Miodrag Pavlović - Naučite pjesan

Lirska pesma Naučite pjesan objavljena je u pesničkoj zbirci Miodraga Pavlovića Svetli i tamni praznici. Ispevana je u obliku direktnog obraćanja mogućim čitaocima koje lirski subjekt doživljava kao sapatnike. Njegovi tihi slušaoci su se pokorili stihiji i ućutali se u egzistencijalnom strahu, nesvesni da tako doprinose onome od čega nastoje da se zaštite ćutanjem - sopstvenom nestanku. Pesnikova odgovornost se ne miri sa tim pasivnim i fatalističkim odnosom prema životu. Zato on nastoji da probudi svoje slušaoce i podstakne ih da u sopstvenom odnosu prema stvarnosti pronađu uzroke stanja u kome su se zadesili.

Pesma je ispunjena zgusnutim, prinudno tihim buntom nezadovoljnog, izneverenog, ogorčenog lirskog subjekta (čitaj čoveka), sitog praznih obećanja, nipodaštavanja, strahova, sramote i gladnog slobode da bude to što jeste i što želi da bude. U svakom stihu iščitavamo osujećenost i nemoć malog pojedinca, odveć slabog da se suprotstavi moći i osionosti vlasti. Vreme prolazi i režimi se menjaju, ali svi odreda njime manipulišu i zloupotrebljavaju ga kroz istoriju. Čovek je umoran od cikličnog ponavljanja nametnutog životnog obrasca kojim se obesmišljava sve što je njemu suštinski vredno. Došao je do granice svog trpljenja koja je istovremeno i tačka prosvetljenja. Hrabro će imenovati uzročnike svoga stradanja ne odričući se ni sopstvene odgovornosti i saučesništva u tome.

Kroz kakva društva treba još proći,
kroz kakve ljudske vidike,
kroz zlohodnike, pauke-vojnike,
kroz šume pošasnika,
kroz uši doušnika,
treba još ići uz rame dvoličnika,
s napasnikom oblačiti samure,
s carinikom zavlačiti ruke u mošnje,
gledati pandure kako biju po kičmi!

U osudi zlostavljača sadržan je i greh onih koji ćutke podnose žrtvu, svoju i tuđu, koji se odriču ljudskog dostojanstva, poštenja i samopoštovanja u zamenu za neko prolazno dobro, trenutni mir, ili u stahu za goli život. I nečinjenje je greh, ako podrazumeva pristajanje na zlo.

Koliko god da su strašni utemeljivljči novih ideologija i režima zasnovanih na njima, još su nepodnošljivije njihove sluge i poltroni, koji dobrovoljno postaju instrument vlasti, odričući se dojučerašnjeg identiteta zarad privida moći koja im je privremeno data.

Svuda se digli borci protiv otkrovenja
i jašu velike konje, vrebaju krv,
zasedaju pravednike i svakog ko se javi
između čoveka i boga, na brvnu.  

Njihova pojava asocira na jahače Apokalipse pred kojima nema zaklona. Otuda se, kao jedini prirodan odgovor na pitanje: Kuda će oni što se klone zveri?, nameće - otpor.

Pesnik poziva na buđenje, pobunu, nepristajanje na poništenje i priziva inadžijski poriv da se odoli, preživi i traje. On nas suočava sa pogubnim posledicama kolektivnog zaborava, podsećajući nas na vekove kroz koje smo se očuvali negujući usmeno predanje, braneći svoj identitet i prenoseći istinu o sebi s pokolenja na pokolenje. Otuda toliko arhaičnih reči što prizivaju sećanja na poreklo koje seže u duboku prošlost. A među njima, kao ključ i talisman protiv zaporava - pjesan (pesma) u kojoj su zgusnuta sva značenja koja u našoj tradiciji pesma ima. U našem dugom i bogatom usmenom predanju pesma je bila isto što i knjiga. Njome se beležila istorija, čuvalo znanje, opevali se podvizi, opisivala vremena, mesta i ljudi. Njome su se prenosile poruke i delila osećanja. Pesmom se tugovalo, ali i prkosilo i pozivalo na otpor. Pesmom se pamtilo.

