Miodrag Pavlović - Treba ponovo

Pesma Treba ponovo objavljena je u prvoj pesnikovoj knjizi 87 pesama kao poslednja u ciklusu "Rime" i poslednja pesma knjige. Ciklus sadrži dvadeset četiri pesme. One se bitno razlikuju od svih prethodnih pesama.

1. Većina pesama ima naslov.

2. Primetno je nastojanje da pesma dobije jasan i zanimljiv spoljašnji vizuelni lik - Majski madrigal, Madrigal za nju.

3. Pesme su strofične i zapaža se težnja za ujednačavanje strofa.

4. Rimovanje je dosledno i raznoliko.

Pesma Treba ponovo je rodoljubiva pesma o nadi, odbrani od mogućeg zla ("novog zmaja"), pronalaženju puta. Na nov način se peva o ljubavi prema zemlji i narodu, o veri u opstanak, o uverenju da uvek postoji put izlaza. Ovo pevanje nije neposredno, eksplicitno; ono je posredno, simbolično i refleksivno. To je ono što ovo rodoljubivo pevanje čini novim i prekretničkim. Lirsko kazivanje teče na dva plana koji se uzajamno prožimaju: rodoljubivi i refleksivni plan pesme. Tema pesme i način eksplikacije teme čine je aktuelnom kako u vremenu kada je nastala pesma (početak šezdesetih) tako i danas.

Treba ponovo pronaći nadu

i list sa korenom na humci kraja,

treba zatvoriti kapije na gradu

i braniti se protiv novog zmaja.

Treba ponovo pronaći nadu.

Ovakav početak pesme (Treba ponovo pronaći nadu) ostavlja utisak da je prvi stih nastavak nekog prethodnog lirskog kazivanja o klonuću i gubitku nade. Izraz "treba ponovo"svedoči o smenjivanju perioda klonuća i uspona u istoriji ljudske zajednice, da su smenjivanja tih perioda prirodan tok i da nijedna nevolja ne može da traje - može se prevladati voljom, nadom i verom. Treba pronaći "i list sa korenom na humci kraja". Još je Njegoš izrazio veru da je svaka žrtva novi podsticaj u borbi za opstanak: "Na groblju će iznići cvijeće / za daleko neko pokolenje". Tako i pesnik modernog doba, znajući za ovu Njegoševu misao, poručuje svojim savremenicima: na grobu paloga branitelja domovine (kraj života i borbe, grob je humka kraja) iznići će list sa dubokim korenom — nova snaga i nastavljač "borbe neprestane". "Kapije na gradu"su asocijacija na davna vremena kada su se gradovi državice branili visokim zidovima oko grada i zatvaranjem kapija pred najezdom neprijatelja. Ovde je neprijatelj viđen kao "novi zmaj" - simbol raznolikih neprijatelja novoga (modernog) doba. Zmaj kao simbol opštega zla koje je ugrožavalo čoveka ranijeg doba spaja prošlost i sadašnjost idejom da je zlo uvek zlo samo što ima različita obličja. Tako je ovde izražena nada da u odbrani zemlje nema kraja i pored žrtava; izražena je vera u stalno obnavljanje borbe protiv zla, vera u spremnost za neprestanu borbu. Doslovno ponavljanje prvoga stiha deluje kao odjek koji se neprekidno ponavlja u talasima.

Dok se u prvoj strofi peva o vraćanju nade, obnavljanju korena, odbrani od zla, u drugoj strofi se peva o vidovima otpora i borbe koji vraćaju nadu i obezbeđuju utehu posle svih zala:

Utehe nema bez vrha od koplja,

ni jutra bez kremena koji se laktom tuče,

ni žetve nema dok se ne oplaču snoplja,

ni vazduha dok se mehom ne povuče.

Nema utehe bez drške od koplja.

Utehe nema bez bitke bilo da je to bitka kopljima ili puškama kao sredstvima za borbu. Kao što se žetvom dolazi do dobra mučnim i napornim skupljanjem žita u snoplje, tako se i borbom (žetva = borba) dolazi do uspeha (pobede) ali se pritom moraju i oplakivati žrtve (= snoplje) kojih neminovno biva u borbi. Nema slobode (slobodnog daha) bez akcije (povlačenje meha = povlačenje oroza).

