Miodrag Pavlović - Probudim se

Pesma Probudim se (tako glasi prvi stih ove pesme bez naslova) nalazi se na početku prve Pavlovićeve zbirke pesama 87 pesama. Mesto pesme u knjizi, ali i mesto u ciklusu Šuma prokletstva, ukazuje da njena sadržina predstavlja uvod u sadržinu knjige, odnosno, da je ona sinteza pesnikovog doživljaja sveta. Svest o opštoj destrukciji ljudskog, koja zrači iz cele zbirke, začela se ovde, u uvodnoj pesmi. Sve zlo sveta, koje se zaverilo protiv čoveka i jezivi naturalizam u sadržini su ove pesme.

Strukturu ove jezgrovite pesme sa malo reči čini šest elemenata:

- lirski subjekt,

- četiri slike stvarnosti izvan lirskog subjekta (oluja, zrele višnje, raščupane žene, vihor),

- refleksija.

Četiri slike stvarnosti oblikovane su oko četiri motiva: OLUJA, ZRELE VIŠNjE, RAŠČUPANE ŽENE, VIHOR. Vihor i oluja čine okvir određujući emotivni ton i značenje predočenih slika.

Versifikacijska slika pesme je jednostavna: sastoji se iz dva distiha i tri tercine. Vizuelni lik pesme pokazuje odsustvo ujednačenosti silabičke forme - stihovi su ne samo različiti po strukturi, nego je i njihov raspored u strofi slobodan tako da ne tvore istovetne likove strofa. Sintaksička slika pesme je jednostavna: prvi distih se sastoji iz dve sintaksičko-intonacione celine, a sve ostale strofe sastoje se iz jedne sintaksičko-intonacione celine. Ovakva versifikacijska, vizuelna i sintaksička slika pesme potpuno je u skladu sa doživljajem sveta koji je pesmom predočen - i formom pesme dočaran je haos u svetu koji okružuje čoveka. Iz ovoga nam se ukazuje i kompozicija pesme u kojoj se uočavaju tri dela:

- situacija,

- slike stvarnosti,

- misaoni zaključak.

Lirski subjekt se pojavljuje samo jednom, u prvom stihu pesme: Probudim se. On se ovde oseća iz prvog lica jednine prezenta. Do kraja pesme nema više oblika prvog lica - lirski subjekt je ustupio kazivanje neodređenom lirskom subjektu, sveprisutnom i sveznajućem. Čim je izrečeno opažanje "nad krevetom oluja", dalje kazivanje je konkretizacija ove slike novim pojedinostima, a lirski subjekt se podrazumeva jer je još u svesti čitaoca. Glagolski oblik sugeriše trenutačnost čina buđenja u sadašnjosti lirskog pevanja: iskaz je dovršen i konačan, na kraju stiha je kadenca, zastoj. On ne nagoveštava ono što sledi, ni jednu sliku - samo je konstatacija stanja čoveka koji se iz sna vraća u stvarnost. Iako je na kraju prvoga stiha kadenca, oseća se nedovršenost, izvesna sintaksička napetost koja bi se, kada bi pesnik koristio interpunkciju, označila sa dve tačke. Time je sugerisan aktivan odnos lirskog subjekta prema svetu koji sagledava u trenutku buđenja: prvi doživljaj sveta u koji se vraća je "nad krevetom oluja". Motiv OLUJE sugeriše snagu razaranja i uništavanja, kataklizmičnu sliku sveta u koji čovek ulazi buđenjem. Tek će naredne strofe, odnosno poetske slike u njima, predočiti detalje oluje koja je uzburkala stvarnost.

