Miodrag Pavlović - Mariji

Pesma Mariji objavljena je u prvoj pesnikovoj knjizi 87 pesama (1952), u ciklusu Ljubavi, koji sadrži dvanaest pesama. Ovaj ciklus čine pesme o mladosti i ljubavi, koje donose drugačiju emotivnu atmosferu. One pevaju o ljubavi na svoj način napustivši paradigmu tradicionalne ljubavne pesme koja doslovno kazuje uz prenaglašenost emocija:

Niz vetar na pustom polju

odleću naši zagrljaji

koluti dima u sumraku.

U ovoj ljubavnoj poeziji ljubav nije idealizovana, ona se ne glorifikuje:

Nas dvoje mladih

svađamo se

i psujemo posred nosa.

Nema ovde samo ljubavnih uzleta i uzdaha nego ima i nerazumevanja, ravnodušnosti, prolaznosti, prizora smrti.

Mariji je uvodna pesma ciklusa i na najbolji način reprezentuje prirodu Pavlovićevog pevanja o ljubavi. Pesma je, u stvari, poruka zahvalnosti lirskog subjekta devojci Mariji što se ostvarila njihova ljubav. To je iz strofe u strofu nabrajanje svega onoga što se događalo, mislilo, osećalo i doživljavalo u danima rađanja i sazrevanja njihove ljubavi. Ali to nije pesma devojci Mariji samo: Marija je simbol žene i ženstvenosti, žene koja simbolizuje lepotu, senzualnost, ljubav i toplinu. Pesma je izraz večite ljudske čežnje za lepotom, ljubavlju i toplinom.

Prva strofa je razvijena i raskošna metafora upečatljivih detalja i prosjaja različitih značenja:

Ti si učinila

da trkač na sunčanoj stazi

preskoči zgužvanu zmiju

da bi te uhvatio oko pasa

i otvorio kutiju nadutih pupoljaka

To je poetska slika prvoga viđenja, bleska ljubavnog osećanja, ljubavnog zova, prvog susreta i dodira. Lirsko kazivanje je živo, slika je puna snažnih pokreta (trkač, preskoči, uhvatio, otvorio) i senzualnih asocijacija (pas, pupoljak). Lirski subjekt, mladić, ovde je sagledan kao trkač (snaga, lepota, težnja za osvajanjem ljubavi) "na sunčanoj stazi" koja simbolizuje ljubav i svetlost, obasjanost ljubavlju; kako je sunce simbol životvornosti, tako je i ljubav životvorna. Na putu osvajanja ljubavi su prepreke ("zgužvane zmije"); zmija je simbol podmuklog zla koje deluje izdenadno i hitro; pridev "zgužvana" ima dvojaki smisao: skrivena, sva napregnuta i spremna na skok i ujed; ali i: nešto neprijatno, ružno i izgledom i delovanjem. "Kutija nadutih pupoljaka" je metafora bogatog značenja: zatvorene, skrivene, zagonetne tajne ljubavi; nedostupne, neotkrivene devojačke draži; još neprobuđena, nerascvetala ljubav - koja je još u pupoljku. U slikama ove strofe i rečima kojima su one oblikovane prepoznajemo slike i leksiku iz narodne bajke Devojka brža od konja: i tamo je opisana trka za osvajanjem devojke izuzetne lepote, i tamo je bilo ogromnih prepreka. Ova asocijativna veza narodne bajke i Pavlovićeve pesme sasvim je razumljiva ako znamo da je pesnik dobar poznavalac narodne književnosti i da je napisao veliki broj eseja o narodnim pripovetkama i pesmama.

Druga i treća strofa sadrže slike čulnog doživljaja ljubavi ali su te slike dočarane posredno. Tu se "nepripremljena ukrštanja" uzimaju za ruke i vode svoje razgovore čija se sadržina može naslutiti. Nepripremljenost je izazvala udar iznenadne ljubavi pa je i njen doživljaj izuzetno snažan; "ukrštanje" je izraz za dodirivanje obostranih ljubavnih čežnji, za rađanje uzajamne ljubavi; "razgovori" nisu ništa drugo nego govor pogleda, dodira, izraza lica, drhtaja i devojke i lirskog subjekta.

Kroz lik iz treće strofe dalje se predočava razvijanje ljubavnih osećanja devojke i mladića. Na živahnim zatiljcima (živahnost = mladost, nežnost, pulsiranje ljubavi) vide se latice cvetova, zapravo pramenovi kose čija se lepota sagledava kao najlepši cvet. Hiperbolom "uznemiri se more" dočarava se narastanje talasa osećanja ljubavi i njihovo zapljuskivanje poput nadolazećih talasa prostranog mora. Slika sjajnih ptica koje dolaze simbolična je: ptice su ovde simbol sjajne lepote, dobrote, nežnosti, dolaska povoljnih znakova ljubavi; ptice su simbol ljubavi koja se raskriljuje, obuhvata, oplemenjuje toplinom i dobrotom.

