi sа verom, o sumnji i modernoj Rusiji. Od njenog objаvljivаnjа, knjigа je priznаtа širom svetа. Mislioci poput Sigmundа Frojdа, Albertа Ajnštаjnа, Ludvigа Vitgenštаjnа, Mаrtinа Hаjdegerа i pаpe Benediktа XVI su smаtrаli ovo delo kаo vrhunsko dostignuće u književnosti.

 

Dostojevski se u Braća Karamazovi bavi mnogim pitanjima i temama: problem malog čoveka, poniženi i uvređeni, deca patnici, slučajna porodica, psihička podvojenost ličnosti, zločin i kazna, tragika dobrote i lepote , Rusija i Evropa , ateizam i revolucija , hrišćanska etika i antropološka koncepcija čoveka, strast življenja, ljubav i mržnja...

 

PRVA KNJIGA

Fjodor Pavlovič Karamazov

Fjodor Pavlovič se ženio dva puta i imao je 3 sina – najstarijega Dmitrija Fjodoroviča, od prve žene, a drugu dvojicu, Ivana i Alekseja od druge; prva žena, Adelaida Ivanovna (vatrena, smela, plahovita, snažna), je bila iz prilično imućne, plemiće porodice Mijusovih, Fjodor je Adelaidi predložio da pobegne od svojih sa njime ("Prohtelo joj se da pokaže žensku samostalnost"), što je ona i uradila, on je silno želeo da dođe do karijere, međusobne ljubavi nije bilo, ubrzo su počeli da se svađaju, nije on nju tukao, već ona njega, pobegla je sa nekim učiteljem i ostavila malog Miću Fjodoru – umrla je od tifusa ili od gladi, nakon njenog odlaska Fjodor se svima okolo jadao i pričao "bračne" stvari, koje muž ne bi trebao pričati.

 

Prvog se sina oslobodio

On nije napustio svog sina, već ga je prosto zaboravio, te je Miću uzeo sluga Grigorije; međutim tu se pojavio neki Adelaidin sestrić i uzeo Miću pod svoje, ali on je puno radio, pa je o Mići birnula neka tetka, kada je ona umrla, Mića se preselio k njenoj kćeri; Mića nije završio školu, ali je dospeo u neku vojničku školu, pa je bio na Kavkazu, oca je upoznao tek kada je postao punoletan, Fjodor se uverio da je Mića lakomislen, plahovit i da kod njega ništa dugo ne traje.

 

Drugi brak i druga deca

Fjodor, rešivši se Miće, oženio se drugi put Sofijom Ivanovnom (16 god), ona je bila siroče, ali je odrasla u bogatoj kući svoje dobrotvorke, i njoj je Fjodor predložio da pobegne, kasnije razbolela se od neke živčane bolesti, ubrzo je umrla; sa njenom decom desilo se slično što i Mići, Grigorije sluga se brinuo o njima; kada je jednom prilikom Sofijina dobrotvorka došla u posetu i videla kako se brinu o deci, uzela ih je i odvela sa sobom, ona je ubrzo zatim umrla, ali ostavila je svakom dečku dosta para, o njima se sada brinuo glavni staričin naslednik Jefim Petrović; Ivan je bio vrlo pametan, pa je završivši gimnaziju, prešao je na fax, u međuvremenu, nije ni pokušao da kontaktira oca, sam se hranio i izdržavao; nakon faxa došao je kod oca, ok su se slagali.

 

Treći sin Aljoša

On je pošao stazom koja vodi u manastir, voleo je ljude i verovao im, nikoga nije mrzeo niti osuđivao, retko kad je bio nestašan, bio je dobar u školi, ali gimnaziju nije završio, kada je napunio 20 - došao je kod oca, ne zbog njega, nego zato što je tražio majčin grob, ali ni sam Fjodor nije znao gde je, Grigorije mu je pokazao, nakon što je obišao majčin grob, Aljošaje rekao ocu da želi da ide u manastir, Fjodor: - Malo ćeš buktati i ugasiti se. Izlečićeš se i doći nazad. A ja ću te čekati.

 

Starci

Aljošin manastir je bio vrlo popularan, jer je u njemu bio starac Zosima, starac je onaj kojemu vernici poveravaju svoje probleme, traže savet, oproštaj ili samo nekoga za razgovor, narod ih je veoma poštovao; Aljošao je stanovao u samoj starčevoj ćeliji i starac ga je monogo voleo; dolazak braće je mnogo uticao na njega, više se zbližio sa Dmitrijem, nego sa Ivanom.

 

DRUGA KNJIGA

Stigoše u manastir

Treba da se održi sastanak između braće, Fjodora, Mijusova i još par njih, Dmitrije kasni; Fjodor i Mijusov se stalno nešto čačkaju, Mijusova nervira Fjodor i njegovo trućkanje.

 

Stari lakrdijaš

Ušao je starac u sobu, za njim Aljoša, a Dmitrija još uvek nema, Fjodor opet nešto trućka, samo o sebi govori, pun je sebe, kao da zabavlja goste - lakrdijaš, Mijusova to strašno iritira, govori mu da prestane sa tim lažima, a Aljošu to sve blamira, otac ga sramoti svojim ponašanjem, Mijusov se izvinjava starcu u Fjodorovo ime, a Fjodor se brani, pada na kolena i pita starca kako da dosegne život večni, na šta mu ovaj dogovara: Ne lažite; no Fjodor nastavlja sa svojim glumatanjem, on i Mijusov se sve više svađaju; starac im se izvinjava jer će morati malo da ih ostavi nasamo.

 

Žene koje veruju

Pre nisu mogle žene da dolaze u mastire, ali pošto im je sada dozvoljeno, svaki dan podosta njih je čekalo starca da ga vidi, da popriča sa njimeč starac je izašao, počeo da blagosilja žene (klikuše – žene koje su na službi cičale i ječale, ali kada bi ih prinosili sakrementima, odmah bi prestale, neki kažu da je to samo pretvaranje, ali lekari kažu da je to užasna ženska bolest, koja dolazi od suviše teških poslova i porođaja bez lekarske pomoći) starcu se jada jedna žena kojoj su sva deca poumirala, ali ovo poslednje ne može da zaboravi, starcu govori ROĐENI, a on njoj MAJKO; jedna žena govori kako je ubila nekog starca, on joj kaže da ako se iskreno kaje da će joj sve biti oprošteno ("Ljubavlju se sve kupuje, sve spasava"), još jedna žena koja je došla samo da ga vidi i da mu da nešto pare, da on te pare da nekome kome više trebaju.

 

Maloverna dama

Došla je i neka dama, vlastelinka, sa ćerkom u kolicima, Liza, da se zahvali starcu što ju je izlečio, jer nema više noćne groznice, a i ojačale su joj noge, devojčica gleda Aljošu, koji je stalno uz starca i zeza ga, Aljoša sav crveni, ne sme ni da je pogleda, ona se nestašno šali, jer ona i Aljoša su nekada bili prijatelji, on je često odlazio kod njih.

 

Neka bude, neka bude

Pričaju o crkvu, o državi, svađaju se.

Zašto živi takav čovek

 

Na sastanak konačno dolazi i Dmitrij Fjodorovič, on je kicoški odeven, izvinjava se što kasni; nastavljaju razgovor od malopre, pokušavaju da reše konflikt između Fjodora i Dmitrija, jer Fjodor neće da isplati neke pare Dmitriju.

 

Seminarista - karijerista

Aljoša odvede svog starca iz sobe i stavi ga u krevet, stigao ga je Rakitin, pričaju o nekakvom snu, Rakitin mu kaže da je bludnost u njegovoj familiji dovedena do vrhunca i da će krv biti prolivena između oca i sina i da je Grušenjka od njega tražila da joj ga dovede (Aljošu) i da će ona sa njega mantiju skinuti; Rakitin razjašnjava situaciju među Karamazovima: Ivan preotima od Miće verenicu, Katarinu Ivanovnu Kaću, ali on mu je ustupa, kako bi je se što pre rešio i mogao da ode Grušenjki, ali tu su se sudarili Fjodor i Mića, jer su obojica do zla boga zaljubljeni u Grušenjku, a ona ni tamo-ni 'amo; ali Mićka nema ni prebijene pare, ali može da se đeni, za razliku od matorog oca; Ivanu to sve odgovara, jer će on onda dobiti Kaću, a i njen miraz.

 

Skandal

Sad su se svi prebacili u trpezariju igumanovu, iguman dočekuje goste, neki lik se obraća igumanu i kaže da Fjodor neće doći, jer se jako posvađao sa sinom i rekao mu je svašta i sad ga je sramota, pa neće doći; taman što su ovi seli da jedu, Fjodor se pojavio i svi su predosetili da će se desiti nešto loše, Fjodor seda sa njima za sto i, između ostalog, kaže da će svoga sina Aljošu prvom prilikom izvući iz manastira i da ga vodi sa sobom kući, Fjodor nastavlja da izigrava 'lakrdijaša' i da govori razne uvredčjlive besmislice, ostali pokušavaju da ga smire, Fjodor: Ruski seljak donosi ovamo svoj groš zarađen žuljevitim rukama, otkidajući ga od porodice i države! Ta vi, sveti oci, isisavate narod! ostali stadoše smirivati Fjodora, ali on nastvalja da vređa, govori kako neće od njega dobiti ni jedan rubalj, kako su njegovu ženu okrenuli protiv njega, govori Aljoši da se pakuje - vodi ga kući sa sobom, Aljoša osta kao okamenjen, Fjodor sede u kočiju i ode, ali je poslednje rekao da će ga ipak uzvući iz tog manastira.

 

TREĆA KNJIGA

U dnevnoj sobi

Opis kuće Fjodora Pavloviča, sa njim živei sluga Grigorij i njegova žena Marfa, a i sluga Smrdljakov; Grigorij je bio pošten i nepodmitljiv, sam je podigao svu Fjodorvu decu i imao je veliki uticaj na Fjodora, mrzeo je prvu ženu Fjodorovu, dok za drugu nije dozvoljavao da se kaže ijedna loša reč Marfa je bila čak i pametnija od svog muža, ali je ćutala i pokoravala mu se, dece nisu imali, tj imali su jedno koje kad se rodilo imalo 6 prstiju što je Grigorija potpuno satrlo, on nije hteo ni da krsti dete, kako bi izbegao sramotu ("Zato jer je to... zmaj. Dogodila se zbrka u prirodi..."), dete je poživelo samo dve nedelje, a Grigorije nije imao snage ni da ga pogleda baš te noći kad im je umrlo dete, Marfa se probudila na plač deteta i začula kako negde stenje neka žena; to je bila gradska luda Lizaveta Smrdljiva, rodila je dete i pored njega umrla.

 

Lizaveta Smrdljiva

Gradska luda, išla je i leti i zimi samo u nekoj košulji, sva je bila od blata i lišća, bila je siroče zbog čega ju je vole čitav grad i svi su joj tu i tamo udelili po groš, a ona je to odmah nosila u crkvu, jela je samo hleb i vodu, nije umela ni reč da prozbori; jedne noći desilo se da pijana rulja raskalašne gospode naiđe na Lizavetu kako spava i počeše zbijati šale kako se to stvorenje ne može smatrati ženom, među njima je bio i Fjodor koji je čvrsto istupio i rekao da je može smatrati ženom, rulja se polako raziđe i Fjodor se kleo da se i on sa ruljom razišao, ali posle nekoliko meseci svi su shvatili da je Lizaveta trudna, Fjodor se baš i nije obazirao na to, neka trgovkinja je uzela Lizavetu kod sebe da se brine o njoj dok se ne porodi no, kada su je Marfa i Grigorije čuli, porodili su je uspeli su da spasu dete, ali je Lizaveta umrla, njih dvoje su uzeli dete, krstili ga i dali mu ime Pavle Fjodorovič, bez ičijeg naloga, ali mu je Fjodor Pavlovič skovao i prezime: Smrdljakov, služio im je kao kuvar.

 

Ispovest vatrena srca

Aljoša se uzrujao zbog Fjodorove odluke, ali je znao da će ga pustiti nazad u manastir, ali njega je nešto drugo brinulo: pismo Katarine Ivanovne da zbog nečega hitno dođe, krenuo je do nje, ali je iznenada nabasao na Miću, on je sav rastrojen, hoće nešto da kaže Aljoši, a nikako da bekne, traži od njega da prvo ide do oca, a zatim do Kaće, ali nikako da kaže šta hoće.

 

Ispovest vatrena srca

Mića priča kako voli razvrat i žene, priča dok je bio u vojsci kako se razbacivao, i kako je njegov potpukovnik imao dve lepe kćerke: Agafju Ivanovnu i Katarinu Ivanovnu, ona mu se dopala, ali ju je samo posmatrao i ćutao, jer je video da ona njega gleda, no Mića je saznao da njihovim potpukovnikom nisu zadovoljni i da će ga smeniti, kada se to desilo, sreo je Mića Agafju i ona mu se požalila kako nemaju para i kako im je teško, na šta je Mića odgovorio da će im pozajmiti pare, ali samo ako Katarina dođe po njih, Agafja mu je odgovorila da je nitkov, ali je ipak poslala Katarinu, koja je uplašena stajala na Mićinom pragu tražeći pare, Mića gleda u nju i shvata kakva je samo lepotica, odgovara joj da se on to samo našalio, nema on toliko para, Mića je ipak otvorio fijoku i dao joj pare i poklonio joj se, ona se njemu isto poklonila skroz do poda, sve bez reči i otrčala.

 

Ispovest vatrena srca

Posle nekoliko dana Kaća je vratila pare, ali pismo je bilo bez ijedne reči, ali mu je ubrzo poslala još jedno pismo gde mu se nudi da mu bude verenica, Mići se dopalo da mu verenica bude 'bogata mirazuša' , poslao je Ivana kod nje da to razreši, a Ivan se zaljubio u nju; Mića neće da se oženi Katarinom, hoće da je prepusti Ivanu, ali Kaća voli Miću. Mića sada moli Aljošu da on ode kod Katarine Ivanovne i da joj kaže da više neće dolaziti kod nje, on sada ide kod Grušenjke, on nju jako voli, hoće njome da se oženi jednom je Kaća dala Mići 3 hiljade da ih on negde odnese, a on ih je propio sa Grušenjkom, ali Mića kaže da će vratiti te pare, tražiće ih od oca (daće ocu poslednju priliku da bude otac), iako zna da ih neće dobiti, ali on je očajan, ne zna šta da radi otac je pre nekoliko dana uzeo 3 hiljade i stavio ih u jednu kovertu i napisao - Anđelu mome, Grušenjki, ako želi da dođe. Mića se boji da Grušenjka ne ode njemu, starcu, onda će je ubiti, ubiće ih oboje.

 

Smrdljakov

Kod Fjodora Pavloviča dođe Aljoša taman posle ručka, tu je i Ivan, Smrdljakova su odgojili Marfa i Grigorije, ali je dečak oduvek bio divlji, pun nekog prezira, bio je veoma gadljiv, voleo je da je sve savršeno čisto, zbog toga ga je Fjodor poslao u Moskvu da nauči za kuvara, bolovao je od padavice, nije hteo da mu Fjodor nađe neku da je oženi.

 

Kontraverzija

Smrdljakov je konačno progovorio, u ovoj glavi se vrše filozofski razgovori između Fjodora Pavloviča i Smrdljakova, neko je ispričao neku priču kako su nekog vojnika uhvatili negde daleko Azijati i mučili ga da se odrekne Hrista, on je pretrpeo sve muke i nije ga se odrekao, ali je umro, Smrdljakov govori da je taj čovek sigurno veoma glup i da je uzalud umro, trebao je da se odrekne Hrista, tako bi preživeo, a kasnije bi se kroz život nekako iskupio i da pre nego što bi i izgovorio da se odriče Hrista, on bi ga se već odrekao, pa nakon te izjave ne bi imao čega da se odriče, jer već tada ne bi bio pravi hrišćanin, svi su zaprepašćeni Smrdljakovljevom razboritošću i rečitošću.

