Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Idiot lektira

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Idiot

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Idiot


Knez Miškin mladi je muškarac koji se vraća u Rusiju nakon dugog boravka u Švajcarskoj
. Dostojevski ga je prikazao kao idealnog čoveka, apsolutno divno biće, "čoveka - boga", odnosno čoveka čija dobrota i čovečnost nisu sa ovoga sveta. Takav čovjek neizbežno postaje društveni idiot, žrtva konteksta u kojem živi, žrtva ljudi s kojima dolazi u kontakt. Povratkom u Rusiju on ulazi u salon - metaforu društva u kojem, kako će se videti na kraju, ljudi poput njega nemaju što tražiti. Ponizno ali prevrtljivo okruženje, iskrivljeni ljubavni četverougao koji će rezultirati tragedijom koja će i njega samoga odvesti "na drugu stranu", u izgubljenost u unutrašnjem svetu, u smirenost čoveka koji je prestao biti čovek jer je prestao biti - misleći.

 

Idiot jedan je od ne tako poznatih romana ruskog pisca Fjodora Dostojevskog. Glavni lik ovog romana je ruski knez Lav Nikolajevič Miškin, u književnosti poznat kao idiot. Varšavskim vozom Lav Nikolajevič Miškin dolazi u Petrograd. U vozu upoznaje Partena Semjonoviča Rogožina, svog kasnijeg prijatelja ali i suparnika. U Petrogradu, knez Miškin odseda u hotelu. Pritom on upoznaje mnoge ličnosti iz petrogradske elite i počinje s njima da se druži. Ipak, ta ruska elita (ili društvo) ne prihvata kneza onako kako treba. Svi mu se ljubazno obraćaju, dok u potaji govore sve loše o njemu, pa čak i to da je idiot. Međutim, knez Miškin kroz ceo roman pokazuje da ima osećaj za ljubav i za prijateljstvo. Jedan od njegovih najboljih prijatelja postaje general Jepančin, koji ima tri prelepe kćerke: Aleksandru, Adelaidu i Aglaju. Knez Miškin pokušava da se s njima zbliži, i dopadne mu se najmlađa kćerka: Aglaja. Ipak, tada se pojavi Nastasja Filipovna, privlačna i prelepa žena u petrogradskoj eliti. Nakon toga pojavljuje se Aglaja u koju se knez zaljubljuje, a kasnije se ga mami i Nastasijina lepota. Drugi ga zbog toga osuđuju, govoreći mu da Nastasja Filipovna nije za njega, već za Gavrila Ardalionoviča, poznatog kao Ganja, koji se ljuti kada čuje da knez Miškin takođe želi da se oženi Nastasjom. U romanu se pojavljuju i drugi likovi: Ipolit, Kolja, Ferdiščenko, Pticin, Lebedev i dr.

 

Gavrilo Ardalionovič Ganja - u početku, prijatelj kneza; kasnije njegov protivnik; izuzetno lukava ali i pokvarena ličnost.

 

Ivan Fjodorovič Jepančin - general; upoznaje kneza i s njim se zbližava; pametan, neiskvaren i pošten čovek. Poštuje njegovu nameru da se oženi Aglajom.

 

Parten Semjonovič Rogožin - ličnost s kojom se knez susreće na početku romana, u vozu. Lukav, ali dobar čovek. Zakrvavljen strašću. Knez za njega misli da je kvaran i loš, a kasnije menja svoje gledište. On, na kraju, ubija Nastasju Filipovnu.

 

Nastasja Filipovna - najzanimljiviji lik u celom romanu. Najprotivrečnija ličnost u celom delu. Prelepa, očaravajuća, ali u isto vreme, i pametna, lukava i ne dozvoljava da je niko ismeje. Jurodiva. Samoživa. Sama projektuje sliku o samoj sebi. Dama sa puno psiholoških problema (npr. ne želeći da se uda za Rogožina, ona baca sto hiljada rubalja u vatru koje joj je on namenio i dao). Kasnije se vezuje za kneza Miškina, a na kraju pokušava i da stupi sa njim u brak ali, ipak, beži Rogožinu sa svadbe.