Sledeće poetske slike ne čine uzročno-posledično povezani niz: one su samostalne, predstavljaju nezavisne i odvojene situacije, koje su slučajno uočene u mnoštvu pojedinosti olujnog vihora. Slike su predočene smirenom intonacijom, bez emotivne tenzije, emocije se i ne osećaju: kazivanje o ovim slikama - situacijama, vrlo sažeto, do gnomičnosti, deluje hladno i nezainteresovano. Ovakav ton u skladu je sa stanjem u kome se nalazi lirski subjekt: on je probuđen, iznenada sagledava oluju nad krevetom, još nema vremena da reaguje emotivno, samo konstatuje ono što vidi. A to što vidi, odraženo je u njegovoj svesti. Sagledava svet na svoj način, upravo onako kako se on odražava u njegovoj svesti. To nije fotografisani svet, doslovan svet, nego je protumačen svet, onaj koji je prošao kroz filter subjektivnog doživljaja. Ono što je predočeno u poetskim slikama, nisu segmenti stvarne slike objektivnog sveta, nego segmenti doživljene slike stvareosti.

Padaju zrele višnje/u blato, prva je pojedinost u tom košmarnom svetu zahvaćenom olujom. ZRELE VIŠNjE asociraju na mladost, lepotu, snagu (sočnost, crvena boja, jedrina, sjaj zategnute opne) - to je život, biće u naponu života. Inverzijom je na istaknuto mesto u stihu došao glagol PADAJU, koji ukazuje na zlu kob što je snašla biće: pad je definitivan poraz života, padanje traje (prezentski oblik), traje i agonija kojoj se ne vidi kraj. Jačina poraza naglašena je odredbom "u blatu"; padanje na zemlju, u travu, dole - mnogo je blaže i bezbolnije, čak je to sasvim običan pad. Pad u BLATO ne budi samo asocijacije na vlagu i prljavštinu: žitkost blata potapa višnju/biće, ona se guši i zauvek nestaje u dubinu žitke mase. U kontekstu ovoga stiha navedeni niz asocijacija se zatvara. Ali izvan ovog konteksta, reč "blato"izaziva novi niz asocijacija.

U čamcu/zapomažu/raščupane žene - ovo je najbogatija slika pesme, ali ne po onome što kaže (predočava), nego po onome kakve sve slike budi u čitaočevoj mašti. ČAMAC, RAŠČUPANE ŽENE, ZAPOMAGANjE - sve četiri reči, pojedinačno, pobuđuju niz asocijacija; sve ove reči zajedno ostvaruju različite sintaksičke kombinacije a svaka kombinacija podstiče brojne asocijacije. Prva asocijacija je: OPASNOST, PRETNjA, STRAH; druga RAT; treća BEKSTVO; četvrta: SPAS čamcem; itd. Mogao bi da se napiše sinopsis za priču o ratnom haosu, stradanju, užasu. Od čitaočevog iskustva iz koga mašta uzima materijal za oblikovanje asocijativnih slika, zavisi dokle će ići razvijanje ovih slika. Ako znamo da je pesnik doživeo strahote svetskog rata, a u vreme pisanja ovih stihova strepeo od ratne kataklizme kojom je pretio Korejski rat, možemo da pretpostavimo kakve su sve slike prolazile kroz njegovu svest. A kada to zamislimo, ostaje nam da se divimo kako je taj roj strašiih ratnih slika pesnik sabio u ljusku strofe od pet reči.

Vihor/zluradih noktiju/davi mrtvace, poslednja je pojedinost sagledanog košmara, jeziva u svojoj naturalističkoj ogoljenosti. Leksika ove strofe budi neprijatna osećanja, jezu, strah, odvratnost, gađenje, užasavanje. Sve reči već u denotativnom značenju imaju negativan naboj, ali asocijacije koje pobuđuju, taj naboj još više uvećavaju. VIHOR je ovde personifikovan: on davi, njegovi su nokti zluradi (personifikacija u personifikaciji - nokti su zluradi, dakle poseduju osobinu duševnog bića; "zluradi nokti"su osobina vihora). Najblaža reč (ako se u kontekstu ove slike zapostavi njeno značenje vremenske nepogode) je VIHOR - emotivno neutralna, psihološki nedejstvujuća. Sve ostale reči imaju negativan naboj: ZLUrad; nokti u kontekstu slike dobijaju čudovišni izgled; davi - izaziva jezu, drhtavicu, strah; mrtvac - neprijatno, mučno, strašno; sintagma DAVI MRTVACE - predočava čudovišnu sliku zla, utoliko većeg što atakuje na mrtvace.