 

Uz konjak

Nakon završene rasprave, Fjodor nastavlja da pije, već ga polako hvata, nastavlja sa svojom filozofijom, Ivan pokušava da ga zaustavi da dalje pije, ali Fjodor ga optužuje da on to radi zato što ga ne voli, došao je u njegovu kuću i još ga i prezire, Fjodor priča o ženama – svaka mu je dobra, vređa Aljošinu majku, potpuno nesvestan da je to i Ivanova majka, u tom utrčava Dmitrij Fjodorovič, starac beži od njega, boji se da će ga ubiti.

 

Bludnici

Odmah za Dmitrijem utrčali su Grigorij i Smrdljakov, oni su se u presoblju rvali sa njim i nisu ga puštali, jer im je tako zapovedio Fjodor, on je srušio Grigorija i upada sav razjaren, traži Grušenjku, siguran je da je ona kod starca, Fjodor uplašen beži od njega, viče u pomoć, Ivan uspeva da smiri Miću, Aljoša pokušava da ga otera, kada je Mića otišao, Fjodor je sad ubeđen da je ona ovde, Grigorije je jako ljut na Miću, on ga je kupao kad je bio mali, a sad se usuđuje da ga udari; Fjodor traži od Aljoše da ide kod Grušenjke da se uveri kod kojeg će kod njega ili Dmitrija.

 

Obe zajedno

Aljoša je krenuo Katarini Ivanovnoj, ona ga je nestrpljivo čekala, Aljoša joj govori da ju je Mića pozdravio i da nikad više neće doći, Kaća planu, ona kaže da zna da joj je on uzeo one 3 hiljade, odjednom ona zove Agrafenu Aleksandrovnu – Grušenjku da im se pridruži (istina, bila je jako lepa, 22god), Kaća je jako sretna i uzbuđena, stalno ljubi Grušenjku i naziva je 'anđelom', govori joj kako je divna i mila, i kako čovek ne može da je ne voli, njih dve su se "dogovorile" da Grušenjka urazumi Miću, da mu kaže da voli nekog drugog, ali tu Grušenjka kaže da ona nije ništa obećala, a Kaću kao da je polio hladan tuš, shvatila je da ju je Grušenjka namagarčila i da joj se narugala i ona je izbacuje iz kuće, Grušenjka: - I Mići ću odmah ispričati kako ste poljubili moju ruku, a ja vašu nisam! Kako će se on samo smejeti! Katarinu spopadne živčani slom, ona zamoli Aljošu da ide, jer ju je jako sramota.

 

Još jedna propala reputacija

Na putu do manastira, Aljoša srete Miću, ispričao mu je šta se desilo kod Katarine Ivanovne, on se grohotom nasmeja, Aljoša pomisli da se on veseli poniženju Katarine Ivanovne, pre nego što su se rastali, Mića kaže Aljoši da mu mora još nešto priznati, kaže mu da sprema nešto, nekakvu podlost koju upravo na grudima nosi i da ga ništa ne može zaustaviti, Aljoša zbunjeno produži ka manastiru, starcu Zosimi je bilo sve gore i gore, svi se mole za njega, svi sede kod njega u ćeliji, broje mu poslednje minute, Aljoša je napipao u džepu pisamce koje mu je tutnula Kaćina služavka, pismo je od Lize, ona mu otkriva da ga voli i da želi da pođe za njega, i da sutra svakako dođe kod nje, ali da je ne pogleda u oči, jer ju je isuviše stid.

 

ČETVRTA KNJIGA

Otac Ferapont

Starac Zosima je na umoru, oseća da neće preživeti ni današnji dan, hoće da svi sede oko njega da im kaže još koju reč, da prenese na sve svoju mudrost, da se oprosti sa svima u manastiru, otac Ferapont je bio prosti kaluđer, smatrali su ga protivnikom starca Zosime, nikada nije razgovara sa ljudima, stalno je bio sam i ništa nije jeo sem hleba i vode.

 

Kod oca

Aljoša je došao kod oca, pričaju o Ivanu, starac kaže da zna zašto je Ivan kod njega, pazi da se on ne oženi Grušenjkom, a Miću nagovara da se njome oženi, jer ako se starac oženi Grušenjkom on neće dobiti ništa od nasledstva, a ako se Mića njome oženi, Ivan će moći da uzme Katarainu Ivanovnu, Fjodor priča o Ivanu kao da je pravi podlac, starac neće da prijavi Miću za napad, jer se boji da će se Grušenjka sažaliti na Miću i njemu otići, a ako ona možda čuje da je on pretučen, onda neće otići Mići, nego će doći njemu, starcu, starac još kaže da će zgnječiti Mićku i da mu Grušenjku neće ni za šta dati.

 

Spetljao se s đacima

Aljoša se uputio gospođi Hohlakovoj, Lizinoj majci, no, usput je video grupu dečaka na nekom mostiću kako gađaju kamenjem jednog dečaka, s druge strane mostića; Aljoša nije mogao da ostane ravnodušan, već se umeša među dečake da vidi zašto ga gađaju, na šta mu dečaci odgovoriše da to rade zato što je taj dečak veoma podao i zao, Aljoša je pokušao da ga brani, ali ga i sam taj dečak pogodi kamenom u leđa, kada ga je Aljoša upitao zašto ga gađa, šta mu je sad on kriv, mali pojuri na njega kao lud i ugrize ga za prst, Aljoša osta zbunjen, a mali pobeže.

 

Kod Hohlakovih

Kada je Liza videla njegov prst, odmah je tražila da dođe kod nje, ona da mu pomogne; Liza mu traži da joj vrati njeno pismo, ali on njoj odgovara da ju je shvatio za ozbiljno i da kada napusti manastir i završi studije, on hoće njome da se oženi, ali ona je u kolicima, Aljoša joj odgovara da mu to ne smeta, dolazi mama, gospođa Hohlakova, Aljoša kaže da mora da ide, na šta se Liza nadurila i kaže mu da ide u taj njegov manastir i da više ne dolazi.

 

Erupcija u gostinjskoj sobi

Kod Hohlakove sede i Ivan i Katarina Ivanovna, Aljoši se čini da Ivan stvarno voli Kaću i da hoće da je preotme od Miće, on u to do malo pre nije želeo da poveruje, ali mu je i sama g-đa Hohlakva nagovestila da i ona misli da tu ima "nešto", Katarina mu saopštava da čak i ako Mića uzme Grušenjku za ženu, da ga ona neće ostaviti, tj da neće da raskine veridbu, kada on bude bio nesretan sa Grušenjkom, on će se njoj sigurno vratiti, Ivan saopšti da sutra mora da otputuje u Moskvu, na šta se Katarina obradova; Aljoša ju je (sve pred Ivanom) optužio da se ona samo pretvara da je sretna i da je samo umislila da voli Dmitrija, da ona u stvari voli Ivana i da uživa u tome da ga muči, na šta Ivan odgovara da ga ona nikada nije volela, znala je da on nju voli i namerno i svesno ga je mučila, držala ga blizu sebe, svetila mu se za sve uvrede koje joj je Dmitrij naneo, on kaže da odlazi u Moskvu da mu njeno "Zbogom" ne treba, Aljoša se oseća krivim za ovo što se desilo, za ovo što se Ivan naljutio.

 

Erupcija u komori

Katarina Ivanovna je dala Aljoši neke pare da on to odnese kod štapskapetana Snjegireva za neku uvredu što im je Dmitirj naneo, Snjegirev i njegova porodica žive u velikom siromaštvu, Snjegirev je izbačen iz vojske, nemaju nikakvih prihoda, a kada je Aljopa ušao, on je čuo poznati glas dečaka, Iljuše, koga je već tog dana sreo, na onom mostiću, mali misli da je Aljoša došao da se žali na njega, Snjegorev je veoma sarkastičan i neprijatan, misli da je Aljoša došao da ga ponizi, njih dvojica izlaze napolje da porazgovaraju.

 

Na čistom vazduhu

Dmitrij je jednom prilikom, kada se napio, izvukao za bradu Snjegireva iz kafane, baš u trenutku kada je njegov sin, Iljuša, išao iz škole sa drugarima; ta mu se slika zauvek urezala u sećanje, njegov otac javno ponižen, zbog toga su i deca iz škole počela da zadirkuju maloga Iljušu, zato je danas Iljuša ugrizao Aljošu za prst, osvetio se Karamazovu, Aljoša je to sada shvatio i želi da se pomiri sa Iljušom, a Snjegirevu obećava da će mu se Mića javno izviniti, Aljoša objasni Snjegirevu da je Mića uvredio i svoju verenicu, Katarinu Ivanovnu, i da ona šalje pare u pomoć Snjegirevu ("To znači da dolazi sestra bratu u pomoć"), Snjegirev je veoma ponosan čovek, ali ga je situacija naterala da primi pare, on se sasvim obradovao, sretan je jer sad može da leči svoju kćerku i ženu (koja je luda, ali skroz), ali odjednom u očima Snjegireva sevnu nešto neobično i divlje i on upita Aljošu da li bi želeo da vidi jedan trik, Snjegirev uze pare i zgužva ih, zatim ih baci na zemlju i poče da ih gazi nogom, jer kako će on objasniti svome sinu da je na sramotu primio pare, Aljoša uze te zgužvane pare i uputi se Hohlakovoj da vrati Kaći pare.

 

PETA KNJIGA

Zaruke

Aljoša opet dođe kod g-đe Hohlakove, ona ga zamoli da ide kod Lize i tamo da malo pričeka; Aljoša joj ispriča šta se desilo kod Snjegireva i kaže da se sigurno on postideo što se toliko obradovao parama pred Aljošom i da zato nije hteo da uzme novce, ali će ih sigurno uzeti sutra, jer mora, kada je završio, Liza mu se izvini i kaže da je ono pismo zaozbiljno mislila, nije se šalila i izvinula mu se za njeno ponašanje, ona mu ljubi ruku, on je nju poljubio u usta, ona se malo zbunila, kaže da za to još ima vremena, jedno drugome izjavljuju ljubav i tako to... Kada je Aljoša izašao iz Lisine sobe, naleteo je na Hohlakovu, koja je prisluškivala, ona ga je sa strogošću pogledala i rekla mu da se mane tih detinjarija i pustih snova, ona je u kolicima, ne može se on Lisom ženiti, traži od njega da joj da Lisino pismo, on neće i istrča na ulicu.

 

Smrdljakov sa gitarom

Aljoša je zaključio da ga brat Dmitrij izbegava, a veoma želi da se sretne sa njim, sakrio se negde ispred neke kuće i tu ga čeka; začuo je muški glas kako peva (Smrdljakov) i neku devojku kako se mota oko njega, Smrdljakov i ona razgovaraju, on kaže kako mrzi čitavu Rusiju i da sve Ruse treba išibati, za Dmitrija kaže da je nesposoban, da je bekrija, pa ga ipak svi poštuju, iznenada Aljoša kine, Smrdljakov ga spazi, Aljoša stade se raspitivati o Dmitriju, a Smrdljakov mu kaže da zna da on i Ivan treba da se sastanu u nekoj krčmi, Aljoša krene tamo, ali srete samo Ivana.

 

Braća se upozanju

Ivan govori Aljoši kako on sutra odlazi za Moskvu, a njih dvojica nikada nisu stigli da se upoznaju, on je 4 godine stariji od njega i njih dvojica nikada nisu bili drugovi; Aljoša je zabrinut za odnose između oca i Dmitrija, a Ivan mu odgovara da se to njega ne tiče, nije im on nikakav dežurni stražar i da on nije preotimao Katarinu Ivanovnu od Miće, on ju je sam predao Ivanu, priznaje da je zaljubljen u Kaću, a zna da je i ona zaljubljena u njega, samo to nikako da sama shvati; njih dvojica ručaju i pričaju, upoznaju se.

 

Buna

Ivan filozofira, priča o Bogu, priča neke bolesne priče o deci koju roditelji mrze, pa ih maltretiraju, govori Aljoši da ga voli i da ga neće prepustiti starcu Zosimi, zatim Ivan priznaje da je napiso neku poemu i čita je Aljoši.

 

Veliki inkvizitor

Ivanova poema, nije to strašni sud, nego je Bog, čisto iz znatiželje, sišao na zemlju da vidi šta ima, ali on je došao u Španiju, baš u vreme kad su lomače najstrašnije gorele, masa je prpoznala Boga i svi su se skupili oko njega, on ih blagosilja, ali tada je na trg došao sam kardinal – veliki inkvizitor i naredio da se Bog uhapsi, kardinal u tamnici razgovara sa Bogom, tj ne razgovara, jer ga ne interesuje šta Bog ima da kaže, kardinal mu govori kako će ga sutra spaliti na trgu, kao najgoreg jeretika, džabe je dolazio, jer kakvu god on strahotu da uradi, pravdaće se pred narodom kako on to sve radi u Božije ime, kad kardinal završi sa svojim govorom, Bog mu priđe i poljubi ga, on sav zadrhta i pusti ga na ulice gradske, Aljoša je skoro pobesneo, rekao je Ivanu da su to sve same gluposti, Ivan je razočaran mislio je da će bar u Aljošinom srcu biti mesta za njega i njih dvojica se raziđoše.

 

Zasad još jako nejasno

Ivan se uputi ka ocu, bio je nekako besan na samoga sebe, jer se do sada nije udostojio da lepo razgovara sa Aljošom, a sad je odjednom izgovorio gomilu besmislica, kada je došao do kuće, sreo je Smrdljakova, Smrdljakov je pokazivo veliko interesovanje za Ivana i veoma ga je poštovao zbog njegove učenosti, što je kod Ivana izazivalo gađenje i on je zamrzeo Smrdljakova, ali nikada nije sebi dopuštao da bude neučtiv, Smrdljakov ga upita zašto nije otišao u Čermašnju, to ga je zamolio sam Fjodor, Ivan mu ne odgovara; Smrdljakov mu se žali kako ga starac stalno zapitkuje zašto Grušenjka nije došla i da stoji ispred kapije i gleda da li ona dolazi, čim ona bude došla – odmah da mu javi, a s druge strane, Dmitrije preti Smrdljakovu da čim Grušenjka dođe, njega prvog da obavesti ili će ga ubiti, Ivan mu kaže da je kukavica i da se neprestano boji za svoj život, a Dmitrij to tek tako kaže u zanosu, ne misli zaozbiljno, Smrdljakov još priča kako je starac počeo noću da se zaključava, ne pušta čak ni Grigorija unutra, a sa njime se dogovorio da ako dođu Grušenjka ili Mića da mu da "tajne" znakove tako što će mu kucati na prozor – 5 udaraca – ako dođe Grušenjka, 3 udarca – nešto bitno se desilo, još priznaje Ivanu da je te znake rekao i Dmitriju iz straha, Smrdljakov kaže da Dmitrij zna i za kovertu sa 3 hiljade rubalja koju je Fjodor pripremio za Grušenjku i da se boji Dmitrija da će on doći i ubiti starca, a njemu je logičnije da Grušenjka pođe za starca, jer siroti Dmitrij nema ništa, Ivan govori Smrdljakovu kako je on strašan gad i neće sa njime ništa da ima i da sutra odlazi u Moskvu.

 

Zanimljiv razgovor sa pametnim čovekom

Ivan je otišao kod Fjodora da prespava, spakovao se sutra i pozdravlja se sa ocem, koji ga moli da ode u Čermašnju i da tamo njegovu šumu proda, tj da ide tamo i nagodi se sa trgovcem, Ivan mu odgovara da ne može; seo je u voz i otišao u Moskvu, Smrdljakov je pošao po nešto u podrum, ali ga je spopala padavica, pa je pao niz stepenice, nije mu se ništa dogodilo, ali nikako da dođe sebi, Grigorij je takođe bolestan, u krevetu je i ne može da ustane zbog ukočenosti u krstima, Fjodor Pavlovič je sav u ljubavnom zanosu i gotovo je siguran da će mu večeras Grušenjka doći.