Čovek se može sačuvati tek ako se vrati suštini svoga bića. Zato ga pesnik ohrabruje:

neka vas nađe svetlo kao srp svoje snoplje,
kao što mučenička krv nađe svoje koplje...

Čovek je stvoren kao misleće i slobodno biće, čija je misija na Zemlji da odvaja svetlo od mraka u potrazi za istinom. Čemu onda vodi pokoravanje laži koja ga je okružila i porobila?

Ako se toga odrekne u strahu od žrtve koju mora da podnese, čovek će poreći i smisao svoga postojanja.

Pozivajući svoje uspavane slušaoce da nauče pesmu (koju su njihovi preci znali i prenosili) pesnik im pokazuje način kako da se suprotstave duhovnom mrtvilu i samouništenju kojem idu u susret usred ovog rata koji sećanje briše. Njihovi najvećineprijatelji nisu brojne apokaliptične ljudske prikaze s početka pesme, ma koliko ulivale osećanje straha i nemoći; najveću opasnostu za njihov opstanak predstavljaju neznanje i zaborav kojima se prepuštaju bez otpora. Zato tako sudbinski zvuče poslednji stihovi:

Naučite pjesan, to je izbavljenje!  

____________________

Miodrag Pavlović - Naučite pjesan

Naučite pjesan je pesma o pesmi kao najvećem izrazu duhovnog ostvarenja čovekovog, kao duhovnoj lepoti koja brani od zla, čuva pamćenje, oplemenjuje i humanizuje čoveka i društvo, uliva snagu i osmišljava život. Ovo je pesma koja izlaže pesnički program piščev, ali i pesma koja ukazuje na društvenu i humanističku misiju pesnika i pesništva. Pesma nije sagledana u jednom trenutku nego u istorijskom kontekstu - njena misija nije trenutačna i kratkoveka, ona je istorijska jer se kroz istoriju čovečanstva, ali i nacionalnog etnosa, potvrdila.

Pesma je komponovana iz dve sadržinske celine, koje su oblikovane kao strofe. U prvoj celini je predočena slika društva, vrlo tamna i onespokojavajuća; u drugoj celini se peva o pesmi i njenoj misiji u društvima kakvo je predočeno u prvom delu pesme. Sadržinski, ove dve celine nalaze se u odnosu pitanja (prvi deo) i odgovora (drugi deo) sa poentom na kraju pesme.

Pitanjem u prvom stihu pesme ("Kroz kakva društva treba još proći") započinje niz pitanja koja čovek, naučen sopstvenim iskustvom ali i kolektivnim iskustvom istorije, postavlja sebi u jednom trenutku kada je nagomilano negativno iskustvo prevršilo meru. Ovo prvo pitanje nije samo to: ono istovremeno sadrži dve stvari: konstataciju da je društvo loše i protest što se tu ništa ne menja - JOŠ je izraz svesti da nema nade da su počasti društva savladane i da je pred čovekom dug put stradanja i patnji:

Kroz kakva društva treba još proći,

kroz kakve ljudske vidike,

kroz zlohodnike, nauke-vojnike,

kroz šume počasnika,

kroz uši doušnika,

treba još ići uz rame dvoličnika,

s napasnikom oblačiti samure,

s carinikom zavlačiti ruke u mošnje,

gledati pandure kako biju po kičmi!