Središnje slike košmarne stvarnosti (zrele višnje, raščupane žene, vihor) imaju gradacijski poredak: biljka, čovek, pojava. I zvučne senzacije ređaju se gradacijski: padanje, zapomaganje, vihor.

Završna strofa pesme

Uskoro

o tome

ništa se neće znati

ima refleksivni karakter: to je misao o sagledanoj stvarnosti i njenom smislu. U tom zaboravu je saznanje o prolaznosti zla i nada u uspostavljanje harmonije iz haosa, ljudskosti umesto zla. Poezija samo ukazuje na manifestacije zla, ne uzdiže ga. Svest o zlu je i svest da mu se može odupreti.

____________________

1. - sveo stih na 2-3 reči. Podseća na Popu. Pesnik ne počinje direktno, već razvija neke slike. Probudim se - bio u snu, u opuštenosti, odsutan, kao da stvarnost za njega nije postojala. On se budi i ulazi u javu. Spoznaje oluju kao destruktivnu silu. Bekstva i izlaza nema. On je zatočen i nespreman je dočeko to vreme.

2. dejstvo oluje je započelo. Prva rušenja i uništavanja onoga što je čisto.

3. čamac - pokušaj bekstva. Spašavanje od onoga što dolazi. Raščupane žene - su izraz unutrašnjeg užasa. Ispod toga je krik, vapaj i zapomaganje. Deluje zastrašujuće.

4. oluja zahvata i mrtvace. Ona sve obuhvata i ništa ne izostavlja.

5. čovek je lakog pamćenja. On i najveće zlo zaboravlja. On mora da obnovi svoje pamćenje i da ga drži. Treba biti na oprezi. Zlo ne sme iznenaditi i zateći čoveka na spavanju. Ako se biće seća i pamti, ono će se i sačuvti.

Oluja - je možda i ratna (korejski rat se vodi), a možda je i oluja iz vremena kada je bombardovan Beograd. Zlo nije minulo. Ono postoji. Oluja je uvek nad krevetom.

Miodrag Pavlović - Probudim se

Probudim se
nad krevetom oluja.

Padaju zrele višnje
u blato.

U čamcu
zapomožu
raščupane žene.

Vihor
zluradnih noktiju
davi mrtvace.

Uskoro
o tome
ništa se neće znati.

__________________________________

Miodrag Pavlović (1928) je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. Najplodniji je kao lirski pesnik i esejista - u ovim žanrovima je ostvario svoje najviše domete. Njegova prva knjiga pesama, 87 pesama (1952), označila je datum u savremenoj srpskoj poeziji: bila je to poezija novih tonova, novoga jezika, novih sadržina i oblika, ali pre svega knjiga novog lirskog mišljenja. Ova knjiga je delovala ohrabrujuće i prekretnički u razvoju savremene srpske poezije. Taj novi tok u srpskoj poeziji potvrdiće već sledeće godine pesnička knjiga Kora Vaska Pope (1953), još jedno iznenađenje u vremenu kada se još pevalo o udarničkim podvizima i pobedama u skladu sa socrealističkom doktrinom o zadacima književnosti. I pored srčanih otiora pevanju Miodraga Pavlovića i Vaska Pope u njihovim prvim knjigama, srpska poezija je izabrala novi put pevanja i mišljenja.