Sve što je nabrojano u prethodna četiri stiha ne može biti "bez drške od koplja"što će reći bez borca, čoveka, bez ruke koja će poneti koplje u bitku. Prvi stih se ponavlja kao peti uz neznatnu ali značajnu inverziju: u prvom stihu je naglašena reč "uteha"("UTEHE nema"); u petom stihu naglašena je negacija "nema"("NEMA utehe"): sve je uzaludno bez čoveka.

Prvi stih prve strofe (i peti u njoj)

- Treba ponovo pronaći nadu ponavlja se kao prvi stih treće strofe uz malu promenu objekta pronalaženja:

Treba ponovo pronaći put

i poziv zemlje i pravac daha,

na raskrsnici plod treba uzbrati žut,

kolenu hitrom ostaviti maha

i čeznuti za krilima, krenuti na put.

Tako se od nade kao nečeg apstraktnog dolazi do puta koji je konkretnost, stvarnost, ostvarenje nade. To je put nade i vere, ali i put koji omogućava da se spozna poziv domovine (zemlje) i shvati suština delovanja (= pravac daha). Iz dilema i nedoumica treba izaći na put uspeha:

... uzbrati žut (zreo, sočan) plod. "Kolenu hitrom ostaviti maha" je svest o potrebi stalnoga hoda, kretanja, stalne dinamike i delovanje. Dok prvi stih sugeriše potrebu ponovnog pronalaženja puta, peti stih je sinteza svega pevanja i poruka pesme: uvek čeznuti za akcijom i delovanjem, pronalaziti put i krenuti njime!

Po iskazanim mislima i načinu njihovog iskazivanja, ova pesma je optimistička, otvorena, sa jasnim sagledavanjem sutrašnjice. Po tome, po poetskim slikama, po leksici, ona se suštinski razlikuje od prethodnih pesama knjige, posebno od onih iz ciklusa "Šuma prokletstva".

Na početku zbirke 87 pesama. nalazi se pesma Probudim se, na kraju je Treba ponovo. To su dve različite pesme po formi, sadržini, misaonoj supstanci. Prva ukazuje na puteve moderne lirske pesme, poslednja pokazuje da tradicionalno pevanje nije anahronizam i nije strano pesniku moderne orijentacije.

Književna tradicija ogleda se u formalnim elementima pesme. Interpunkcija se vraća u punoj svojoj funkciji. Sve tri strofe su kvinte, rima je ukrštena sa istovetnim likom u svim strofama: ABABA. Tradicija se primećuje i na strukturi strofe: u prvoj i drugoj strofi prvi stih se ponavlja kao peti (moderna: Dučić, Dis). U ritmičkoj organizaciji stiha provedena je pravilnost: stih je četvorostopni (četiri akcenatske celine).

Miodrag Pavlović - Treba ponovo

Treba ponovo pronaći nadu
i list sa korenom na humci kraja,
treba zatvoriti kapije na gradu
i braniti se protiv novog zmaja.
Treba ponovo pronaći nadu.

Utehe nema bez vrha od koplja,
ni jutra bez kremena koji se laktom tuče,
ni žetve nema dok se ne oplaču snoplja,
ni vazduha dok se mehom ne povuče.
Nema utehe bez drške od koplja.

Treba ponovo pronaći put
i poziv zemlje i pravac daha,
na raskrsnici plod treba uzabrati žut,
kolenu hitrom ostaviti maha
i čeznuti za krilima, krenuti na put.

__________________________________

Miodrag Pavlović (1928) je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. Najplodniji je kao lirski pesnik i esejista - u ovim žanrovima je ostvario svoje najviše domete. Njegova prva knjiga pesama, 87 pesama (1952), označila je datum u savremenoj srpskoj poeziji: bila je to poezija novih tonova, novoga jezika, novih sadržina i oblika, ali pre svega knjiga novog lirskog mišljenja. Ova knjiga je delovala ohrabrujuće i prekretnički u razvoju savremene srpske poezije. Taj novi tok u srpskoj poeziji potvrdiće već sledeće godine pesnička knjiga Kora Vaska Pope (1953), još jedno iznenađenje u vremenu kada se još pevalo o udarničkim podvizima i pobedama u skladu sa socrealističkom doktrinom o zadacima književnosti. I pored srčanih otiora pevanju Miodraga Pavlovića i Vaska Pope u njihovim prvim knjigama, srpska poezija je izabrala novi put pevanja i mišljenja.

