Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Zločin i kazna

Kratki sadržaj - Ovo djelo je roman temeljen na poznatoj fabuli kriminalističkih romana. Naime, događa se ubojstvo i traži se ubojica - no mi od početka znamo tko je on, zašto je zapravo ubio staru ljudski i socijalno štetnu lihvarku i njenu sestru Lizavetu, pa nas počinje zanimati da li će se i kako otkriti ubojstvo koje je počinio Rodion Raskoljnikov. Ubojstvo nije počinjeno iz razloga banalnoga bogaćenja, nego ga Raskoljnikov opravdava svojim altruizmom – na taj način on će pomoći cijelom društvu, njegovim siromašnim vršnjacima. Ni istražitelj u romanu nije običan dovitljivi policajac nego je izvrstan poznavalac ljudske duše, i konstantnim razgovorima on pomalo steže obruč oko Raskoljnikova i ovaj naposljetku popušta – priznaje zločin. Upravo to daje piscu priliku da savršeno psihološki okarakterizira glavnog lika, a to postiže mnogobrojnim monolozima Raskoljnikova kojeg savjest proždire. On si nakon zločina postavlja mnoga etička i moralna pitanja. Raskoljnikov je siromašan student sa veoma razvijenom intelektualnom sviješću - mnogo razmišlja o svijetu i sebi, ali on je također pobunjeni plebejac koji je spreman na sve. Raskoljnikovljev zločin je zločin s predumišljanjem; "poniženi" intelektualac želi svojim činom potvrditi ideju o odabranoj, snažnoj ljudskoj ličnosti kojoj je, upravo zbog te njene iznimne naravi, dopušteno, kao i Napoleonu, da se u ime viših, navodno humanih, ciljeva posluži zločinom. Ta njegova razmišljanja dana su kroz njegove mnogobrojne monologe, kao i razgovore sa Porfirijem Petrovičem, Razumihinom i prostitutkom Sonjom Marmeladovom – koja ga svojom smirenošću i kršćanskim podnošenjem patnji te iskrenim altruizmom (prostituira se da bi prehranila obitelj) vodi prema priznanju zločina. Završetak romana – odlazak na robiju sa Sonjom i Raskoljnikovo smirenje u evanđelju – razrješuje mnoge idejne sukobe koje je mladi intelektualac doživio.

Analiza likova - Rodion Raskoljnikov - On je mlad, inteligentan i obrazovan čovjek koji suosjeća sa siromasima i spreman im je pomoći. Povučen je u sebe. Ima razvijenu intelektualnu svijest. Gnjevan je i prezire sadašnji poredak u Rusiji te se tu pretvara u pravog pobunjenog plebejca spremnog na sve, pa i na zločin kao što je ubojstvo. Svoju unutrašnju borbu potkuruje mišlju kako bi jedan život mogao od bijede spasiti tisuće života. Raskoljnikov je, dakle, pobunjenik protiv društva, ali on je ujedno i usamljenik što se muči etičkim i moralnim pitanjima. Njegovi činovi nisu motivirani samo njegovim shvaćanjem etike već i bijedom što ga okružuje, socijalnim zlom koje navodi čovjeka na zločin. Nakon ubojstva hvataju ga strah i jeza, izgubljen je i uplašen. Iako se zanosi idejom da postoje odabrani ljudi kojima je dopušteno da zbog općeg dobra čine zločine, njega na kraju satire savjest, on popušta u sukobu sa "psihološkim obručem" oko sebe i priznaje ubojstvo. On je cijelo vrijeme razapet između pobune i smirenja, ljubavi i mržnje, on razmišlja i ispovijeda se. U njemu se stalno bore dva karaktera, pa se njegovi unutrašnji monolozi pretvaraju u unutrašnje dijaloge koji čitaoca stalno tjeraju na razmišljanje. Već u samom njegovom imenu, Raskoljnikov, vidimo da je on čovjek u raskolu između svoje humane biti i surovosti traženja koju pred njega postavlja životna stvarnost.

Aljona Ivanovna - Zla, koristoljubiva, nepovjerljiva, škrta, zelenašica. To je bila sićušna, suhonjava stara baba od šezdesetak godina, užagrenih i zlobnih očica, malog šiljatog nosa i gologlava. Njena blijedoplava i prosijeda kosa bila je izdašno namazana zejtinom. Njen dugački i tanki vrat, koji je ličio na kokošju nogu, bio je omotan nekom flanelskom krpom, a o ramenima, iako je bila vrućina, visio joj je pohaban i požutio krznom obrubljen haljetak. Baba je svaki čas kašljala i stenjala. Mora da ju je mladić omjerio nekim čudnim pogledom, jer i u njenim očima opet bljesnu ona pređašnja nepovjerljivost.

Lizaveta Ivanovna - plašljiva, vrijedna, poštena, pobožna.

To je bila visoka, nezgrapna, stidljiva i tiha djevojka, skoro idiotkinja, koja je imala oko trideset i pet godina i bila prava robinja svoje sestre, dan i noć je radila, drhtala pred njom i čak batine od nje dobivala. Sa nekim zavežljajem u rukama, ona je zamišljeno stajala pred tim trgovčićem i njegovom ženom i pažljivo ih slušala...

Marmeladov - Čovjek dobrih namjera i velikog razumijevanja, ali pijanac koji je propao, veoma voli i cijeni svoju obitelj.

To je bio čovjek od preko pedeset godina, srednjeg rasta i snažne građe, s prosijedom kosom i velikom ćelom, sa podbuhlim, žutim i čak zalenkastim licem od stalnog pijančenja i s otečenim kapcima, iz kojih su, kao kroz uzane pukotine, sijale živahne crvenkaste očice. Ali u njemu je bilo nešto vrlo čudnovato; u njegovom pogledu kao da je blistalo čak neko ushićenje – ako hoćete, osjećao se i smisao i razum, ali u isto vrijeme i kao da je svjetlucalo neko bezumlje. Imao je na sebi star, potpuno pohaban crni frak, s otpalim dugmadima. Samo se još jedno nekako držalo, i njime se on i zakopčavao, očevidno ne želeći da se udaljava od uljudnosti. Ispod prsluka od nankina virio je plastron, sav zgužvan, uprljan i ispolivan. Bio je obrijan na činovnički način, ali već poodavno, pa mu je gusto izrastala siva, čekinja. U njegovim manirima se stvarno naziralo nešto činovnički dostojanstveno, ali on je bio uznemiren, mrsio je kosu i ponekad bi, u nekoj tuzi, objema rukama podupro glavu stavljajući poderane laktove na mokar i ljepljiv stol.

Katarina Ivanovna - Žena Marmeladova, upropaštena sadašnjim prilikama i statusom i sa time se nikako ne može pomiriti, pa je zbog toga bijesna i gnjevna, izmučena i iscrpljena, a tuberkuloza ju je načela, voli jako svoju djecu, ali kada umire od tuberkuloze konačno nalazi svoj mir.

To je bila strašno mršava žena, slabašna, dosta visoka i stasita, još divne zagasitoplave kose, a na njenom licu stvarno su se vidjele crvene pjege. Stisnuvši ruke na grudima, zapečenih usana, ona je hodala po svojoj maloj sobi i disala neujednačeno i isprekidano. Oči su joj blještale, a njen pogled je bio oštar i ukočen. To sušičavo i uzbuđeno lice stvaralo je bolan utisak pri posljednjem svjetlu dotrajale svijeće koje je treperilo na njenom licu. Raskoljnikov je imao utisak da joj nema više od trideset godina i da ona stvarno nije bila za Marmeladova...

Dimitrije Prokofjič - Razumihin - Jedini razumije Raskoljnikova i jedini je s kojim se on druži na sveučilištu, voli Dunju, veoma pošten, spreman pomoći u nevolji i uvijek daje sve od sebe.

To je bio neobično veseo, društven i u potpunosti dobar momak. Zapravo, pod tom prostotom krili su se dubina i dostojanstvo. Njegovi najbliži drugovi shvatili su to i svi su ga voljeli. Bio je prilično bistar, iako ponekad zaista priprost. Bio je izrazite vanjštine– visok, mršav, uvijek slabo obrijan i crnokos. Ponekad je pravio izgrede i važio je za veoma snažnog čovjeka. Jedne noći je u društvu jednim udarcem oborio visokog redara. Mogao je da pije bez kraja i konca, a mogao je da i uopće ne pije; ponekad je pravio nedozvoljene ispade, ali je mogao da ih uopće i naravi. On je bio još i po tome zanimljiv što njega nikad i nikakvi neuspjesi nisu zbunjivali i što ga, kako je izgledalo, nikakve teške okolnosti nisu mogle dovesti do očaja. Mogao je na krovu stanovati, mogao je trpjeti paklenu glad i neobičnu studen. Bio je neobično siromašan i potpuno sam se uzdržavao zarađujući novac raznim poslovima. Jednu čitavu zimu uopće nije ložio u sobi i tvrdio je da je tako čak prijatnije, jer se u hladnoj sobi bolje spava. On je sada bio primoran da napusti univerzitet, ali samo na kratko vrijeme, i svim silama je nastojao da popravi svoje prilike kako bi mogao nastaviti studije.

Petar Petrovič Lužin - Podao, zao, lažljiv, primitivan i veoma umišljen malograđanin, priglup i podmukao.

Sonja Marmeladova - Ona je prostitutka čista srca. Puna je suosjećanja iako se i ona nalazi u vrlo teškim prilikama. Vrši zločin na sebi da bi prehranila maćehinu djecu i pijanog oca. Mirna je, pati u sebi, čita Bibliju i vjeruje u Boga. Voli Raskoljnikova i ona je ta u kojoj on vidi spasenje.

Čudno je djelovao taj njen iznenadni dolazak u ovu sobu, usred sirotinje, smrti i očaja. I ona je bila u krpetinama; odjeća joj je bila bezvrijedna, ali je bila ukrašena na ulični način, sve po ukusu i pravilima koja su bila uobičajena u tom naročitom svijetu, s upadljivim i sramnim isticanjem cilja. Sonja zastade u hodniku, kod samog sobnog praga, ali ga ne prekorači; gledala je kao izgubljena i, izgleda, ništa nije shvatila; zaboravila je na svoju, iz četvrte ruke kupljenu, ali ovdje nedoličnu svilenu haljinu u boji sa dugačkim i smiješnim skutom; zaboravila je na svoju ogromnu krinolinu što je sva vrata zakrčila; i na svijetle cipele, i suncobran, nepotreban noću, ali koji je ponijela; i na smiješan okrugli slamni šeširić sa sjajnim perom boje plamena. Ispod tog nestašno nakrivljenog šeširića virilo je mršavo, blijedo i uplašeno lice, otvorenih usta i od užasa ukočenih očiju. Sonja je bila omanjeg rasta, mršava, ali prilično lijepa osamnaestogodišnja plavuša, sa prekrasnim plavim očima.

Avdotja Romanovna - Dunja - Pametna i razborita, iako i tvrdoglava, snažnog karaktera, vrijedna i poštena, voli majku i brata, požrtvovna.

Avdotja Romanovna je bila izvanredno lijepa - visoka, neobično stasita, jaka i samouvjerena - što se izražavalo u svakom njenom pokretu, ali to nimalo nije uticalo na gipkost i gracioznost njenih pokreta. U licu je bila slična bratu, ali ona se mogla nazvati čak ljepoticom. Kosu je imala svijetlo-smeđu, nešto svjetliju nego u brata; oči gotovo crne, sjajne, gorde i u isto vrijeme, ponekad, na trenutak, neobično dobre. Bila je blijeda, ali to nije neko boležljivo bljedilo, njeno je lice odisalo svježinom i zdravljem. Usta je imala nešto mala, a donja usna, svježa i rumena, sasvim malo isturena naprijed, isto tako kao i brada - jedina nepravilnost na tom prekrasnom licu, ali ona mu je pridavala neku naročitu karakterističnost, pored ostalog, i izgled gordosti. Izraz njenog lica uvijek je bio više ozbiljan i zamišljen nego veseo; ali zato, kako je samo tom licu pristajao osmijeh, kako joj je pristajao smjeh, veseo, mladalački i od sveg srca.

Pulherija Aleksandrovna - Prava majka, brižna i poštena, želi svojoj djeci sve najbolje, ne može se suočiti sa sudbinom sina pa su joj ludilo i konačno smrt jedini izlaz.