Anaforsko KROZ (5) naglašava sve ono negativno što se u društvu nagomilalo, a onda izostaje i KROZ i KAKVE i sledi nabrajanje moralnih nakaznosti da bi se dospelo i do fizičkog ataka na ljudsko dostojanstvo i na ljudski život: "gledati pandure kako biju po kičmi". Imenica DRUŠTVO nema samo značenje društva kao kolektivne zajednice naroda, nego ima i značenje grupe, sa negativnim predznakom - grupa onih koji su označeni kao zlohodnici, doušnici itd. Nosioci negativnih moralnih svojstava označeni su uglavnom oblicima množine: time je naglašena brojnost nosilaca nemoralnih osobina. Brojnost je još jednom podvučena sintagmom ŠUMA POŠASNIKA - mnoštvo koje pobuđuje asocijacije zakrčenosti, neprohodnosti, zatvorenih (zamračenih) vidika. To je sumorna slika društva koje prosto zaudara moralnim truležom. Ova slika društva ne predočava samo ljudski nemoral, ona predočava totalitarno društvo oličeno u vojnicima, doušnicima, carinicima i pandurima: nije samo trulež ljudskosti nego i trulež vlasti i sistema.

Slika totalitariog društva, naznačena u citiranim stihovima, dalje se razvija novim pojedinostima:

Svuda se digli borci protiv otkrovenja

i jašu velike kolje, vrebaju krv,

zasedaju pravednike i svakog ko se javi

između čoveka i boga, na brvnu.

Atak na slobodu mišljenja poprima razmere hajke ("Svuda se digli borci protiv otkrovenja"), ono što je izrečeno u odbranu čoveka i njegovog dostojanstva je OTKROVENjE jer odudara od opšte atmosfere totalitarizma gde vlada samo jedna misao, zvanična misao, ideologija vladajućeg sloja, koji ima žandarme i pandure, koji velikim konjima kidišu na one što dižu glas protesta - tada se proliva krv podjarmljenih. Sila vlasti maltretira one koji se bore za pravdu ("zasedaju pravednike") i svakog "ko se javi" rečju što govori istinu o nepravdi i tlačenju. Zlo je ispunilo društvo, nigde svetlosti ili lepote, pa lirski subjekt očajno krikne: "Kuda će oni što se klone zveri!", oni što progovore, podignu glave, pobune se. Za njih nigde nema ni mesta, ni izlaza.

Misija pesme - Drugi deo pesme je snažan odgovor na postavljena pitanja i predočen svet nemorala, zla i totalitarizma. On je istovremeno apologija pesmi, njenoj slobodarskoj, humanoj i umetničkoj misiji. Snažan odgovor zato što je ton kazivanja povišen, eksklamativan, imperativan. Leksička struktura ovoga dela pesme je osobena: dominiraju imperativni oblici i reči koje neposredno ili posredno imenuju pesmu i pevanje. Jezgro snage lirskog govora sadržano je već u prvom stihu: "Branite se! Naučite pesmu!".

Imperativni oblici su preplavili pesmu. Svih 17 oblika mogu se svrstati u tri kategorije prema sadržini i smislu.

- Reči koje pozivaju na otpor, prkos, odbranu:

BRANITE SE, UĐITE, OSTAJTE, UTROJTE (udružite se).

- Ne ćutati, dići glas pobune:

ŽAMORITE, ŽUBORITE, ROMORITE, USKLIKNITE

- Najviše je reči koje pozivaju na pesmu i pevanje kao sredstvo odbrane, održanja i opstanka:

NAUČITE, POJTE, POPEVAJTE, KOLEDAJTE

PEVAJTE, SLAVOSLOVITE, UZHVALITE

ORITI SE

Veliki je broj reči (14) koja označavaju (neposredno ili posredno) pesmu i pevanje:

PESMA (2), PJESAN (2), POJTE, SLAVOSLOVITE, ŽUBORITE, UTROJTE, UZHVALITE, POEVAJTE, KOLEDAJTE,

PEVAJTE, ORITI SE

GUSLE

Primećujemo da ovde, kada je reč o pesmi i pevanju, ima dosta arhaičnih oblika: pjesan, pojte, slavoslovite, gusle, popevajte (od "popevka"), koledajte (od "koledarska pesma"). To sugernše starost pesme i pevanja: ona je nastala u starini, vekovima je stvarana, opstajala kroz vreme, održavala duh, veru, običaje i jezik naroda. Ovi oblici pobuđuju asocijacije na crkveno pevanje, prigodno pevanje, pevanje uz gusle itd. Pesma se slušala, učila i pevala; sve se menjalo, i prilike i generacije, ali je pesma ostala da traje kroz vreme i svedoči o čovekovom životu, radu, preživljavanju i mišljenju.

