Miodrag Pavlović - 87 pesama

Prva pesnička knjiga Miodraga Pavlovića 87 pesama (1952) postala je manifest moderne poezije na početku šeste decenije 20. veka. Ona je donela promene u sadržini, formi, stilu i mišljenju lirskog pevanja. Kao izraz čoveka koji je doživeo strahote rata i dalje strepi od novih ratnih kataklizmi koje su se slutile, ova knjiga je donela nova raspoloženja i novo sagledavanje stvarnosti: unela je atmosferu usamljenosti, straha, očajanja; njeni dominantni motivi su rat i ratna stradanja, tamnice, bekstva, bombardovanja, leševi, prolaznost, smrt. Promovisala je racionalan intelektualni stil bez snažnih emocija i "mekog štimunga"; lirsko kazivanje odlikuje bogata asocijativnost, metaforičke slike, ediptičan jezik, gnomičan izraz, hermetična sintaksa, paradoks u sadržini i značenju. Izrazita misaonost, eruditnost i filozofska refleksija stalni su pratilac pevanja u ovoj knjizi pesama. U njoj ima teških i naturalističkih slika i sumorne atmosfere destrukcije ljudskih vrednosti. Ove pesme se odupiru zlu i haosu nadom i humanošću: prvi stihovi knjige glase: "Probudim se / nad krevetom bluja"; poslednji stih knjige poručuje - I čeznući za krilima, krenuti na put". Ova knjiga prolazi put od beznađa do nade.

Kompozicija knjige potpuno izražava trenutak u kome se pojavila, piščevu poetičku situaciju, dominante sadržine i misaoni akcenat. Sadrži ukupno 80 pesama raspoređenih u tri celine:

I - Slobodni stihovi
II - U prbzi
III - Rime

Naslovi celina eksplicitno ukazuju na formalne versifikacijske karakterIstike pesama koje okupljaju.

Slobodni stihovi sastoje se iz tri ciklusa Šuma prokletstva, Ljubavi i Prizori. Naslovi ciklusa nagoveštavaju tematsko, emotivno i misaono težište pesama koje ih čine. Većina pesama ove celine, a to važi i za knjigu 87 pesama, nisu naslovljene, tako da je i to jedan od elemenata koji opravdavaju naslov celine.

Šuma prokletstva je ciklus pesama (16) koje predočavaju košmarne slike stvarnosti ispunjene buđenjem pod olujom, okrvavljenim tarabama, tečenjem krvi, pogrebima, svećama, strahom, leševima, samoubistvima. Iz stihova prve pesme Probudim se odjekuju zapomaganje raščupanih žena i vihor zluradnih noktiju koji / dave mrtvaca. Poslednja pesma ciklusa je Šuma prokletsva: njena sadržina je košmarna i jeziva, atmosfera mračna i bezizlazna. Šuma prokletstva je "zastava sumraka", "zbirke leševa / plivaju pod zemljom", dani su izgubljeni, sunca razvejana, "mrtvi oblaci / dave se u reci". Dok "vekovi razgovaraju telefonom / jedino laž / polaže pravo na povratak". Ciklus Šuma prokletstva je metafora za svet u kome se živi, ali i metafora ljudske egzistencije koju prati praznina, besmisao, košmar, zlo, trulež, smrt. Ovaj ciklus pesama ostavlja, utisak zatvorenosti i bezizlaza: taj utisak potiče iz sadržine pesama ali i iz okvira koji čine dve spomenute pesme - prva i poslednja.

Ciklus Ljubavi (12 pesama) donosi nešto drugačiju emotivnu atmosferu: ovde je mladost i ljubav predmet pevanja. Međutim, ovo pevanje o ljubavi potpuno je napustilo paradigmu klasične ljubavne pesme doslovnih iskaza i emotivne prenaglašenosti:

Niz vetar na pustom polju
odleću naši zagrljaji
koluti dima u sumraku

I ovde ljubav nije idealizovana, i u sadržini pesama je narušena klasična paradigma glorifikacije ljubavi i čistih osećanja:

Nas dvoje mladih
svađamo se
i psujemo posred nosa

Ova poezija o ljubavi naseljena je prolaznršću, prizorima smrti, ravnodušnošću, nerazumevanjem.