 

ŠESTA KNJIGA

Starac Zosima i njegovi gosti

Aljoša je ušao u starčevu ćeliju, kome je začudo, bilo dobro, svi kaluđeri i monasi su sedeli oko starca, Zosima odmah upita Aljošu da li se video sa bratom, jer treba pod hitno da se vidi sa njim, starac oseća da će se nešto loše desiti, Zosima objašnjava drugima zašto mu je Aljoša tako drag – kaže da je imao starijeg brata, koji je umro pred njegovim očima i zbog njega je i primio kaluđerski čin, Aljoša ga podseća na njega, starac, pošto oseća da mu je ovo poslednja noć, želi da što više kaže svojim učenicima, da im prenese što više mudrosti i znanja.

 

Iz života u Bogu umrlog jerosimonaha starca Zosime, sastavio po njegovim rečima Aleksej Fjodorovič Karamazov

 

Biografski podaci
- O mladiću, bratu starca Zosime
Brat Markel bio je stariji od Zosime (tada se zvao Zinovij) osam godina, kada je nastupio post, on ga je ismevao, govorio kako nema Boga i kako je to sve besmislica, ali šeste nedelje posta on se jako razboleo i pao u krevet, lekar ga je pregledao i reko majci da ima sušicu i da neće još dugo izdržati, mati stade oprezno moliti brata da posti i da primi svete Božije tajne, brat na to pristade i do tada se jako duševno promenio, odjedanput se u njemu rodila divna duša – umro je treće nedelje posle Uskrsa.


- O Svetom pismu u životu Zosime
Zosimu je majka poslala u Petrograd u kadetsku školi, ona je umrla tri godine nakon toga, tamo je imao knjigu sa biblijskim pričama i ilustracijama i to je počeo da čita i proučava, Zosima priča o Bogu, kako treba verovati i kako ga treba poštovati


- Uspomene iz dečačkog i mladićkog doba starca Zosime, dok je još živeo u svetu; Dvoboj
U kadetskoj školi je proveo osam godina i pretvorio se u pravog vojnika, u biće gotovo surovo, gadno i divlje, bio je spreman da prolije krv za čast (iako još nije znao šta je to prava čast); tada se prvi put zaljubio u jednu mladu i divnu devojku, kćerku uglednih roditelja, ali je nije zaprosio jer mu se još nije rastajalo od samačkog života, tada su ga i premestili, a kada se vratio - devojka je već bila isprošena i udata, ali ona je bila već odavno isprošena i Zosima je zaključio da se ona njemu narugala i on je planuo osvetom i počeo je tražiti priliku da se osveti svome "suparniku" i jednom prilikom ga je ismeo javno u društvu i izazvao ga je na dvoboj (iako je bio kažnjiv, dogovorili su se u 7 sati van grada); kada se Zosima vratio kući on je besan i neraspoložen udario svoga slugu po licu, kada je ujutro ustao, otvorivši prozor ugledao je sunce na izlasku i zasuo ga je cvrkut ptica i počeo je u svojoj duši osećati nešto gordo i shvatio je da je juče izudarao svoga slugu, odjednom kao da je igla probola njegovo srce, sinule su mu reči njegovog pokojnoga brata, tj da li je iko zaslužan da ga drugo ljudsko biće služi, onda je shvatio da on treba da ide i da ubije čoveka koji mu ništa nije skrivio, pao je slugi pred noge i moli ga za oproštaj; kada su došli na dvoboj, Zosima je bio skroz veseo i protivnik je prvi pucao i okrznuo mu malo obraz i uvo, a kada je došao red na njega, on baci pištolj daleko u šumu i izvine se svome protivniku, kaže da je juče bio lud, a da je danas novi čovek, oni ga odmah prozvaše kukavicom, ali on za to nije puno mario, tog je jutra podneo ostavku u vojsci i odlučio da ode u manastir – tada su ga svi u vojsci zavoleli, dok mu nije stigla ostavka, većina ga je tada držala za budalu, ali bilo je i onih koji su ga poštovali.

 

- Tajanstveni gost
Zosimi je prišao neki gospodin (oženjen, troje dece), često mu je dolazio i njih dvojica su se združili, no gospodin kao da je osećao potrebu da se poveri Zosimi, što je jednom prilikom i učinio – rekao mu je da je ubio čoveka pre 14 godina, zaljubi se bio u neku gospođu, koja je odbila njegovu ljubav i jedne večeri on se uvukao kod nje u kuću i ubio je nožem i sve napravio tako da sva sumnja padne na sluge, što se i desilo; u početku ga nije mučila savest, ali kasnije sve jače i jače, dok konačno nije odlučio da se nekome poveri, on traži od Zosime da mu kaže da li da se preda ili ne, Zosima, naravno, bira put istine, kada je gost otišao, Zosima pade na kolena i stade da se moli, kada odjednom gost se vratio nazad i sav unezveren gleda u Zosimu i ćutao je čitav minut dok na kraju ne reče da je zaboravio maramicu (kasnije, na samrti mu je priznao da se vratio da ga ubije, ali je Bog pobedio đavola u njegovom srcu); u kući gosta se održavala neka proslava i on je tu pred svima priznao da je ubio i izložio neke dokaze, što ih je čuvao 14 godina, niko mu nije verovao, svi su mislili da je poludeo, kasnije se razboleo i umro.

 

Iz razgovora i poruka starca Zosime

 

- Nešto o ruskom kaluđeru i o mogućem značenju njegovom
Zosima objašnjava šta je to "kaluđer", kakav to čovek treba da bude i koja je njegova misija; kaže da i među kaluđerima ima raznih, nisu svi baš najčistijeg srca i da ima svakakvih razloga zbog kojega ljudi pristupaju u manastir; kaže da je njihov zadatak da čuvaju narod i sačuvaju njegovo srce.


- Nešto o gospodarima i o slugama, i o tome da li je između njih moguće bratstvo
Zosima kaže kaluđerima da propovedaju brzo, jer samo Bog može da spase Rusiju, da čuvaju veru i lik Hristov, priča kako je sreo svoga nekadašnjeg slugu i kako mu je bilo jako milo što ga je video, lepo su se ispričali i na kraju mu je sluga dao koju rublju za manastir i koju za njega, "da mu se nađe", Zosima kaže da mu je on nekada bio sluga, a sada su jednaki; - Svet ne može bez slugu, ali učini da tvoj sluga bude slobodniji.


- O molitvi, o ljubavi i o dodiru s drugim svetovima
Govori da kad "vide" greh da se uvek trude us pomoć ljubavi da ga isprave, da vole ljudski rod, a i njegov greh, da preuzmu molitvom sve grehove na sebe i da učine sebe odgovornim za njega.


- Može li čovek suditi sebi sličnima? O bezgraničnoj veri
Kaže da nikome ne možeš da sudiš, ako si ti već zgrešio, raduj se zbog onih koji nisu.


- O paklu i paklenom ognju. Mistično razmatranje
Starac misli da je pakao patnja što čovek više ne može da voli.
To je sve što je Aljoša zabeležio; smrt starčeva nastupila je iznenada i neočekivano, čak pet minuta pre smrti, starac je još uvek bio veseo i pričao, ali odjednom je osetio jaku bol u prsima i čvrsto pritisnuo ruku na srce, uprkos svim bolovima, on se lagano i sa osmehom spustio na pod, kleknuo, sagnuo do zemlje i poljubio je, moleći se tiho i radosno – predao je dušu Bogu, vest o starčevoj smrti se neverovatno brzo raširila.

 

SEDMA KNJIGA

Samrtnički zadah

Telo pokojnog Zosime su po propisima pripremili za pokop i u ruke su mu stavili Božiju ikonu, pred manastirom su se, pored prostog sveta, okupili i razni kaluđeri i sveštena lica iz drugih manstira (Rakitina je poslala g-đa Hohlakova da je o svemu izveštava), Aljoša je sedeo na nekom starom nadgrobnom kamenu, okrenut licem prema ogradi, kao da se skriva iza tog spomenika, jecao je tiho, ali gorko i celo telo mu se treslo od jecaja, otac Pajsije je prišao da ga uteši, međutim, desilo se nešto što je obradovalo nevernike i protivnike starca Zosime, u prostoriji u kojoj je on ležao, nisu bili otvoreni prozori, jer su monasi smatrali da će Bog njegovo telo sačuvati od raspadanja, ali nakon nekog vremena, počeo se po malenoj prostoriji širiti samrtnički zadah, ta vest se veoma brzo proširila po manastiru, a zatim i po čitavome gradu – to je okupilo još više sveta, da dođu da bi se sami uverili, monasi su pokušavali da smire narod, ali to im nije polazilo za rukom, da situaciju bude još gora, došao je i otac Ferapont (tzv, protivnik starca Zosime), kada je ušao u prostoriju, počeo je da krsti zidove: "Odlazi, sotono!", vređa Zosimu i ostale monahe, kako uče narod glupostima i šire sotonine misli, još je na kraju rekao "Moj je Gospod pobedio!" samo da bi se narugao, Aljoša je iz manastira otišao bez pozdrava, ali otac Pajsije je rekao da će se on još vratiti.

 

Takav trenutak

Aljoša je bio potpuno potišten, smatrao je ovo najtužnijim danom do sada, starac je do sada stajao pred njim kao nesumnjiv ideal, a sada nije mogao da podnese što je najpravedniji među pravednima izvrgnut takvoj podrugljivosti i pakosnoj sprdnji lakomislene rulje, Aljoša je slučajno naleteo na Rakitina i on ga poziva kod Grušenjke sa njim da pojedu i popoiju nešto (Iz sveca u grešnike).

 

Glavica luka

Trgovac Samsonov bio je javni Grušenjkin pokrovitelj, kod njegove rođake živela je Grušenjka; ona je iz čestite porodice, svešteničkog staleža, bila je prava lepotica, ponosna i drska i znala je s parama, trgovac Samsonov bio je pod jakim uticajem Grušenjke, manipulisala je njime kako je htela, ali on joj je savetovao da ako će birati nekoga od dvojice Karamazovih, da svakako izabere starca i to samo ako će je ženiti i da joj pre toga prepiše pare, kada su Aljoša i Rakitin došli kod nje, ona je sva nešto bila uznemirena i rastrojena, žali se Aljoši kako se boji da će Mića doći, boji se jako Miće, ali se ipak veoma obradovala Aljoši, sve se nešto umiljava oko njega, tepa mu, sela mu je u krilo, govori mu kako ga voli i on kao da je skroz zaboravio na njeno jučerašnje ponašanje prema Katarini Ivanovnoj, ona priznaje da je Rakitinu obećala šampanjac i neke pare ako ga dovede njoj (ko zna zašto), Aljoša joj govori kako je smatra sestrom, kako ga je u život vratila, Rakitin ih ljubomorno gleda i stalno nešto dobacuje, Grušenjka priča kako je pre 5 godina upoznala nekog oficira iz Poljske i jako se zaljubila, ali on je nešto otišao po dužnosti i sada se iznenada opet pojavio i javio se da je u Mokrom (neko selo) i da hoće da se vidi sa Grušenjkom, poručio joj je još da sedi i da čeka i da će poslati glasnika po nju, zato je ona sva kao na iglama, konačno je došao glasnik i oficir zove Grušenjku kod njega u Mokro, ona kaže Aljoši da poruči Mići: - Nitkovu dopala Grušenjka, a ne tebi plemenitom! Aljoša ode u manastir.

 

Kana Galilejska

Aljoša uđe u prostoriju gde je starac ležao, pade na kolena i poče da se moli, ali stalno su mu misli lutale i odjednom začu glas Zosime i rekao mu je "Veselimo se", Aljoša podiže glavu i naglo se trgnu - probudio se, on je bio toliko premoren da je zaspao u molitvi, na podu, on izađe iz prostorije i kao pokošen pade na zemlju i stade je grliti i ljubiti ("On je pao na zemlju kao slab mladić, a digao se kao borac."), posle tri dana istupio je iz manastira.

 

OSMA KNJIGA

Kuzma Samsonov

Grušenjka je jednom spomenula Mići za tog njenog oficira, ali pošto se on nije pojavljivao već duže vreme, Mića je verovao da je to sa njim prošlo, a Grušenjka malo kod njega i malo ga voli, a malo ko zna kod kog drugog, ali on je čvrsto vreovao da će se ona odlučiti za njega i da će mu sigurno doći, međutim i kada bi se ona odlučila za njega, on nema ni prebijene pare – šta će on takav njoj, on se odlučio da ide do trgovca Samsonova i da od njega traži pare, prvo trgovac u opšte nije hteo da ga primi, ali Mića je toliko navaljivao da ga je trgovac na kraju primio, Mića nudi Samsonovu prava na selo Čermašnju za tri hiljade rubalja (Mića nije baš najbolji govornik, pa je taj svoj plan skroz zbrzao, a još je u mlatarao rukama, a i bio je jako nervozan), Samsonov mu konačno odgovara da se on takvim poslovima ne bavi, ali da zna čoveka koji će mu rado pomoći, neki seljak, trguje šumama, zovu ga Ljagavi, no, kasnije se ispostavilo da se trgovac samo sprdao sa Mićom, poslao ga je tamo u neku selendru samo da se malo zabavi, on je bio pakostan, hladan i podrugljiv čovek.

 

Ljagavi

Mića je morao da putuje u ono selo, ali nije imao ni prebijene pare, pa je morao da pozajmi, kada je došao u to selo, neki mu je čovek rekao da Ljagavi nije tu, ali on ga može odvesti do njega, mogu da idu i peške, jer je blizu, naravno da nije bilo blizu i da su jako dugo hodali, Mića je sav euforičan i veoma nervozan, stalno misli na Grušenjku i na to kako sad njega nema, ona moža ode Fjodoru – zato mu se jako žuri, kada su konačno pronašli Ljagavog, on je spavao i nisu ga mogli probuditi, jer je bio pijan kao zemlja, Mići je predloženo da tu prespava i sačeka jutro, jer će se do tada ovaj valjda otrezniti; kada se ujutro Mića probudio, razgovarao je sa Ljagavim koji mu kaže da ne kupuje nikakve šume i da ne poznaje nikakvog Fjodora Pavloviča, Mića mu govori da je hulja, da ga laže, a onda mu je odjednom sinulo – da je prevaren, totalno smrvljen, i duševno i telesno, potrošivši sve pare, krenuo je peške da tumara do kuće, spasili su ga neki slučajni putnici, koji su ga pokupili usput.

 

Zlatni rudnici

Vrativši se u grad, krenuo je pravo Grušenjki (to je bila ona Mićina poseta o kojoj je Grušenjka pričala Aljoši i Rakitinu), ali ona je uspela da ga se otarasi tako što ga je nagovorila da je otprati do Samsonova, on joj je obećao da će doći po nju u dvanaest sati, prvo je išao do Smrdljakova, ali pošto je on bio bolestan, raspitao se kod nekih žena da li se šta desilo noćas, tj da li je Grušenjka dolazila (ne sme nešto da propusti), zatim se sredio kod kuće i otišao g-đi Hohlakovoj da traži od nje pare, ona ga baš i nije volela zbog njegovog ponašanja prema Katarini Ivanovnoj; njegov plan je i dalje bio isti - nudio joj je prava za Čermašnju; ona mu obećava te tri hiljade i kaže da će mu ih dati, ali ga stalno zapitkuje da li on hoće da ide da kopa u rudnicima, priča mu kako su u rudnicima pare, kako će tamo steći bogatstvo (ona priča u nekakvom zanosu, a Mića je stalno prekida kako mu te pare sad trebaju i kako nema vremena, on je sve nervozniji), Mića je konačno srećan jer je našao pare i kada ju je zamolio da mu tu svotu odmah preda,
- Kakvu svotu, Dmitrije Fjodoroviču?
- Obećane tri hiljade... koje ste tako velikodušno...
- Tri hiljade? Milisite rubalja? Ah, ne, ja nemam tri hiljade.
Došlo je do nesporazuma, jer je Hohlakova u stvari predlagala Mići da ide na Sibir u rudnike - tamo će naći pare koje mu trebaju; Mića besno izađe iz njene kuće i krene po Grušenjku, ali tamo su mu rekli da se ona kod trgovca zadržala samo na kratko (otišla je u Mokro kod oficira), sad je već totalno lud od besa i otišao je do Grušenjke, ali tamo je samo njena sluškinja Fenja, on se dere na nju i ispituje je gde je Grušenjka, ali ova neće da mu kaže.