Stih "Branite se! Naučite pesmu!" govori o pesmi kao sredstvu za odbranu od svega onoga zla koje je predočeno u prvom delu pesme. Čitaočevo iskustvo (literarno pre svega) olakšava mu da shvati smisao ovih stihova. Naravno, pesnik se izražava metaforama, dakle, rečima i poetskim slikama koje pobuđuju niz asocijacija i nude različite smislove. Stih "Uđite kroz gusle u mramorno oko", ako bi se doslovno shvatio, delovao bi besmisleno. Međutim, nije ni malo teško dosegnuti do prenesenog, metaforičkog, konotativnog značenja. Sintagma KROZ GUSLE znači PESMOM; sintagma MRAMORNO OKO prilično je zagonetna. Mramor je hladan, tvrd, beo kamen (figurativno: hladan, bezosećajan čovek ili njegov postupak); "mramorno oko" (figurativno: hladno, tvrdo, bezosećajno oko - uporedimo iskaze: "hladan pogled", "leden pogled", "iz očiju veje hladnoća", "tvrd, nemilosrdan pogled"); pesma ima moć da probija hladnoću, da pleni srca, da zrači toplinu. Lirski subjekt poziva da se pesma razlegne:

pevajte, orite se, pojte

----

slavoslovite dok se hramu ne probije teme,

stakleni prozor nek se obrati moru

dok ne proklija sinje srce

----

uskliknite, utrojte, uzhvalite,

dok se i lobanji ne otvori gornji vid

i pesma ne pokulja na sleme.

Asindetsko nagomilvanje imperativa izrazitog zvukovnog intenziteta sugeriše snažan glas hora čije se pevanje prolama takvom snagom da hramu "probije teme" i stremi nebesima kao molitva. Istu zvukovnu sliku sugeriše još jedno asindetsko ponavljanje imperativa širokog značenjskog spektra, koje treba da dovede do toga da se na lobanji otvori "gornji vid" "i pesma ne pokulja na sleme" - pesma dakle, njena ne samo zvukovna nego i smisaona snaga, probija ne samo teme hrama nego i sleme ljudske glave. Ova zamena mesta rečima "teme" i "sleme", sličnog glasovnog i zvučnog sastava, pobuđuje dalje asocijativno dodirivanje dve slike: krova hrama i ljudske lobanje. Isto tako, dovođenje u vezu mora i srca preko zajedničkog prideva SINJE ima izvanredan značenjski i emotivni efekat. Ovaj pridev nije upotrebljen uz imenicu MORE (prethodni stih) nego uz imenicu SRCE (potonji stih), ali čim se pojavio ovde, podrazumeva se uz prethodnu imenicu gde mu je i prirodno (logično mesto). SINJE je uz imenicu MORE samo atribut jer označava stalnu osobinu; uz imenicu SRCE pridev SINjE je epitet jer je ovde upotrebljen u prenesenom značenju: sinje srce je nesrećno srce (uporedimo izraz koji se čuje u kolokvijalnom govoru: "Sinja kukavice", rekne se nekom nesretniku kao izraz razumevanja i saučestvovanja). Zato je i rečeno u pesmi da će slavoslovljenje učiniti da proklija sinje srce - da se probudi, da krene, da se obnovi.

Završna dva stiha su poenta pesme Naučite pjesan:

Usred ovog rata koji sećanje briše

naučite pjesan, to je izbavljenje!

