Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Srpska apokalipsa

Sve doskora, Srbi su bili uvereni da nema razlike između postupaka jednog naroda i moralnog stava pojedinih ličnosti. U njihovim očima, jedna država može biti poštena ili nepoštena, kao svaki čovek. Otuda sklonost Srba da držanje svojih negdašnjih Saveznika i prijateljski raspoloženih nacija danas protumače kao izdaju. Međutim, očigledno je da bi već samo proučavanje srpske istorije 19. stoleća bilo dovoljno da otkrije pravu strategiju i taktiku zapadnih sila, u čijem makijavelizmu ne može biti mesta ni za kakvu 'vernost' ili 'prijateljstvo'. Krajnji ciljevi 'Velikih' su egoistični i uvek ostaju isti, dok su Srbi čas iskorišćeni kao „saveznici', čas osuđeni da budu uništeni, shodno praktičnim potrebama u datoj situaciji. Ali Srbi to nisu mogli da uvide, jer su počinili drugu fatalnu grešku, svodeći svoj vidokrug na događaje iz 20. veka. Verni uspomenama iz prohujalih svetskih ratova, oni su prestali da se koriste svojim vekovnim iskustvom, osiromašili su sopstvenu nacionalnu svest i počeli da istorijske izuzetke tumače kao pravilo.

Može se onda zamisliti kakvo iznenađenje očekuje savremenog Srbina kad iz svoje biblioteke izvadi i ponovo pročita „Piščev dnevnik" Fjodora Mihailoviča Dostojevskog. Taj ruski genije nehotice otvara Srbima oči i leči ih od gornjih zabluda. Sve je tuobjašnjeno i našem čoveku pristupačno, kao da je namenjeno današnjim pokolenjima. Piščev dnevnik je pisan uglavnom sedamdesetih godina prošlog veka, za vreme rusko - turskih i srpsko-turskih ratova. Sličnost tadašnjih događaja na Balkanu sa srpskom dramom kojoj prisustvujemo od Drugog svetskog rata na ovamo, naročito počev od 1991. godine, je zapanjujuća. U najvećem broju slučajeva, analiza Dostojevskog se može primeniti na naše prilike. Da je hteo da bude prorok srpske sudbine u nastupajućem veku, pisac ne bi mogao izrećipravedniji sud. S tom razlikom, što je Srbija tada mogla računati na podršku Rusije, dok se u naše vreme više ni na nju ne može osloniti. Iz tog razloga, treba stalno imati u vidu da su, svojevremeno, Rusija i Srbija, duhovno i politički, uglavnom pripadale istom „bloku", da je u to doba postojala slovenska solidarnost, te da se reči Dostojevskog odnosno Rusije mogu često primeniti na Srbiju i obratno.

Prošlost i sadašnjost u svetlu istorije

Ono što je Dostojevskog najviše sablažnjavalo, to je ravnodušnost Zapada prema udesu hrišćanskih i prevashodno slovenskih naroda pod Turcima. Pogotovu kad se ta ravnodušnost pretvorila u politički cinizam i kada, rukovođene tim cinizmom, zapadne sile nisu oklevale da stanu na stranu Turaka protiv hrišćana. Utoliko pre, što je ideal Dostojevskog bio „osloboditi Pravoslavlje i Hrišćanstvo od muslimanskog varvarstva i zapadne jeretičnosti", jer je osuđivao prećutni makijavelistički princip zapadnih sila da „ono što je podlo od strane jedne ličnosti premudro od strane jedne države". Stoga se zgražao zapažajući: „Mal 'te ne, sva Evropa se zaljubila u Turke". Jer je naslućivao smisao tog preokreta: „Evropa bodri turski fanatizam i sprema se da nas udari s leđa".

Evropska zaljubljenost u Turke išla je naporedo sa prezirom prema slovenskim narodima. Dostojevskog je, prirodno, pre svega bolelo nerazumevanje koje su u Evropi sretali Rusi: „Neće da prouče narod koji mrze i koga se boje"... „Sanjaju da nas sve unište". Ali, verovatno, nije ga manje uzbudilo otkriće da su ti isti Evropljani, „koji su vikali protiv ropstva, koji su ukinuli trgovinu crncima, uništili despotizam i proglasili čovekova prava", pristali da posmatraju skrštenih ruku kako... divlja, gnusna muslimanska horda zakletih neprijatelja civilizacije" uništava milione nesrećnih hrišćana. „Evropa čeka kad će sve te stenice biti uništene i pravi se da ne čuje njihove vapaje". Zar je to zaista bila „poslednja reč civilizacije"? Šta bi tek rekao Dostojevski da je mogao videti užurbanost sa kojom će, sto dvadeset godina kasnije, Zapad priznati Bosnu i Hercegovinu, prvu panislamističku državu u Evropi, predajući srpsku 'manjinu' muslimanima na milost i nemilost, kao što je spreman da im sutra žrtvuje i Srbe na Kosovu?