Mariji je uvodna pesma ciklusa i na najbolji način reprezentuje prirodu Pavlovićevog pevanja o ljubavi - ono je odenuto u raskošno ruho metafora:

Ti si učinila
da trkač na sunčanoj stazi
preskoči zgužvanu zmiju
da bi te uhvatio oko pasa
i otvorio kutiju nadutih pupoljaka

Ljubav je ovde "sunačana staza", mladić je trkač na toj stazi, prepreke, su "zgužvane zmije", još nerascvetana ljubav je "kutija nadutih pupoljaka". Nema ovde patetičnih hiperbola: one su jednostavne po konstrukciji ali bogate mogućim značenjima: "Uznemiri se morena ravnim obalama", "Dok oblaci tonu kroz plava stakla". Ljubav je "prastaro drvo/jedino koje je toplo". Ponavljanja, karakteristična za Pavlovićevo pevanje u ovoj knjizi, daju pesmi intenzitet ređanja pojedinosti i postupnog kretanja ka misaonom zaključku: "Ti si učinila"(...) To si ti učinila".

Ciklus Prizori doslovno ređa različite prizore osenčene sivilom, nestajanjem, leševima, pogrebima - ista košmarna atmosfera iz ciklusa Šuma prokletstva. Uvodna pesma Svitanja sažima tu atmosferu:

Leševi boja
neprobojne lopate
u mraku
Tvrde ograde
pogrebna brda
u sali ćutanja

Slepe stvari
zidaju mrežu
tišine

Pesma Preludijum u samo jednoj strofi predočava široku košmarnu sliku:

Šušte zidovi
škripe snovi
lome se crepovi
sviraju krikovi

Naslov Slobodni stihovi unapred skreće pažnju na versifikacijske osobenosti ovih pesama: one su oslobođene bilo kakvih zahteva klasične versificije. Ima u ovim pesmama strofa, ali su one različite - katren i strofa od jednoga stiha nađu se u istoj pesmi. Stih nije odeven ni u jednu silabičku normu, niti podleže sintaksičkim pravilima, još manje je sputan rimom - nema ničega od toga. On teče prirodno, nošen slikom koju predočava i mislima koji njime teku: kratak je (dvosložan) ali i prostran (dvadeset pet slogova). Pesme bez naslova dominiraju, većina pesama nema interpunkciju.

Poetska celina U prozi je najmanja: samo 11 pesama. Ove pesme treba da pokažu mogućnosti proznog lirskog, iskaza. Ima ljubavnih motiva (Sedimo goli na tvrdoj prostirci i stranci smo svemu onome što se naselilo oko naše ljubavi), psalama, fantazmagoričnih slika (Raspete su planine, ljudi, ptice, nebesa), sentenci (Ko ostaje sam, ostaje bez pomoći), paradoksa - Ostaću ovde do svog rođenja, a onda sam odlučio da umrem.

Poslednja celina knjige Rime sadrži 24 pesme. Pesme iz ove celine bitno se razlikuju od svih prethodnih pesama:

1. većina pesama ima naslov;

2. primetno je nastojanje da pesma dobije jasan i zanimljiv spoljašnji (vizuelni) lik - Majski madrigal, Madrigal za nju;

3. pesme su strofične i postoji težnja za njihovo ujednačavanje;!

4. rimovanje je dosledno i raznoliko. Poslednja pesma ove skupine i cele knjige je treba ponovo pronaći nadu. To je pesma o nadi, odbrani od mogućeg zla ("novog zmaja"), pronalaženju puta. Na nov način se peva o ljubavi prema zemlji i naroduj o veri u opstanak, o uverenju da uvek postoji put izlaza. Na čoveku je da veruje i da u skladu sa verom i deluje:

Utehe nema bez vrha od koplja,
ni jutra bez kremena koji se laktom tuče,
ni žetve nema dok se ne oplaču snoplja,
ni vazduha dok se mehom ne povuče.
Nema utehe bez drške od koplja.