"Mada je Pulherija Aleksandrovna imala već četrdeset i tri godine, njeno lice je još uvijek zadržalo ostatke pređašnje ljepote, a uz to je izgledala daleko mlađe nego što jeste, što gotovo uvijek biva kod žena koje do starosti sačuvaju jasnost duha, svježinu utisaka, pošten i čist žar srca. Uzgred ćemo reći: očuvanje svega toga predstavlja jedino sredstvo da se ljepota čak ni u starosti ne izgubi. Kosa joj je već počela da sijedi i opada, već odavno su se pojavile sitne bore oko očiju, obrazi upali i uvenuli od briga i tuge, pa ipak njeno lice je bilo prekrasno. To je bila kopija Dunječkinog lica, samo dvadeset godina kasnije i bez onog izraza donje usne, koja kod nje nije bila isturena naprijed. Pulherija Aleksandrovna je bila osjećajna ali ne prekomjerno, bila je snebivljiva i popustljiva, ali samo do izvjesne granice: u mnogo čemu je mogla popustiti, na mnogo što je mogla pristati, čak i na ono što je proturječilo njenom uvjerenju, ali kod nje je uvijek postojala određena crta poštenja, pravila i krajnjih uvjerenja preko koje je nikakve okolnosti nisu mogle primorati da je prekorači.

Porfirije Petrovič - Inteligentan čovjek, izvrstan poznavalac ljudskog uma i duše, nije samo obični policijski službenik. Porfirije Petrovič je bio raskomoćen, u domaćem ogrtaču, u veoma čistom rublju i izgaženim papučama. To je bio čovjek od nekih trideset i pet godina, omalen, pun i čak s trbuščićem, izbrijan, bez brkova i bez zalizaka, kratko ošišane kose na velikoj okrugloj glavi, nekako neobično ispupčeno zaobljenoj na potiljku. Njegovo bucmasto, okruglo lice malog prćasta nosa bilo je boležljive, tamno žute boje, ali prilično živahno i čak podsmješljivo. Ono i izgledalo čak i dobrodušno da mu nije smetao izraz očiju nekako vodnjikavog sjaja i gotovo prekrivenih bijelim trepavicama, koje su stalno treptale kao da nekome podmiguju. Pogled tih očiju nekako je čudno odudarao od čitave njegove pojave, koja je u sebi imala čak nešto žensko, i davao joj je mnogo ozbiljniji izgled nego što bi čovjek na prvi put mnogo od nje očekivati.

Arkadije Ivanovič Svidrigajlov - Strastveni kockar, razbludan čovjek, dosta nemoralan, ali ipak ima dovoljnu savjest i pri kraju života čini dobra djela, Raskoljnikov je rekao da je hrabar jer je imao snage ubiti se, ali treba imati hrabrosti nastaviti život.

Čitav minut je promatrao njegovo lice koje ga je i prije uvijek zaprepašćivalo. To je bilo nekakvo čudnovato lice, nalik na masku: bijelo, rumeno, grimiznih usana, svijetlo plave brade i još prilično guste plave kose. Oči je imao nekako previše plave, a pogled nekako težak i ukočen. Bilo je nešto strašno neprijatno u tom lijepom i prema godinama neobično mladolikom licu. Svidrigajlovljevo odijelo je bilo kicoško, ljetno, lako, a osobito je mnogo polagao na košulje. Na prstu je nosio ogroman prsten sa skupocjenim kamenom.

Zločin i kazna najpoznatiji i najpopularniji roman Dostojevskog, verovatno zbog vešto razrađene kriminalističke intrige ukomponovane u ideološki siže.

__________________________________

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Zločin i kazna

Zločin i kazna ima vrlo jediostavan siže - Raskoljnikov, mladi siromašni student, obuzet nemaštinom i pritisnut bezizlazom, ubija staricu lihvarku i njenu sestru. Iz kuće je uzeo novčanik i dragocenosti i sakrio ih ispod kamena u nekom dvorištu. U njemu nastaje unutrašnja borba - osuđuje svoj čin, pravda ga, pomišlja da se prijavi, ali odustaje od toga. Unutrašnja borba ga raskida do te mere da se razboli i propada fizički i duševno. U jednom trenutku, više sticajem okolnosti nego svesnim htenjem, Raskoljnikov se prijavljuje vlastima. Osuđen je na robiju. Iz ovakvog jednostavnog sižea Dostojevski je razvio vrlo složenu, zanimljivu i dinamičnu priču koja pruža bogatu sliku društvene atmosfere, velegradskog i seoskog života, različitih ljudskih sudbina, upečatljivih karaktera, moralnih dilema, psiholoških lomova. Zato ovaj roman sadrži karakteristike različitih tipova romana. Na planu društvenog miljea i široke slike društva, raslojenog na bogate i siromašne, u kome ipak dominira materijalna beda - ovo je socnjalni roman. Na planu sadržine, s obzirom na mnoštvo pokrenutih pitanja ljudske egzistencije (socijalna, politička, etička, filozofska, psihološka), ovo je problemsko-filozofski roman. Po načinu razvijanja fabule i vođenja priče, roman pokazuje osobine tipične za kriminalnm roman. Po primenjenoj tehnici direktnog unutrašnjeg monologa, koju je Dostojevski uveo u moderni roman, ovo je jedan od najboljih primera psihološkog romana. I najzad, sa aspekta aktera priče, s obzirom da je težište na jednoj ličnosti, glavnom junaku Raskoljnikovu, koga pisac prati iz poglavlja u poglavlje, na koga je usredsređeno kazivanje narativnog subjekta i koji je nosilac glavnog toka unutrašnjeg monologa, ovo je roman lika. Ovakvo žanrovsko (i sadržinsko) bogatstvo romana Zločin i kazna ide u prilog ustaljenom mišljenju o romansijerskom majstorstvu Fjodora Dostojevskog, ali, na drugoj strani, pokazuje da je roman složena narativna struktura bogate sadržine pa je zato teško, ponekad i nemoguće, konkretni roman klasifikovati u određeni žanr.

Romaneskna priča je zasnovana na fabuli koja neprekidno drži budnom čitaočevu pažnju, ali je ne zadržava samo na događajnim tokovima, već joj nameće i obilnu misaono-filozofsku problematiku angažujući tako čitaočev intelekt i aktivirajući njegove etičke principe i shvatanja. Iako je težište na unutrašnjim preživljavanjima glavnog junaka i na psihološkoj podvojenosti ličnosti, pripovedanje nije ravno i monotono: ono je u stalnom vibriranju, psihološkim usponima i padovima, samoispitivanjima, moralnim dilemama. Tome doprinosi i dijalog kojim ovaj roman obiluje i koji služi za suprotstavljanje stavova i mišljenja, za polemiku, kontrastiranje karaktera, ostvarenje misaone dinamike. Mnoštvo problema koje roman postavlja, mnoštvo mogućnosti izbora i opredeljivanja:

patnja ili pobuna

revolucija ili religija

pojedinac ili društvo

razum ili osećanja

ljubav ili mržnja

bog ili đavo

amoralnost ili moralnost

Napoleon ili vaš

... doprinosi misaonoj dinamici, koja ne može čitaoca ostaviti ravnodušnim. Tako je misaonost, kao faktor smirivanja naracije i zbivanja i činilac retardacije, ovde faktor dinamizacije.

Složenosti romanesknog sveta doprinosi i široka panorama likova i karaktera koji reprezentuju određeni društveni milje, etički, ideološki, filozofski ili psihološki problem. Malo je ovde likova iz dobrostojećih slojeva društva (Lužin, Svidrigajlov, Porfirije). Najveći broj aktera romaneskne priče potiče iz onog niza "poniženih i uvređenih" koji su našli mesto u prozi Dostojevskog kao glavni protagonisti: Raskoljnikov, njegova majka i sestra; Marmeladov i njegova porodica; Razumihin i veliki broj drugih epizodnih likova. Iako su svi oni iz istog društvenog sloja, ne liče jedan na drugog: svako je ličnost za sebe, sudbina za sebe; svako od njih ima svoje nevolje i patnje; svako je okupiran svojim mislima i nadanjima; svako živi, dela i misli na svoj način.

Raskoljnikov, zločin i kazna - Raskoljnikov, glavni junak romana Zločin i kazna, ostavlja na čitaoca dvojak utisak. Na jednoj strani, on je čovek formirane fizionomije, koji u celom toku romaneskne priče ostaje nepromenjen i dosledan svojoj prirodi, moralnim shvatanjima, pogledima na život, ljude i društvo koje ga okružuje. Njegova psihološka struktura do kraja ostaje podvojena i u unutrašnjem sukobu sa samim sobom; odnos prema sopstvenom činu i događajima koji bivaju u vezi s njim ostaje dosledan do kraja. Na drugoj strani on je vrlo složena ličnost, snažne unutrašnje energije, osetljiv na spoljašnja zbivanja, netrpeljiv prema društvu. U njemu je stalno pulsiranje suprotnih moralnih pogleda i principa, raspinjanje između dobra i zla, spremnost na žrtvu i odbijanje tuđe žrtve, blaga priroda i saosećanje sa patnjama drugih, hladnokrvnost i mirnoća tokom pripremanja zločina. On je mlad čovek kome je priroda podarila lepotu, pamet, snagu, ambicije i samopouzdanje, ali i čovek kome je život nametnuo siromaštvo, usamljenost, osećanje bezizlaza i inferiornosti. Sa svetom oko sebe je u stalnom sukobu: nezadovoljan je stvarnošću u kojoj živi, zaokupljen je maštarijama o tome kako da se izađe iz siromaštva i beznađa. Ta razmišljanja pobuđuju destruktivne misli i destruktivno ponašanje. On je u sukobu i sa sestrom i majkom: prema njima nije u stanju da zauzme stav sina i brata. Deluje hladno, grubo i kruto; odbija njihovu žrtvu, ali nije u stanju da ispolji nežnost i ljubav; nije u stanju da oseti majčine brige i sestrinsku privrženost. On je, najzad, u sukobu sa samim sobom. U njemu su dvojica: onaj koji planira zločin i onaj koji osuđuje zločin; onaj koji želi da se prijavi vlastima i onaj koji se tome odupire i uvek izdejstvuje odustajanje; onaj koji želi prijateljstvo i ljudsku toplinu i onaj koji grubo odbacuje prijateljeve brige i ponudu za pomoć; onaj koji brine za majku i sestru i onaj koji sa njima ne ume ili nema šta da razgovara kada se sretnu. Dvojstvo u njegovoj ličnosti ispoljava se kroz direktni unutrašnji monolog koji je pretežno unutrašnji dijalog sa samim sobom, sa svojom savešću.

Romaneskni život Raskoljnikova ima tri faze: period pre zločina, vreme izvršenja zločina i period posle zločina, koji zauzima najveći prostor u romanu. U periodu pre zločina ispoljava se junakova snaga duha, racionalna priroda, hladnoća u toku pripreme za zločin - mirno, pribrano, precizno i hladno razmišlja o svakom detalju. Ali već tu dejstvuje i njegova savest koja se ispoljava na dva načina: kao san koji opominje da se odustane od plana i kao nepripremljenost koja je izraz unutrašnjeg otpora zločinu. Za vreme izvršenja zločina Raskoljnikov je nesiguran, nemiran, zbunjen, pa i preplašen, ali samo izvođenje zločina je pribrano i sračunato. Period posle zločina, a to je najobimniji deo romana, obeležava dvojstvo u junakovoj ličnosti: u njemu su dvojica - jedan želi da prikrije zločin, a drugi nesvesno ukazuje na sopstveni zločin. To dvojstvo u ličnosti glavnog junaka ostaće do samoga kraja romana, čak i na robiji.

Već u prvom poglavlju romana čitalac se sreće sa Raskoljnikovim i njegovom zamisli. Predočena je atmosfera ("vreme strašnih vrućina"), socijalni status junaka ("već drugi dan skoro ništa nije jeo", "bio je tako jadno odeven", "nije znao kuda da se dene od svoje tuge"), fizički portret junaka ("bio je vanredio lep divnih zagasitih očiju, smeđ, dosta visok, tanak i stasit"), duševno stanje junaka ("već izvesno vreme nalazio se u nekom razdražljivom i napetom stanju", "ionako već rastrojene mladićeve živce"), junakova preokupacija ("Na kakav korak hoću da se odlučim", "Sad je čak išao da izvrši probu svoje zamisli"), griža savesti ("Je li moguće da je meni takva strahota mogla pasti na pamet"). Dakle, tu je skica celog Raskoljnikova: izgled, siromaštvo, rastrojenost, zamisao kojom je opsednut, unutrašnja podvojenost oko zamisli. Misao o zločinu prisutna je u Raskoljnikovu na samom početku priče: on ulazi u roman već duboko okupiran ("tamo je u tom kutu, u tom užasnom ćumezu i sazrevalo sve to, već više od mesec dana") nečim što neće ili ne može da imenuje - to je korak, zamisao, namera, strahota, ono, sve to. Ta zamisao se naslućuje u njegovom kriku posle sna o kobilici ("Bože! - uzviknu - je li moguće, je li moguće da ću ja uzeti sekiru i udariti je po glavi, razmrskati joj lobanju") da bi, posle slučajnog saznanja iz Lizavetinog razgovora, "odjednom konačno sve odlučeno", a to je ,da će sutra u to i to doba, ta i ta baba, kojoj se sprema mučno ubistvo, biti sama samcata kod kuće".