Svirepost realne politike ne isključuje pokušaj da se ona moralno opravda. Naprotiv, što su njene namere nečovečnije, to njen vid mora biti plemenitiji. „Laž se spasava lažju" sažima Dostojevski i prikazuje način na koji je zapadna propaganda, već tada, pokušala da svoju izdaju Hrišćanstva pokrije klevetama protiv Srba i Rusa. U tim manevrima i podmetanjima je prednjačio britanski premijer Dizraeli – lord Bikonsfild. Da bi kompromitovao rusku intervenciju u korist balkanskih naroda, Dizraeli, koji je tobož raspolagao „tajnim dokumentima", je optuživao Ruse da su u Tursku poslali sve svoje „rušilačke elemente" – „socijaliste, komuniste i komunare" – te da postoji opasnost da se ti revolucionari u otomanskom carstvu osnaže. No pored Rusa, trebalo je okaljati i same Srbe, pa je Dizraeli pohitao da predstavi srpsku objavu rata Turcima. kao 'nečasni postupak', a srpsku borbu za oslobođenje kao 'nečasni rat'. „Hoće prema nama da izazovu opštu mržnju", jadao se tada Dostojevski. Pod uticajem Dizraelijeve kampanje, stvara se utisak da su patnje Srba i drugih porobljenih naroda obične izmišljotine i provokacije: „... U Evropi osporavaju fakta, poriču ih pred narodnim parlamentima, ne veruju, prave se da ne veruju. Svaki od tih narodnih vođa u sebi zna da je to istina, a opet jedni druge obmanjuju: da to nije istina, da se to nije desilo, da su oni sami (tj. hrišćani) pobili svojih šezdeset hiljada Bugara, samo da bi optužili Turke". Baš kao kad u naše dane javno žigošu Srbe i raspinju ih na krst pred celim svetom, a u zoološkom vrtu muslimani bacaju nevinu srpsku decu lavovima u čeljust.

Dostojevski pokušava da pronađe neko racionalno objašnjenje te moralne nakaznosti i naslućuje da bi posredi moglo biti smrtno neprijateljstvo Evrope protiv Slovena: „Evropa je neprijatelj slovenskog jedinstva", dok je „odbrana Slovena misija Rusije".Nesumnjivo da bi se „Evropa raznežila prema balkanskim narodima, kad bi počeli da mrze Rusiju". Dostojevski uviđa da postoje dublji razlozi te evropske mržnje, ali smatra da je ona našla svoj najverniji politički izraz u savezu rimokatolicizma sa socijalizmom. Na jednom mestu u „Dnevniku", on govori o katoličkoj „svetskoj zaveri" i vidi u socijalističkom „čudovištu" čedo katolicizma koji je „prodao Hrista za zemaljsko carstvo". O tome bi se moglo dugo diskutovati. No, u svakom slučaju, posredi je bila međunarodna urota. Prema tome, ne samo da Evropa nije pritekla u pomoć hrišćanima pod turskom vlašću nego je presudu nad Srbima i balkanskim narodima izrekla pre svakog suda i saslušanja. A zar nas to ne podseća na izvesnu 'mirovnu konferenciju', gde su Srbi nedavno bili označeni kao krivci još pre početka debate?