 

Ipolit - lik koji se kreće u petrogradskim krugovima; poznaje generala, Nastasju Filipovnu i celo to društvo. Po prirodi ludak, ogorčen, bolestan, protivrečan; svojim prijateljima iz tog društva čita svoje delo "Ispovesti" u kojem govori o svojoj ćelji da se ubije.

 

Kolja - najmlađi lik u romanu. Od prvog trenutka zbližava se s knezom, uopšte ne misleći da je on idiot. Knez ga od srca voli. Preko Kolje on stupa u kontakt sa Nastasjom Filipovnom, kasnije i Aglajom.

 

Lebedev - prijatelj kneza; međutim, knez za njega misli da je kvaran i da želi da ga izda; Lebedev, pak, ne skriva da je Miškin idiot.

 

Aglaja - čuvena Aglaja, u koju se Miškin zaljubljuje, baš kao i u Nastasju Filipovnu. Lepa, naivna, ali inteligentna; ne sluša savete svoje dve sestre. Sama se probija kroz život. Odigrava jednu od presudnih uloga u romanu.

Knez Miškin - Ali, da li je on idiot, kako svi iz njegove okoline kažu? On i sam kaže da pati od "idiotstva". Ipak, pored toga što se, iako kao odrastao čovek ponaša kao dete u nekim stvarima, on pokušava da sa tim društvom stupi u kontakt i pokušava da se kreće u njihovim krugovima. Sluša njihove priče i ponešto prokomentariše.

 

Knez Lav Nikolajevič Miškin je, pre svega, dobar čovek. To je ona vrsta čoveka koja ne poznaje gramzivost i laž. Međutim, on je i naivan. Lako poveruje svakome. Glavna fabula romana leži upravo u ovome: knez Miškin je pošten i dobar čovek, i on kao da je poslat od samog Boga, da preporodi rusko društvo i da ga okrene pravim vrednostima. Međutim, svi ga proglašavaju idiotom, a on uopšte ne mari za to. On ume da razume druge, da nikog ne osuđuje unapred. On pokušava da ispuni svoj cilj. Zato se, u nekim osobinama i crtama, može porediti sa Don Kihotom.

 

Knez Miškin ne voli novac. Ne radi ništa zbog novca. On je ona vrsta čoveka koja se ne urezuje, sečivom svog uma, negde, već ona koja samo nosi dobre i pozitivne osobine.

 

To rusko društvo na kraju počinje da zavisi od kneza, jer je knez ipak, svakome od njih, promenio život.


U romanu možemo razlikovati dva dela: prvi je odnos društva prema knezu, a drugi knežev pristup i odnos prema društvu. On je, pre svega, svojom neizmernom dobrotom hteo da preporodi rusko društvo. Bar se tako ovaj roman može razumeti. Povest o knezu Miškinu je veoma zanimljiva, i ne bi je trebalo ispustiti iz vida. Dostojevski je jedan od najvećih ruskih realista, pa se njegova dela mogu sasvim sigurno ubrajati u svetska remek - dela.

__________________________________ 

 

Fjodor Mihajlovič Distojevski roman Idiot napisao je u periodu svog života kada je bio daleko od Rusije, zemlje za koju je smatrao da mu predstavlja neiscrpnu inspiraciju za njegova dela. Osnovna ideja oko koje je pisac gradio priču u ovom rimanu jeste ta da se prikaže "prelepo pozitivan čovek". Ne mogu se otrgnuti utisku da je inspiraciju za ovu ideju Fjodor Mihajlovič našao u njegovoj rečenici: - Lepota će spasiti svet. Upravo polazeći od toga što je u središtu ideje želja da se prikaže "lepota" (normalno ne fizička, već ona unutrašnja, duševna) koja je i za samog pisca bila nedokučiva tajna, sasvim je lako razumeti opravdan strah pisca koliko će u tom svom poduhvatu uspetu. Koliko god ovaj roman bio težak za čitanje, a jeste težak, on je u isto vreme i veoma interesantan.