Sećanje na dostojanstvo, čovečnost, lepotu,'jezik i kulturu može da se sačuva samo pesmom - sve to je u njoj, a ona se ne može izbrisati jer je večita kao najviša duhovna vrednost čovekova i naroda kao zajednice. To je izraz vere u moć pesme, moć jezika, moć ljudskoga duha.

Naslov pesme sugeriše da će u njoj biti govora o onom delu pesme koji se naziva početak; on sugeriše i pevanje o počinjanju pesme, trenutku njenog nastajanja; najzad, sugeriše ovaj naslov pevanje o vremenu kada se javila pesma (pevanje). Čitamo pesmu nekoliko puta ali u njoj nema odgovora na našu zapitanost u vezi sa naslovom: sintagma "početak pesme" javlja se samo u naslovu; nigde se ne govori o početku pesme; reč "pesma" javlja se tek u završnoj strofi: "I deca će naša u DUGIM PESMAMA / pričati o POČETKU ovog plemena". Nema dakle u pesmi spojeva "početak pesme", ali ima spoja "početak plemena", koji, čim se isčita, odmah uspostavlja paralelu sa spojem iz naslova. Naslov pesme, dakle, korespondira sa završetkom, a zajednički imenitelj im je glagolska imenica "početak". Uspostavljena je korespondencija između dva fenomena: početka pesme i početka plemena. A šta je u tom krugu opasanom dvama počecima?

U sadržini pesme nije ni pesma ni njen početak - oni su samo nagovešteni naslovom. U sadržini je lirska priča o ljubavi, napuštanju zakona, rođaka i mirisa roditeljske trpeze, o bekstvu u samotništvo, potomstvu i novom životu a time i novom početku. Tu je sagledavanje budućnosti u kojoj će se od ljubavnih samotnika roditi novo pleme koje će stvoriti duge pesme u kojima se pripoveda o početku novog plemena ali i o beguncima koji su prešli reku. Cela lirska priča, omeđena "početkom pesme" i "početkom plemena" koje će pevati "dugim pesmama", puno je neodređenosti i praznina u priči. Već prva strofa izaziva upitanost:

JEDNA je žena prešla sa mnom reku

po magli i mesečini,

prešla je uz mene reku

a ja NE ZNAM ko je ona.

Neodređenost je u prvoj reči strofe i pesme (JEDNA = NEKA): prvi put viđena, nepoznata; neodređenosti ide na ruku ambijent slabe vidljivosti ("po magli i mesečini"); iako je ona "uz mene", lirski subjekt kaže da ne zna ko je ona. I ljubav je predočena kao nešto slučajno: ona je, onako nepoznata, "uz mene"; stalno se prislanja uz njega tako da "bliska u hodu njena su bedra"; "grlimo se iznenadno", obljubiće je "ispolin jedan" (= neki). Dve se činjenice ističu ponavljanjem: (1) prelazak reke (x3), dakle bekstvo u samoću, odricanje od zajednice i (2) "ne znam ko je ona" (x2), praznina u motivaciji ljubavi, koja se predočava kao slučajnost.

Niz nejasnosti, praznina i upitanosti podstiče čitaoca da zađe ispod površine pesme, da se oslobodi denotativnog (osnovnog, primarnog) značenja reči i poetskog govora, koji se nameću pri čitanju i dospe do konotativnog (izvedenog, dodatnog) značenja reči i poetskih slika. Tada će doći do saznanja da je na misaonom planu (u sloju ideja) u ovoj pesmi reč o tradiciji sadržanoj u pevanju (pesmi). "Početak pesme" (= početak pevanja) nije u konkretnoj (napisanoj) pesmi koja se čita, nego je u nekim davno napisanim pesmama kao što ni početak ljubavi nije u konkretnoj (opisanoj) situaciji nego je u nekim pradavnim situacijama - nema jednog početka, ima opšteg početka, prapočetka.