 

U mraku

Mića je zaključio da ako Grušenjka nije nigde - sigurno je otišla kod Fjodora i onako sav unezveren, uputio se tamo; kada je tamo stigao, video je svetlo u Fjodorov spavaćoj sobi, to odmah znači da je ona tamo, on se došunjao ispod Fjodorovog prozora i prisluškivao, ipak je Fjodor sam, no Mića mi pokuca na prozor 5 puta (znak koji mu je Smrdljakov rekao ako Grušenjka dođe) i Fjodor odmah iskoči skoro čitav kroz prozor i poče da je doziva, "Lična odvratnost nezadrživo je rasla. Mića više nije znao za sebe i odjedanput izvuče iz džepa tučak... - Onda me je sam Bog sačuvao - rekao je posle sam Mića" (nije ga ubio, što će se tek kasnije ispostaviti), Grigorije je čuo nešto i izašao da vidi šta se dešava i naleteo na polu normalnog Miću, koji ga je oborio, i Mića baci onaj tučak u travu, na nekoliko koraka od Grigorija Mića je trčao kao bez glave i otrčao je, naravno, Grušenjki.

 

Iznenadna odluka

Tamo je našao samo služavku, Fenju, i nju je preplašio, onako sav kao lud i krvav, pa mu je ona sve ispričala, gde je Grušenjka, s kim, o poseti Aljoše i Rakitina zatim Mića ode ka Petru Iljiču Perhotinu (kod njega je založio neke svoji pištolje za 10 rubalja) da povrati nazad pištolje, jer mu je doneo pare, ali pošto je banuo i kod njeka sav tako unezveren i krvav, Petar mu je prvo ponudio da se umije i da se malo sredi, kada mu je ovaj vratio pištolje, Mića je počeo da ih puni barutom, kaže Petru da ide u Mokro, jer tamo je žena, ali ne sme mu ništa više reći, a ni on nikome ništa ne sme da priča Dmitrije je otišao u radnju i svega kupuje naveliko, pića i hrane, i jako puno troši, odjednom dotrčava Fenja i moli Miću da nikoga ne ubije, da ne ubije Grušenjku, da se na nju ne ljuti, jer će je onaj oficir sigurno uzeti za ženu, zato se i vratio, moli ga isto i Petar, Mića kaže da neće nikoga ubiti.

 

Ja se vozim

Kada je stigao u Mokro, odmah je zadužio krčmara, Trifona Borisiča, da okupi svirce i devojke i da istovari piće i hranu koju je done, Grušenjka je sedela sa Kalganovom (neki lik), tu je bio i Maksimov (neki matori) i dva Poljaka (panovi).

 

Pređašnji i nepobitni

Mića je upao u sobu kod Grušenjke i ostalih gostiju i počeo sav onako zbunjen da priča nešto, da objašnjava, pun emocija, niko ne može da ga razume, Grušenjka uspeva da ga smiri, oni svi zajedno pričaju, piju, Mića nazdravlja za Poljsku, ali panovi neće za Rusiju, onda su se kartali, pa su panovi nekako uspeli da izvaraju Miću na kartama, pa je dosta izgubio, Mića je izveo Grušenjkinog oficira napolje i nudim mu 3 hiljade samo da ode i da sa sobom povede i svog ortaka, ali Poljak neće, on je duboko uvređen, vratio se u sobu da sve to izreferiše Grušenjki, ali on govori malo poljski, malo ruski, Grušenjka je besna zbog toga, kaže mu kako nije moguće da je za 5 godina potpuno zaboravio ruski, on Miću naziva njenim ljubavnikom, Mića to poriče, a kaže da je pan uzeo malopre pare koje mu je Mića ponudio, Grušenjka je duboko razočarana, opet počinje onako da histeriše, grdi sama sebe kako je samo mogla 5 godina da lije suze zbog takvog nitkova i protuve, ali panovi su sada počeli da vređaju Grušenjku, Mića to nije dozvolio i isterao ih napolje.

 

Bunilo

Mića je namerno baš u Mokrom opet organizovao "terevenku" – zato što se tu i upoznao sa Grušenjkom, tu se i zaljubio u nju i zato je sada hteo opet da tako nešto napravi, otpočelo je pravo ludilo, svi su igrali, pevali i pili, Grušenjku je isto počelo da hvata, a Miću već odavno dok je Mića igrao, ona ge ja čas zvala da sedi malo pored nje, čas da se vrati igri Grušenjka se jada Mići kako je volela svoga pana, kako ga je čekala svih ovih godina, a on ispao sav takav nikakav, ona plače, on je teši i grli: "Mića, Mića, kako sam mogla biti luda i pomisliti da nakon tebe ljubim nekoga drugoga! Opraštaš li mi Mića?" - Grušenjka mu izjavljuje ljubav, a on je kao opijen, kao da je dobio krila, sada i ona hoće još da pije hoće da pleše, na kraju umor je savlada i Mića je odvede na neki krevet, ispričao joj je kako je ukrao od Kaće one pare, ali ona mu kaže da nema veze, može da uzme od nje, sad je sve što je i njeno njegovo, ali Grušenjka primeti da ih gleda neko i probudi se iz tog svog zanosa - vlasti su došle po Miću zbog ubistva Fjodora Pavloviča Karamazova.

 

DEVETA KNJIGA

Početak karijere činovnika Perhotina

Petar Iljič Perhotin (onaj Mićin prijatelj kod koga je založio pištolje), nakon Mićinog odlaska, je počeo da istražuje šta se to desilo sa Mićom, prvo je otišao do Grušenjkine sluškinje Fenje i tamo se malo raspitao, zatim je otišao do Hohlakove i s njom je isto razgovarao.

 

Uzbuna

Petar Iljič je otišao kod Mihaila Makaroviča Makarova (potpukovnika u penziji i dvorskog savetnika) da mu kaže šta se desilo, kod njega su se nalazili i doktor Varvarinski i državni tužilac Ipolit Kirilovič i mladi istražni sudija Nikolaj Parfenovič Neljudov, oni su bili već obavešteni o svemu jer ih je Marfa Ignjatijevna, žena Grigorijeva, već o svemu obavestila, ona se probudila i videla da nema Grigorija u krevetu, našla ga je u dvorištu i on joj je nekako uspeo reći da je Mića napao, a možda i ubio gospodara i da ide da zove nekoga, kada je ušla u gospodarevu sobu, videla ga je kako leži na sredini sobe - mrtav, zvala je komšinicu i uspele su preneti Grigorija u krevet, a zatim je došla kod Mihaila Makaroviča i sve mu ispričala, svi su požurili u Mokro, jer su videli da nema para Fjodorovih i zaključili kako ih je sigurno Mića ukrao i sada tamo pravi terevenku, a posle će se ubiti i svi žure tamo kako bi ga sprečili, za svaki slučaj, Trifon Borisič (krčmar) je sakrio pištolje, lekar je došao da pregleda Smrdljakova i rekao kako neće preživeti jutro.

 

Unakrsan put duše, prva stanica

Mića viče kako nije kriv, nije ubio oca, kriv je što je ubio drugog starca (na Grigorija misli), jer mu je on bio kao pravi otac, ovi mu govore da ne brine, jer je Grigorije živ, Grušenjka viče kako je ona kriva za sve, zbog nje je on ubio, nju treba da osude, ona ga je do ludila dovela, počeli su da ispituju Miću, on je skroz zbunjen, potpuno je van sebe, stalno ponavlja da ga nije ubio, iako je po čitavom gradu pričao kako će ga ubiti, on je javno govorio kako ne voli oca; priča kako mu je otac dugovao puno para, ali je pristao da se nagodi sa njime na te tri hiljade, ali on ni to nije hteo da mu da, u susednoj sobi drže Grušenjku, Mića čuje njeno zapomaganje, pa hoće da jurne ka njoj, i ona ka njemu, ali mu svi govore da se smiri, da se pribere malo, on pristaje da sve ispriča šta se desilo.

 

Druga stanica

Mića poče prilati sve redom, moli da ga ne prekidaju, kako je bio kod Petra Iljiča za pištolje, kako je išao kod trgovca Samsonova, ali neće nikako da kaže zašto su mu baš bile potrebne te tri hiljade i kome je trebao da vrati dug, zatim počeše ga ispitivati oko onog tučka, koga je uzeo kod služavke Fenje, zašto ga je uzeo, Mića odgovori da se odbrani od pasa, ali kaže da u principu, ni ne zna zašto ga je uzeo, samo ga je uzeo i otrčao.

 

Treća stanica

Zatim Mića dođe do onog momenta kada je bio pod prozorom, on prizna da kada se starac nagnuo da je uzeo onaj tučak i da ga je njime udario po glavi, ali ovi mu ne veruju, jer kako kažu, našli su Fjodorovo telo u sobi, a ne na prozoru, onda im je objasnio i znakove, i rekao kako su za njih znali samo on i Smrdljakov, ali odlučno i uvereno govorio kako ga on nije ubio, a nije ni Smrdljakov, jer on je bio sav tako bojažljiv, a nije ni pare voleo, a možda je on i sin Fjodorov, Mića poče pričati kako je u dvorištu udario Grigorija, kako je bio kod Fenje onako sav krvav i da nije ni primetio da je krvav, pa kako je odlučio da se ubije i da pre toga napravi terevenku, na pitanje – odakle mu para za terevenku – Mića nije mogao da odgovori, reče da mu je rađe da ga osude, nego da takvu sramotu prizna, onda mu rekoše da mora da skine sve sa sebe, kako bi sve detaljno pretresli i ispitali.

 

Tužilac ulovio Miću

Mića je veoma besan i izuzetno mu je neprijatno što mora da se skine, jer tako go se osećao krivim pred njima, posle su mu doneli neko drugo odelo, koje mu je bilo "ponižavajuće tesno", tako da ga je sad bila još veća sramota, nego kad je bio go, sada su Miću počeli ispitivati o vratima, jer on nije ni pipnuo vrata (ne znam da li od sobe ili vrta), a Grigorije kada je došao sebi video je da su ta vrata otvorena, što znači da je bio neko posle Miće, ovi mu naravno ne veruju, ubeđeni su da Mića laže, sada su mu pokazali kovertu Fjodorovu, koju je on namenio za Grušenjku, ali u njoj nisu bile pare, a Mića kaže da pare nije uzeo, niti je znao gde se ona nalazi, onda je Mića shvatio da je to Smrdljakov, da je oca Smrdljakov ubio, jer je jedino on znao i za tu kovertu, a i za ugovorene znakove kucanja o prozor, oni mu ništa ne veruju.

 

Mićina velika tajna. Izviždan

Mića konačno pristade da ispriča za šta su mu to toliko trebale one 3 hiljade, reče da ga je njegova bivša verenica, Katarina Ivanovna Verhovceva, jednom pozvala i da mu je dala tri hiljade da je odnese nekoj njenoj tetki u Moskvu, međutim on se tada zaljubio u Grušenjku i potrošio je polovinu tih para tako što je doveo Grušenjku, baš tu gde su sada, u Mokro i napravio zabavu, baš kao što je sada, a juče je ostatak tih para potrošio opet na istom mestu, u istu svrhu, kaže da je zadržao tih hiljadu i po, jer ako bi se Grušenjka odlučila za njega, a ne za njegovog oca, i rekla mu da je vodi bilo gde, on bi tada imao para, a kada te pare ne bi zadržao, kako bi je vodo, s kojim parama? On je tih hiljadu i po ušio u jaknu, sada ga ispituju gde je ušio, uz pomoć čega, kako zna da šije i tako to Mića je sad već bio jako umoran, on čitavu noć nije spavao, bio je besan, frustriran, polako je počinjalo da, mu se vrti pred očima, još malo, pa će početi i da bunca.

 

Iskazi svedoka, detence

Nažalost, svi ispitani svedoci su bili protiv Miće, svi preslušani su rekli da je večeras Mića sigurno potrošio 3 hiljade, a ne, kako je on sam tvrdio, hiljadu i po, zatim su ispitali i Grušenjku, koja je takođe potvrdila da su na prvoj zabavi u Mokrom sigurno potreošene 3 hiljade, a i on sam joj je tako rekao, a za jučerašnju zabavu je takođe potrošeno tri hiljade, Mića je od umora zaspao i usnuo čudan san: Sanjao je neko sirotinjsko selo i majku, skroz umornu i sasušenu, kako drži malo detence, koje je polugolo i plače i pruža svoje ponmodrele ručice prema njemu, a Mića upita zašto plače, neko mu odgovara da je selo izgorelo i da nemaju para ni za šta, a Mića i dalje navaljujue sa pitanjima zašto dete plače, zašto nemaju para, zašto majka ne grli i ne ljubi dete, zašto mu ne peva, nego je sva tako pocrnela od bede, on oseti kako mu je dosta bede i mučenja i kako želi da živi i da oseti ljubav, odjednom se probudi.

 

Odvedoše Miću

Mići su saopštili kako je od ovog trenutka uhapšen, on ih zamoli samo da se oprosti sa Grušenjkom, ona mu kaže da je od sada njegova i da će se boriti za njega i daće ići sa njim, gde god ga poslali, "Oprosti mi Gruša što sam ljubavlju svojom i tebe upropastio!"

 

DESETA KNJIGA

Kolja Krasotkin

Kolja je dečak od 14 godina, imao je samo majku, a otac mu je bio činovnik, Kolja je bio veoma popularan među dečacima zbog svoje pameti, rečitosti, jogunasta karektera i smela duha, bio je veoma ponosan, ali je bio i dobar drug, svoju majku je jako voleo, samo nije baš voleo da ispoljava nežnosti, pa je majka imala utisak kako je on bezosećajan, jednom je Kolja dospeo u neko društvo gde je bio najmlađi od svih dečaka, pa ga oni baš nisu nešto poštovali, a on na to nikako nije bio navikao, pa se dosetio, da pridobije njihove simpatije tako što će jedne noći da legne pred voz i ležati mirno dok voz ne projuri iznad njega – bio je toliko ponosan i tvrdoglav da je u tome i uspeo i tako su ga dečaci privoleli, Kolja je bio isti onaj dečak, koji je sa ostalima gađao maloga Iljušu i vređao njegovog oca.

 

Dečurlija

Kolja je sedeo kod kuće i čuvao decu stanarke njegove majke, ali on je jedva dočekao da sa vrati Agafja, služavka njegove majke, jer je on bio u nekoj žurbi, imao je "važan lični posao da obavi".

 

Đak

Kolja se sastao sa jednim drugarom, Smurovom, i njih dvojica idu kod Iljuše, koji je jako bolestan, kod Iljuše svaki dan dolazi po nekoliko dečaka iz odeljenja, a sve ih je na to nagovorio Aleksej Karamazov, Kolja kaže da on ide tamo, jer ima svoje razloge, a njih je sve tamo dovukao Aljoša u razgovoru Kolja kaže za sebe da je socijalista i objašnjava svome radoznalome drugaru - To je kada su svi jednaki, kad svi imaju jedan zajednički imetak, kad nema brakova, a veru i zakone svako bira po svojoj volji. kada su stigli do Iljušine kućice, Kolja naredi Smurovu da pozove napolje Karamazova, hoće najpre sa njim da porazgovara nešto.