Sticaj prilika ili slučajnost u svesti Raskoljnikova imaju značajnu ulogu: uveren je da oni mogu predodrediti događanje i ponašanje, odrediti ljudske sudbine. Za ovo svoje verovanje on ima mnogo dokaza, ali mu je jedan najupečatljiviji. Posle prve posete zelenašici Aljoni Ivanovoj u Raskoljnikovu se začela misao o ubistvu. Po izlasku iz njene kuće svratio je u kafanu i čuo razgovor između jednog studenta i oficira. Student je izrekao misao da zelenašicu treba ubiti jer "glupa, blesava, ništavna, zla, bolesna baba, koja nikome nije potrebna, već, naprotiv, svima od štete" a njenim novcem bi hiljade "mlade, sveže snage" dobile potporu. Ovaj razgovor ne samo da je podstakao začetu misao o ubistvu nego je pružio i "opravdanje" koje, u kontekstu situacije romaneskne priče, ima ilustrativne primere u Raskoljnikovu, Dunji, Sonji.

U Raskoljnikovu su dvojica; jedan planira zločin, drugi se tome odupire. Prvi skoro matematički precizno planira zločin, vrši probu svoje zamisli, misli na svaki detalj da neka sitnica ne bi pokvarila plan ili ostavila tragove koji bi ukazivali na počinioca. Onaj drugi Raskoljnikov se zgražava nad planovima, prebacuje sebi, ne može da veruje, šalje signale kroz san i opominje da se odustane od prljave namere. Zamisao o zločinu snažno opterećuje Raskoljnikova: napet je i razdražljiv, rastrojenih živaca, ne može da se skrasi na jednom mestu. A kada, posle saznanja da će baba biti sama u kući, postaje svestan da se ono mora sutra dogoditi, njega obuzima užas, žmarci mu prolaze uz leđa:

Ušao je u svoju sobu, kao na smrt osuđen. Ni o čemu nije razmigiljao niti je uopšte mogao ma šta da misli, ali je svim svojim bićem osetio da više nema ni slobode mšiljenja ni volje, i da je odjednom konačno sve odlučeno.

Na odluku je, nesumnjivo, uticalo i majčino pismo, koje ga je snažno pogodilo jer je doznao da se sestra Dunja udaje, zapravo žrtvuje da bi njemu obezbedila završetak studija. O sazrevanju odluke govori "težak, jedak, zao osmeh", koji je lebdeo na njegovim usnama pošto je završio čitanje pisma. Kada je krenuo u ostvarenje zamisli, "nije mogao da poveruje u ostvarljivost zamisli" - kao čovek koji ide nekud, a priželjkuje da tamo ne stigne. Odušak nalazi u mislima koje nemaju nikakve veze sa namerom: razmišlja o parkovima i njihovom funkcionisanju. Pred staričinim vratima, dok zvoni, oseća se strašno i zbunjeno; dok starica petlja oko zaloge, Raskoljnikov je ukočen, utrnulih ruku, nesposoban da izvrši naum. I kada ubije staricu, smenjuju se smirenost i prisebnost, na jednoj strani, i strah, zbunjenost i gađenje, na drugoj strani. Posle tog čina oseća slomljenost; raspoloženje mu se iz časa u čas smenjuje: luta besciljno ulicama. Kod prijatelja Razumihina ponaša se čudno: čas prihvata pomoć, čas je odbija. Oseća apsolutnu usamljenost ("Učinilo mu se u tom trenutku kao da je makazama sam sebe odsekao od svih i od svakog na svetu"), halucinira, guši se, pada u grozničavo stanje i bunca. U bunilu kipte nepovezane misli, koje beže i gube se tako da se ni na jednoj ne uspeva da zadrži. U snu počinje da ga trese groznica i takva drhtavica ,da mu umalo zubi nisu poispadali, i sve je u njemu drhtalo". Intenzitet preživljavanja izvršenog čina dostiže vrhunac kada pada u krevet, gubi snagu, onesvešćuje se. Njegov izgled i držanje u bolesti zbunjuju i zabrinjavaju prijatelje i sustanare. Kada se malo oporavi, luta besciljno ulicama, izgubljen, rastrzanih misli, nesposoban da izađe iz košmara koji ga uništava duševno i fizički. Tada se u njemu opet javlja dvojstvo, raspinjanje između dve namere, borba sa samim sobom. Sve do izvršenja zločina u Raskoljnikovu se vodila borba između onoga koji sprema zločin i onoga koji se tome suprotstavlja. Sada, posle zločina, u trenucima kada se budi iz košmara, bunila i nesvestica, u njemu je opet dvojstvo i dilema: prijaviti se vlastima ili ne. Sada to nije samo dilema priznati ili ne priznati, nego je to igra sa sobom i drugima - ne želi da se otkrije (prijavi i prizna), ali neosetno, aluzijama ili nagoveštajima, kao da želi da ukaže na pravi trag. Ta igra započinje na prvim stranicama drugog dela romana i traje do samog kraja. To je igra reči, igra intelekta i volje, ali i igra živaca. To, međutim, ne treba shvatiti kao puku igrariju, ili samo kao dilemu priznati ili ne priznati. U toj igri je Raskoljnikovljevo nepriznavanje izvršenog ubistva kao zločina, njegova filozofija prava i pravde; u njoj je njegovo prkošenje vlasti kao takvoj; u njoj je, najzad, i nadigravanje dva intelekta i dve volje - Porfirijeve i Raskoljnikovljeve.

Poziv u kvartovsku kancelariju zbunjuje i uznemirava Raskoljnikova. Začas mu sevne misao: "Ući ću, kleknuću i sve ispričati". U kancelariji oseća teskobu i gušenje, u celom biću "strašan nered". To su trenuci slabosti, nesigurnosti i straha. Ali u razgovoru sa oficirom vraća mu se samopouzdanje ili, tačnije, budi se u njemu prkos. Čak se upušta u raspravu o dugovima, nalazeći u tome zaborav i bekstvo od svog problema i osećajući zadovoljstvo što njegov zločin nije bio razlog pozivu. Ali, pošto se na neki način ispraznio, "odjednom je jasno osetio u svojoj duši mračno osećanje mučne, beskonačne usamljenosti i otuđenosti", klonuo je u stolicu i pomislio da sada treba da ustane i ispriča šta je juče uradio. Sve više je gubio snagu i, kada je hteo da iziđe, pao je u nesvest. U ovoj situaciji, koju je Dostojevski vešto vodio, stalno se smenjuju sigurnost i nesigurnost, snaga i slabost - a kada je unutrašnja napetost eksplodirala, Raskoljškov se onesvestio.

Raskoljnikov će stalno zapadati u krizu: gubi snagu, počinje da bunca, tone u polusan ili nesvesticu; budi se, izlazi iz sobe i besciljno luta. Za svoje najbliže i za prijatelje nema strpljenja, izbegava razgovore, okreće se zidu i ćuti. U njemu postepeno sazreva odluka da svrati u kvart i da sve svrši. U njemu je kao neki prkos ili izazivanje sudbine: u svakoj prilici će se truditi da aluzijama skrene pažnju na sebe. U susretu sa Nikodimom Fomičem u kući Marmeladovih, posle smrti Marmeladova, vodi se ovakav razgovor:

- Ohrabrite je, ako možete nekako... Vi ste dobar čovek, ja znam... - dodade sa osmehom gledajući mu pravo u oči.

- A, gle, kako ste se okrvavili - primeti Nikodim Fomič, kad ugleda pri svetlosti fenjera nekoliko svežih mrlja na Raskoljnikovom prsluku. -Da, okrvavio sam se, sav sam u krvi! - kaza Raskoljnikov sa nekim naročitim izrazom, zatim se nasmeši, klimnu glavom i pođe niza stepenice.

Posle ovih prkosnih reči i čvrstog pogleda, on se već osećao "ispunjen jednim novim beskrajnim osećanjem punog i snažnog života koji ga je odjedanput zapljusnuo". Ovo osećanje se još više osnažuje posle razgovora sa Poljenkom:

"Dosta!", reče odlučno i svečano, "do đavola s priviđenjima, s izmišljenim strahom, sa utvarama... Ima života."

"Snaga, snaga je potrebna; bez snage se ne može ništa izvojevati, a snagu treba dobijati silom, eto, to oni ne znaju."

Neposredno posle toga odlazi do Razumihina na naselje odlično raspoložen", a onda kući, gde zatiče majku i sestru i gde ga opet stiže nesvestica.

U jednom drugom razgovoru sa Porfirijem, kada ga je posetio na svoju inicijativu, Raskoljnikov vešto glumi začuđenost, emotivnu napetost, uvređenost, hladnokrvnost. Proračunato izgovara svaku reč i odmah, pošto su izgovorene, analizuje ih u sebi i posmatra kakav su efekat proizvele kod sagovornika. Pritom, na njegovom licu će se pojaviti drzak izazivački osmeh i provokativni pogled. Izgovoriće čak i izazivačku rečenicu: "A možda sam ja negde blago našao, a ti i ne znaš?" Dok vešto glumi različita raspoloženja, u njemu ključaju bes, netrpeljivost, prezir i mržnja, a u glavi misli vitlaju kao vihor. Raskoljnikov stalno menja svoje raspoloženje. Čas je sav rastrzan, rastrojen i malodušan. U tim trenucima oseća se slabo i izgubljeno, pomišlja da ode i prijavi se. Čas je, opet, bodar, siguran i samouveren. To pulsiranje malodušnosti i snage, slabosti i prkosa, osećanja poraza i osećanja pobede, svesti o krivici i neprihvatanje bilo kakve krivice - održava dinamiku razvoja radnje i dinamiku unutrašnjih preživljavanja junaka romana.

Raskoljnikov preživljava snažne unutrašnje lomove u trenucima kada mu nadođe ono - kazati ili ne kazati, priznati ili ne priznati. Jedan takav trenutak javlja se u razgovoru sa Sonjom: lomi se da joj kaže istinu, govori joj u aluzijama, ona postepeno shvata istinu, u njemu se sve uskomešalo; ne preživljava samo duševni nego i fizički bol:

Odjednom podiže glavu i pažljivo je pogleda; ali je sreo njen nemiran i do bola brižan pogled - u njemu je bila ljubav; njegova mržnja nestade kao priviđenje. To nije bila mržnja - već je on pobrkao osećanja. To je samo značilo da je onaj trenutak došao.

Postalo je neizdržljivo; on se okrenu njoj mrtvački bledog lica; usne su mu se nemoćno krivile, upinjući se da nešto izgovori.

Mrmljao je sa izgledom čoveka koji je u bunilu i ne zna za sebe.

Sad je to kazao potpuno iznemogao, jedva znajući za sebe i osećajući neprestanu drhtavicu u celom telu. Dovukao se nekako nemoćno do kraja priče i oborio glavu.

Glava me sad jako boli.

U ovom razgovoru sa Sonjom Raskoljnikov će objasniti pobude koje su ga odvele u zločin:

Da, to je tako... To je njihov zakon... Zakon, Sonja! To je tako! I ja sad znam, Sonja, ko je jak i snažan umom i duhom, taj je njihov gospodar! Ko mnogo sme, taj je za njih u pravu. Ko na veliko može pljunuti, taj je za njih zakonodavac, a ko najviše sme, taj je najviše u pravu. Tako je do sad bilo i tako će uvek i biti! Samo slepac to ne vidi!

Tu se traži jedno, samo jedno: treba smeti. (...) Ja... sam zaželeo da se usudim i ubio sam... samo sam želeo da se usudim, Sonja, eto to je sav uzrok. Nisam ja ubio zato da majci pomognem, gluposti! Niti zato da postanem dobrotvor čovečanstva pošto dobijem sredstva i vlast. Gluposti! Ja sam prosto ubio; ubio zbog sebe, samo zbog sebe; a da li bih ja posle postao nečiji dobrotvor ili bih celog veka kao pauk sve hvatao u mrežu i svima pio krv, meni je to u onom trenutku moralo biti sasvim svejedno!... I, što je glavno, Sonja, meni nije novac bio potreban kad sam ubio;... Ja sve to sad znam... Shvati me: i da sam nastavio tim putem, možda nikad više ne bih ponovo ubio. Meni je drugo nešto bilo potrebno da doznam, nešto drugo me je guralo; meni je tada trebalo da doznam, i to da doznam što pre, da li sam ja vaš kao i svi ili sam čovek? Imam li snage da prekoračim norme ili nemam? Smem li se usuditi da uzmem ili ne smem? Jesam li ništavno stvorenje ili imam pravo. Zar sam ja babu ubio? Ja sam ubio sebe, a ne staricu! Prosto sam upljeskao sebe, na vjeki vjekov!