Pavlović je od prve pesničke knjige okrenut svetu i čoveku u njemu. Već prva pesma prve zbirke Probudim se predočava destrukciju, haos i košmar u svetu, a čoveka vidi kao usamljenika protiv koga se spoljašnji svet okrenuo. Zato je strah od sveta dominantno osećanje, slike toga sveta su naturalistički ogoljene i jezive, neprijateljski raspoložene prema čoveku. Spas od destruktivnog sveta nalazi se u sećanju koje ide u daleku prošlost. Pavlovićeva poezija zalazi u nacionalnu istoriju i nacionalni mit, u slovenski svet prošlosti, grčki svet i biblijska vremena. Zato njegova poezija obiluje temama paganske, slovenske i vizantijske tradicije, ali i temama iz nacionalne istorije i narodnog predanja. Put u propšost nije apsolutno bekstvo od sadašnjice; nije to ni mitomanstvo ili glorifikacija prošlosti - odnos prema prošlosti je zdrav, racionalan i stvaralački: o njoj se govori odmereno i smireno, sa izvesnim ironičnim odnosom koji depatetizuje i tu prošlost i odabrane teme. Polazi od prošlosti, ali se brzo vraća u sadašnjbst i, naoružan mudrošću; istorijskog iskustva, izgrađuje sopstvenu viziju života. Istorijsko i mitsko iskustvo je osnova za tumačenje savremenoga sveta i mesta čoveka u njemu.

Pesma je odbrana čoveka od animalizacije u svetu haosa i destrukcije, zla i stradanja, strepnje i straha. Ona je pamćenje i mišljenje, vizija čoveka i sveta, ali pre svega lepota koja oplemenjuje i očovečuje. Ona zahvata sadašnjost i prošlost, svet i čoveka, ljudska egzistencijalna pitanja su u središtu pažnje. Ali ona je istevremeno i misao i transcendencija. Pavlovićeva poezija je eruditna (istorija, filozofija, umetnost, mitologija, poetika) i intelektualistička sa naglašenom filozofskom, notom. Zato ona nije uvek "pitka" i "bistra" - ume da bude zagonetna, tamna i hermetična. To je posledica naglašene misaonosti i obilnih filozofskih naslaga, čak i filozofske terminologije; posledica je to neuobičajenih poetskih slika, čudnih i neshvatljivih; posledica je spajanja nespojivih pojmova i slika, mutnih metafora, osobene sintakse.

Versifikacija poezije Miodraga Pavlovića ne podleže poetičkim pravilima, niti teži da ostvari neku sopstvenu pravilnost. Ima pesama odevenih u ruho klasične strofe sa ukrštenim ili paralelnim rimama; ima ih sa raznolikim strofama, bez rima; silabički princip ne važi - stih je slobodan, njegova dužina pulsira od najmanjeg broja slogova pa do desetine slogova; interpunkcije ima ali je i nema. Versifikacijska raznolikost i odsustvo pravila u skladu je sa sadržinom pevanja: ni u svetu o kome se peva nema pravila - vladaju haos i destrukcija.

Pesme: 87 pesama (1952), Stub sećanja (1953), Oktave (1957), Mleko iskoni (1963), Velika skitija (1970), Hododarje (1971), Svetli i tamni praznici (1971), Zavetine (1976), Karike (1977), Pevanje na viru (1977), Bekstva po Srbiji (1979), Vidovnica (1979), Zlatna zavada (1982), Divno čudo (1982), Sledstvo (1985), Svetogorski dani i noći (1987);

Proza: Most bez obala (1956); drame: Put u izvesnost (1963), Koraci u drugoj sobi (1963), Igre bezimenih (1963); eseji: Rokovi poezije (1959), Osam pesnika (1964), Dnevnik pene (1972), Poezija i kultura (1974), Poetika modernog (1978), Ništiteljii svadbari (1979), Eseji o srpskim pesnicima (1981), Prirodni oblik i lik (1984), Obredno i govorno delo (1986), Poetika žrtvenog obreda (1987), Govor o ničemu (1987);

Antologije: Antologija srpskog pesništva (XIII — XX vek) (1964), Antologija savremene engleske poezije - sa S. Brkićem (1957), Pesništvo evropskog romantizma (1969), Antologija lirske narodne poezije (1982).

Miodrag Pavlović - 87 pesama

Miodrag Pavlović - Mariji

Miodrag Pavlović - Naučite pjesan

Miodrag Pavlović - Početak pesme

Miodrag Pavlović - Rekvijem

Miodrag Pavlović - Treba ponovo