Četvrta strofa ima posebnu strukturu: stih kojim su počinjale prethodne tri strofe ne nalazi se na početku nego na kraju strofe u nešto izmenjenom vidu:

Odenula si me svojom kosom

i dok oblaci tonu kroz plava stakla

mi ulazimo u prastaro drvo

jedino koje je toplo

Ti si to učinila

Dok je u prvoj strofi lirski subjekt sakriven u ličnosti trkača, ovde se javlja kao prvo lice, dakle govorno lice, junak lirske priče: "Odenula si ME svojom kosom". Ovom hiperboličnom slikom dočarava se lepota i bujnost devojačke kose; ne samo da ga je devojka svojim zagrljajem pokrila kosom, nego ga je obuhvatila, obuzela celog svojom ljubavlju.

Ostvarenje ljubavi događa se "dok oblaci tonu kroz plava stakla": hiperbolična slika nebeskog plavetnila, čistog kao staklo, u kome se gube oblaci. Ovo je osnova za predočavanje snage ostvarene ljubavi: ona ih obuhvata i spaja tako da više nisu samo on ili samo ona nego MI: "MI ulazimo u prastaro drvo". Prastaro drvo, "Jedino koje je toplo" jeste zajednica muškarca i žene, porodica, drvo života. Toplina ljubavi koja greje specifično je osećanje i fizički osećaj zaljubljene osobe.

Ponavljanje, karakteristično za Pavlovićevo pevanje u knjizi 87 pesama, daje ovoj pesmi intenzitet ređanja pojedinosti i postupnog kretanja ka misaonom zaključku:

I - Ti si učinila

II - Ti si učinila

III - Ti si učinila

IV - Ti si to učinila

Ovo ponavljanje ima ritmičku i značenjsku vrednost. Ono uslovljava napregnutost ritma i intonacije jer stih "Ti si učinila" inicira iščekivanje, napetost i zapitanost šta je to ona učinila. Iza toga stiha slede pojedinosti raspoređene u tri strofe, koje svedoče o nastajanju i sazrevanju ljubavi. Iščekivanje se pojačava kada na početku poslednje strofe izostane ovaj stih ali se potom javi na kraju strofe uz naglašeno TI i uvedenu pokaznu zamenicu TO, koja upućuje upravo na ono što je rečeno u prethodna četiri stiha.

Ponavljanje ima i značenjsku funkciju. Trostruko ponavljanje stiha "Ti si učinila" na početku prve, druge i treće strofe stalno ističe devojačke vrednosti da bi to isticanje dostiglo vrhunac u poslednjem stihu pesme "TI si TO učinila". Ponavljanje ovoga stiha na kraju pesme uz uvođenje pokazne zamenice TO čini ovu ljubavnu pesmu posebnom porukom. To je zahvalnost lirskog subjekta devojci Mariji (i naslov ima tu formu!), koja je najzaslužnija za rađanje i ostvarenje ove ljubavi. Ali to je i zahvalnost muškarca ženi kao izvoru lepote, senzualnosti i topline ljubavi. U tome je emotivni i misaoni zaključak pesme Mariji.

Miodrag Pavlović - Mariji

Ti si učinila
da trkač na sunčanoj stazi
preskoči zgužvanu zmiju
da bi te uhvatio oko pasa
i otvorio kutiju nadutih pupoljaka

Ti si učinila
da se nepripremljena ukrštanja
dobroćudno uzmu za ruke
i dovrše svoje razgovore
među našim senkama

Ti si ućinila
da se na živahnim zatiljcima
pojave tražene latice
i uznemiri se more na ravnim obalama
zbog sjajnih ptica koje dolaze

Odenula si me svojom kosom
i dok oblaci tonu kroz plava stakla
mi ulazimo u prastaro drvo
jedino koje je toplo
Ti si to učinila

___________________________________

Miodrag Pavlović (1928) je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. Najplodniji je kao lirski pesnik i esejista - u ovim žanrovima je ostvario svoje najviše domete. Njegova prva knjiga pesama, 87 pesama (1952), označila je datum u savremenoj srpskoj poeziji: bila je to poezija novih tonova, novoga jezika, novih sadržina i oblika, ali pre svega knjiga novog lirskog mišljenja. Ova knjiga je delovala ohrabrujuće i prekretnički u razvoju savremene srpske poezije. Taj novi tok u srpskoj poeziji potvrdiće već sledeće godine pesnička knjiga Kora Vaska Pope (1953), još jedno iznenađenje u vremenu kada se još pevalo o udarničkim podvizima i pobedama u skladu sa socrealističkom doktrinom o zadacima književnosti. I pored srčanih otiora pevanju Miodraga Pavlovića i Vaska Pope u njihovim prvim knjigama, srpska poezija je izabrala novi put pevanja i mišljenja.