Pavlović je od prve pesničke knjige okrenut svetu i čoveku u njemu. Već prva pesma prve zbirke Probudim se predočava destrukciju, haos i košmar u svetu, a čoveka vidi kao usamljenika protiv koga se spoljašnji svet okrenuo. Zato je strah od sveta dominantno osećanje, slike toga sveta su naturalistički ogoljene i jezive, neprijateljski raspoložene prema čoveku. Spas od destruktivnog sveta nalazi se u sećanju koje ide u daleku prošlost. Pavlovićeva poezija zalazi u nacionalnu istoriju i nacionalni mit, u slovenski svet prošlosti, grčki svet i biblijska vremena. Zato njegova poezija obiluje temama paganske, slovenske i vizantijske tradicije, ali i temama iz nacionalne istorije i narodnog predanja. Put u propšost nije apsolutno bekstvo od sadašnjice; nije to ni mitomanstvo ili glorifikacija prošlosti - odnos prema prošlosti je zdrav, racionalan i stvaralački: o njoj se govori odmereno i smireno, sa izvesnim ironičnim odnosom koji depatetizuje i tu prošlost i odabrane teme. Polazi od prošlosti, ali se brzo vraća u sadašnjbst i, naoružan mudrošću; istorijskog iskustva, izgrađuje sopstvenu viziju života. Istorijsko i mitsko iskustvo je osnova za tumačenje savremenoga sveta i mesta čoveka u njemu.

Pesma je odbrana čoveka od animalizacije u svetu haosa i destrukcije, zla i stradanja, strepnje i straha. Ona je pamćenje i mišljenje, vizija čoveka i sveta, ali pre svega lepota koja oplemenjuje i očovečuje. Ona zahvata sadašnjost i prošlost, svet i čoveka, ljudska egzistencijalna pitanja su u središtu pažnje. Ali ona je istevremeno i misao i transcendencija. Pavlovićeva poezija je eruditna (istorija, filozofija, umetnost, mitologija, poetika) i intelektualistička sa naglašenom filozofskom, notom. Zato ona nije uvek "pitka" i "bistra" - ume da bude zagonetna, tamna i hermetična. To je posledica naglašene misaonosti i obilnih filozofskih naslaga, čak i filozofske terminologije; posledica je to neuobičajenih poetskih slika, čudnih i neshvatljivih; posledica je spajanja nespojivih pojmova i slika, mutnih metafora, osobene sintakse.

Versifikacija poezije Miodraga Pavlovića ne podleže poetičkim pravilima, niti teži da ostvari neku sopstvenu pravilnost. Ima pesama odevenih u ruho klasične strofe sa ukrštenim ili paralelnim rimama; ima ih sa raznolikim strofama, bez rima; silabički princip ne važi - stih je slobodan, njegova dužina pulsira od najmanjeg broja slogova pa do desetine slogova; interpunkcije ima ali je i nema. Versifikacijska raznolikost i odsustvo pravila u skladu je sa sadržinom pevanja: ni u svetu o kome se peva nema pravila - vladaju haos i destrukcija.

Pesme: 87 pesama (1952), Stub sećanja (1953), Oktave (1957), Mleko iskoni (1963), Velika skitija (1970), Hododarje (1971), Svetli i tamni praznici (1971), Zavetine (1976), Karike (1977), Pevanje na viru (1977), Bekstva po Srbiji (1979), Vidovnica (1979), Zlatna zavada (1982), Divno čudo (1982), Sledstvo (1985), Svetogorski dani i noći (1987);

Proza: Most bez obala (1956); drame: Put u izvesnost (1963), Koraci u drugoj sobi (1963), Igre bezimenih (1963); eseji: Rokovi poezije (1959), Osam pesnika (1964), Dnevnik pene (1972), Poezija i kultura (1974), Poetika modernog (1978), Ništiteljii svadbari (1979), Eseji o srpskim pesnicima (1981), Prirodni oblik i lik (1984), Obredno i govorno delo (1986), Poetika žrtvenog obreda (1987), Govor o ničemu (1987);

Antologije: Antologija srpskog pesništva (XIII - XX vek) (1964), Antologija savremene engleske poezije - sa S. Brkićem (1957), Pesništvo evropskog romantizma (1969), Antologija lirske narodne poezije (1982).

Miodrag Pavlović - 87 pesama

Miodrag Pavlović - Mariji 

Miodrag Pavlović - Naučite pjesan

Miodrag Pavlović - Početak pesme

Miodrag Pavlović - Probudim se

Miodrag Pavlović - Rekvijem