 

Žućka

Aljoša se veoma promenio, skinuo je mantiju, nosio je kaput i šešir, i lepo je skratio kosu Kolja priča Aljoši o Iljuši, kada je Iljuša došao kod njih u odeljenje, bio je najmanji i svi su ga počeli zadirkivati, tući, ponižavati, ali Kolja ga je tu zaštitio, zauzeo se za njega i Iljuša ga je počeo gledati kao Boga, ali pošto Kolja nije voleo da pokazuje bilo kakve nežnosti, on je počeo da bude hladan prema Iljuši, što je on bio hladniji, to je ovaj bio nežniji, nekako se Iljuša združio sa Smrdljakovom i on ga je naučio jednoj gluposti, a to je da u komad hleba zabode čiodu i baci nekome psu, Iljuša je tako učinio i komad hleba dao svome psu - Žućki, ona je počela cičati, bežati i pobeže, Kolja kada je to čuo, jako se naljutio na Iljušu i rešio da se više ne druži sa njim (on je u stvari hteo da sačeka da prođe neko vreme, da vidi da se Iljuša kaje, a posle bi se opet združili), Iljuša mu odgovori da će od sada svakome psu bacati komade hleba s čiodama; onda se desilo ono da je njegov otac otpušten i svi su za zbog toga počeli opet zadirkivati i jednom prilikom je Iljuša zabio mali nož Kolji u desnu nogu. kada se razboleo, Kolja nije išao da ga vidi i sbog toga se kaje, zato je sada došao, Nikolaj Ivanov Krasotkin (Kolja) je sa sobom poveo svog psa Perezvona kako bi bar malo oraspoložio Iljušu, koji neprestano misli na svoju Žućku.

 

Uz Iljuškin krevetić

Sobica u kojoj je živela čitava porodica kapetana Snjegireva izgledala je još manje i bilo je još zagušljivije, jer je u njoj bilo još i nekoliko Iljušinih drugara, ali on već dve nedelje nije ustao iz kreveta. Otac je primio one pare što je poslala Katarina Ivanovna, a posle je i ona sama došla da se upozna sa porodicom i od tada im stalno šalje pare. Kada je Iljuša video Kolju, on je potpuno pobledeo, ali je bio i sretan i uplašen u isto vreme, Iljuši je otac kupio novog psa, malo štene, ali ništa nije moglo da zameni Žućku, te Iljuša nije ni hteo da pogleda štene, no Kolja je doveo svoga Perezvona, koga prvo Iljuša nije hteo ni da vidi, ali na Koljino instistiranje, Perezvon uleti u sobu i kada ga je Iljuša ugledao, uzviknuo je "Žućka!" , Kolja reče da ju je pronašao i da joj je pokazao i nekoliko trikova, Iljuša je bio presretan, a pas (bilo Žućka ili Perezvon) je pokazivao trikove, Kolja kaže da u početku zato i nije dolazio – jer je obučavao psa. Kolja je doneo još jedan poklon, doneo je mali top, igrački koja zaista puca sa pravim barutom, sva deca su oduševljena, a luda Iljušina mama želi top za sebe, on joj ga poklanja, Kolja priča svoje dogodovštine, svi ga slušaju sa velikom pažnjom i svi komentarišu Kolju kako je hrabar i pametan, jedino Aljoša sedi i samo gleda, Kolja misli kako mu se ne dopada i zato se u svoje priče unosi sve više i više samo da bi ga impresionirao, došao je lekar (koji je potpuno zgrožen, čak se i ne trudi to da sakrije, i gadi mu se mesto na koje je došao, beda i sirotinja).

 

Prerani razvitak

Kolja i Aljoša su izašli napolje, Kolja strašno pameta i lupa gluposti samo da bi zadivio Aljošu, priča kako je medicina nitkov, kako je on socijalista, kako Bog ne postoji, kako su žene niža bića, Aljoša mu govori da su to sve same gluposti i da je isuviše mlad za takva filozofiranja, no Kolja se tu malo razbesneo i kaže kako godine nemaju veze sa tim, Aljoša ga savetuje da ako tako nastavi da će u životu biti veoma nesretan.

 

Iljuša

Doktor je izašao iz malene brvnare sa rečima - Šta se može?! Ja nisam Bog, a otac je ponizno trčao za njim u nadi da se ipak nešto može učiniti; otac sede kod Iljušinog kreveta, a Iljuša pokušava da ga uteši time što mu govori da uzme sebi drugoga dečaka, ali da njega nikada ne zaboravi i da dolazi na njegov grob, Krasotkin izađe napolje, ali nije mogao da izdrži te se rasplaka u predsoblju, otac istrča odmah iza njega, odmah zatvori vrata iza sebe, lice mu je bilo ludo, usne su mu drhtale, klonu nemoćno na kolena, držao se za glavu ružno cvileći.

 

JEDANAESTA KNJIGA

Kod Grušenjke

Grušenjka se teško razbolela nakon Mićinog hapšenja, ležala je skoro 5 nedelja, strašno se promenila u licu, smršala je i požutela; onaj matori Maksimov se prišlepao Grušenjki i sada je živeo kod nje, pošto nije imao gde. Aljoša kada je došao kod nje, ona mu se počela jadati kako se opet posvađala sa Mićom, a svađaju se zbog toga što je ona postala strašno ljubomorna na Katarinu Ivanovnu, a i Mića je ljubomoran i to na onog Poljaka, a ona misli da se on namerno pravi ljubomornim, jer je u stvari ne voli, nego voli Kaću i tako se vrte u krug, i Mića je u zatvoru bolestan, poslali su mu doktora da bi dokazali da je lud i da je u ludilu ubio, ali Mića na to ne pristaje, Grušenjka kaže da je Ivan odmah došao iz Moskve i da on redovno obilazi Miću, ali da ne zna čemu pričaju i da njih dvojica imaju neku tajnu, ona moli Aljošu da to ispita; ona misli da je tu i Kaća umešana i da je plan u stvari da Mića opet uzme Kaću, Grušenjka stalno plače dok ovo priča Aljoši.

 

Bolesna nožica

Aljoša je otišao kod Hohlakove, kojoj je otekla noga, ona mu kaže da mu potpuno poverava njenu kćerku Lizu, ali da je on sada sigurno povređen, jer je ozbiljno shvatio njeno detinje obećanje da će se udati za njega, jer je to bila samo fantazija jedne bolesne devojčice, ali ona je već sad prohodala, no, nije ga zbog toga zvala nego da mu pokaže neki novinski članak, ona je sva rastrojena i ne može da se koncentriše, ona je veoma bila uzrujana zbog toga, jer iako se njeno ima nije pominjalo u tom članku, ona se našla prozvanom, članak piše o sutrašnjem suđenju Mići i kaže da se on družio sa uticajnim damama, kojima je dosadno, i da mu je čak jedna takva ponudila da s njom pobegne u rudnike na Sibir, ali da je on idlučio da bi bilo pametnije ubiti oca i njemu uzeti pare, nego se vucarati po Sibiru sa četrdesetogodišnjim čarima jedne udovice – autor teksta bio je Rakitin, Hohlakova priča da se ona bila sprijateljila sa njim i da joj je on dolazio svaki dan, on joj je čak jednom doneo neke stihove (i to o njenoj bolesnoj nozi), ali tada je Hohlakovoj došao još jedan prijatelj – Petar Iljič – i ona mu pokaza te stihove, sve pred Rakitinom, a Petar oštro ih je iskritikovao rečima da su traljavi, na šta se Rakitin veoma razljutio i našao uvređen, Hohlakova priča kako je Ivan Fjodorovič dolazio kod nje otkako se vratio iz Moskve, tj ne kod nje, već je dolazio kod Lize, i to bez njenog znanja, samo je odjednom Liza zahtevala da ga više ne prima.

 

Đavolčić

Aljoša je otišao kod Lize u sobu, jer ga je ona u stvari zvala da dođe, a Hohlakova ga je presrela; Liza lupeta gluposti, priča kako joj je drago što je odbila Aljošu, ali ipak hoće da se uda, neće da bude sretna, hoće da zapali kuću, njoj je u stvari neverovatno dosadno; onda odjednom ona promeni priču i poče govoriti Aljoši kako ga voli i kako nikome drugome ne može da kaže ono što njemu priča i onda ga skoro izgura iz sobe i gurne mu u ruku neko pisamce rečima - Predajte, predajte! Obavezno predajte još danas! Inače ću se otrovati! Zato san vas i zvala!, Aljoša vide da je pismo oslovljeno na Ivana Fjodoroviča Karamazova.

 

Himna i tajna

Aljoša je došao kod Miće u tamnicu, sutra je suđenje, pita ga da li se plaši, Mića odgovara da nije glava nastradala, već ono što je u njoj, pričaju o Rakitinu, Mića kaže da mu se Rakitin hvalio da će oženiti neku bogatu udovicu, Aljoša mu kaže da će se sutra nad njime izvršiti Božiji sud, a on priča o glupostima, a Mića mu kaže da mu ne smeta što će rudnike pod zemljom kopati, nego što će tamo možda sresti nekog robijaša koji je stvarno ubica i sprijateljiti se s njim, zašto mu je u san došlo ono detešce, on zbog njega i ide u rudnike, jer su svi za sve krivi, a on mora da ispašta, jer neko mora i za sve da ispašta, za druge ljude da se zauzme, Mića mu priznaje da mu je Ivan predložio da beži, sve je Ivan unapred isplanirao da Mića pobegne u Ameriku sa Grušenjkom, jer on bez nje ne može, ali mu je Ivan naredio da to ne spominje Aljoši, jer će on stati pred njega kao savest, Mića shvata da Ivan veruje da je on ubio oca, ali on nema snage to da ga pita, ali je uspeo da isto pita Aljošu, a ovaj mu je odgovorio da ni za trenutak nije verovao da je on kriv – sreća obasja Mićino lice, ali Aljoša izađe sav u suzama, sama misao da Mića nema u njega čak ni toliko poverenja.

 

Nisi ti, nisi ti!

Aljoša je došao kod Katarine Ivanovne, ali je kod nje već bio Ivan, susreli su se na izlazu, Ivan je veoma hladan, ali je pristao da se obojica vrate kod Katarine, iako je Ivan bio krenuo kući; Kaća je histerično dočekala Aljošu, kaže mu da je bila kod Smrdljakova i da on nije ubio, a Aljoša ju je uverio da jeste, ona sad ne zna šta da misli, Ivan krene napolje, a Kaća se izdera na Aljošu da trči za njim, da ga vrati, on je jako bolestan, on je lud, doktor joj je tako rekao, Ivan ga isto onako hladno dočeka rečima da nije bolestan, da je to sve Kaća umislila, Aljoša mu daje Lizino pismo, a on ga rascepa na parčiće i baci niz vetar - Nema joj ni šesnaest godina, a već se nudi, Aljoša mu reče da ne vređa bolesno dete, a Ivan da on nije ničija dadilja, Ivan kaže kako je Katarina u nedoumici da li da istupi na sud kao Mićin spasitelj ili upropastitelj, jer ima dokaz koji ga može uništiti, a ona ga mrzi, ona voli Ivana, Ivan kaže da on nju ne voli, ali da ne može da je ostavi, jer će se ona onda preko Miće njemu osvetiti, Aljoša ne može da veruje da Ivan misli za brata da je ubica, Ivan ismeva onu teoriju da je Smrdljakov, bolesni epileptičar, u stvari ubio, njih dvojica su se jako posvađali i Ivan je završio tako što je rekao da ne želi da više ima kontakta sa njime.

 

Prvi sastanak sa Smrdljakovom

Ivan Fjodorovič je posle prvog sastanka s Mićom otišao da vidi Smrdljakova, koji je zaista bio bolestan, bio je sav požuteo i mršav, Ivan ga je odmah počeo napadati za to kako je on mogao da prorekne tačno dan i sat kada će mu nastupiti padavica, jer je to nemoguće, a Smrdljakov je ipak to uradio, on se brani kako to nije tačno, kako je on samo naslutio, Ivan ga pita zašto je navaljivao da ide u Čermašnju, a ovaj mu kaže da je hteo da Ivan bude što bliže, ako Dmitrije bude napravio neku glupost, da Ivan odmah može da dođe, da interveniše, Ivan mu otvoreno govori da smatra smešnim to što ga Mića optužuje i da veruje da je on nevin, Ivan je napustio sve sumnje i više bez gađenja nije ni mogao da pomisli na Dmitrija, ali mu nije bilo jasno zašto je Aljoša tako slepo verovao u njegovu nevinost.

 

Druga poseta Smrdljakovu

Posle svađe sa Aljošom, Ivan nije otišao kući, već Smrdljakovu, kada je došao kod njega, video je da se on potpuno oporavio i imao je neki zloban, pakostan i neprijatan pogled, Smrdljakov mu reče da je on ubica (Ivan), jer je otišao iz grada, ostavivši svoga nemoćnog oca, Smrdljakov je mislio da Ivan hoće da ubije oca, ali on sam to nikako ne bi mogao "Jer ako ste sumnjali na mene i u to isto vreme otputovali, onda kao da ste mi rekli: ti možeš ubiti moga oca, ja ti neću smetati." Ivan konačno shvati da je Smrdljakov ubio oca i da je Mića zaista nevin, kao što kaže, Ivan preti Smrdljakovu da će sutra sve izneti na sudu, Ivan ode Katarini Ivanovnoj i ispriča joj svoj razgovor sa Smrdljakovom, i kaže joj kako je onda i on ubica, jer ispada da je on nagovarao Smrdljakova da ubije, svojim odlaskom je to sve dopustio, ali Kaća izvadi neki papirić na kome je pisalo (između ostalog) - Sutra ću tražiti novac od svih ljudi, a ne dobijem li ga, dajem ti reč da ću otići do oca, smrskati mu glavu i uzeti od njega ispod jastuka... pisamce je bilo od Miće, što se tiče odnosa između Ivana i Katarine, oni su bili dva neprijatelja, ludo zaljubljena jedno u drugo Ivan odluči da još jednom ode do Smrdljakova, čak je putem pomislio da će ga možda ubiti.

 

Treći i poslednji sastanak sa Smrdljakovom

Ivan je opet došao kod Smrdljakova, koji je još uvek bolestan, Ivan počinje da ga zapitkuje, a Smrdljakov ga tera kući rečima "Idite, niste ga vi ubili!" tu je Ivan shvatio da je Smrdljakov zaista ubio oca i u daljem razgovoru Smrdljakov optužuje Ivana kako je to sve zapravo njegova (Ivanova) ideja, a on je samo bio njegov sluga i pokorava se njegovoj želji, on je ukrao i one 3 hiljade što je Fjodor namenio Grušenjki i sada ih je izvadio iz čarape i pokazao Ivanu, Smrdljakov priča kako je otišao u podrum i odglumio napad, ali kasnije ga je zaista uhvatila prava padavica, sačekao je da dođe Dmitrije i kada je on otišao, Smrdljakov je otišao do starčeve sobe i rekao kako je Grušenjka došla i moli ga da je pusti unutra, starac iako se bojao, pustio je Smrdljakova u sobu, on mu je rekao da je Grušenjka ispod prozora, sramota je, pa se sakrila u grmlju, starac se čitav nagnuo kroz prozor, a on je uzeo tučani pritiskivač (šta god to bilo) i udario ga tri puta po glavi, nije bio poprskan ni jednom kapi krvi, obrisao je taj pritiskivač i vratio ga na mesto, uzeo pare, kovertu bacio pored starca, a pare sakrio u neko šuplje drvo, kada se vratio iz bonice - uzeo je pare, što se onih vrata tiče, to se Grigoriju učinilo da su otvorena, Ivan je strašno ljut, preti Smrdljakovu da će sutra na sudu sve da kaže, makar ga osudili kao saučesnika, uzima mu pare kao dokaz, Smrdljakov kaže da će samo ispasti smešan, jer mu niko neće verovati, on će poreći sve što Ivan bude rekao.