Tu, dakle, nije u pitanju nemaština i glad (čime ga "pravda" Sonja), nije misao o majci i sestrinoj spremnosti na žrtvu zbog njega, nego želja da se iskorači iz norme, da se usudi, da proveri sebe da li sme. Međutim, Raskoljnikov pruža otpor Sonji kada mu ova kaže da će biti uz njega: "Na robiju ću zajedno s tobom poći". On ne želi na robiju, ne želi da se sam prijavi, kaže: "Još ću da se borim".

I u razgovoru sa sestrom, a on je usledio iz potrebe da se sestri poveri, ali opet na svoj zagonetan i aluzivan način, on će reći:

Ja sad idem da se prijavim. Samo ne znam zašto idem da se prijavim.

Kada sa Sonjom polazi u kvartovsku kancelariju, spreman da prekine sa mučenjima i prijavi se vlastima, na samim vratima kancelarije u njemu se budi misao: "Možda ću još moći da se ne prijavim". U razgovoru sa Porohom govori o sasvim drugom razlogu dolaska: "Ja sam samo onako... navratio sam da pitam..." Kada je čuo da se Svidrigajlov ubio, pobledeo je od iznenađenja i uzbuđenja, pozdravio se i izišao iz kancelarije. U dvorištu sreće Sonju, koja ga je čekala. U njemu se opet nešto kolebalo, vraća se nazad, u kancelariju, i izjavljuje:

Ja sam ubio sekirom babu činovnicu i njenu sestru Lizavetu, i ottčkao ih.

I na robiji Raskoljnikov ostaje dosledan svojoj dvostrukoj ličnosti: nije se pokajao zbog svoga zločina i to što je učinio nije smatrao zločinom. Zločin je za njega bio "samo to što nije izdržao do kraja i što se sam prijavio vlastima i priznao krivicu".

Ovu priču o Raskoljnikovu i njegovom zločinu Dostojevski je vodio majstorski, u maniru pisaca kriminalnih romana. Ali, dok se u kriminalnim romanima veština piščeva ogleda u dinamizmu spoljašnjih zbivanja i zagonetkama njihovih tokova, u ovom psihološkom romanu ostvaren je dinamizam unutrašnjih zbivanja, stalna promena raspoloženja, psihološki prelomi, duševne vibracije, aluzivna naslućivanja, prisustvo tajne. Zločin, krivica, sumnja - sve se to postavlja vrlo vešto i neosetno. Zločin opterećuje Raskoljnikova, a posledice su fizički i duševni slom, bolest i halucinacije, strah i strepnja, zaziranje od predstavnika vlasti, sumnjičavo osluškivanje svake intonacije i pronicanje u njen smisao, praćenje izraza tuđeg lica i traženje na njemu znakova sumnje. Raskoljnikov dugo ne izgovara reči "zločin" ili "ubistvo" - ali ga stalno progoni ono, to, sve to.

I ostali likovi romana, oni koji su privrženi Raskoljnikovu, opterećeni su onim: ni oni ne dozvoljavaju da im se u mislima pojavi reč "zločin", a još manje će te reči izgovoriti. Ono ih muči, o tome izmenjuju poglede, traže odgovor u tuđim očima. Onim je opterećen Razumihin, koji čudno ponašanje svoga prijatelja i njegovu bolest objašnjava "onim". Posle razgovora sa Porfirijem, Razumihin je zbunjen i uzbuđen već i time što su prvi put o tome otvoreno progovorili. Od tada je to među njima, i u Raskoljnikovu, i u Razumihinu, ali, po nekom prećutnom dogovoru, niko to ne spominje, iako se oseća u vazduhu. To lebdi i kroz veštu igru Porfirijevu koji, razgovorom o sporednim stvarima, želi da uspava Raskoljnikovljevu pažnju i otkrije neke znakove, a potom i direktnim razgovorom o zločinu želi da otkrije kako Raskoljnikov reaguje.

Reč "kazna" je u naslovu romana. Koji je njen smisao? Koja je to kazna? Raskoljnikov je u zločin ušao slučajno, sticajem okolnosti, spoljašnjim podsticajima. Iako u prvim redovima romana saznajemo da je Raskoljnikov već mesec dana obuzet namerom, direktni podsticaj da sutra krene potekao je slučajno: pošto je u kafani čuo razgovor i pošto je čuo Lizavetine reči da će starica biti sama. Njegov odlazak starici je nesiguran, držanje trapavo, izvršenje zločina je kao u bunilu. Ima hladnokrvnosti u toku priprema, ali ima i dilema, mučenja, sumnji. Kasnija "pravdanja" zločina u razgovoru sa Sonjom, ili nepriznavanje da je zločin uopšte izvršen, samo je bekstvo od činjenica i alibi pred sobom. Iako u pojedinim situacijama, dijalozima ili monolozima, Raskoljnikov deluje hladno, racionalno i sigurno - to je samo spoljašnja maska i napor da se prebrodi kriza. U sebi, i protiv svoje volje, Raskoljnikov duboko preživljava ono što je učinio: ne samo da je duševno smrvljen nego i fizički propada. U trenucima kada mu nadođe ono (predati se ili ne), Raskoljnikov oseća snažan bol u glavi, muti mu se svest, gubi moć govora. On je u tim mučenjima i rastrzanjima platio danak svojoj nepromišljenosti. Platio je i drugi danak: povredio je sestru (on je u njenim očima ubica), povredio je majku i doprineo njenoj smrti jer nije mogla da preživi njegovu robiju, povredio je Sonju, pošto je bio predmet njenog obožavanja, i naveo je na žrtvu - da ga prati u Sibir. To je sve dovoljna kazna za njega. Ona zakonska kazna, progon u Sibir i robija, nema snagu svega što je proživeo i propatio, što je izgubio.

Ostali akteri priče - Razumihin je kontrast Raskoljnikovu i, kao takav, ima značajnu umetničku funkciju u strukturi romana. Bez njega bi mnoge situacije ostale blede, mnogi postupci glavnog junaka nedovoljno motivisani i shvatljivi, opšta atmosfera romana ostala bi mračna. Njegova ličnost je agens koji usložnjava romaneskna zbivanja, povlači nove sižejne situacije, unosi optimističku viziju u romanesknu priču. Dok je Raskoljnikov nesigurna, rastrojena i nestabilna ličnost (a tome je uzrok prvo njegova opsednutost ubistvom, a kasnije sam čin ubistva), Razumihin je stabilan, siguran, zdravoga duha. Dok prvi sagledava samo tamne strane života i to ga odvodi u rezignaciju i očaj, drugi, svestan svih životnih nevolja i bede, teži da to prevaziđe korisnim delovanjem i sagledavanjem vedre strane života. Dok prvi deluje mračno i bolesno, drugi deluje sveže i zdravo svojim rasuđivanjem, odnosom prema životu i smislom za humor. Kao takav, osvežava celokupnu atmosferu romaneskne priče.

Razumihin pokazuje bistrinu duha, svežinu misli, jasne postupke, plemenite namere. Stalno je uz Raskoljnikova, stara se o njemu, neguje ga dok je bolestan, čak se i preseljava u blizinu da bi uvek bio pri ruci bolesnom prijatelju. Skroman je i jednostavan, nenametljiv i pun poštovanja prema drugome. On brine o sestri i majci Raskoljnikovoj, stidljiv je u razgovoru sa Dunjom, mladićki skroman, skriva svoju ljubav prema njoj. On je praktičan, komunikativan i jednostavan u ophođenju sa ljudima. Ljude prima onakve kakvi jesu, prihvata ih kao gotovu činjenicu, a odnos sa njima zasniva na principu prilagođavanja. U tome je njegova sposobnost da svakome priđe na odgovarajući način i da u svakom čoveku otkrije onu žicu koja omogućava razonancu — uspostavljanje dijaloga i razumevanja.

Dunja, Avdotja Romanovna, sestra Raskoljnikovljeva, jedan je od retkih romanesknih junaka koji deluje sveže i zdravo. Tim više što je to lik provincijske devojke, iz siromašne porodice, koja nema čvrst oslonac niti je materijalno obezbeđena. Ona je "neobično lepa - visoka, divnog stasa, snažna, puna samopouzdanja" i obrazovana devojka koja ume da proceni ljude i situacije, rezonuje pametno i razložno, poštuje svoju ličnost, ali poštuje i druge. Iako siromašna, ne dozvoljava da neko gospodari njenom ličnošću ili njenom voljom i životom. Odlikuje je skromnost, smernost i iskrenost, ali ona nije tipičan lik patrijarhalne devojke koja ćuti i trpi i koja će mirno primati tuđe nasrtaje i uvrede. Iskrenost i doslednost omogućava joj da svakome kaže ono što misli, da iskaže svoj stav i izrazi svoju volju. Za socijalni kontekst ovoga romana, Dunja je svež, zanimljiv i originalan ženski lik. Beskrajna ljubav prema bratu čini je spremnom da se uda za provincijskog bogataša kako bi omogućila bratu da završi studije. Ona, iako vrlo lepa, pametna i obrazovana, pristaje na brak sa Lužinom i tu svoju žrtvu prima sasvim mirno, čak je u stanju da svoju odluku o udaji brani razložnim rečima i sa čvrstim uverenjem da je taj njen postupak sasvim u redu. Njena otvorenost, otresitost i snaga duha iskazuje se u razgovorima sa bratom: iako ga nezmerno voli i poštuje, suprotstavlja mu se onda kada smatra da nije u pravu. Njena snaga duha i snaga volje ispoljava se u susretu, raspravi i sukobu sa Svidrigajlovim. On je pokvaren čovek, ogrezao u nemoral, ali samouveren da sve može da ostvari ako ima novca i ako spletkama uspe da nekoga dovede u bezizlazan položaj. Iako ga kao takvog zna, Dunja polazi s njim ("Iako znam da ste vi čovek... bez časti, ipak vas se ni najmanje ne bojim") da čuje njegovu priču. Ona se suprotstavlja navaljivanjima i nasrtajima Svidrigajlova, brani se razložnim rečima, pa čak i pištoljem. Njen otpor, prkos i hrabrost pobeđuju Svidrigajlova i on, možda prvi put u životu, oseća da je poražen.

Svidrigajlov je tipičan negativac - čovek prljave prošlosti, koga je žena izvukla iz zatvora, ali ne uspeva da ga vrati normalnom životu. Rasipnik je i sladostrasnik koji ne bira sredstva da zadovolji svoje želje unesrećujući devojke koje služe u kući njegove žene. Posredno ili neposredno, prouzrokovaće smrt mnogih ljudi da bi ostvario neke svoje ciljeve - krivac je i za smrt svoje žene. Želeo je da osvoji i Dunju, izazvao skandal i bacio ljagu na njenu devojačku čast. Ta je ljaga skinuta zahvaljujući njegovoj ženi, koja je shvatila istinu i potrudila se, pred smrt, da Dunju materijalno obezbedi i time iskupi sebe i muža. Njegova strast prema Dunji nije ugašena: dolazi u Petrograd za Dunjom i ucenjuje je - ako bude njegova, ćutaće o zločinu koji je njen brat izvršio. Svidrigajlov nema skrupula: otvoreno govori o svojim dogodovštinama, prljavštinama i nemoralu, a pritom nimalo ne oseća grižu savesti.

Međutim, u oblikovanju ovoga lika Dostojevski primenjuje postupak prosvetljavanja: na poslednjim stranicama romana Svidrigajlov postupa iznenađujuće, mimo svoga karaktera, čineći niz dobročinstava i presuđujući sam sebi. Do takvog preokreta dolazi posle poraza u pokušaju da konačno osvoji Dunju. U tom trenutku je u njemu došlo do sloma. I pored snažne strasti koju je osećao prema Dunji, on je istovremeno prema njoj gajio poštovanje i divio se njenoj čednosti i čvrstini. Njega je zadivila njena ljubav prema bratu, odlučnost, čvrstina, dostojanstvo i moralna čistota. On je očajan, izgubljen, smrvljen. Porazilo ga je saznanje da je njegov stil života niz nečasnih postupaka koji život čine praznim i besmislenim. Ljudsko, čisto i toplo - što je njemu uvek bilo tuđe - otkriveno u Dunji, Sonji i Razumihinu, a što život čini punim i lepim, ukazalo mu je na svu besmislenost njegovoga življenja.