 

Glavni junak romana Idiot je Knez Lav Nikolajevič Miškin, čovek kome je Dostojevski u svom romanu poverio misiju da bude "Knez Hristos". Ovakva misija se završava tako da sudbina ovog junaka neodoljivo podseća na sudbinu Isusa Hrista. Lav Nikolajevič je odrastao daleko od otadžbine. Odrastao je u Švajcarskoj lečeći se od epilepsije. No koliko god bio daleko od otadžbine Knez Miškin je jednako u sebi nosio želju da se toj istoj otadžbini vrati, da se vrati svom narodu, svojim korenima sa iskrenom željom da "svom" narodu pomogne. Imajući tu plemenitu nameru u vidu sasvim je jasno da je Dostojevski imao veoma težak zadatak da kroz tu prizmu oslika karakter glavnog junaka romana Idiot. Međutim, želja Kneza Miškina, da se nađe svakom u pomoći bila je vidljivo na svakom koraku. Tako npr. prilikom posete kod Jepančinih knez je u Aglaji video izrazitu lepotu iza koje se krije duboki unutrašnji nemir i emotivni nesklad. S druge strane u Nastasiji Filipovnoj knez vidi ženu duboke prirode, strasnu, nemirnu, ekscentričnu koja puno pati i koja se nalazi u jednoj vrsti nervnog rastrojstva usled poniženja, doživljenog bola i uvreda kojima je bila izložena. Upravo način na koji je Knez Miškin obema ovim ženama prilazi izazivalo je veliki šok, nerazumevanje i negodovanje u društvu. Jevgenije Pavlovič Radmoski na jednom mestu kaže: - Kako on to njih obe voli? Nekakvim dvema raznim ljubavima? Zanimljivo... Jadni idiot! I šta će sad biti s njim? Ta borba između dobra i zla u ljudskim srcima neprekidno traje tokom cele  priče u ovom romanu. Lomovi, prevrati, neočekivani obrti, nerazumni potezi su sastavni deo proznog prikaza junaka ove priče. Ta unutrašnja duševna rastakanja, kao što imamo kod Aglaje Ivanovne i Nastasije Filipovne, imamo i kod Rogozina, i kod Gavrila Ardalionoviča, i kod Ipolita, i kod Lebedeva... Svi ti likovi u razgovoru sa knezom Miškinom otkrivaju da je način na koji knez prilazi njima u želji da ih razume, nešto što je u njima davno umrlo i da je s toga njihov život davno uništen. Svi oni su iznenađeni takvim nastupom kneza Miškina. Za njih je to "skandal". Kao da nemaju odgovor na ono što vide. Zapravo, odgovor nalaze ali oni taj odgovor sami sebi na silu nameću bez istinske želje i s primetnim strahom da proniknu dublje u svoju dušu. Zbog toga je taj odgovor u neskladu sa onim što istinski osećaju. To je zapravo borba i veliki lom duše svakog od njih ponaosob.

 

Ali i pored takvih otkrovenja Lav Nikolajevič pokušava da u njima probudi bar delić vere, taman toliko koliko je "gorušičino zrno",  koja bi im pomogla da prevaziđu sva ta negativna razmišljanja koja nose duboko u sebi. Svakako da najveće zasluge za "odumiranje čovečnog" u tim ljudima ima društvo tj. sistem vaspitanja i odrastanja koji je tada vladao u Rusiji što ovom romanu sem izrazito jake i koloritne psihološke komponente, daje i izuzetno snažnu sociološku dimenziju. Istini za volju Knez Miškin nije uspeo da sačuva Nastasiju Filipovnu, ali je ipak uspeo da u njoj probudi dušu i da otkrije njeno veliko i duboko, skoro zaboravljeno osećanje da ume ipak da voli. Tragedija Nastasje Filipovne se ipak nije mogla izbeći. S druge strane knez je uspeo da pomogne Aglaji Ivanovnoj da otkrije uzorke svoje anksioznosti i hirovitosti koja je vodila konstantnom sukobu sa roditeljima. Šta je Aglaja Ivanovna osećala prema Knezu Miškinu najbolje svedoči deo romana u kojem Aglaja recituje Puškinovu pesmu o "siromašnom vitezu" u kojem pesnik daje sliku idealnog muškaraca. Najmlađa od tri ćeri Generala Ivana Fjodoroviča sasvim je dobro razumela ove stihove iza kojih se krije poruka da se takav muškarac može i mora voleto do kraja, ako ne ovom ono u nekom drugom veku. Knez Miškin se na kraju vraća tamo odakle je i krenuo u Švajcarsku, bolesniji nego što je iz te zemlje put Rusije krenuo. Kao da je sve nedaće ljudi koji ga tamo okruživaše primio na sebe. Namerno.