Bekstvo ljubavnika u samoću metafora je za bekstvo pesnika u individualnost i stvaralačku samoću, preciznije, nastojanje pesnika i uverenje da je samosvojan i originalan, otporan na uticaje. Ovo je metafora o oplođavanju individualnog opštim, pojedinačnog tradicijom. Bekstvo u individualno nije uspelo: od begunaca se stvara novo pleme; kako se obnavlja ljudska zajednica, obnavlja se i pevanje. Tako se ovde peva o početku ljubavi, života i pesme. Svi ovi počeci imaju davnašnje korene, a svaki početak posle prapočetka je nastavljanje i obogaćivanje. Nezaobilaznost tradicije u poetskom stvaranju, prisustvo tradicije u poeziji svih vremena - to je stvaralački problem kojim se bavi ova pesma. Miodraga Pavlovića je problem odnosa stvaralaštva i tradicije interesovao i kao esejistu. Pišući posle četrnaest godina o pesmi Početak pesme, Pavlović kaže:

A početak pesme nisu zapevali ni ljubavnici ni ratnici, nego oni koji dolaze posle njih, i koji vide istorijsku dimenziju prethodnog događanja. Dakle, onaj ko peva zna da se pesma dogodila pre njega. Nikada nema prvog pevača, kao što nema ni prvog ljubavnika. Nema ni početka pesme, mislim danas, ima samo pevanja.

U knjizi Poetika modernog on je još eksplicitniji:

Ako u jednoj književnosti postoje samo dve pesme napisane, to su već dve tradicije, mogućnost izbora je već data. Svaki pesnik i svaka generacija pronaći će da im je dugo razdoblje književne prošlosti zanimljivo, ali se niko ne može ponašati kao da niko pre njega na tom jeziku nije pisao poeziju. Svesno ili nesvesno, mi smo uvek izdanak neke tradicije, i nekog prethodnog razvoja. Čak i ako bismo hteli da sedimo u pustinji i da ćutimo.

Tako je Pavlović, u čijem je književnom stvaranju gotovo uspostavljena ravnoteža između književnoteorijskog i književnoumetničkog promišljanja, problemu odnosa tradicije i savremenosti posvetio niz teorijskih tekstova i veliki broj pesama.

____________________

Miodrag Pavlović - Naučite pjesan

Kroz kakva društva treba još proći,
kroz kakve ljudske vidike,
kroz zlohodnike, pauke-vojnike,
kroz šume pošasnika,
kroz uši doušnika,
treba još ići uz rame dvoličnika,
s napasnikom oblačiti samure,
s carinikom zavlačiti ruke u mošnje,
gledati pandure kako biju po kičmi!
Svuda se digli borci protiv otkrovenja
i jašu velike konje, vrebaju krv,
zasedaju pravednike i svakog ko se javi
između čoveka i boga, na brvnu.
Kuda će oni što se klone zveri?

Branite se! Naučite pesmu!
Uđite kroz gusle u mramorno oko,
pevajte, orite se, pojte
i stojte mirno kad se začuje pitanje
ko će među vama da zatvori vrata
slavoslovite dok se hramu ne probije teme,
stakleni prozor nek se obrati moru
dok ne proklija sinje srce,
žamorite, žuborite, romorite,
neka vas nađe svetlo kao srp svoje snoplje,
kao što mučenička krv nađe svoje koplje,
uskliknite, utrojte, uzhvalite,
dok se i lobanji ne otvori gornji vid
i pesma ne pokulja na sljeme,
popevajte, koledajte
usred ovog rata koji sećanje briše
naučite pjesan, to je izbavljenje!