Po iskazanim mislima i načinom njihovog iskazivanja, ova pesma je optimistička - po tome - po poetskim slikama / po leksici, ona se suštinski razlikuje od prethodnih pesama, posebno od onih iz ciklusa Šuma prokletstva. Književna tradicija ogleda se u formalnim elementima pesme. U pesmu se vraća interpunkcija u punoj svojoj funkciji. Sve tri strofe su kvinte, rima je ukrštena, sa istovetnim likom u svim strofama: ABABA. Tradicija se primećuje i na strukturi strofe: u prvoj i drugoj strofi prvi stih se ponavlja kao peti (moderna: Dučić, Dis). U ritmičkoj organizaciji stiha provedena je pravilnost; stih je četvorostopni (sa četiri akcenatske celine).

Na početku knjige je pesma Probudim se, na kraju Treba ponovo pronaći nadu. Dve različite pesme po formi, po sadržini, po misaonoj supstanci. Prva ukazuje na puteve moderne lirske pesme, poslednja pokazuje da tradicionalno pevanje nije anahronizam i nije strano pesniku moderne orijentacije.

__________________________________

Miodrag Pavlović - 87 pesama

Prva pesnička knjiga Miodraga Pavlovića 87 pesama objavljena je 1952. godine. U njoj je još uvek čujan i saglediv odjek rata, razaranja, vremena sve prisutne nasilne smrti. Ali rat tu nema svoje mehaničke oznake, nema svoju klasičnu ikonografiju; on je nešto preteće, užasno, nevidljivo ali naslutivo, što stoji iza svih upola vidljivih nagoveštaja. Osećanje ugroženosti koje boji sve stihove ove knjige unekoliko je i šire od doživljaja rata: mi naslućujemo da iza njega stoji svest o svim oblicima represije, kojima je tako bogato bila prožeta prva polovina našeg veka i koji su kulminirali u ratnim danima. Nepravedno bi bilo reći da se ove pesme odigravaju isključivo u predelima loših snova; iza odlomaka mračnih događaja, u stihovima ove knjige stoje preteće senke stvarnih strahova kojima je obilovalo vreme koje nije tako daleko za nama. Naravno, ova poezija je daleko od prostog dočaravanja svakidašnjice i realnih događaja ali, mada ponekad izgleda da opisuje zbivanja sa površine neke druge realnosti, ona u svom emotivnom registru i u fundusu svojih slika donosi i odjeke onoga što se zaista dešavalo u svetu koji je okruživao pesnika.

U 87 pesama, pred nama se neprestano otvaraju prostori ugroženosti i strepnje. Iza sumračnih horizonata neprestano lebdi atmosfera približavanja opasnosti, naslućivanja bliske katastrofe. Dekor u kome se odigravaju sablasne pantomime ovih stihova su ili hodnici puni pretnje i teskobe ili je to pusta ravan bez zaklona, nad kojom se nadvija "vihor zluradih noktiju". I nebo je, čak, veoma često zatvoreno:

Kada se zatvara nebo
onaj ko ostaje bez zaštite
ustručava se da prizna strah
i ne smeje se.

Onaj ko ostaje bez zaštite - to je tragično izgubljeni pojedinac na vetrometini istorije. Njegova raspoloženja se kreću od nejasne bojazni do paničnog očaja. Oko njega su ostaci sveta nad kojim je proleteo demon rata i razaranja, stvarajući od gradove slike Strašnog suda.

Stihovi iz ove knjige pesama deluju pri prvom čitanju kao niz slika koje su izgubile svoje logične veze i koje lebde kao krhotine predmeta na zaustavljenom snimku rasprskavanja. Nesumnjivo je da je destruktivni duh ovih slika plod onog talasa rušenja koji je neposredno pre toga prošao svetom: kao što su užas i panika koji vladaju ovim pesničkim prizorima plod veoma prisutne mogućnosti jedne još veće katastrofe.