 

Đavo, mora Ivana Fjodoroviča

Ivan je bio veoma bolestan, ove večeri on je bio baš pred napadom alkoholnog ludila, iako ga je lekar pregledao i savetovao mu hitno lečenje (jer su halucinacije bile česte u njegovom stanju), ali Ivan nije hteo da se leči, Ivan je te večeri u sobi primetio nekog gospodina, ličio je na pravog ruskog džentlmena, i ta osoba počinje nešto da podbada Ivana, a on mu na provokacije odgovara da ga neće iznervirati kao prošli put, jer on zna da on ne postoji i da on to sam sebi govori, govori mu kako ga neće odvesti u ludilo, on je samo utelotvorenje tek jedne njegove strane, đavo ga i dalje provocira, Ivan mu preti da će ga udariti nogom, ali đavo zaključuje da ako ga može udariti – to znači da on postoji, dok Ivan gori od besa i vređa đavola, ovaj mu sasvim "džentlmenski" i umiljato odgovara, kada Ivan nije više mogao da izdrži, bacio je čašu na njega, đavo mu odgovara da on ipak nije samo halucinacija, san, jer ne može se baciti čaša na san, onda je čuo lupanje o prozor, Aljoša je došao, ali Ivan se teško kreće, oseća da su mu ruke i noge vezane, ne može da mu otvori, a lupa je sve jača i jača, kada se Ivan konačno odupreo video je da nema nikoga u sobi i da je čaša na svom mestu, a ne na zemlji, Aljoša dolazi sa vestima da se Smrdljakov obesio.

 

To je on rekao!

Aljoša je našao Ivana u potpunom bunilu, Ivan mu objašnjava da je neki čovek tu malopre sedeo i da je pričao sa njim i da ga je gađao čašom, ali Aljoša ništa ne razume, a Ivan i dalje govori bez prestanka, dok mu nije pozlilo, jedva je Aljoša stigao da ga prihvati, Aljoša je tu noć prespavao pored Ivana, ali je shvatio da sada kada nema više Smrdljakova, da niko neće verovati bolesnom Ivanu.

 

DVANAESTA KNJIGA

Kobni dan

Na Dmitrijevo suđenje je došlo puno ljudi, došli su čak i iz Moskve i iz Petrograda ljudi, skoro sve gospođe su bile za Mićino oslobađanje i sve su silno iščekivale pojavljivanje Kaće i Grušenjke, takođe se veoma iščekivao dolazak čuvenog Fetjukoviča – branitelja, kada su Miću pitali da li se oseća krivim, rekao je da je kriv zbog pića i razvrata, radi nerada i raspušteničkog života, ali za krv svoga oca – nije kriv, a nije ni zbog krađe kriv, jer on nije lopov.

 

Opasni svedoci

Prvo su ispitali Grigorija, koji je uz svo poštovanje svoga bivšeg gospodara, rekao da nije bio pošten prema Mići, takođe je opisao ono kad je Mića upao kod Fjodora i kada mu je pretio, rekao je još i da oprašta Mići za ono što ga je udario u dvorištu, za Smrdljakova je rekao da je glup, bezbožnik i da je pošten, onda je došao red na odbranu i Fetjukovič je otkrio da je Grigorije pre nego što je one noći otišao na spavanje popio je čašu i po rakije, a kada Grigorije nije ni znao da odgovori na pitanje koja je godina, njegov iskaz o otvorenim vratima bio je skroz poljuljan, zatim su ispitali Rakitina, koji je pričao o Mićinim pretnjama po kafanama, ali ga je Fetjukovič počeo ispitivati o Grušenjki (Agrafena Aleksandrovna Svjetlova) i o njihovom poznanstvu i kako mu je ona dala 25 rubalja za to da joj dovede Alekseja – Rakitin je posramljen, zatim su ispitali i Trifona Borisiča, kao i panove, kojima je Mića nudio tri hiljade.

 

Medicinska ekspertiza i jedna funta oraha

Moskovski lekar je rekao da Mićino stanje smatra abnormalnim i da on nije imao snage u sebi da se bori protiv bolesnog nagona koji je ovladao njime, dobro poznati lokalni doktor Herzenštube rekao je isto tako nešto, a u svom kasnijem ispitivanju ispričao je kada je prvi put sreo Miću kako ga je naučio da se krsti na nemačkom jeziku (Gott der Vater, Gott der Sohn and Gott der heilige Geist) i onda mu je kupio jednu funtu oraha i posle 23 godine Mića je jednom došao kod njega u ordinaciju i pozdravio ga onako kako ga je doktor naučio pre 23 godine i zahvalio mu se što mu je onda kupio one orahe, jer pre toga niko mu ih nikada nije kupio.

 

Sreća se smeši Mići

Aljoša je izjavio da je Mića nevin i da je Smrdljakov ubica, veruje da je to istina jer mu je to rekao brat, a brat ga nikada ne bi slagao, prepoznao je istinu na licu njegovom i zato mu veruje – i nema nikakav drugi dokaz da Mića nije ubica; kada ga je Fetjukovič ispitivao, Aljoša se iznenada setio nečeg, setio se kada je sreo Miću da mu je on rekao da ima sredstava da odbrani svoju čast i da se to nalazi u njegovim prsima, pri tome je Aljoša mislio simbolički na Mićino srce, ali je Mića pokazivao na mesto malo ispod vrata, gde srce nije sigurno, on onda mora da je pokazivao na onu ušivenu kesicu gde su mu bile preostalih hiljadu i po rubalja, onda su počeli da preslušavaju Katarinu Ivanovnu, ona je rekla za Miću kako je bio veoma pošten i da je znala za njegovu situaciju sogruno bi mu oprostila taj dug, zatim je ispričala i kako je on njoj, još onih davnih dana, pozajmio pare i kako mu se ona poklonila do zemlje; kasnije su po gradi tračarili kako nije moguće da je jedan mladi oficir tek tako pustio devojku... Dođe red i na Grušenjku, rekla je kako oseća odgovornost za sve što se desilo jer je Fjodora i Dmitrija potpuno izludela i zbunila, za kovertu s parama čula je od zločinca, pri tom misleći na Smrdljakova, kada su je pitali zašto je Rakitinu nudila novac da joj dovede Aljošu, ona reče da nije ni čudo što je uzeo novac, jer ga je stalno tražio od nje i stalno mu je pozajmljivala, a i on je njen brat, njena majka i njegova su rođene sestre, ali on se nje stidi, na to Rakitin pocrvene kao rak.

 

Iznenadna katastrofa

Pojavio se i Ivan Fjodorovič, reče da je dovoljno zdrav i da može da odgovara na pitanja, on je dogovara bez imalo volje, sve jedno te isto je ponavljao, onda ustade i krene napolje, ali se odjednom zaustavi i vrati se na svoje mesto i izvadi one pare što mu je juče dao Smrdljakov i objasni odakle mu i kako: - On je ubio oca, a ne brat. On je ubio, a ja sam ga podstakao da to učini... Ko ne želi smrt svome ocu, tu Aljoša skoči i viknu da je on jako bolestan, da je u alkoholnom ludilu i da mu ne veruju, a Ivan reče da nije lud, nego da je ubica i da ima svedoka – đavola, on je tu u dvorani, ispod stola i skriva se sa dokazima, Aljoša htede da pritrči do Ivana, ali straža ga je već zgrabila i izneli su Ivana napolje onda se desila i druga scena, Katarina Ivanovna je dobila histerični napad i u tom njenom zanosu izvadi Mićino pismo i reče da je on ubio oca, opet počeše ispitivati Katarinu, ona je bila besna na Miću, više povređena nego besna, što ju je ostavio zbog Grušenjke, ona ispriča kako je primila pismo i kako je mislila da on te pare hoće od oca kako bi mogao da joj vrati dug kako ne bi ispao nitkov pre njom, a ne da bi otišao s "onim stvorom", priča još i kako je on nju hteo da ženi samo zbog nasledstva, ali ona je htela da ga pridobije ljubavlju, a on nije ništa shvatao, nego je u njoj video slugu koji mu se poklanja do zemlje; tada je Grušenjka potrčala ka Mići vičući da ga je njegova zmija upropastila, zgrabiše je čuvari i odvedoše je iz sale, a i Miću su jedva nekako savladali.

 

Tužiočev govor, karakterisitka

Ipolit Kirilovič otpoče svoju tužbu, on zumira sve što se desilo, govori o Fjodoru kakav je otac bio, pa i on njegovim sinovima, o Mići posebno, kako je samo trošio pare i bekrijao, pa i bio toliko bezobrazan da od svoje verenice uzme novac i potroši ih s drugom ženo, kaže da pravi Dmitrij Karamazov nikako ne bi mogao da sačuva onih hiljadu i po, jer malo po malo bi vadio iz te kesice u koju ih je prišio i i to bi potrošio.

 

Istorijski pregled

Kaže za Dmitrija da je uvek bio pri potpunoj svesti i da on nije samo manijak, već da je sav njegov bes prouzrokovala ljubomora, Fjodor se takođe zaljubio u Grušenjku, pa je moralo doći do sudara dve "karamazovske" ljubavi usijane od besa i ljubomore, zatim je tužioc postepeno objasnio kako se u Mići rađala misao da ubije oca i njegovo nastojanje da dođe do novca.

 

Traktat o Smrdljakovu

Tužilac govori da ne postoji nikakav pravi dokaz da je Smrdljakov ubica, jedini dokazi jesu reči bolesnog Ivana, brata Aljoše i verenice Grušenjke; zatim je tužilac počeo da priča o Smrdljakovom karakteru, da je on bolestan od padavice, da je plašljiv, pošten, kaže za njega da je sigurno ono pao u podrumu od tolikog stresa i da nije imao ni jedan razlog da se pretvara, a i da je on pravi ubica, zar bi rekao Dmitriju gde su pare i za znakove - tako bi se razotkrio, a to što je Ivan danas doneo neke tri hiljade koje su navodno od Smrdljakova, to ništa ne znači, jer je mogao da donese bilo koje tri hiljade i da kaže da mu ih je Smrdljakov dao, to što je koverta pocepana ležala na podu - to je dokaz da onaj ko ju je otvarao da nije znao šta je u njoj, Dmitrij kada ju je pronašao, morao ju je otvoriti kako bi se uverio da su u njoj pare.

 

Psihologija punom parom, Leteća trojka, Kraj tužiočevog govora

Tužilac priča kako je Mića nakon ubistva, shvatio da mu nema drugog izlaza nego da se ubije, rešava da pre ubistva napravi zabavu i da se pred voljenom ženom ubije, tužilac detaljno opisuje šta se desilo kod Perhotina, pa u prodavnici, pa dok su ga ispitivali u Mokrom, kaže za kraj da ne postoji ni jedan opipljiva činjenica koja bi mogla ići u prilog optuženome, sve su same prazne reči, Mića je sedeo pognute glave, iz publike su se čuli razni povici, pa i među njima "Onde su Hamleti, a kod nas su Karamazovi!" Dođe red na Fetjukoviča.

 

Braniteljev govor, Batina sa dva kraja

Govori kako je psihologija, kojom se tužilac tako vešto služio, batina sa dva kraja i da se može gledati iz dva ugla, u zavisnosti kako nam to odgovara; prepričava i analizira onu scenu kada je Mića udario Grigorija, kaže da je on iz sažaljenja prema njemu i iz brige da li je živ izgubio na njega toliko vremena, da je zaista ubio Fjodora, ne bi mu bilo ni do kakvog Grigorija, već do sostvenog spasa.

 

Nije bilo novca, Nije bilo krađe

Branitelj poriče o postojanju bilo kakve tri hiljade, jer ih niko nije ni video, sem Smrdljakova, a ona koverta što je nađena na podu – ko zna od čega bi to moglo biti, a one pare sa kojima je Mića pio u Mokrom, to mu je još ostalo od Katarine Ivanovne.

 

Ni ubistva nije bilo

Branitelj dovodi u pitanje i samo postojanje tučka, kojim je ubijen (navodno) Fjodor, jer da ga Mića nije našao, ne bi se ubistvo ni desilo; to što je Mića po kafanama pretio da će ubiti svoga oca, to su samo puste priče, jer svako u besu i pijanstvu kaže ono što ne misli, Fetjukovič tvrdi da je Mića bezuslovno nevin i možda su baš njega optužili, jer nemaju koga drugoga, Smrdljakov je mrtav i preostaje im samo Mića, o Smrdljakovu kaže da u njemu nije video ni trunke plašljivosti niti onoga o čemu optužba priča, um mu je sposoban sve da shvati i veoma je proračunat, voleo je samo sebe i smatrao se nezakonitim sinom Fjodora Pavloviča, on je mogao priznati u oproštajnom pismu da je on ubica, ali to nije učinio (da napakostio svojoj braći i osvetio se svima njima) jer on nema ni savesti ni kajanja.

 

Preljubnik misli

Fetjukovič priča o značenju reči otav i o dužnostima pravog oca, kakav svakako nije bio Fjodor, jer se on nije ni brinuo o svojoj deci, niti ih je izdržavao, niti ih je voleo kako bi jedan otac trebao, on nije ni dostojan da ga zovu ocem, kaže da ako porotnici ukažu ovoj grešnoj duši ljubav (Mići), on će prokleti svoje delo.

 

Seljačići se iskazaše

Konačno, Fetjukovič je završio svoje izlaganje, ali onda se javio Ipolit Kirilovič na repliku... Data je reč i Mići, rekao je, po stoti put, da nije kriv i da nije ubio svoga oca, da ne veruju lekarima, jer je on pri zdravoj pameti, ako ga oslobode, on će se moliti za njihovu dušu i biće bolji, a i ako ga osude, samo će sebi glavu razbiti, "Ali smilujte mi se, ne lišavajte me mog Boga..." Dn je skoro pao na svoje mesto, Fetjukovič je osećao pobedu, svi "gledaoci" su mislili da će Miću sigurno osloboditi, ali kada su se porotnici vratili, izjavili su da je Dmitrij Fjodorovič Karamazov kriv, gore na galeriji, u poslednjem uglu, pročuo se prodoran ženski vrisak, to je Grušenjka vrisnula.

 

EPILOG

Planovi za Mićin spas

Aljoša je došao kod Katarine Ivanovne da obiđe brata, Ivan je ležao kod nje i bio je jako bolestan; Kaća je počela da se ispoveda Aljoši kako se bila posvađala sa Ivanom oko Mićinog bega, jer je bio plan da Mića pobegne sa Grušenjkom, na to je Kaća planula, a i Ivan se razljutio jer bi trebalo da je on u vezi sa njom, tj Kaćom, a njena ljubomora na Grušenjku je dokaz ljubavi prema Mići, ali Kaća se kune Ivanu da voli samo njega i nju još više ljuti ta njegova sumnja; takođe Kaća je patila zbog svoje izdaje na sudu, jer je mogla da spase Miću, umesto da ga gurne u provaliju, ali Aljoša joj kaže da je Mića u bolnici i da je i on bolestan i da stalno nešto bunca kao lud i da je tražio od njega da mu dovede Kaću u posetu, jer samo o njoj priča, Kaća neće da dođe, ali Aljoša uspeva da je nagovori.