Predznaci Apokalipse

Kao jedan od najpobožnijih ljudi među ruskim piscima, Dostojevski se nije mogao zadovoljiti isključivo političkim objašnjenjem evropskog zločina nad Srbima i tražio je njegove duhovne korene. U toj perspektivi, razmišljanja Dostojevskog su odmah dobila apokaliptički karakter. Nije li nekada Neron svalio na hrišćane krivicu za požar Rima, kao Dizraeli na Srbe odgovornost za rat sa Turcima? Očevidno je da su obojica bili prožeti đavolskim duhom koji je nadrastao njihovu ličnost. Na stranicama „Piščevog dnevnika" reč je o "zlom duhu" koji „društvu donosi novu antihrišćansku veru, tobož nova moralna načela; uverava da može iznova da sagradi svet, da sve ljude načini jednakim i srećnim, i zauvek dovrši Vavilonsku kulu, postavljajući njen kamen temeljac". Nema sumnje da Dostojevski tu misli na apokaliptičke zveri i na antihrista, jer, kako sam kaže, vidi da već mnogi u Evropi „ozbiljno prihvataju antihrista kao Hrista". A u atmosferi Otkrovenja po Jovanu, neizbežna je i pomisao na kraj sveta. Dostojevski ne smatra da je to obavezan ishod aktuelnih događaja, jer je kraj sveta jedan a antihrista mnogo, ali zato može se desiti da Antihrist koji je pred nama bude onaj poslednji. Pojava antihrista je uvek predznak Apokalipse i praobraz kraja sveta, ali antihrist je predstavnik đavolske sile koja vojuje protivu Hrista kroz čitavu istoriju Crkve. Prvi hrišćani su u Neronu s pravom prepoznali antihrista, pa ipak zbog toga nije nastupio smak sveta, kao što se ni smrću Neronovom čovečanstvo nije oslobodilo budućih antihrista, bilo da su oni nosili ime Marksa ili Dizraelija.

Otkrovenje no Jovanu je hrišćanska filosofija istorije, ali samo proroku je dato da tu „knjigu sa sedam pečata" protumači i njen nauk primeni na istorijske prilike svoga vremena. Proročki dar je dopustio Dostojevskom da živu istoriju kojoj je prisustvovao religiozno osmisli i pravilno „pročita", da bi zatim predvideo događaje skore budućnosti.

Stav Evrope prema „istočnom pitanju" je ruskog pisca ubrzo doveo do zaključka da, u doglednom vremenu, svet više ne može izbeći revoluciju i rat. Revolucionarni haos će biti izazvan „katoličkom svetskom zaverom" i savezom katolika sa socijalistima: „Da, Evropu očekuju veliki prevrati, toliki da ljudski um odbija da veruje u njih, smatrajući njihovo ostvarenje nečim fantastičnim". Revolucija će biti praćena i „borbom vere sa ateizmom". Ali, u tom haosu, „i proleteri i kapitalisti će izginuti od grehova svojih". Dostojevski takođe proriče „neminovnost evropskog rata", ali zatim „rat će se možda pretvoriti u svečovečanski". Da li će na kraju tih ratova nastupiti propast sveta? Dostojevski ostavlja čovečanstvu izbor, zavisan od puta kojim će narodi udariti: „Ako nacije ne budu služile višim idejama, izginuće". Ali Dostojevski ipak čuva u sebi iskru nade: „Zli duh dolazi, ali će novo društvo pobediti". Ukoliko isti uzroci izazivaju iste posledice, može se naslutiti i krajnji domet politike razbijanja Jugoslavije i Srbije, koju poslednjih godina sprovode internacionalne organizacije. U ime svetskog mira, sada se priprema Treći svetski rat.

Poslednja reč Dostojevskog je nada, ako ne i vera, u pobedu dobra. S obzirom na porast zla u svetu, koji on sam nagoveštava, u prvi mah je teško razumeti na čemu se taj njegov relativni optimizam zasniva. On je shvatao da je čovečanstvo doterano „do duvara", do poslednje dileme: moralizacija politike ili smrt, kraj sveta, Apokalipsa. U više navrata osuđivao je načelo koje je do sada u politici vladalo: „Ono što je podlo od strane jedne ličnosti, to je premudro od strane jedne države". Od sada „treba i u politici usvojiti Hristovu pravdu koja važi za svakoga verujućeg'". Iluzija o koju se do danas razbijala srpska politika, naivna vera da jedan narod treba da se ponaša kao čestit čovek, mora najzad postati stvarnost i zakon za sve. Drugim rečima, ili će svet Srbe uništiti ali sa njima i propasti, ili će se sa njima isceliti. A to se može postići ako se u svakom narodu razvije čovečanska ideja, ljubav prema svim narodima, koju Dostojevski već pripisuje ruskom narodu. Niko taj ideal ne bi prihvatio brže i radosnije od srpskog naroda koji je ideju svečoveka i svečovečanstva u svojoj duši negovao od svetog Save do Vladike Nikolaja Velimirovića. Nažalost, u trenutku kad bezmalo čitav svet učestvuje u kolektivnom genocidu nad srpskim narodom, optužujući ga istovremeno za genocid, teško je verovati da to nije samo jedna utopija kod tolikih drugih. Ako je posle dve hiljade godina hrišćanskog delovanja u svetu čovečanstvo pretrpelo takav i toliki moralni pad, kako možemo verovati u njegov preporod? I ko bi taj preporod izazvao, kad su nas skoro svi napustili, kad nam uskraćuju i slobodnu reč, kad više neće da čuju naš glas? Da je sam Dostojevski među nama, danas bi se oni i o njegovu propoved oglušili.