Pesme su tu rasuti niz slika. Među slikama ovih pesama zjape praznine kao srušene kuće u do tada čvrstom nizu nekadašnje ulice. Možda ne bi bilo preterano reći da su prizori bombardovanja verovatno jedan od najvećih doživljaja pesnikove mladosti; slike uništavanja i nasilne smrti još dugo će, posle toga, naseljavati snove ovog pesnika.

Razume se, rat je ovde samo povod. Strah i osećanje ugroženosti imaju tu, dublje i egzistencijalne uzroke, čak više metafizičke. Jedan svet se ruši; pesnik gazi kroz ruševine tog sveta tražeći krhotine smisla koje bi mogle ponovo biti prepoznatljive.

Čak i u promenama prirode pesnik otkriva dovoljno uzroka za uznemirenost: sve se u njoj prelama kroz prizmu paničnih odblesaka; to su prizori koji kriju u sebi misteriju nekog neshvatljivog zbivanja, koji sadrže u sebi neko skriveno, tako reći nečitljivo značenje. Iza gole linije horizonta izbijaju naglo uskomešani, vihorni naleti: nastaje pometnja stvari, u pejzaž ulazi nemir, priroda otkriva svoje skriveno, zversko lice. U ovoj knjizi sve je puno straha pred mrakom koji nadolazi. I ne samo pred spoljnim mrakom: ove pesme su ponekad i egzorcizmi, očišćenja od unutrašnjeg mraka. Pesničke slike ove knjige su apokaliptični prizori, viđeni zapanjenim ali i preciznim okom; to su stihovi izrečeni stegnutim grlom, rečima u grču.

Jedan ciklus ove knjige zove se Šuma prokletstva. Pesnik je usamljen putnik kroz taj prirodni lavirint opasnosti i podmuklih iznenađenja. Svet kroz koji se on probija u vlasti je zlih sila: sa svih strana nad njim se nadnose slabosti mraka i razaranja. U tom svetu koji paničnom progresijom gubi svoju koherentnost i poslednje ostatke celine, pesnik u ljubavi vidi jedinu silu koja vodi ka jezgru smisla.

Mi ulazimo u prastaro drvo
jedino koje je toplo

Ljubav će i dalje, u svim budućim zbirkama biti za ovog pesnika oporih stihova i desiluzionističkih raspoloženja nešto u šta vredi verovati. U 87 pesama, ljubav je možda jedina čvrsta tačka u svetu koji sve više podleže haosu negativnih sila.

Pri kraju zbirke 87 pesama pesnik kaže:

Došao sam neutralno kao što dolaze gosti
u tuđe društvo, al tamo gde povorke pate
neutralne ostaju samo kosti.

__________________________________

Miodrag Pavlović (1928) je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. Najplodniji je kao lirski pesnik i esejista - u ovim žanrovima je ostvario svoje najviše domete. Njegova prva knjiga pesama, 87 pesama (1952), označila je datum u savremenoj srpskoj poeziji: bila je to poezija novih tonova, novoga jezika, novih sadržina i oblika, ali pre svega knjiga novog lirskog mišljenja. Ova knjiga je delovala ohrabrujuće i prekretnički u razvoju savremene srpske poezije. Taj novi tok u srpskoj poeziji potvrdiće već sledeće godine pesnička knjiga Kora Vaska Pope (1953), još jedno iznenađenje u vremenu kada se još pevalo o udarničkim podvizima i pobedama u skladu sa socrealističkom doktrinom o zadacima književnosti. I pored srčanih otiora pevanju Miodraga Pavlovića i Vaska Pope u njihovim prvim knjigama, srpska poezija je izabrala novi put pevanja i mišljenja.