Posle poraza koji je doživeo u susretu sa Dunjom, Svidrigajlov provodi teške časove. Potrudiće se da novčano zbrine decu pokojnog Marmeladova, Sonji će dati tri hiljade rubalja ("Ovaj će vam novac trebati, jer živeti tako kao dosad, Sofija Semjonovna - ružno je, a sad nemate više nikakve potrebe"), svojoj premladoj verenici predaće petnaest hiljada rubalja, provešće besanu noć ispunjenu košmarima, a u zoru će otići van grada i presuditi sebi.

Marmeladov - Socijalni aspekt romaneskne priče - opor život poniženih i uvređenih - naznačen je već u prvim redovima romana, u opisu bedne sobe u kojoj stanuje Raskoljnikov i opisu njegovog stanja - odrpan i gladan. Ali je ovaj aspekt snažno naglašen već u drugom poglavlju romana uvođenjem u priču propalog činovnika Marmeladova i njegove porodice. Marmeladov nije dugo zadržao piščevu pažnju. U drugom poglavlju romana opisano je njegovo upoznavanje sa Raskoljnikovim i Marmeladovljeva ispovest. On je propali činovnik, bez sredstava za život, sa sitnom decom, bolesnom ženom i odraslijom kćerkom Sonjom. Marmeladov je pijanac koji će oskudni porodični novac krišom uzimati i trošiti na piće, a potom se skrušeno vraćati kući i trpeti ženina jadikovanja i grdnje. Marmeladov je svestan svoje minornosti, svoga poroka i svoga neodgovornog života. O sebi ima vrlo ružno mišljenje (,Da li se vi usuđujete, gledajući sada mene, da kažete odlučno da nisam svinja", "Ja sam stoka od rođenja ), a za ženu samo lepe reči. Najviše je pogođen time što se kćerka Sonja odala prostituciji da bi obezbedila sredstva za bedan opstanak porodpce, ali i time što je on, nemoćan i nesposoban za privređivanje, prihvatio kćerkino žrtvovanje, pa čak na piće trošio njen novac. Marmeladov ne izaziva samilost, ali njegova sudbina i sudbina njegove porodice izazivaju jezu i govore dokle je dovela beda i dokle čovek, pritisnut bedom, može nisko da padne.

Marmeladova gaze na ulici kočije i Katarina Ivanovna nastoji da ga sahrani po svim običajima i uz podušje zahvaljujući novcu koji joj Raskoljnikov poklanja. Slika podušja Marmeladovu jeziva je slika bede i ljudske pokvarenosti, panorama različitih spodoba. Dok se jede i pije za dušu pokojnika, vode se žučne prepirke i svađe, ogovara domaćica i njena porodica, pljušte pogrde i smeh, raspaljuju niske strasti - beda života uništila je u ljudima i obzirnost, i osećanja, i moral, čak i razum. Podušje Marmeladovu pretvara se u podušje njegovoj porodici: Katarina Ivanovna je sa decom isterana iz stana. Ona izvodi svoju decu na ulicu da pevanjem i zabavljanjem zarađuju hleb ("Neka vide svi, sav Petrograd, kako prose milostinju deca plemića, koji je čitavog života služio vrlo verno i pošteno") i tu, iscrpljena od tuberkuloze, pada u komu i ubrzo umire.

Slika Katarine Ivanovne i njene dece na ulicama Petrograda najjezivija je i najpotresnija slika u ovome romanu. Udovičin gest nije učinjen toliko da se isprosi za život koliko da se izrazi protest i bunt zbog nepravde, bede i ponižavajućeg života. Njeno tapšanje rukama u taktu pesme, kašljanje i pljuvanje krvi, preplašenost i plač dece koja su se našla u znatiželjnoj masi, Sonjine molbe da se vrate kući - sve to ostavlja mučan utisak i izaziva sumorne misli. Porodica Marmeladovih i njena tragična sudbina tamna su pozadina u kojoj se gubi i čin zločinački čin mladog Raskoljnikova. Ali Dostojevski je u ovu mračnu atmosferu uneo malo svetlosti: nekim sticajem okolnosti ili čudom deca su zbrinuta Svidrigajlovim dobročinstvom; Sonja je našla oslonac i smisao života odlazeći u Sibir sa Raskoljnikovim, gde će, svojom pažnjom i odanošću, probuditi u mladiću ljubav i nežnost, povratiti mu veru u smisao življenja.

Sonja Marmeladova je još jedan lik Dostojevskog iz redova poniženih i uvređenih. Njena sudbina je utoliko tragičnija što je vrlo mlada, još dete, morala da žrtvuje sebe da bi omogućila opstanak brojne sirotinjske porodice. U strukturi romaneskne priče ne zauzima istaknuto mesto, ali svojom sudbinom i karakterom deluje upečatljivo i pamti se kao književni junak. Njeno prisustvo u romanesknoj priči omogućava potpunije osvetljavanje lika glavnog junaka, posebno njegovih moralnih dilema, karakternih crta i motivacije ponašanja. Fizički portret ove junakinje dat je u dva kratka opisa:

Sonja je bila omanjeg rasta, mršava, ali dosta lepa plavuša, vanredno lepih plavih očiju; imala je oko osamnaest godina. Skromno i čak sirotinjski obučena devojka, još vrlo mlada, nalik na šiparicu, skromna i uljudnih manira, vedrog, ali nekako malko zaplašenog lica.

Raskoljnikova i Sonju vezuje ista narav: spremnost na žrtvu, široko srce, razumevanje za tuđe patnje. Ona je opčinjena njegovom dobrotom i pažnjom, on njenom žrtvom i stradanjem za druge. Raskoljnikov u njoj vidi simbol opšte bede i nesreće:

Ja se nisam poklonio tebi, poklonio sam se svekolikoj patnji čovekovoj.

Malopre samn rekao jednom drzniku da ne vredi tvoga malog prsta... i da sam svojoj sestri učinio čast što sam joj dao mesto do tebe...(...)Ja to nisam rekao o tebi zbog nepoštenja niti zbog tvoga greha, već zbog tvoga velikog stradanja.

Kada joj se Raskoljnikov poveri, ona bez razmišljanja kaže: "Na robiju ću zajedno s tobom poći". I kada je Raskoljnikov osuđen, Sonja polazi za njim. Uklapa se u sredinu, pomaže Raskoljnikovu, ali i drugim zatvorenicima, i zaslužuje opšte poštovanje. Međutim, Raskoljnikov, i dalje rastrojen, nervozan i nestabilan, često se prema njoj ponaša odbojno i grubo, ali je ona uporno i požrtvovano uz njega kao veran pas. Za vreme Sonjine bolesti Raskoljnikov oseća neku prazninu u sebi i tek tada otkriva koliko je voli. Sagledavši snagu njene ljubavi i veličinu žrtve, on je sagledao i svoju ljubav prema njoj, uveren da će "beskrajnom ljubavlju iskupiti sada sve njene patnje".

Umetnička fuikcija likova - S obzirom na mesto Raskoljnikova u tokovima romanesknih zbivanja, ovo je roman lika: Raskoljnikov je u središtu pažnje romaneskne priče, on je akter u skoro svim segmentima (poglavljima) romana, priča započinje i završava se opisom njegove ličnosti. Junak živi i deluje u društvenom miljeu o kome se pripoveda sa naglašenim socijalnim nabojem. Njegovo biti- sanje i delovanje, psihološki i moralni lik, izgubljeno batrganje kroz život - ne bi se mogli prikazati bez uvođenja niza uglavnom sporednih likova čije delovanje, ponašanje i mišljenje dodatno osvetljava ličnost glavnoga junaka. Tako se Raskoljnikov može da sagleda u više relacija, upoređivanjem sa drugim akterima priče, ali i svaki od sporednih likova ima svoga "parnjaka" po sličnosti ili po kontrastu.

Marmeladov - Raskoljiikov - I jedan i drugi su siromašni i u bezizlaznom su položaju. Prvi je na zalasku života, koji mu ništa nije pružio do bedu - drugi je na početku života, sa sumornom perspektivom. Prvi je sebičan, prihvata kćerkinu žrtvu i troši poslednje novce na piće ostavljajući decu da gladuju; drugi ne prihvata sestrinu žrtvu, a malo novca što ima poklanja supruzi pokojnog Marmeladova za troškove sahrane.

Razumihin - Raskoljnikov - Dve sušte suprotnosti - aktivnost i pasivnost, razboritost i nerazboritost, optimizam i apatija, duševno zdravlje i duševna labilnost, nežnost i grubost.

Svidrigajlov - Raskoljnikov - Prvi je ubica iz ličnih niskih pobuda, koji skriva svoje zločine; drugi je ubica zanesenjak i idealista koga zločin snažno pogađa i posle dugih peripetija (koje su čisto tehničkog karaktera, da bi priča bila razvijenija i zanimljivija!) prijavljuje se vlastima. Prvi sam presuđuje sebi, mada taj čin nije lako razumeti; drugi prepušta da društvo presudi.

Sonja - Raskoljnikov - I jedno i drugo su žrtve siromaštva; i jedno i drugo se žrtvuju za druge. On opravdava svoj zločin, ona nema razumevanja za taj čin. Dok je on često ćutljiv i grub, ona je beskrajno odana i spremna da shvati i trpi neke njegove postupke.

Lužin - Svidrigajlov - Njihov moralni lik je sličan - i jedan i drugi su bogati i bahati, obojica žele da osvoje Dunju. Prvi to želi da ostvari novcem, lukavstvom i prljavim spletkama, drugi ucenom ili silom. Dok je prvi hladan i proračunat, drugi je emotivan do afektivnosti. Prvi se ne menja, u drugom se dešavaju (doduše nedovoljno motivisane) promene u pozitivnom pravcu. Prvi ostaje da živi, drugi prekraćuje sebi život kao poražen, obesmišljen, usamljen čovek.

Dunja - Sonja - Iako su sličnog socijalnog porekla, nemaju istovetnu prirodu i istovetan životni put. Dunja je jaka, samouverena i odlučna, sposobna da o sebi vodi računa i da odbrani svoju čast; Sonja je slabašna, nežna, nesigurna i preplašena. Prva uspeva da sačuva svoj moralni integritet, druga je stekla glas "izvikanog vladanja". Obe vezuje bezgranična ljubav prema Raskoljnikovu, ali je Sonja u toj ljubavi cela, potpuno posvećena.

To su samo neke relacije, samo neki parovi junaka koji se mogu upoređivati. Roman Zločin i kazna ima mnoštvo različitih likova pa zainteresovani čitalac može da uoči još neke relacije i još neke sličnosti i razlike među likovima.

Neke osobenosti pripovedanja Dostojevskog - Dostojevski oblikuje priču u tradiciji popularnog ili zabavnog romana, koji je obično izlazio u nastavcima. To je zahtevalo zanimljivo pripovedanje, stalno zaplitanje radnji i zbivanja, iznenađenja u pripovednim tokovima, čvrstu povezanost segmenata (poglavlja). U duhu takvoga pripovedanja su perspektiva pripovedanja i završetak romaneskne priče.

Perspektiva pripovedanja zanimljiva je kao tema za ispitivanje. Naime, s vremena na vreme javljaju se iskazi koji upućuju na neko vreme izvan romaneskne priče:

Petar Petrovič čak kao da uzdrhta. To su svi spazili. (Posle su se sećalč) Čak i kasnije kad se sećala tog trenutka, njoj je bilo i neobično i čudnovato. Sećajući se toga vremena kasnije, mnogo docnije, on se dosećao... Kasnije se saznalo da je on to isto veče... Seća se sad toga...

Svi navedeni iskazi upućuju na sećanje kao izvor priče, ali trenutak iz kog izvire to sećanje nije moguće odrediti. Isto tako, sećanje se ne svodi samo na jednog aktera priče niti samo na individualni izvor. Navedeni iskazi, po kontekstu i po ličnom obliku, upućuju na Raskoljnikova i Sonju, ali i na kolektivno sećanje (posle su se sećali, kasnije se saznalo).

Ovakvi iskazi imaju funkciju da motivišu pripovedanje i postave mu stvarnosnu osnovu.