Nije ta situacija bila nepoznata Dostojevskom, jer je bio svestan da će pravi hrišćani uvek sačinjavati malo stado a njihova borba trajati do konca istorije, a bilo je perioda u njegovom životu kada je on bio prinuđen da se bori sam samcit. U prkos tome, on je nepokolebljivo verovao u snagu Istine i znao da je to najveća sila na svetu. Onaj koji ima uza se Istinu i koji nju brani nikada se ne bori uzaludno, pa makar ostao sam na bojištu. A toj moralnoj dužnosti se moraju pokoravati i narodi i pojedinci. Da Istina Hristova ne predstavlja strašnu silu, zar bn sinovi laži na Zapadu toliki trud i novac uložili da uguše srpski glas? Stoga ne smemo zaboraviti poruku Dostojevskog koja je upućena svim hrišćanima uopšte, ali se u ovim sudbonosnim časovima odnosi na Srbe posebno:

Pre svega, ne plašite sami sebe, ne govorite: „sam čovek na bojištu nije ratnik" i dr. Svaki ko iskreno zatraži istinu već je strašno moćan. Ne podržavajte ni frazere koji stalno ponavljaju, da bi ih čuli: „Ne daju nam da radimo, vezuju nam ruke, uvlače nam u dušurazočaranost i očajanje!" itd. itd. Sve su to frazeri, jeftini pesnici, lenjivci koji sami sebe slikaju. Onaj ko hoće da donese koristi, taj sa vezanim rukama u bukvalnom smislu može učiniti bezdan dobra. Pravi delatnik, kad stane na put, mora odmah pred sobom videti toliko dela, da mu neće pasti na um žalopojke da ga sprečavaju u radu nego će naći i uspeti da nešto uradi. Svi pravi delatnici to znaju. - Piščev dnevnik, februar 1877.

_________________________________

Fjodor Mihajlovič Dostojevski roden je 1821. godine u porodici prilično siromašna čovjeka. Njegov otac bio je vojni liječnik plemićkog porijekla. Radio je u jednoj javnoj bolnici u Moskvi, ali je taj položaj u tadašnjoj Rusiji bio vrlo skroman i porodica je Dostojevski živjela u skučenom stanu i u okolnostima koje ni u kom slučaju nisu bile raskošne.

Otac mu je bio mali tiranin koga su ubili pod nepoznatim okolnostima. Istraživači književnih djela Dostojevskog obično vide autobiografsku crtu u odnosu koji Ivan Karamazov ima prema ubijstvu svoga oca: iako Ivan nije bio pravi ubica, svojim mlitavim stavom, i stoga što nije spriječio ubijstvo iako je to mogao učiniti, on je na neki način kriv za ubijstvo oca. Prema tim kritičarima, izlazi, da je Dostojevski cijelog života patio od sličnih osjećaja posredne krivice jer je njegovog oca ubio njegov kočijaš.

Ondje, u moskovskom sirotištu, u onoj uskoj izbi koju dijeli sa svojim bratom, proveo je prve godine svog života. Nikad nije o njima govorio. Kad je onda kao mladić izašao iz tog mračnog svijeta, njegovo je djetinjstvo već bilo ugašeno. Zajedno sa svojim bratom u ono je vrijeme beskrajno mnogo čitao i danju i noću. Pun najsnažnijeg oduševljenja za čovječanstvo, on se je upravo bolesno počeo klanjati ljudi. Natjeran novčanom oskudicom otišao je u vojsku, ali ni ondje nije našao prijatelje.Nastale su mucne mladačke godine. Kao junaci svih njegovih knjiga on je živio u nekakvom kutku, sanjareći i razmišljajući. Noću je prevodio Balzacovu Evgeniju Grandet i Schillerova Don Carlosa.