Pavlović je od prve pesničke knjige okrenut svetu i čoveku u njemu. Već prva pesma prve zbirke Probudim se predočava destrukciju, haos i košmar u svetu, a čoveka vidi kao usamljenika protiv koga se spoljašnji svet okrenuo. Zato je strah od sveta dominantno osećanje, slike toga sveta su naturalistički ogoljene i jezive, neprijateljski raspoložene prema čoveku. Spas od destruktivnog sveta nalazi se u sećanju koje ide u daleku prošlost. Pavlovićeva poezija zalazi u nacionalnu istoriju i nacionalni mit, u slovenski svet prošlosti, grčki svet i biblijska vremena. Zato njegova poezija obiluje temama paganske, slovenske i vizantijske tradicije, ali i temama iz nacionalne istorije i narodnog predanja. Put u propšost nije apsolutno bekstvo od sadašnjice; nije to ni mitomanstvo ili glorifikacija prošlosti - odnos prema prošlosti je zdrav, racionalan i stvaralački: o njoj se govori odmereno i smireno, sa izvesnim ironičnim odnosom koji depatetizuje i tu prošlost i odabrane teme. Polazi od prošlosti, ali se brzo vraća u sadašnjbst i, naoružan mudrošću; istorijskog iskustva, izgrađuje sopstvenu viziju života. Istorijsko i mitsko iskustvo je osnova za tumačenje savremenoga sveta i mesta čoveka u njemu.

Pesma je odbrana čoveka od animalizacije u svetu haosa i destrukcije, zla i stradanja, strepnje i straha. Ona je pamćenje i mišljenje, vizija čoveka i sveta, ali pre svega lepota koja oplemenjuje i očovečuje. Ona zahvata sadašnjost i prošlost, svet i čoveka, ljudska egzistencijalna pitanja su u središtu pažnje. Ali ona je istevremeno i misao i transcendencija. Pavlovićeva poezija je eruditna (istorija, filozofija, umetnost, mitologija, poetika) i intelektualistička sa naglašenom filozofskom, notom. Zato ona nije uvek "pitka" i "bistra" - ume da bude zagonetna, tamna i hermetična. To je posledica naglašene misaonosti i obilnih filozofskih naslaga, čak i filozofske terminologije; posledica je to neuobičajenih poetskih slika, čudnih i neshvatljivih; posledica je spajanja nespojivih pojmova i slika, mutnih metafora, osobene sintakse.

Versifikacija poezije Miodraga Pavlovića ne podleže poetičkim pravilima, niti teži da ostvari neku sopstvenu pravilnost. Ima pesama odevenih u ruho klasične strofe sa ukrštenim ili paralelnim rimama; ima ih sa raznolikim strofama, bez rima; silabički princip ne važi - stih je slobodan, njegova dužina pulsira od najmanjeg broja slogova pa do desetine slogova; interpunkcije ima ali je i nema. Versifikacijska raznolikost i odsustvo pravila u skladu je sa sadržinom pevanja: ni u svetu o kome se peva nema pravila - vladaju haos i destrukcija.

Pesme: 87 pesama (1952), Stub sećanja (1953), Oktave (1957), Mleko iskoni (1963), Velika skitija (1970), Hododarje (1971), Svetli i tamni praznici (1971), Zavetine (1976), Karike (1977), Pevanje na viru (1977), Bekstva po Srbiji (1979), Vidovnica (1979), Zlatna zavada (1982), Divno čudo (1982), Sledstvo (1985), Svetogorski dani i noći (1987);

Proza: Most bez obala (1956); drame: Put u izvesnost (1963), Koraci u drugoj sobi (1963), Igre bezimenih (1963); eseji: Rokovi poezije (1959), Osam pesnika (1964), Dnevnik pene (1972), Poezija i kultura (1974), Poetika modernog (1978), Ništiteljii svadbari (1979), Eseji o srpskim pesnicima (1981), Prirodni oblik i lik (1984), Obredno i govorno delo (1986), Poetika žrtvenog obreda (1987), Govor o ničemu (1987);

Antologije: Antologija srpskog pesništva (XIII — XX vek) (1964), Antologija savremene engleske poezije - sa S. Brkićem (1957), Pesništvo evropskog romantizma (1969), Antologija lirske narodne poezije (1982).

Miodrag Pavlović - Mariji 

Miodrag Pavlović - Naučite pjesan

Miodrag Pavlović - Početak pesme

Miodrag Pavlović - Probudim se

Miodrag Pavlović - Rekvijem

Miodrag Pavlović - Treba ponovo