Završetak romaneskne priče stavlja do znanja čitaocu da istorija o sudbini junaka nije završena:

Ali ovde već počinje nova povest, povest postupnog obnavljanja čovekovog, povest njegovog postupnog preporoda, postupnog prelaza iz jednog sveta u drugi, upoznavanje sa novom, dosad potpuno nepoznatom stvarnošću. To bi mogla biŠt tema nove pripovetke - a naša sadašnja pripovest je završena.

Junaci su ostavljeni u trenutku kada su otkrili istovetnost osećanja i sjedinili se u zajedničkom čekanju da prođe preostalih sedam godina robije pa da nastave život "velikim budućim podvigom". Priča je ostala otvorena, a narativni subjekt nagoveštava njeno nastavljanje u nekom novom romanu, koji čitaoci, budući da su se saživeli sa junacima priče, nestrpljivo očekuju. Tim pre što je narativni subjekt nagovestio "veliki budući podvig". Pisac je time zadržao svoje mesto među čitaocima, a oni, očekujući nastavak priče, sami domišljaju moguće nastavke.

Zasluga je Dostojevskog što je, zahvaljujući svome dubokom poznavanju ljudske psihe, uveo najbolje sredstvo za karakterizaciju junaka i predočavanje njihovog unutrašnjeg života - direktni unutrašnji monolog. Tako je on sagledavao svoga junaka sa dve tačke gledišta: sa spoljašnje tačke gledišta i sa unutrašnje tačke gledišta. Spoljašnja tačka gledišta uvodi se korišćenjem opisa psihološkog stanja - kada narator kazuje o mislima, osećanjima i raspoloženjima svoga junaka:

Osećao je u celom svom biću strašan nered. Bojao se da neće moći da vlada sobom. Nastojao je da se uhvati za ma šta i da misli ma o čemu, o nečem sasvim sporednom, ali mu to nikako nije polazilo za rukom. Uostalom, delovođa ga je jako interesovao: neprestano je želeo da nešto pogodi po njegovom licu, da to odgonetne.

Unutrašnja tačka gledišta ostvaruje se kroz direktni unutrašnji monolog - kazivanje junaka priče u prvom licu:

"Mati, sestra - kako sam ih voleo! Zašto ih sad mrzim? Da, ja ih mrzim, fizički mrzim, ne mogu da ih trpim blizu sebe... Malopre sam prišao i poljubio majku, sećam se... Grliti je, a misliti pri tom: kad bi ona doznala, ona bi... zar onda da joj kažem?... Meni to može da se desi... Hm! Ona mora da je ista kao i ja, dodade, misleći sa naporom, boreći se sa bunilom koje ga je osvajalo. "O, kako sad mrzim tu babu! Čini mi se i drugi put bih je ubio kada bi oživela! Jadna Lizaveta! Zašto se ona Šu zadesila!... Ipak, čudim se što o njoj skoro i ne mislim, baš kao da je i nisam ubio!... Lizaveta! Sonja! Jadne, smirene, krotkih očiju... Mile moje!... Zašto one ne plaču! Zašto ne jecaju? One sve daju... krotko i mirno Gledaju... Sonja! Sonja! Mirna Sonja!..."

Kod Dostojevskog se nađe, ali dosta retko, sjedinjavanje u jednom segmentu iskazanog i neiskazanog - dvostruki tok misli:

Idite kući... s njim - reče on isprekidanim glasom, pokazujući na Razumihina - do sutra: sutra će se sve... Jeste li odavno doputovale?

U romanu dvadesetoga veka ovaj postupak neosetnog prelivanja unutrašnjeg i spoljašnjeg, izgovorenog i neizgovorenog, opisa psihološkog stanja i direktnog unutrašnjeg monologa - doživeće punu afirmaciju.

__________________________________

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Zločin i kazna

Osnovna tema romana Zločin i kazna je psihologija zločina i kazne koja mu sleduje, te otuđenje pojedinca od društva. Mada je, u suštini tema ove lektire mnogo kompleksnija, što se može videti iz analize i prepričavanja dela.

Ideja, odnosno pouka romana Zločin i kazna jeste da svaki počinjen zločin pre ili kasnije mora biti propraćen adekvatnom kaznom.

Mesto i vreme radnje - Radnja romana Zločin i kazna se odvija 60 – ih godina 19. veka u Rusiji. Veći deo radnje romana je smešten u ruski grad Sankpeterburg, mada se jedan njen deo odvija i u zatvoru u ruskom Sibiru.

Analiza romana - Roman Zločin i kazna se smatra jednim od najvećih dela ruske, ali i svetske književnosti. Fjodor Mihajlovič Dostojevski ga je objavio 1866. godine u tadašnjem časopisu "Ruski vesnik".

U osnovi, lektira Zločin i kazna se smatra psihološkim i kriminalističkim romanom. A čitava njegova struktura je izgrađena na takozvanom principu konflikta, jer se glavni junak Raskoljnikov nalazi u sukobu sa samim sobom, ali i sa svetom uopšte. Iako, čini se Dostojevski svakome od likova pruža mogućnost da iznesu svoj stav ili, pak donesu sud o određenom problemu, što oni čine u datom trenutku, sam pisac se ogradio od davanja jasnog stava o bilo kome od njih, a posebno o Raskoljnikovu i njegovim postupcima.

Struktura samog romana je takva da u sebi objedinjuje više žanrova, iako se u osnovi lektira Zločin i kazna smatra psihološkim i kriminalističkim romanom. Dostojevski, na njemu svojstven način u ovom romanu objedinjuje više vrsta romana i to: hroničarski, socijalni, kriminalni, filozofski, psihološki, ali i avanturistički i tragični.

Što se prostora tiče, on je u ovom romanu izuzetno skučen. Iako se radnja lektire Zločin i kazna odvija u Sankpeterburgu, ona se zapravo odvija u svega par soba, krčmi, sudnici, na mostu i gradskom trgu. To su, ujedno mesta na kojima se kreću likovi romana, pripovedajući čitaocu o svojoj sudbini.

Kako prostor, tako je i vreme radnje u lektiri Zločin i kazna vrlo zgusnuto i svedeno na svega devet i po dana. Upravo zbog tako kratkog vremenskog perioda, radnja romana Zločin i kazna izgleda mnogo dinamičnija i zanimljivija.

Glavni lik - Kao što smo rekli, glavni lik romana Zločin i kazna je Raskolnjikov. Već smo u prepričavanju ovog romana naveli dosta njegovih osobina, tako da verujem da neće biti teško da razumete njegovu ličnost, a posebno ukoliko imate temu za pismeni ili sastav iz srpskog jezika vezano za lektiru Zločin i kazna.

Reč je, dakle o književnom junaku koga neki brane, neki napadaju, neki razumeju i opravdavaju njegova razmišljanja i postupke, a drugi opet ne. Da ne bismo ušli u raspravu oko toga, navešćemo samo ono što se nameće iz pročitanog dela, a to je da je Raskoljnikov siromašni mladić, koji u nekom trenutku odlučuje da preuzme pravdu u svoje ruke, te da ubije ženu koja unesrećuje svojim zelenašenjem mnoge. Da li je to opravdano ili ne, to je ipak predmet neke drugačije analize glavnog junaka lektire Zločin i kazna.

Jedno je sigurno, Raskoljnikov lik je izuzetno slojevit, te je nemoguće analizirati ga bez dobrog znanja ljudske psihologije. Mada, čak i tada se postavlja pitanje...

Svakako ovog tragičnog junaka na kraju sustiže kazna za počinjeni zločin. Ali, njegova kazna nije samo odlazak u zatvor, več pre njegova griža savesti za počinjeni zločin. A to je mnogo gora kazna, jer traje čitavog života. Ipak, na kraju lektire Zločin i kazna, glavni junak doživljava pravi preobražaj, a sve zahvaljujući najplemenitijem od svih osećanja.

Za razumevanje romana Zločin i kazna, možda vam i neće biti dovoljno samo njegovo puko prepričavanje, odnosno interpretacija. A naročito je važno da pročitate ovo maestralno delo ukoliko imate sastav iz srpskog jezika ili, pak pismeni zadatak na temu lektire Zločin i kazna. Činjenica je da je delo obimno, ali će vas sigurno zainteresovati, jer na maestralan način opisuje kako unutrašnju borbu glavnog lika, tako i njegov sukob sa svetom oko sebe, te osećajem krivice.

Što se prepričavanja tiče, pokušaćemo u nastavku teksta da vam olakšamo barem malo razumevanje ovog dela...

Već na samom početku romana, pisac uvodi glavnog junaka. Rođa Romanovič Raskoljnikov je mlad čovek, student prava, nadasve siromašan. Već nekoliko meseci izbegava gazdaricu, jer nema novca da plati stanarinu. Raskoljnikov je prinuđen da poseti Aljonu Ivanovnu, staricu koja je poznata po tome što se bavi zelenašenjem. On kod nje založi džepni sat, za koji mu ona daje manje novca nego što vredi, jer nije otkupio na vreme prsten koji je založio, pa joj je, prema njenoj računici ostao dužan. Mladić je ljut zbog takvog ponašanja starice i počinje da mu se u glavi stvara plan kako da je se reši.

Kako radnja odmiče, čitalac dolazi do saznanja da je Raskoljnikov bio svedok razgovora u krčmi, u kome se nepoznati mladić žalio da starz Aljonu. Tada je saznao i da se bogati lukavstvom, kojim se poslužila i u njegovom slučaju, te da se loše ponaša prema svima, ali i prema svojoj sestri Lizaveti, koja inače radi za nju. Čitalac pretpostavlja da je taj razgovor doprineo Raskoljnikovoj ideji da ubije staricu.

Nakon sledeće posete Aljoni, glavni lik lektire Zločin i kazna odlazi u krčmu, u kojoj upoznaje Marmeladova. Ovaj propali činovnik mu govori o svojoj porodici, čerki Sonji koja je morala da postane prostitutka kako bi izdržavala porodicu, jer je Maarmeladov potrošio sav novac na piće. Kada isprati Marmeldova kući, Raskoljnikov odlazi u svoju malu, zapuštenu sobu u kojoj čita pismo koje mu je stiglo od majke.

Ona mu piše sa puno ljubavi i topline, o ne tako lepim stvarima. Raskoljnikov saznaje da o nemilom događaju koji se dogodio njegovoj sestri Dunji, kada se u nju zaljubio gazda kuće u kojoj je služila, te pokušao da je iskoristi. Ipak, sve se rešilo na dobro, a Dunja se udaje za starijeg čoveka, dvorskog savetnika Petra Petroviča Lužina. Raskoljnikov je besan nakon čitanja pisma i prilično uvređen, jer ni majka ni sestra nisu tražile njegovo mišljenje o budućem zetu.

Zatim sledi san glavnog junaka, nakon koga se on zaklinje da ne može ubiti staricu. Kada je glavni junak lektire Zločin i kazna u pitanju, primetno je da on u mnogim situacija i vrlo često preispituje sebe, svoje postupke, ali i moral i uopšteno postupke drugih ljudi. Međutim, iako je bio siguran da neće počiniti zločin, on u prolazu čuje razgovor Aljonine sestre Lizavete i nekog trgovca, te njihov dogovor da Lizaveta dođe sutradan uveče kod trgovca. U tom trenutku, Raskoljnikov shvata da će stara Aljona tada biti sama i da mu se upravo ukazala prilika da izvrši zločin.

Raskoljnikov je, čini se dobro isplanirao ubistvo, ali nije sve išlo onako kako je on zamišljao. Nakon što je ubio staricu, nenadano je došla njena sestra, pa je Raskoljnikov i nju ubio. Hteo je da obegne, ali se i tu situacija iskomplikovala, jer su naišla dva čoveka, koja su po svem usudeći naslutila da nešto nije redu u staričinom stanu. Međutim, Raskoljnikov ipak uspeva da pobegne...

Raskoljnikov zatim luta gradom... odlazi u krčmu... vraća se u staričin stan... Na ulici prisustvuje nesrećnoj pogibiji pijanog Marmeladova, te pomaže da se starac odvede kući. Tamo daje sav novac njegovoj ženi i upoznaje njegovu ćerku Sonju i on ostaje zadivljen njenom pojavom.

Kod kuće ga čekaju majka i sestra, ali on više nema snage ni da im se obraduje, a kamoli da ih zagli, te pada u nesvest. Tu je i njegov prijatelj, Razumihin koji pokušava da uteši majku i sestru i uveri ih da je sa Raskoljnikom sve u redu.

Razumihin uspeva da ubedi Dunju i njenu majku da će Raskoljnikov biti dobro, te ih ispraća kući. Jedin ošto glavni junak lektire Zločin i kazna uspeva da izgovori ejste da je Dunjin budući muž, Lužin običan podlac i da se protivi njihovom venčanju.