1844., u dobi od dvadeset i četiri godine, napisao je "strastveno, gotovo u suzama" majstorsku studiju Bijedni ljudi. Pjesniku Nekrasovu povjerio je rukopis na ocjenu. Dva dana prošla su bez odgovora. Noću je sjedio osamljen i zamišljen kod kuće i radio sve dok se svjetiljka nije ugasila. Najednom oko četiri sata ujutro netko je žestoko zazvonio, a kad je Dostojevski začuden otvorio vrata, Nekrasov ulazi u kuću, grli ga, ljubi i kliče mu.

Onda se Naskarov žuri k Bjelinskom, svemoćnom ruskom kritičaru. "Uskrsnuo je novi Gogolj", viče s vrata, mašući rukopisom kao zastavom. "Kod vas Gogolji rastu kao gljive", rekao je nepovjerljivi Bjelinski kojega je ozlovoljilo toliko oduševljenje. Ali kad ga je Dostojevski sljedećeg dana posjetio Bjelinski se sav izmijenio. "Ta ne razumijete što ste stvorili", viče on sav uzbuden na smetenog mladića.

Tako melodramatski odvija se otkriće Dostojevskog kao pjesnika. Bijedni ljudi su kasnije objavljeni u Nekarsovu časopisu. Uspjeh je bio ogroman.

Ubrzo biva uhapšen zbog druženja s jednim tajnim društvom mladih ljudi koji su prihvatili socijalističke teorije Sen - Simona i Furijea. Ovi mladi ljudi sastajali su se u kući činovnika Ministarstva vanjskih poslova, Mihajla Petraševskog. Poslije ustanka 1848. godine u nekoliko europskih zemalja, u Rusiji je došlo do vala reakcije; vlast je bila uznemirena i poduzela je drastične mjere prema svim protivnicima. Ljudi iz kruga Petraševskog bili su uhapšeni, među njima i Dostojevski, te osudeni na smrt vješanjem. Rečeno im je da će biti pogubljeni; odveli su ih na mjesto određeno za izvršenje kazne, svezali su im oči, svukli ih do košulja i zavezali za stupove. Tek tada su im pročitali presudu kojom se smrtna kazna pretvara u osam godina robije u Sibiru. Taj dan je ostavio dubok ožljak u duši Dostojevskog. Nikad ga nije sasvim prebolio.

Četiri godine prinudnog rada Dostojevski je proveo u društvu ubojica i lopova, jer tada još nije bilo uvedeno izdvajanje običnih osudenika od političkih. Opisao ih je u Zapisima iz mrtvog doma (1862). Tu su do pojedinosti su ocrtana sva poniženja i teškoće kojima je bio izložen, kao i zločinci među kojima je živio.

Dostojevski je morao pronaći neki izlaz da ne bi sasvim poludio u tom okruženju. Utjehu je našao u hršćanstvu. Osim toga bilježio je i pojave kod ljudi koji su osim zvjerstva pokazivali i poneku ljudsku osobinu.

Kad su mu najzad raskovali lanac s izranjenih nogu, kad su stupovi ostali za njim kao truli smeđi zid, on je drugi čovjek: zdravlje mu je razoreno, slava raspršena u prašinu, a život uništen, samo njegova radost ostaje nedirnuta i nepovrijedjena. Još nekoliko godina mora ostati upola slobodan u Sibiru, ali mu nije dopušteno da objavi bilo kakav svoj rad. Ondje u progonstvu, u najgorem očaju i osamljenosti sklapa onaj neobični brak sa svojom prvom I bolesnomi ženom.

Kao zaboravljen čovjek vraća se u Petrograd. Njegovi Zapisi iz mrtvog doma, taj nezaboravni opis njegove robije prožete grozotom, otkriva ruskom narodu da tik kraj njega postoji neki drugi svijet, pravo čistilište svih patnji. I sam car jeca nad tom knjigom, a hilajde ljudi spominje Dostojevskog. U jednoj jedinoj godini ponovo je izgradena njegova slava, ali sada trajnija nego prije. Zajedno sa svojim bratom osniva časopis u kojem gotovo sve piše sam. Časopis se brzo širi u sve krugove i čini se kao da je sudbina Dostojevskog zauvijek osigurana.