 

Iako je prošlo dosta vremena od kad je Fjodor Mihajlovič napisao roman Idiot veoma su se malo društva promenila što govori o univerzalnosti priče ovog romana. Posle svega sam više nego siguran da "otkrovenja" do kojeg čitalac ovog romana može da dođe može pomoći mnogima. Dovoljno je prisvojiti samo delić "prelepo pozitivnih osobina" Kneza Miškina i biće sasvim dovoljno za spas. Neka taj delić bude koliko gorušičino zrno i čovek će se mnogo bolje osećati.

 

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Idiot - verzija 2

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Idiot - verzija 2 pdf

__________________________________

 

Fjodor Mihajlovič Dostojevski roden je 1821. godine u porodici prilično siromašna čovjeka. Njegov otac bio je vojni liječnik plemićkog porijekla. Radio je u jednoj javnoj bolnici u Moskvi, ali je taj položaj u tadašnjoj Rusiji bio vrlo skroman i porodica je Dostojevski živjela u skučenom stanu i u okolnostima koje ni u kom slučaju nisu bile raskošne. Otac mu je bio mali tiranin koga su ubili pod nepoznatim okolnostima. Istraživači književnih djela Dostojevskog obično vide autobiografsku crtu u odnosu koji Ivan Karamazov ima prema ubijstvu svoga oca: iako Ivan nije bio pravi ubica, svojim mlitavim stavom, i stoga što nije spriječio ubijstvo iako je to mogao učiniti, on je na neki način kriv za ubijstvo oca. Prema tim kritičarima, izlazi, da je Dostojevski cijelog života patio od sličnih osjećaja posredne krivice jer je njegovog oca ubio njegov kočijaš.

 

Ondje, u moskovskom sirotištu, u onoj uskoj izbi koju dijeli sa svojim bratom, proveo je prve godine svog života. Nikad nije o njima govorio. Kad je onda kao mladić izašao iz tog mračnog svijeta, njegovo je djetinjstvo već bilo ugašeno. Zajedno sa svojim bratom u ono je vrijeme beskrajno mnogo čitao i danju i noću. Pun najsnažnijeg oduševljenja za čovječanstvo, on se je upravo bolesno počeo klanjati ljudi. Natjeran novčanom oskudicom otišao je u vojsku, ali ni ondje nije našao prijatelje.Nastale su mucne mladačke godine. Kao junaci svih njegovih knjiga on je živio u nekakvom kutku, sanjareći i razmišljajući. Noću je prevodio Balzacovu Evgeniju Grandet i Schillerova Don Carlosa.

 

1844., u dobi od dvadeset i četiri godine, napisao je "strastveno, gotovo u suzama" majstorsku studiju Bijedni ljudi. Pjesniku Nekrasovu povjerio je rukopis na ocjenu. Dva dana prošla su bez odgovora. Noću je sjedio osamljen i zamišljen kod kuće i radio sve dok se svjetiljka nije ugasila. Najednom oko četiri sata ujutro netko je žestoko zazvonio, a kad je Dostojevski začuden otvorio vrata, Nekrasov ulazi u kuću, grli ga, ljubi i kliče mu.