Lužin šalje pisme Dunji i njenoj majci, želeći da ih vidi, ali bez prisustva Raskoljnikova. Međutim, one to odbijaju. Sutradan su se njih dve srele sa Raskoljnikovim i razgovarale, ali teškom mukom, jer se on ponašao vrlo čudno, bio je protiv Dunjine udaje. U sred njihovog razgovora u sobu je ušla Sonja da ga pozove na očevu sahranu. Raskoljnikov je oduševljen i istovremeno ne zna šta da radi od uzbuđenja, pa upoznaje Sonju sa svima i trudi se da joj ugodi.

Priča dalje prati dešavanja sa policijskim inspektorom Porfirijem Petrovičem, koji radi na slučaju ubistva stare zelenašice. On pokušava da nasamari Raskoljnikova kroz razgovor, ali ne uspeva. Čak ga pita i za njegov članak u kome je pisao upravo o zločinu. Kako je Raskoljnikov prijatelj Razumihin poznavao inspektora, on se naljuti na njega, jer smatra da je pogrešio i da Raskoljnikov nije ubio staricu.

Zatim glavni junak romana Zločin i kazna opet preispituje sebe, čini se do iznemoglosti, a kroz brojne unutrašnje monologe. Nekako uspe da zaspi i u bunilu sanja opet ubistvo. Kada se probudio, vidi da pored kreveta sedi Svidrigajlov. To je čovek koji je bio gazda kuće u kojoj je radila njegova sestra i koji je hteo da je iskoristi. On sada traži od njega Dunjinu ruku i nudi mu 10 hiljada rubalja. U razgovoru sa Lužinom se vidi koliki je on zaista nitkov, te ga i sama Dunja otera, a brat joj pomaže u tome.

Raskoljnikov se sada oprašta od majke i sestre i čitaocu taj oproštaj izgleda kao konačan, jer se u njemu počinje rađati ideja da treba da prizna zločin. Uz njih dve ostaje njegov prijatelj Razumihin, a Raskoljnikov odlazi kod Sonje, koja ga dočekuje puna oduševljenja. Njih dvoje razgovaraju o svemu... on joj priznaje da se danas oprostio sa majkom i sestrom i da ima samo nju i nikog više... opčinjen je njenom žrtvom za porodicu... pita je da li veruje u Boga... naterao je da mu čita Bibliju... on doživljava gotovo preobražaj... ponovo mu se budi želja za životom... na kraju joj kaže da ukoliko sutra dože reći će joj ko je ubio staricu i njen usestru, a ona ostaje začuđena tom njegovom izjavom.

Raskoljnikov odlazi kod inspektora u želji da prizna zločin, međutim ne uspeva u tom naumu...

Ali, uspeva da prizna zločin Sonji... Ona mu pokazuje koliko joj je stalo do njega i obećava da ga nikada neće napustiti i da će biti uvek tu za njega.

Tu se opet pojavljujee Svidrigajlov, koji je stanovao u stanu do Sonjine porodice. Kada ih je gazdarica izbacila na ulicu, on počinje da brine o deci i tako troši novac namenjen Dunji. Dunja se zaljubljuje u Razumihina, te on ostaje da brine o njoj i njenoj majci, ubeđen u nevinost svog prijatelja Raskoljnikova.

Inspektor dolazi kod glavnog junaka lektire Zločin i kazna, rekonstruišući zločin direktno okrivljuje Raskoljnikova za ubistvo. Ipak mu predlaže da se sam prijavi kako bi mu, eventualno smanjili kaznu. Daje mu je rok od par dana da to uradi...

Zatim slede scene Svidrigajlovog samoubistva, nakon što ga je Dunja odbila, ali i Raskoljnikovog oproštaja od majke i sestre. On kreće u policiju da prizna zločin, ali ubrzo izlazi napolje, jer nije mogao to da uradi. Napolju ga čeka Sonja i on se ubrzo vraća unutra i priznaje svoj sločin.

Raskoljnikov biva osuđen na osam godina sibirskog zatvora, a Sonja polazi sa njim. Majka mu je u međuvremenu umrla, a Dunja se udala za njegovog prijatelja Razumihina...

U zatvoru se Raskoljnikov teško razboleo, ali kako je Sonja javila njegovoj sestri, ne od neke bolesti već od povređenog ponosa. Njega, naime zatvorenici i nisu baš voleli, čak se može reći i da su ga mrzeli, dok su Sonju, naprotiv svi voleli. Najviše zato što im je pomagala da pošalju pisma kućama i svima se smešila. Nakon što se i Sonja razbolela, te mu neko vreme nije dolazila u posetu, Raskoljnikov se zabrinuo i stalno raspitivao za nju.

I možda najlepša scena lektire Zločin i kazna je trenutak kada Raskoljnikov pokazuje ljubav prema svojoj izabranici... a ona se zaista ne može prepričati...

Citati iz romana Zločin i kazna

- Odustao sam od čuvanja stvari, i svi problemi su odjednom nestali. Ljudi ponekad koriste izraz bestijalna ( životinjska ) okrutnost, to je nepravda prema životinjama. Životinje ne mogu i nikada neće biti tako okrutne kao čovek – tako artistički okrutne. Tigar rastrne svoju žrtvu i to je sve. Tigar nikada ne bi pomislio da žrtvu prikuje na krst.

- Preuzimanje novog koraka ili izgovor nove reči, ponekad je ono što najviše plaši ljude.

- Korist i preterana briga za blagostanje, ponekad mi izgledaju nepristojno. Bilo to dobro ili loše, ponekad je zadovoljstvo razbiti stvari kojima služite.
- Postoje u ljudima neke stvari koje ne bi rekli nikome, samo najbližim prijateljima. Postoje u ljudima neke stvari koje ne bi rekli čak ni najbližim prijateljima, jedino samima sebi. Postoje u ljudima neke stvari koje ne bi rekli ni najbližim prijateljima, ni samima sebi. Svaki pristojan čovek ima znatan broj takvih tajni. I što je pristojniji, veći je broj takvih stvari u njegovoj duši.

- Ako želiš biti pozitivan, najpre moraš poštovati sam sebe – samo tako možeš učiniti da te drugi poštuju.

- To je misterija ljudskog života: da stare tuge vremenom, postupno, prerastu u mirne radosti.

- Za čoveka nema ništa primamljivije od slobode njegove savesti – ali i ništa teže.

- A osim toga, da bi neko upoznao bilo kog čoveka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u predubeđenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti. Zapravo, da bi čovek nespristrasno sudio o nekim ljudima, on unapred treba da se odrekne izvesnih, već usvojenih pogleda i svakidašnje navike prema ljudima što nas obično okružuju.

- I ti si počinilia zločin...bila si u stanju da počiniš zločin. Ti si kidisala sebi, ti si ubila život...svoj. To je svejedno! Ta ja sam, Sonja, samo ubio vaš, beskorisnu vaš, štedljivu... Ali, čovečije je čeljade i ta vaš!

- Otiđi odmah, ovog časa, stani na raskršće, pokloni se, poljubi najpre zemlju koju si oskrnavio, a onda se pokloni celom svetu, na sve četiri strane i reci svima naglas: - Ja sam ubio!

__________________________________

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Zločin i kazna

Raskoljnikov se okrene njoj, tužno ju pogleda i uhvati ju za ruke.
- Opet imaš pravo, Sonja. Ta sve je to besmislica, gotovo brbljarija! Vidiš: Ti znaš da je moja mati gotovo bez ičega. Sestra je slučajno stekla naobrazbu pa joj je sudbina dosudila da se kao guvernanta potuca po svijetu. Sva sam im nada bio ja. Ja sam učio, ali se nisam mogao uzdržavati na sveučilištu nego sam se morao ispisati na neko vrijeme. No sve da sam i nastavio ovako, ja bih se za desetak-dvanaestak godina (kad bi se prilike poboljšale) mogao svejedno nadati da ću biti kakav učitelj ili činovnik s plaćom od tisuće rubalja... (Govorio je to kao da je naučio naizust.) A dotle bi mi se mati sasušila od brige i jada i ja je ipak ne bih mogao smiriti, a sestra... sestri bi se moglo dogoditi još i gore zlo!... Pa i kakvo uživanje cijeloga života prolaziti pokraj svega i od svega se odvraćati, na mater zaboraviti, a otrpjeti što je na primjer sestra osramoćena? Čemu? Zar zato da njih sahranim i nove da steknem – ženu i djecu i da ih opet ostavim bez prebijene pare i komadića kruha? No dakle... ja sam odlučio da se domognem babinih novaca i da njima, bez majčine muke, osiguram godine na sveučilištu, prve korake nakon sveučilišnih nauka – i sve to da napravim zamašno, temeljito, tako da stvorim novu karijeru i stupim na nov, samostalan put... No eto to je sve... Ja sam dakako ubio babu – to sam zlo učinio... ali dosta! (...)
Oči su mu gorjele kao u groznici. Samo što nije počeo buncati; na usnama mu titrao nemiran osmijeh. Iz njegova duševnog uzbuđenja već je izbijala strašna klonulost. Sonja pojmi koliko se on muči... I njoj se zavrti u glavi. I kako je samo čudno govorio: kao da i jest tu nešto razumljivo, ali opet... „Kako! Kako! O, Bože!" I opet je kršila ruke od očaja.

(F. M. Dostojevski: Zločin i kazna)

Smjernice za pisanje eseja

Stavite ulomak u kontekst fabule romana. Opišite i protumačite razgovor glavnih likova. Zbog čega Sonja nije zadovoljna Raskoljnjikovim objašnjenjem? Protumačite Raskoljnikove riječi: „Samo sam jednu običnu gnjidu ubio, Sonja, beskorisnu, odvratnu, štetnu gnjidu." Stavite ih u kontekst njegovih filozofskih razmišljanja. Citatima dokažite da se u Raskoljnikovu vodi unutrašnja borba. Povežite njegovo stanje s načinom kako je prikazan u cijelom romanu. Je li Sonja pokolebala Raskoljnikova? Kako ga ona doživljava? Što o njemu misli? Stavite roman Zločin i kazna u kontekst europskoga realizma i stvaralaštva F. M. Dostojevskoga. Povežite ga s vremenom u kojemu je nastao.

Zločin i kazna

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, koji je dosegao vrhunac stvaralaštva u trećoj četvrtini 19. stoljeća, najznačajniji je predstavnik visokoga ruskog realizma te je svojom pripovijednom tehnikom znatno utjecao na razvoj moderne proze. "Zločin i kazna" roman je koji je napisao po povratku s desetogodišnje robije u Sibiru, kamo je bio politički prognan jer je pripadao socijalistima utopistima i gdje je stekao duboka religiozno-mistična uvjerenja. Mnogobrojni likovi u romanu nositelji su autorovih socijalnih, filozofskih i vjerskih ideja koje se isprepliću u dijalozima. Zbog naglaska na psihološka zbivanja u glavnom liku, siromašnom studentu Rodionu Romanoviču Raskoljnikovu, a ne na radnju, subjektivnog pripovijedanja te uvođenja tehnike struje svijesti odnosno unutarnjeg monologa, "Zločin i kazna" smatra se pretečom modernog romana.

Razgovor u ulomku odvija se u završnom dijelu romana, nakon što Raskoljnikov priznaje Sonji svoj zločin. Pokušava joj objasniti svoja početna filozofska razmišljanja o opravdanosti zločina. Naime, bio je razvio teoriju da postoje malobrojni ljudi koji imaju "pravo na zločin" radi ostvarenja viših ciljeva. Njegovo je najvažnije opravdanje da je želio pomoći obitelji – majci i sestri – zaštititi ih od nevolja u koje ih je uvlačilo siromaštvo i osigurati im bolju budućnost. Svjestan da su se, ulažući svu nadu u njega, uzalud mučile jer je upadao sve dublje u dugove i morao prekinuti studij, nije vidio drugog izlaza nego da opljačka lihvaricu, a spletom okolnosti nije to uspio učiniti a da ne ubije nju i njezinu maloumnu sestru koja je slučajno naišla. Nadalje, ubojstvo babe opravdava njezinom pohlepnom zlobom kojom je nemilosrdno upropaštavala njega i mnoge siromahe u sličnom položaju, zbog čega ju drži za "beskorisnu, odvratnu, štetnu gnjidu". Naposlijetku, bio je potaknut ambicijom da si tim novcem osigura početak karijere ("prve korake nakon sveučilišnih nauka"), a time i buduću obitelj koju bi mogao imati, kako ne bi morao strahovati da će ih, umre li rano, ostaviti "bez prebijene pare i komadića kruha", kakvi su slučajevi u njegovoj okolini bili česti. Općenito, nije mogao podnijeti izglede da će "cijeloga života prolaziti pokraj svega i od svega se odvraćati", dakle – čak i ako uspije dovršiti nauke – životariti kao učitelj ili činovnik s malom plaćom nego je želio pravi život za sebe i svoje. No, u danima od ubojstva do tog trenutka savjest ga je mučila toliko da je sva opravdanja odbacio i svjestan je da je "zlo učinio". Već je bio na kraju duševnih i tjelesnih snaga, obuzimala ga je "strašna klonulost" i žudnja da se njegovo bjegunstvo završi, zato je i priznao Sonji, koju je uz obitelj najviše volio. Sonja za njega ima bezgraničnu ljubav i razumijevanje, shvaća "koliko se on muči" i žali ga zbog tog. Ali, iako je i sama postupala nemoralno, tj. bavila se prostitucijom, kako bi financijski pomogla obitelji u podjednako bezizlaznoj situaciji, kao duboka vjernica ne može prihvatiti kakvo god ubojstvo. To ju isprva tjera u zbunjenost i očajavanje, ali ubrzo će se pokazati spremna da ga podrži u svemu. Njezina razmišljanja bit će mu konačni poticaj da se preda. Sonja će ga također pratiti na kaznenom odlasku u Sibir te mu tako omogućiti da pronađe smirenje u religiji i ljubavi.