Pavlović je od prve pesničke knjige okrenut svetu i čoveku u njemu. Već prva pesma prve zbirke Probudim se predočava destrukciju, haos i košmar u svetu, a čoveka vidi kao usamljenika protiv koga se spoljašnji svet okrenuo. Zato je strah od sveta dominantno osećanje, slike toga sveta su naturalistički ogoljene i jezive, neprijateljski raspoložene prema čoveku. Spas od destruktivnog sveta nalazi se u sećanju koje ide u daleku prošlost. Pavlovićeva poezija zalazi u nacionalnu istoriju i nacionalni mit, u slovenski svet prošlosti, grčki svet i biblijska vremena. Zato njegova poezija obiluje temama paganske, slovenske i vizantijske tradicije, ali i temama iz nacionalne istorije i narodnog predanja. Put u propšost nije apsolutno bekstvo od sadašnjice; nije to ni mitomanstvo ili glorifikacija prošlosti - odnos prema prošlosti je zdrav, racionalan i stvaralački: o njoj se govori odmereno i smireno, sa izvesnim ironičnim odnosom koji depatetizuje i tu prošlost i odabrane teme. Polazi od prošlosti, ali se brzo vraća u sadašnjbst i, naoružan mudrošću; istorijskog iskustva, izgrađuje sopstvenu viziju života. Istorijsko i mitsko iskustvo je osnova za tumačenje savremenoga sveta i mesta čoveka u njemu.

Pesma je odbrana čoveka od animalizacije u svetu haosa i destrukcije, zla i stradanja, strepnje i straha. Ona je pamćenje i mišljenje, vizija čoveka i sveta, ali pre svega lepota koja oplemenjuje i očovečuje. Ona zahvata sadašnjost i prošlost, svet i čoveka, ljudska egzistencijalna pitanja su u središtu pažnje. Ali ona je istevremeno i misao i transcendencija. Pavlovićeva poezija je eruditna (istorija, filozofija, umetnost, mitologija, poetika) i intelektualistička sa naglašenom filozofskom, notom. Zato ona nije uvek "pitka" i "bistra" - ume da bude zagonetna, tamna i hermetična. To je posledica naglašene misaonosti i obilnih filozofskih naslaga, čak i filozofske terminologije; posledica je to neuobičajenih poetskih slika, čudnih i neshvatljivih; posledica je spajanja nespojivih pojmova i slika, mutnih metafora, osobene sintakse.

Versifikacija poezije Miodraga Pavlovića ne podleže poetičkim pravilima, niti teži da ostvari neku sopstvenu pravilnost. Ima pesama odevenih u ruho klasične strofe sa ukrštenim ili paralelnim rimama; ima ih sa raznolikim strofama, bez rima; silabički princip ne važi - stih je slobodan, njegova dužina pulsira od najmanjeg broja slogova pa do desetine slogova; interpunkcije ima ali je i nema. Versifikacijska raznolikost i odsustvo pravila u skladu je sa sadržinom pevanja: ni u svetu o kome se peva nema pravila - vladaju haos i destrukcija.

Pesme: 87 pesama (1952), Stub sećanja (1953), Oktave (1957), Mleko iskoni (1963), Velika skitija (1970), Hododarje (1971), Svetli i tamni praznici (1971), Zavetine (1976), Karike (1977), Pevanje na viru (1977), Bekstva po Srbiji (1979), Vidovnica (1979), Zlatna zavada (1982), Divno čudo (1982), Sledstvo (1985), Svetogorski dani i noći (1987);

Proza: Most bez obala (1956); drame: Put u izvesnost (1963), Koraci u drugoj sobi (1963), Igre bezimenih (1963); eseji: Rokovi poezije (1959), Osam pesnika (1964), Dnevnik pene (1972), Poezija i kultura (1974), Poetika modernog (1978), Ništiteljii svadbari (1979), Eseji o srpskim pesnicima (1981), Prirodni oblik i lik (1984), Obredno i govorno delo (1986), Poetika žrtvenog obreda (1987), Govor o ničemu (1987);

Antologije: Antologija srpskog pesništva (XIII - XX vek) (1964), Antologija savremene engleske poezije - sa S. Brkićem (1957), Pesništvo evropskog romantizma (1969), Antologija lirske narodne poezije (1982).

Miodrag Pavlović - 87 pesama 

Miodrag Pavlović - Naučite pjesan

Miodrag Pavlović - Početak pesme

Miodrag Pavlović - Probudim se

Miodrag Pavlović - Rekvijem

Miodrag Pavlović - Treba ponovo