I sada, počinje ono besciljno dugogodišnje lutanje Europom, ona jezovita odvojenost od Rusije, izvora krvi njegova života. S mnogo muke nalazi sklonište u malim niskim svratišnima sobama, punim zadaha siromaštva, demon padavice napada ga sve češće, dugovi, mjenice, obveze tjeraju ga od posla na posao. U meduvremenu ženi se za mladu stenografkinju u kojoj nalazi ženu punu odanosti i s takvim smislom za praktično da je uz njenu pomoć uspio odgovoriti na sve rokove i postepeno se osloboditi novčanih neprilika. Za vrijeme boravka u inozemstvu on mrzi Nijemce u Njemačkoj, Francuze u Francuskoj i to samo zato jer nisu Rusi. On želi jedino osjećati Rusiju, domovinu, bar letimično osjetiti dah domaće riječi. Nastaju Zločin i kazna, Idiot, Zli dusi i Igrač, monumentalna djela dvadesetog vijeka. U roku četiri godine, od 1867. do 1871. njegova porodica stekla je neku materijalnu sigurnost i mogli su se vratiti u Rusiju.

Godinu dana poslije, 10. februar 1881. umire Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Iz najudaljenijih gradova putuju izaslanstva da mu iskažu posljednju počast. Kovačka ulica, u kojoj je izložen na odru, sva je crna od ljudi koji preplavljuju u jezovitoj šutnji stubište radničke kuće. Na tom sprovodu odjednom se na jedan sat ostvaruje sveti san Dostojevskog: jedinstvena Rusija. Onako kao što su se u njegovim djelima osjećala bratistva svih klasa i staleža u Rusiji tako su i one stotine hiljada iza kovcega u svom bolu bili jedna jedina masa: i mladi prinčevi i raskošno odjeveni popovi i radnici, studenti, ofciri, i lakaji i prosjaci bili su jedna cjelovita Rusija.

Bijedni ljudi (1846) - roman u pismima, dopisivanje dvoje socijalno i ljudski uvrijeđenih ljudi: sitnog činovnika Makara Devuškina, u kojeme  već  pronalazimo klice otpora  prema društvenom stanju i smirene jednako siromašne petrogradske djevojke Varenjke.

Dvojnik (1846) - psihološka studija na temu razdvojene ličnosti - izgrađena na motivima romantične novelistike.

Bijele noći (1848) - sentimentalni roman

Selo Stepaničkovo (1859) - napisano u Sibiru, komični roman s temom o provincijskoj vlasteli u središtu pažnje karakter ruskog Tartuffea, Fome Opiskina.

Poniženi i uvrijedeni (1861) - nadovezuje se na roman Bijedni ljudi - roman - feljton s dikensonovom melodramatičnom fabulom zasnovanom na otkrivanju tajni.

Zapisi iz mrtvog doma (1861) - sirovi zapisi - prisutan cijeli niz likova: zločinaca i moralista, plemića i pučana posredstvom koih otkriva svoju životnu filozofiju.

Zločin i kazna (1866) - prijelazni oblik prema modernom romanu - glavni lik Raskoljnikov.

Kockar (1867)

Idiot (1868) - ističe niz etičko - moralnih pitanja i raspravlja o ruskom društvu onoga vremena -  glavni lik knez Miškin - djelo pogodno za ekranizaciju i dramatizaciju zbog cijelog niza dramatskih preokreta.

Bjesovi (1871 - 1872) - antinihilistički roman.

Mladić (1875) - pisan u prvom licu u ime mlada i ponižena mladića koji nastoji objasniti sebi zagonetnu prošlost svoga oca Versilova i koji u sebi poput Raskoljnikova stvara fiksnu ideju da pomoću novaca zavlada ljudima - smatran najmanje cjelovitim njegovim djelom.

Braća Karamazovi (1879 - 1880) - pripada visokom ruskom realizmu - kriminalistička fabula o ubojstvu starog Fjodora Karamazova podredeno je razotkrivanju karaktera triju njegovih sinova.

Braća Karamazovi - Problem slobode

Zapisi iz podzemlja (1864) novela - intimna filozofska ispovijed čovjeka iz podzemlja

Krotka (1876)

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Braća Karamazovi - Problem slobode

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Mi u Evropi ništa ne značimo

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Put do Boga

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Veliki Inkvizitor

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Zli dusi