 

Onda se Naskarov žuri k Bjelinskom, svemoćnom ruskom kritičaru. "Uskrsnuo je novi Gogolj", viče s vrata, mašući rukopisom kao zastavom. "Kod vas Gogolji rastu kao gljive", rekao je nepovjerljivi Bjelinski kojega je ozlovoljilo toliko oduševljenje. Ali kad ga je Dostojevski sljedećeg dana posjetio Bjelinski se sav izmijenio. "Ta ne razumijete što ste stvorili", viče on sav uzbuden na smetenog mladića.

 

Tako melodramatski odvija se otkriće Dostojevskog kao pjesnika. Bijedni ljudi su kasnije objavljeni u Nekarsovu časopisu. Uspjeh je bio ogroman.

 

Ubrzo biva uhapšen zbog druženja s jednim tajnim društvom mladih ljudi koji su prihvatili socijalističke teorije Sen - Simona i Furijea. Ovi mladi ljudi sastajali su se u kući činovnika Ministarstva vanjskih poslova, Mihajla Petraševskog. Poslije ustanka 1848. godine u nekoliko europskih zemalja, u Rusiji je došlo do vala reakcije; vlast je bila uznemirena i poduzela je drastične mjere prema svim protivnicima. Ljudi iz kruga Petraševskog bili su uhapšeni, među njima i Dostojevski, te osudeni na smrt vješanjem. Rečeno im je da će biti pogubljeni; odveli su ih na mjesto određeno za izvršenje kazne, svezali su im oči, svukli ih do košulja i zavezali za stupove. Tek tada su im pročitali presudu kojom se smrtna kazna pretvara u osam godina robije u Sibiru. Taj dan je ostavio dubok ožljak u duši Dostojevskog. Nikad ga nije sasvim prebolio.

 

Četiri godine prinudnog rada Dostojevski je proveo u društvu ubojica i lopova, jer tada još nije bilo uvedeno izdvajanje običnih osudenika od političkih. Opisao ih je u Zapisima iz mrtvog doma (1862). Tu su do pojedinosti su ocrtana sva poniženja i teškoće kojima je bio izložen, kao i zločinci među kojima je živio.

 

Dostojevski je morao pronaći neki izlaz da ne bi sasvim poludio u tom okruženju. Utjehu je našao u hršćanstvu. Osim toga bilježio je i pojave kod ljudi koji su osim zvjerstva pokazivali i poneku ljudsku osobinu.

 

Kad su mu najzad raskovali lanac s izranjenih nogu, kad su stupovi ostali za njim kao truli smeđi zid, on je drugi čovjek: zdravlje mu je razoreno, slava raspršena u prašinu, a život uništen, samo njegova radost ostaje nedirnuta i nepovrijedjena. Još nekoliko godina mora ostati upola slobodan u Sibiru, ali mu nije dopušteno da objavi bilo kakav svoj rad. Ondje u progonstvu, u najgorem očaju i osamljenosti sklapa onaj neobični brak sa svojom prvom I bolesnomi ženom.

 

Kao zaboravljen čovjek vraća se u Petrograd. Njegovi Zapisi iz mrtvog doma, taj nezaboravni opis njegove robije prožete grozotom, otkriva ruskom narodu da tik kraj njega postoji neki drugi svijet, pravo čistilište svih patnji. I sam car jeca nad tom knjigom, a hilajde ljudi spominje Dostojevskog. U jednoj jedinoj godini ponovo je izgradena njegova slava, ali sada trajnija nego prije. Zajedno sa svojim bratom osniva časopis u kojem gotovo sve piše sam. Časopis se brzo širi u sve krugove i čini se kao da je sudbina Dostojevskog zauvijek osigurana.