 

Na trenutak laž je postala istinom

Mića je posle osude dobio živčanu groznicu, i stalno je nešto ćutao i razmišljao; Aljoša je došao kod njega i kaže mu da će Kaća sve da organizuje za njegov beg, ali Mića kaže kako je Grušenjka neverovatno ljubomorna i kako ne može da podnese ni samo Kaćino ime, a kamoli da im ona tu nešto pomaže, ali Aljoša mu kaže da ako ne pobegne, ako ode na Sibir sa ostalim zatvorenicima, da neće dozvoliti da Grušenjka ide sa njim, a on će svisnuti bez nje; Mića je sav kao pokošen, nema snage ni da govori, nema snage da se izbori sa onim što dolazi. Mića kaže da kad pobegne u Ameriku da će jako tugovati za Rusijom, a i Grušenjka, njemu će biti još teže, jer će znati da ona zbog njega tuguje, da zbog njega ne može da se vrati u svoju zemlju, kaže da čim ode tamo da će uzeti neku zemlju i daće orati, za tri godine će naučiti engleski, a onda će postati Američki državljanin, a čim to postane vratiće se u Rusiju, kao Amerikanac, pustiće bradu, iskopaće sebi jedno oko i tako ga ovde neće prepoznati, zatim odjednom upita Aljošu kao lud da li Kaća dolazi, on nju želi, on ne zna šta želi, on je potpuno izgubljen, "Nepoštena karamazovska neobuzdanost!" Tu se pojavi Kaća na pragu, Mića i Katarina drže jedno drugo za ruke, Mića je pita da li mu je oprostila, a njega Katarina da li je on njoj oprostio, on njoj kaže da je voli, da je nikada nije prestao voleti, ona njega isto voli, ali sada je pored nje Ivan, tu se pojavi Grušenjka, Kaća je moli za oprost, ali ova ništa, Kaća joj reče da se ništa ne brine, ona će spasiti Dmitrija i izađe napolje. Aljoša stiže Katarinu na izlazu iz bolnice, ona mu reče da nije ljuta na Grušenjku što joj nije oprostila, ona je zbog toga i voli, izvinjava se Aljoši što neće ići na sahranu, prosto jako joj je teško i ne može.

 

Iljušina sahrana, govor kod kamena

Iljuša je umro dva dana posle Mićine osude, na čelu kolone bio je Kolja Krasotkin, Snjegirev nije pijan, ali se ponaša kao da jeste, on je u potpunom bunilu, stalno se brine oko nečega, kao da nije svoj, ne može da se kontroliše, Iljušin sanduk je prekriven cvećem, njegova bolesna mama traži od oca da joj da jedan cvetić sa sadnuka, ali on ne da, kaže da je to Iljušino, ništa njegovo ne da, svi dečaci plaču, mama pita oca gde je odneo Iljušu, zašto ga nema... Aljoša savetuje dečake, koji su redovno dolazili kod Iljuše dok je bio bolestan, kaže im da se sećaju Iljuše, jer su najdragocenije uspomene iz detinjstva, ako čovek ponese puno takvih uspomena, on je onda spašen za čitav život; Aljoša završi svoj govor i oprosti se sa dečacima.

 

Likovi

Mića
Ivan
Aljoša
Smerdjakov
Fjodor
Katarina
Grusenjka
Liza
Zosima
Kapetan Snjgirjov i Iljusa

 

Mića

Otac ga napušta, zakida mu nasljedstvo i jos mu postaje i suparnik u ljubavi. Mića kaze o ocu:

- Mrzim njegovu jabučicu, njegov nos, oči, njegov bestidni osmijeh. Odvratnost osjećam... Mića napušta vjerenicu, Katarinu Ivanovnu, zbog Grusenjke; zbog nje rasipa Kaćin novac, iako je čestit i pošten; ponosit je, ali će zbog nje pristati i na poniženje:

- Kad njen ljubavnik dođe, izaći ću u drugu sobu. Njenim prijateljima ću prljave kaljače čistiti... trčkaraću kao sluga .

Mića o ljepoti kaže:

Ljepota je strasna, užasna stvar! Strasna zato što se ne može definisati... Tu se sve obale sastaju i sve protivrječnosti žive... Ne mogu podnijeti što neki uzvisena srca i uma čovjek počinje sa idealom madone, a završava sa sa idealom sodoma. Još je strašnije ko sa idealom sodoma u duši ne odriče ideal madone... Što umu izgleda sramota, srcu je prava ljepota...

Mića kaže Aljoši:

- Zaljubiti se ne znači voljeti, zaljubiti se može i mrzeći... Kod Dostojevskog osjećanja ljubavi i mržnje, iako antipodi, prožimaju; to potvrđuju i ljubavni trokuti:

Mića - Kaća - Grusenjka

Mića - Kaća - Ivan

Fjodor - Grusenjka - Mića

U sudbini Miće koga nevinog osuđuju, Dostojevski osuđuje sud kao instituciju koja se otuđuje od prave društvene namjene. Zakon ne brani nevine, pravnici ne traže istinu, sudnica je pozorište...

 

Ivan

Na Aljošino strahovanje da bi Mića mogao ubiti oca, Ivan zlurado kaže:

- Jedan ce gad pojesti drugog gada i neka ih obojicu đavo nosi...

Ivan je ateista, ali ipak priznaje:

- Ja ne odričem Boga, već svijet koji je on stvorio ne primam...

Religija patnju objašnjava kao kaznu za ljudske grijehe. Ivan ne želi da prihvati patnju, jer kako kaže, za nju nema opravdanja.

Smatra da je Bog koji se sveti na nevinoj djeci gori od satane.

Ivan kaže: - Ako nema Boga - sve je dozvoljeno. Po ovoj tezi Ivan objašnjava da ljudi samo iz straha od kazne se opredjeljuju za dobro, za pravdu, za duhovnu ljepotu. Ali! Ivanov princip je krajnje nemoralan, jer se ne moze zamisliti nijedno društvo na višem nivou koje oprašta ubistvo.

Ivan, osječajući krivicu što je otišao u Moskvu i tako omogućio Smerdjakovu da nesmetano ubije oca - kaže sebi: - Ja sam podlac. Ivan odlazi da ne bi bio svjedok prestupa, međutim krivica nastaje u bjekstvu od krivice - nesuprostavljanje zlu znači saučesništvo u njemu.

Ivan kaže: - Nikad nisam shvatao kako čovjek može voljeti svoje bližnje. Đavolova priča o ateisti koji je pristao da pređe kvadrilon kilometara po mraku samo da bi došao do raja i da bi mu bilo oprošteno, otkriva potajnu želju Ivanovu, namučenog sumnjama, da se smiri. Uostalom tu priču kao i Legendu o velikom Inkvizitoru - taj genijalni mislilac Ivan Karamazov i opšteljudski fenomen.

 

Aljoša

Aljoša je monah, zaljubljen u Lizu Holhakovu. Iako na molitvi ne odoljeva iskušenju da pročita njeno pismo i to dva puta. Poslije Zosimine smrti Aljoša čini neke stvari koje ne priliče njemu kao monahu: jede meso, pije, odlazi Grusenjki. Grli zemlju:

- On nije znao zašto je tako neodoljivo grli i ljubi, ali je ljubio plačući, jacajući, oblivajući je suzama i strasno se zaklinjao da će je voljeti, voljeti u vijekove vijekova... Ovo je značilo simbolično vraćanje zemaljskom životu i napuštanje monaskog života. U nenormalnoj porodici, punoj mržnje i konflikata, bezazleni Aljoša uvijek nastoji da smiri situaciju. Njegov odlazak u manastir se može tumačiti i kao bjekstvo od karamazovskog poroka i samoživosti. Ali ipak priznaje:

- Sve su to iste stepenice - ja sam na najnižoj, a ti (Mića) si na vrhu... Ko stane na prvi stepenik - staće neminovno i na najvisi. Aljoša kaže da ne može odoliti želji da pođe tim stepenicama, ali svjesno sebi ograničava svoj domen ponašanja. Čestit čovjek neće se poslužiti svakim sredstvom da ostvari ličnu sreću. Potrebno mu je saznanje da je sve čisto ostvareno. Bez toga prave sreće za pravog čovjeka ne može biti.

 

Smerdjakov

Vanbračni je sin Fjodora Karamazova i Lizavete Smradne. Svom rođenom ocu (koji ga nije priznao za sina) je sluga i to od "povjerenja". Takav položaj prirodno izaziva mržnju, ali otac nije bolje postupao na sa svojim zakonitim sinovima. Kad mu se ukazala prilika, osvetio se ocu - ubio ga. Smerdjakov je učutkao svoju savjest, prebacujući sve na Ivana. Bez savjesti nema ni čovječnosti.

Smerdjakova smatraju podlacem koji imitira učenog brata; Dostojevski na njegovom primjeru pokazuje da ljudi i na najnižoj ljestvici društvene hijerarhije nosi u sebi složenost ljudske prirode.

 

Fjodor

Sladosrasnik, cinik, amoralista. Napusta djecu, zakida Mići majčino nasljedstvo... Uvjerava da ruskog seljaka treba sibati. Govori da je na svijetu za sreću potrebno da uvijek postoje sluge i gospodari. Iako nedoličan da o tome govori, kazuje istinu o raskošnom manastirskom životu nasuprot slici razorenog ruskog sela i napaćenog seljaka. - Ja imam namjeru da što duže poživim na svijetu... I u poroku svome hoću da do kraja živim, to da znate. U poroku je slađe: svi ga grde, a svi potajno u njemu uživaju. Fjodor Karamazov je primjer ljudskog siromaštva, koje se zaustavilo na sladostrašću da bi bar nečim ispunilo duhovnu pustoš.

 

Katarina

Kaća kaže za Miću: - Ja hoću da ga spasim. Kad je saznala da je Mića odlazio Grusenjki i da nema novaca daje mu 3000 rubalja, navodno kao prijatelj, ali ustvari želi da ga izloži iskusenju - da potroši novac i da osjeti isti onaj stid koji je osjetila i ona kad je dolazila u njegov stan da bi spasila svoga oca. Ljepota Katarine Ivanovne bila je takva da se Mića mogao strasno zaljubiti, ali je nije mogao dugo voljeti. Kaća je to slutila i htjela je da Miću pokori; pisala mu je: - Biću tepih po kome gazite. U isto vrijeme bila je uvjerena u Ivanovu ljubav, pa je sebično zapostavljala. I kao što je Mića bio surov prema njoj, tako i ona teroriše Ivana.

 

Grusenjka

Voli oficira Podvisockog, koji ju je uvrijedio i napustio, a ne Miću koji je iskreno voli. U početku je voljela i ona istinski Miću, ali ga je istovremeno i nemilosrdno mučila. Poslije susreta sa oficirom njen odnos se mijenja prema Mići: - Biću tvoja robinja, robinja cijelog vijeka. Slatko je biti robinja. Kaća i Grusenjka su rivalke; njihov odnos se mijenja u zavisnosti od Mićine bliskosti sa "drugom". Kaća laska Grusenjki, jer osjeca da je jaca. Kaća priča Aljosi: - Pomamna sam ja... pocijepaću haljine, pokidati ukrase, unakaziću sebe, svoju ljepotu, opeci ću lice, isjeći ga nožem i poći da prosim milostinju a samo malo kasnije, poslije ovog izraza samomržnje, javiće se narcisoidno samozadovoljstvo: - Recite vi meni Aljoša: Zašto sam ja tako dobra? - Jer ja sam dobra, veoma dobra!

 

Liza

Prezire Aljošinu ljubav, jer bi on nosio pisma onom koga ona poslije zavoli, a opet želi da bude nečija žrtva, da bude tiranisana: - Hoću da me neko namuči, da se oženi sa mnom, a zatim da me prevari i ode...  - Neka sam ja bogata, a svi ostali siromašni. Ja neću da činim dobro, hoću da činim zlo. Iako blesava, ipak daje opšteljudsku istinu: - Svi govore da mrze zlo i rđavo, a svi ga u sebi vole.

 

Zosima

Ako psenično zrno pavši na zemlju ne umre - ostaće jedno, a ako umre - donece mnogo ploda. Ljudi žive razjedinjeni i njihove duhovne snage su paralisane mržnjom i borbom; treba uništiti raspru među državama, narodima, klasama, neophodno je ostvariti besklasno društvo... I tada će ujedinjeno čovječanstvo moći da ispuni svoj veliki poziv. Starac Zosima kaže da monasi nisu nista bolji od ostalih; on zahtijeva da se čovjek osjeti odgovoran za sve - "sveopšta krivica" Govori da čovjeka treba voljeti onakvog kakav i jeste, a ne apstraktno idealnog: - Braćo, ne bojte se grijeha ljudskog, volite čovjeka i u grijehu njegovom.

 

Kapetan Snjigirjov i Iljusa

U sudbini kapetana je prikazana sudbina ne samo slika "poniženog i uvrijeđenog čovjeka" već i moralna odgovornost i sudbina djece u svijetu nepravde i nasilja.

 

Poruka romana - Poruka romana Braća Karamazovi je najsporniji elemenat u složenoj strukturi ovog neobičnog dela. O toj strani romana su, za jedno stoleće njegovog umetničkog života, izrečeni najrazličitiji sudovi. Hrišćanski orijentisani mislioci i kritičari imali su dva sasvim oprečna stava prema Dostojevskom i njegovom romanu Braća Karamazovi. Jedni su veličali Dostojevskog kao hrišćanskog mislioca, drugi su ga proglašavali protivnikom hristovog učenja i ateistom. I progresivno orijentisani mislioci i kritičari se razlikuju u tumačenju ovog romana Dostojevskog. Tako je, na primer, istaknuti austrijski književnik i filozof Štefan Cvajg rekao da to "davno nije više literatura, već kao neki tajanstveni počeci, proročka predskazivanja i proročanstva jednog mita o novom čoveku". Međutim, naš filozof smatra da je poruka ovog romana "potpuno i bespogovorno sumorna".

 

Ovolike razlike u oceni poruke romana Braća Karamazovi potiču isključivo od njegove stvarne antonimičnosti. Naime, roman je sa filozofskog gledišta rađen na principu teze i antiteze i to tako da su obe teze razvijene sa toliko argumentacije da i jedna i druga strana mogu biti u pravu. U romanu postoje dve filozofije: jednu pripoveda Ivan Karamazov, drugu monah Zosima. I jedna i druga se razvijaju u takozvanoj istoj ravni. Sem toga, obe filozofije imaju podjednak broj slabih mesta.

 

Zosima budućnost čoveka vidi u bratstvu izgrađenom na veri u Boga i Hristovo učenje. Sa verom u Boga i svešću o grehu i krivici, opredeljujući se za očišćenje kroz patnju, čovek može da u crkvi – državi ostvari svoju sreću ako se bude odrekao sopstvenosti i ako u sebi, i kad je bogataš, vidi slugu svoga sluge. Takvo učenje u romanu zastupa i Aljoša. Istinitost ovog učenja trebalo je da se potvrdi na mističan način. Očekivalo se da telo svetog starca posle njegove smrti neće zaudarati. Međutim, desilo se obrnuto. Kao i svaki živi organizam kada prestanu njegove vitalne funkcije, tako je i telo starog monaha počelo da se raspada. To se uzima kao znak koji dovodi u pitanje celokupnu Zosiminu filozofiju. Drugi negativan elemenat u čitavom kompleksu značenja Zosimine teze jeste umetnička i životna neuverljivost baš onih likova koji su u romanu protagonisti teističke hrišćanske filozofije – Zosime i Aljoše. Opšte je mišljenje većine kritičara da pozitivni likovi u ovom romanu nisu uspeli, da Aljoša i Zosima nemaju ni trunke životne uverljivosti. Iz toga se, po pravilu, izvodi zaključak da pisac ne stoji iza tih svojih junaka, te da u onome što oni kazuju i ne treba tražiti poruku romana. Sem toga, činjenica da je Dostojevski stvarno zamislio i treću knjigu romana Braća Karamazovi, u kojoj bi Aljoša trebalo da sasvim napusti učenje svog učitelja, kao da daje pravo onim kritičarima koji u Zosiminoj filozofiji na traže stav pisca, niti u Zosiminim stavovima poruku romana.