Ovaj ulomak jedan je od vrhunaca suprotstavljanja socijalne hipoteze o zločinu radi većeg dobra i religiozne ideje o nužnosti pokajanja i pokore za svaki zločin. To suprotstavljanje okosnica je romana, a takva moralna pitanja dobra i zla odnosno krivnje prožimaju sve zrelo stvaralaštvo Dostojevskog. Bila su značajna u to doba koje je obilovalo obespravljenim intelektualcima kojima su društvene okolnosti (siromaštvo, ograničavajući politički režim) onemogućavale pošteno ostvarenje potencijala, ali zapravo su svevremenska, aktualna i danas, kada su prilike u razvijenom svijetu ipak znatno povoljnije, jer uvijek ima onih koji se pokušavaju probiti na "lakši" način, uništavajući druge, bespravno sudeći o vrijednosti tuđeg života i dobrobiti. Svejedno, kao što nije bilo za Raskoljnikova da presudi babi, tako nije ni na nama da, na temelju oskudnih činjenica koje poznajemo, donosimo konačne zaključke o njemu ili onima njemu nalik.

________________________________

Fjodor Mihajlovič Dostojevski roden je 1821. godine u porodici prilično siromašna čovjeka. Njegov otac bio je vojni liječnik plemićkog porijekla. Radio je u jednoj javnoj bolnici u Moskvi, ali je taj položaj u tadašnjoj Rusiji bio vrlo skroman i porodica je Dostojevski živjela u skučenom stanu i u okolnostima koje ni u kom slučaju nisu bile raskošne. Otac mu je bio mali tiranin koga su ubili pod nepoznatim okolnostima. Istraživači književnih djela Dostojevskog obično vide autobiografsku crtu u odnosu koji Ivan Karamazov ima prema ubijstvu svoga oca: iako Ivan nije bio pravi ubica, svojim mlitavim stavom, i stoga što nije spriječio ubijstvo iako je to mogao učiniti, on je na neki način kriv za ubijstvo oca. Prema tim kritičarima, izlazi, da je Dostojevski cijelog života patio od sličnih osjećaja posredne krivice jer je njegovog oca ubio njegov kočijaš.

Ondje, u moskovskom sirotištu, u onoj uskoj izbi koju dijeli sa svojim bratom, proveo je prve godine svog života. Nikad nije o njima govorio. Kad je onda kao mladić izašao iz tog mračnog svijeta, njegovo je djetinjstvo već bilo ugašeno. Zajedno sa svojim bratom u ono je vrijeme beskrajno mnogo čitao i danju i noću. Pun najsnažnijeg oduševljenja za čovječanstvo, on se je upravo bolesno počeo klanjati ljudi. Natjeran novčanom oskudicom otišao je u vojsku, ali ni ondje nije našao prijatelje.Nastale su mucne mladačke godine. Kao junaci svih njegovih knjiga on je živio u nekakvom kutku, sanjareći i razmišljajući. Noću je prevodio Balzacovu Evgeniju Grandet i Schillerova Don Carlosa.

1844., u dobi od dvadeset i četiri godine, napisao je "strastveno, gotovo u suzama" majstorsku studiju Bijedni ljudi. Pjesniku Nekrasovu povjerio je rukopis na ocjenu. Dva dana prošla su bez odgovora. Noću je sjedio osamljen i zamišljen kod kuće i radio sve dok se svjetiljka nije ugasila. Najednom oko četiri sata ujutro netko je žestoko zazvonio, a kad je Dostojevski začuden otvorio vrata, Nekrasov ulazi u kuću, grli ga, ljubi i kliče mu.

Onda se Naskarov žuri k Bjelinskom, svemoćnom ruskom kritičaru. "Uskrsnuo je novi Gogolj", viče s vrata, mašući rukopisom kao zastavom. "Kod vas Gogolji rastu kao gljive", rekao je nepovjerljivi Bjelinski kojega je ozlovoljilo toliko oduševljenje. Ali kad ga je Dostojevski sljedećeg dana posjetio Bjelinski se sav izmijenio. "Ta ne razumijete što ste stvorili", viče on sav uzbuden na smetenog mladića.

Tako melodramatski odvija se otkriće Dostojevskog kao pjesnika. Bijedni ljudi su kasnije objavljeni u Nekarsovu časopisu. Uspjeh je bio ogroman.

Ubrzo biva uhapšen zbog druženja s jednim tajnim društvom mladih ljudi koji su prihvatili socijalističke teorije Sen - Simona i Furijea. Ovi mladi ljudi sastajali su se u kući činovnika Ministarstva vanjskih poslova, Mihajla Petraševskog. Poslije ustanka 1848. godine u nekoliko europskih zemalja, u Rusiji je došlo do vala reakcije; vlast je bila uznemirena i poduzela je drastične mjere prema svim protivnicima. Ljudi iz kruga Petraševskog bili su uhapšeni, među njima i Dostojevski, te osudeni na smrt vješanjem. Rečeno im je da će biti pogubljeni; odveli su ih na mjesto određeno za izvršenje kazne, svezali su im oči, svukli ih do košulja i zavezali za stupove. Tek tada su im pročitali presudu kojom se smrtna kazna pretvara u osam godina robije u Sibiru. Taj dan je ostavio dubok ožljak u duši Dostojevskog. Nikad ga nije sasvim prebolio.

Četiri godine prinudnog rada Dostojevski je proveo u društvu ubojica i lopova, jer tada još nije bilo uvedeno izdvajanje običnih osudenika od političkih. Opisao ih je u Zapisima iz mrtvog doma (1862). Tu su do pojedinosti su ocrtana sva poniženja i teškoće kojima je bio izložen, kao i zločinci među kojima je živio.

Dostojevski je morao pronaći neki izlaz da ne bi sasvim poludio u tom okruženju. Utjehu je našao u hršćanstvu. Osim toga bilježio je i pojave kod ljudi koji su osim zvjerstva pokazivali i poneku ljudsku osobinu.

Kad su mu najzad raskovali lanac s izranjenih nogu, kad su stupovi ostali za njim kao truli smeđi zid, on je drugi čovjek: zdravlje mu je razoreno, slava raspršena u prašinu, a život uništen, samo njegova radost ostaje nedirnuta i nepovrijedjena. Još nekoliko godina mora ostati upola slobodan u Sibiru, ali mu nije dopušteno da objavi bilo kakav svoj rad. Ondje u progonstvu, u najgorem očaju i osamljenosti sklapa onaj neobični brak sa svojom prvom I bolesnomi ženom.

Kao zaboravljen čovjek vraća se u Petrograd. Njegovi Zapisi iz mrtvog doma, taj nezaboravni opis njegove robije prožete grozotom, otkriva ruskom narodu da tik kraj njega postoji neki drugi svijet, pravo čistilište svih patnji. I sam car jeca nad tom knjigom, a hilajde ljudi spominje Dostojevskog. U jednoj jedinoj godini ponovo je izgradena njegova slava, ali sada trajnija nego prije. Zajedno sa svojim bratom osniva časopis u kojem gotovo sve piše sam. Časopis se brzo širi u sve krugove i čini se kao da je sudbina Dostojevskog zauvijek osigurana.

I sada, počinje ono besciljno dugogodišnje lutanje Europom, ona jezovita odvojenost od Rusije, izvora krvi njegova života. S mnogo muke nalazi sklonište u malim niskim svratišnima sobama, punim zadaha siromaštva, demon padavice napada ga sve češće, dugovi, mjenice, obveze tjeraju ga od posla na posao. U meduvremenu ženi se za mladu stenografkinju u kojoj nalazi ženu punu odanosti i s takvim smislom za praktično da je uz njenu pomoć uspio odgovoriti na sve rokove i postepeno se osloboditi novčanih neprilika. Za vrijeme boravka u inozemstvu on mrzi Nijemce u Njemačkoj, Francuze u Francuskoj i to samo zato jer nisu Rusi. On želi jedino osjećati Rusiju, domovinu, bar letimično osjetiti dah domaće riječi. Nastaju Zločin i kazna, Idiot, Zli dusi i Igrač, monumentalna djela dvadesetog vijeka. U roku četiri godine, od 1867. do 1871. njegova porodica stekla je neku materijalnu sigurnost i mogli su se vratiti u Rusiju.

Godinu dana poslije, l0. februar 1881. umire Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Iz najudaljenijih gradova putuju izaslanstva da mu iskažu posljednju počast. Kovačka ulica, u kojoj je izložen na odru, sva je crna od ljudi koji preplavljuju u jezovitoj šutnji stubište radničke kuće.Na tom sprovodu odjednom se na jedan sat ostvaruje sveti san Dostojevskog: jedinstvena Rusija. Onako kao što su se u njegovim djelima osjećala bratistva svih klasa i staleža u Rusiji tako su i one stotine hiljada iza kovcega u svom bolu bili jedna jedina masa: i mladi prinčevi i raskošno odjeveni popovi i radnici, studenti, ofciri, i lakaji i prosjaci bili su jedna cjelovita Rusija.

Bijedni ljudi (1846) - roman u pismima, dopisivanje dvoje socijalno i ljudski uvrijeđenih ljudi: sitnog činovnika Makara Devuškina, u kojeme  već  pronalazimo klice otpora  prema društvenom stanju i smirene jednako siromašne petrogradske djevojke Varenjke.

Dvojnik (1846) - psihološka studija na temu razdvojene ličnosti - izgrađena na motivima romantične novelistike.

Bijele noći (1848) - sentimentalni roman

Selo Stepaničkovo (1859) - napisano u Sibiru, komični roman s temom o provincijskoj vlasteli u središtu pažnje karakter ruskog Tartuffea, Fome Opiskina.

Poniženi i uvrijedeni (1861) - nadovezuje se na roman Bijedni ljudi - roman - feljton s dikensonovom melodramatičnom fabulom zasnovanom na otkrivanju tajni.

Zapisi iz mrtvog doma (1861) - sirovi zapisi - prisutan cijeli niz likova: zločinaca i moralista, plemića i pučana posredstvom koih otkriva svoju životnu filozofiju.

Zločin i kazna (1866) - prijelazni oblik prema modernom romanu - glavni lik Raskoljnikov.

Kockar (1867)

Idiot (1868) - ističe niz etičko - moralnih pitanja i raspravlja o ruskom društvu onoga vremena -  glavni lik knez Miškin - djelo pogodno za ekranizaciju i dramatizaciju zbog cijelog niza dramatskih preokreta.

Bjesovi (1871 - 1872) - antinihilistički roman.

Mladić (1875) - pisan u prvom licu u ime mlada i ponižena mladića koji nastoji objasniti sebi zagonetnu prošlost svoga oca Versilova i koji u sebi poput Raskoljnikova stvara fiksnu ideju da pomoću novaca zavlada ljudima - smatran najmanje cjelovitim njegovim djelom.

Braća Karamazovi (1879 - 1880) - pripada visokom ruskom realizmu - kriminalistička fabula o ubojstvu starog Fjodora Karamazova podredeno je razotkrivanju karaktera triju njegovih sinova.

Braća Karamazovi - Problem slobode

Zapisi iz podzemlja (1864) novela - intimna filozofska ispovijed čovjeka iz podzemlja

Krotka (1876)

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Mi u Evropi ništa ne značimo

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Srpska apokalipsa

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Veliki Inkvizitor

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Zli dusi