 

I sada, počinje ono besciljno dugogodišnje lutanje Europom, ona jezovita odvojenost od Rusije, izvora krvi njegova života. S mnogo muke nalazi sklonište u malim niskim svratišnima sobama, punim zadaha siromaštva, demon padavice napada ga sve češće, dugovi, mjenice, obveze tjeraju ga od posla na posao. U meduvremenu ženi se za mladu stenografkinju u kojoj nalazi ženu punu odanosti i s takvim smislom za praktično da je uz njenu pomoć uspio odgovoriti na sve rokove i postepeno se osloboditi novčanih neprilika. Za vrijeme boravka u inozemstvu on mrzi Nijemce u Njemačkoj, Francuze u Francuskoj i to samo zato jer nisu Rusi. On želi jedino osjećati Rusiju, domovinu, bar letimično osjetiti dah domaće riječi. Nastaju Zločin i kazna, Idiot, Zli dusi i Igrač, monumentalna djela dvadesetog vijeka. U roku četiri godine, od 1867. do 1871. njegova porodica stekla je neku materijalnu sigurnost i mogli su se vratiti u Rusiju.

 

Godinu dana poslije, l0. februar 1881. umire Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Iz najudaljenijih gradova putuju izaslanstva da mu iskažu posljednju počast. Kovačka ulica, u kojoj je izložen na odru, sva je crna od ljudi koji preplavljuju u jezovitoj šutnji stubište radničke kuće.Na tom sprovodu odjednom se na jedan sat ostvaruje sveti san Dostojevskog: jedinstvena Rusija. Onako kao što su se u njegovim djelima osjećala bratistva svih klasa i staleža u Rusiji tako su i one stotine hiljada iza kovcega u svom bolu bili jedna jedina masa: i mladi prinčevi i raskošno odjeveni popovi i radnici, studenti, ofciri, i lakaji i prosjaci bili su jedna cjelovita Rusija.

 

Bijedni ljudi (1846) - roman u pismima, dopisivanje dvoje socijalno i ljudski uvrijeđenih ljudi: sitnog činovnika Makara Devuškina, u kojeme  već  pronalazimo klice otpora  prema društvenom stanju i smirene jednako siromašne petrogradske djevojke Varenjke.

 

Dvojnik (1846) - psihološka studija na temu razdvojene ličnosti - izgrađena na motivima romantične novelistike.

 

Bijele noći (1848) - sentimentalni roman

 

Selo Stepaničkovo (1859) - napisano u Sibiru, komični roman s temom o provincijskoj vlasteli u središtu pažnje karakter ruskog Tartuffea, Fome Opiskina.

 

Poniženi i uvrijedeni (1861) - nadovezuje se na roman Bijedni ljudi - roman - feljton s dikensonovom melodramatičnom fabulom zasnovanom na otkrivanju tajni.

 

Zapisi iz mrtvog doma (1861) - sirovi zapisi - prisutan cijeli niz likova: zločinaca i moralista, plemića i pučana posredstvom koih otkriva svoju životnu filozofiju.

 

Zločin i kazna (1866) - prijelazni oblik prema modernom romanu - glavni lik Raskoljnikov.

 

Kockar (1867)

 

Idiot (1868) - ističe niz etičko - moralnih pitanja i raspravlja o ruskom društvu onoga vremena -  glavni lik knez Miškin - djelo pogodno za ekranizaciju i dramatizaciju zbog cijelog niza dramatskih preokreta.

 

Bjesovi (1871 - 1872) - antinihilistički roman.

 

Mladić (1875) - pisan u prvom licu u ime mlada i ponižena mladića koji nastoji objasniti sebi zagonetnu prošlost svoga oca Versilova i koji u sebi poput Raskoljnikova stvara fiksnu ideju da pomoću novaca zavlada ljudima - smatran najmanje cjelovitim njegovim djelom.

 

Braća Karamazovi (1879 - 1880) - pripada visokom ruskom realizmu - kriminalistička fabula o ubojstvu starog Fjodora Karamazova podredeno je razotkrivanju karaktera triju njegovih sinova.

Braća Karamazovi - Problem slobode

 

Zapisi iz podzemlja (1864) novela - intimna filozofska ispovijed čovjeka iz podzemlja

 

Krotka (1876)

 

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Mi u Evropi ništa ne značimo

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Srpska apokalipsa

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Veliki Inkvizitor

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Zli dusi

loading...
4 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Idiot

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u