 

Nasuprot religioznoj filozofiji monaha Zosime stoji ateistička filozofija revolucionara Ivana Karamazova. Po Ivanovom shvatanju, koje izlaže Inkvizitor, Hrist je pogrešno procenio čovekove mogućnosti. "Breme slobode suviše je teško za čovekova nejaka pleća. Ljudi nisu na visini duhovnih podviga i zato Inkvizitor uzima na sebe da popravi Hristovu grešku i da im obezbedi ono što jedino odgovara njihovoj porodici-sreću dobro nahranjenog stada". Druga slabost hrišćanske filozofije je u učenju o patnji, u kome Ivan nalazi duboku kontradikciju. Ako je patnja u prirodnom stanju stvari, onda čemu težnja da se čovek oslobodi nje. Ako Bog ne ukida patnju, onda znači da ni on ne želi "da se promeni tok sveta". Na taj način dolazi se do najtemeljnije kritike hrišćanskog učenja: ako je patnja uslov slobode čovekove, put ka Hristu, onda je zlo večno. Zato Ivan traži druge puteve ljudskoj sreći. Ako je čovek slab i zbog svoje prirode ne može da se, slobodan, približi Hristu, onda treba njegovu sreću tražiti u takvoj organizaciji koja počiva na principu stada. U tom slučaju, pak, čoveku, razumljivo, nije potrebna ni vera ni težnja da se uzvisi do Hrista; čovek ima samo jedan život, i to ovaj na zemlji, i stoga treba da ga proživi u skladu sa svojom prirodom. A prirodu čoveka označio je Inkvizitor: čovek nije zao, on je samo slab, i u tome je razlike između Ivanove i Inkvizitorove ocene čoveka.

 

Za razliku od Zosimine filozofije, čiji nosioci nisu dati kao osobito uverljivi likovi, Ivanova i Inkvizitorova filozofija zagovara veliki broj veoma sugestivnih likova. Među njima je najmnogoznačniji svakako Dmitrij Karamazov. On je prividno, u odnosu na dve pomenute filozofije, neutralan lik. Ali pošto u hijerarhiji književnih likova u romanu zauzima dominantno mesto, većina kritičara smatra da je poruka romana baš u onome što on kao slika ljudske prirode jeste. U romanu "Dmitrijev lik u svakom pogledu čini samostalno, dinamičko jezgro, iz koga prividno i neusiljeno proističe određena književna radnja. Dmitrije najpotpunije odgovara i Inkvizitorovoj viziji čoveka. On nije zao, on je slab i u toj slabosti podjednako 'sposoban i za zločin i za velikodušnost'. Zamišljen kao 'priprost', ali i izrazito 'strasna priroda', on je sposoban i za veliko dobro i za veliko zlo, ali i jedno i drugo samo na trenutak". Što nije postao zločinac, to je samo što kao ubica ne bi mogao da dobije ovakvo mesto u poruci romana.

 

Taj isti (metodološki) razlog primorao je Dostojevskog da Dmitriju ne dozvoli da se "očisti kroz patnju", iako je Dmitrije često pomišljao, svejedno što nije počinio zločin, kako bi se eventualnim stradanjem očistio od nekakvog zla u sbei. Očišćenje kroz patnju, prema hrišćanskoj etici, obaveza je svakog čoveka, pošto se na svet dolazi sa grehom i krivicom. Međutim, iako je u početku prihvatio presudu o progonstvu u Sibir, Dmitrije se konačno opredeljuje za bekstvo u Ameriku.

 

Pa ipak, konačna poruka romana, mada je u orkestraciji mnoštva motivacija sumoran ton dosta izražen, ne izključuje svaku nadu za čoveka. Ako čovek može da bude i dobar i zao, znači da može da bude i samo dobar. Takvu misao kazuju svakako ona mesta u romanu koja govore o značaju uspomena iz čovekovog detinjstva za kasniji čovekov moralni razvoj. Nije slučajno što roman počinje opisom detinjstva mladih Karamazovih i što o značaju uspomena iz detinjstva govori i starac Zosima, a mladi Aljoša baš na kraju romana. Kao što se Inkvizitorova i Ivanova filozofija ne mogu u celini pripisati autoru niti uvažiti kao poruku romana u svim detaljima, tako se ni Zosimina filozofija ne može odbaciti bez ostatka.

 

Ivanov filozofski stav, izražen u Legendi, da je "čovek slab i podao", a na tom stavu je građen dobar deo njegove vizije čovekove sutrašnjice, u osnovi je proizvoljan i bez odgovarajuće umetničke ilustracije. Jer kad bi to bilo tačno, u ljudskoj istoriji ne bi bilo nijednog podviga. Međutim, "Ivanova misao o čovekovoj žeđi za jedinstvom sveta u suštini znači težnju svake ideje ka univerzalnosti. Doista, u istoriji ljudskoj velika misao nije se mogla zadovoljiti delimičnom pobedom, već je htela da ovlada celim svetom videći u tome najubedljiviji dokaz svoje istinitosti i svrhe. Po svim ovim komponentama Legenda prevazilazi okvire teme o kojoj je dijalog započet i govori određene istine o čoveku i istoriji".

________________________________

 

Fjodor Mihajlovič Dostojevski roden je 1821. godine u porodici prilično siromašna čovjeka. Njegov otac bio je vojni liječnik plemićkog porijekla. Radio je u jednoj javnoj bolnici u Moskvi, ali je taj položaj u tadašnjoj Rusiji bio vrlo skroman i porodica je Dostojevski živjela u skučenom stanu i u okolnostima koje ni u kom slučaju nisu bile raskošne. Otac mu je bio mali tiranin koga su ubili pod nepoznatim okolnostima. Istraživači književnih djela Dostojevskog obično vide autobiografsku crtu u odnosu koji Ivan Karamazov ima prema ubijstvu svoga oca: iako Ivan nije bio pravi ubica, svojim mlitavim stavom, i stoga što nije spriječio ubijstvo iako je to mogao učiniti, on je na neki način kriv za ubijstvo oca. Prema tim kritičarima, izlazi, da je Dostojevski cijelog života patio od sličnih osjećaja posredne krivice jer je njegovog oca ubio njegov kočijaš.

 

Ondje, u moskovskom sirotištu, u onoj uskoj izbi koju dijeli sa svojim bratom, proveo je prve godine svog života. Nikad nije o njima govorio. Kad je onda kao mladić izašao iz tog mračnog svijeta, njegovo je djetinjstvo već bilo ugašeno. Zajedno sa svojim bratom u ono je vrijeme beskrajno mnogo čitao i danju i noću. Pun najsnažnijeg oduševljenja za čovječanstvo, on se je upravo bolesno počeo klanjati ljudi. Natjeran novčanom oskudicom otišao je u vojsku, ali ni ondje nije našao prijatelje.Nastale su mucne mladačke godine. Kao junaci svih njegovih knjiga on je živio u nekakvom kutku, sanjareći i razmišljajući. Noću je prevodio Balzacovu Evgeniju Grandet i Schillerova Don Carlosa.

 

1844., u dobi od dvadeset i četiri godine, napisao je "strastveno, gotovo u suzama" majstorsku studiju Bijedni ljudi. Pjesniku Nekrasovu povjerio je rukopis na ocjenu. Dva dana prošla su bez odgovora. Noću je sjedio osamljen i zamišljen kod kuće i radio sve dok se svjetiljka nije ugasila. Najednom oko četiri sata ujutro netko je žestoko zazvonio, a kad je Dostojevski začuden otvorio vrata, Nekrasov ulazi u kuću, grli ga, ljubi i kliče mu.

 

Onda se Naskarov žuri k Bjelinskom, svemoćnom ruskom kritičaru. "Uskrsnuo je novi Gogolj", viče s vrata, mašući rukopisom kao zastavom. "Kod vas Gogolji rastu kao gljive", rekao je nepovjerljivi Bjelinski kojega je ozlovoljilo toliko oduševljenje. Ali kad ga je Dostojevski sljedećeg dana posjetio Bjelinski se sav izmijenio. "Ta ne razumijete što ste stvorili", viče on sav uzbuden na smetenog mladića.

 

Tako melodramatski odvija se otkriće Dostojevskog kao pjesnika. Bijedni ljudi su kasnije objavljeni u Nekarsovu časopisu. Uspjeh je bio ogroman.

 

Ubrzo biva uhapšen zbog druženja s jednim tajnim društvom mladih ljudi koji su prihvatili socijalističke teorije Sen - Simona i Furijea. Ovi mladi ljudi sastajali su se u kući činovnika Ministarstva vanjskih poslova, Mihajla Petraševskog. Poslije ustanka 1848. godine u nekoliko europskih zemalja, u Rusiji je došlo do vala reakcije; vlast je bila uznemirena i poduzela je drastične mjere prema svim protivnicima. Ljudi iz kruga Petraševskog bili su uhapšeni, među njima i Dostojevski, te osudeni na smrt vješanjem. Rečeno im je da će biti pogubljeni; odveli su ih na mjesto određeno za izvršenje kazne, svezali su im oči, svukli ih do košulja i zavezali za stupove. Tek tada su im pročitali presudu kojom se smrtna kazna pretvara u osam godina robije u Sibiru. Taj dan je ostavio dubok ožljak u duši Dostojevskog. Nikad ga nije sasvim prebolio.

 

Četiri godine prinudnog rada Dostojevski je proveo u društvu ubojica i lopova, jer tada još nije bilo uvedeno izdvajanje običnih osudenika od političkih. Opisao ih je u Zapisima iz mrtvog doma (1862). Tu su do pojedinosti su ocrtana sva poniženja i teškoće kojima je bio izložen, kao i zločinci među kojima je živio.

 

Dostojevski je morao pronaći neki izlaz da ne bi sasvim poludio u tom okruženju. Utjehu je našao u hršćanstvu. Osim toga bilježio je i pojave kod ljudi koji su osim zvjerstva pokazivali i poneku ljudsku osobinu.

 

Kad su mu najzad raskovali lanac s izranjenih nogu, kad su stupovi ostali za njim kao truli smeđi zid, on je drugi čovjek: zdravlje mu je razoreno, slava raspršena u prašinu, a život uništen, samo njegova radost ostaje nedirnuta i nepovrijedjena. Još nekoliko godina mora ostati upola slobodan u Sibiru, ali mu nije dopušteno da objavi bilo kakav svoj rad. Ondje u progonstvu, u najgorem očaju i osamljenosti sklapa onaj neobični brak sa svojom prvom I bolesnomi ženom.

 

Kao zaboravljen čovjek vraća se u Petrograd. Njegovi Zapisi iz mrtvog doma, taj nezaboravni opis njegove robije prožete grozotom, otkriva ruskom narodu da tik kraj njega postoji neki drugi svijet, pravo čistilište svih patnji. I sam car jeca nad tom knjigom, a hilajde ljudi spominje Dostojevskog. U jednoj jedinoj godini ponovo je izgradena njegova slava, ali sada trajnija nego prije. Zajedno sa svojim bratom osniva časopis u kojem gotovo sve piše sam. Časopis se brzo širi u sve krugove i čini se kao da je sudbina Dostojevskog zauvijek osigurana.

 

I sada, počinje ono besciljno dugogodišnje lutanje Europom, ona jezovita odvojenost od Rusije, izvora krvi njegova života. S mnogo muke nalazi sklonište u malim niskim svratišnima sobama, punim zadaha siromaštva, demon padavice napada ga sve češće, dugovi, mjenice, obveze tjeraju ga od posla na posao. U meduvremenu ženi se za mladu stenografkinju u kojoj nalazi ženu punu odanosti i s takvim smislom za praktično da je uz njenu pomoć uspio odgovoriti na sve rokove i postepeno se osloboditi novčanih neprilika. Za vrijeme boravka u inozemstvu on mrzi Nijemce u Njemačkoj, Francuze u Francuskoj i to samo zato jer nisu Rusi. On želi jedino osjećati Rusiju, domovinu, bar letimično osjetiti dah domaće riječi. Nastaju Zločin i kazna, Idiot, Zli dusi i Igrač, monumentalna djela dvadesetog vijeka. U roku četiri godine, od 1867. do 1871. njegova porodica stekla je neku materijalnu sigurnost i mogli su se vratiti u Rusiju.

 

Godinu dana poslije, l0. februar 1881. umire Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Iz najudaljenijih gradova putuju izaslanstva da mu iskažu posljednju počast. Kovačka ulica, u kojoj je izložen na odru, sva je crna od ljudi koji preplavljuju u jezovitoj šutnji stubište radničke kuće.Na tom sprovodu odjednom se na jedan sat ostvaruje sveti san Dostojevskog: jedinstvena Rusija. Onako kao što su se u njegovim djelima osjećala bratistva svih klasa i staleža u Rusiji tako su i one stotine hiljada iza kovcega u svom bolu bili jedna jedina masa: i mladi prinčevi i raskošno odjeveni popovi i radnici, studenti, ofciri, i lakaji i prosjaci bili su jedna cjelovita Rusija.

 

Bijedni ljudi (1846) - roman u pismima, dopisivanje dvoje socijalno i ljudski uvrijeđenih ljudi: sitnog činovnika Makara Devuškina, u kojeme  već  pronalazimo klice otpora  prema društvenom stanju i smirene jednako siromašne petrogradske djevojke Varenjke.

 

Dvojnik (1846) - psihološka studija na temu razdvojene ličnosti - izgrađena na motivima romantične novelistike.

 

Bijele noći (1848) - sentimentalni roman

 

Selo Stepaničkovo (1859) - napisano u Sibiru, komični roman s temom o provincijskoj vlasteli u središtu pažnje karakter ruskog Tartuffea, Fome Opiskina.

 

Poniženi i uvrijedeni (1861) - nadovezuje se na roman Bijedni ljudi - roman - feljton s dikensonovom melodramatičnom fabulom zasnovanom na otkrivanju tajni.

 

Zapisi iz mrtvog doma (1861) - sirovi zapisi - prisutan cijeli niz likova: zločinaca i moralista, plemića i pučana posredstvom koih otkriva svoju životnu filozofiju.

 

Zločin i kazna (1866) - prijelazni oblik prema modernom romanu - glavni lik Raskoljnikov.

 

Kockar (1867)

 

Idiot (1868) - ističe niz etičko - moralnih pitanja i raspravlja o ruskom društvu onoga vremena -  glavni lik knez Miškin - djelo pogodno za ekranizaciju i dramatizaciju zbog cijelog niza dramatskih preokreta.

 

Bjesovi (1871 - 1872) - antinihilistički roman.

 

Mladić (1875) - pisan u prvom licu u ime mlada i ponižena mladića koji nastoji objasniti sebi zagonetnu prošlost svoga oca Versilova i koji u sebi poput Raskoljnikova stvara fiksnu ideju da pomoću novaca zavlada ljudima - smatran najmanje cjelovitim njegovim djelom.

 

Braća Karamazovi (1879 - 1880) - pripada visokom ruskom realizmu - kriminalistička fabula o ubojstvu starog Fjodora Karamazova podredeno je razotkrivanju karaktera triju njegovih sinova.

Braća Karamazovi - Problem slobode

 

Zapisi iz podzemlja (1864) novela - intimna filozofska ispovijed čovjeka iz podzemlja

 

Krotka (1876)

 

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Mi u Evropi ništa ne značimo

6 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Braća Karamazovi

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Prokleta avlija je naziv za poznati carigradski zatvor, u koji je iz neopravdanih razloga dospeo fra Petar iz Bosne kojeg… >

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija   Najpoznatiji roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija (1945), hronološki prati četiri vijeka zbivanja oko velikog mosta… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u