Nepoznate reči

pošast - pomor, glad, zlo

utrojiti - utrostručiti

sleme – vrh krova

koleda - obredna narodna pe sma koju su momci idući od kuće do kuće pevali uoči Božića; ovde: koledati (figurativno značenje – čuvajte svoju tradiciju)

__________________________________

Miodrag Pavlović (1928) je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. Najplodniji je kao lirski pesnik i esejista - u ovim žanrovima je ostvario svoje najviše domete. Njegova prva knjiga pesama, 87 pesama (1952), označila je datum u savremenoj srpskoj poeziji: bila je to poezija novih tonova, novoga jezika, novih sadržina i oblika, ali pre svega knjiga novog lirskog mišljenja. Ova knjiga je delovala ohrabrujuće i prekretnički u razvoju savremene srpske poezije. Taj novi tok u srpskoj poeziji potvrdiće već sledeće godine pesnička knjiga Kora Vaska Pope (1953), još jedno iznenađenje u vremenu kada se još pevalo o udarničkim podvizima i pobedama u skladu sa socrealističkom doktrinom o zadacima književnosti. I pored srčanih otiora pevanju Miodraga Pavlovića i Vaska Pope u njihovim prvim knjigama, srpska poezija je izabrala novi put pevanja i mišljenja.

Pavlović je od prve pesničke knjige okrenut svetu i čoveku u njemu. Već prva pesma prve zbirke Probudim se predočava destrukciju, haos i košmar u svetu, a čoveka vidi kao usamljenika protiv koga se spoljašnji svet okrenuo. Zato je strah od sveta dominantno osećanje, slike toga sveta su naturalistički ogoljene i jezive, neprijateljski raspoložene prema čoveku. Spas od destruktivnog sveta nalazi se u sećanju koje ide u daleku prošlost. Pavlovićeva poezija zalazi u nacionalnu istoriju i nacionalni mit, u slovenski svet prošlosti, grčki svet i biblijska vremena. Zato njegova poezija obiluje temama paganske, slovenske i vizantijske tradicije, ali i temama iz nacionalne istorije i narodnog predanja. Put u propšost nije apsolutno bekstvo od sadašnjice; nije to ni mitomanstvo ili glorifikacija prošlosti - odnos prema prošlosti je zdrav, racionalan i stvaralački: o njoj se govori odmereno i smireno, sa izvesnim ironičnim odnosom koji depatetizuje i tu prošlost i odabrane teme. Polazi od prošlosti, ali se brzo vraća u sadašnjbst i, naoružan mudrošću; istorijskog iskustva, izgrađuje sopstvenu viziju života. Istorijsko i mitsko iskustvo je osnova za tumačenje savremenoga sveta i mesta čoveka u njemu.

Pesma je odbrana čoveka od animalizacije u svetu haosa i destrukcije, zla i stradanja, strepnje i straha. Ona je pamćenje i mišljenje, vizija čoveka i sveta, ali pre svega lepota koja oplemenjuje i očovečuje. Ona zahvata sadašnjost i prošlost, svet i čoveka, ljudska egzistencijalna pitanja su u središtu pažnje. Ali ona je istevremeno i misao i transcendencija. Pavlovićeva poezija je eruditna (istorija, filozofija, umetnost, mitologija, poetika) i intelektualistička sa naglašenom filozofskom, notom. Zato ona nije uvek "pitka" i "bistra" - ume da bude zagonetna, tamna i hermetična. To je posledica naglašene misaonosti i obilnih filozofskih naslaga, čak i filozofske terminologije; posledica je to neuobičajenih poetskih slika, čudnih i neshvatljivih; posledica je spajanja nespojivih pojmova i slika, mutnih metafora, osobene sintakse.

Versifikacija poezije Miodraga Pavlovića ne podleže poetičkim pravilima, niti teži da ostvari neku sopstvenu pravilnost. Ima pesama odevenih u ruho klasične strofe sa ukrštenim ili paralelnim rimama; ima ih sa raznolikim strofama, bez rima; silabički princip ne važi - stih je slobodan, njegova dužina pulsira od najmanjeg broja slogova pa do desetine slogova; interpunkcije ima ali je i nema. Versifikacijska raznolikost i odsustvo pravila u skladu je sa sadržinom pevanja: ni u svetu o kome se peva nema pravila - vladaju haos i destrukcija.

Pesme: 87 pesama (1952), Stub sećanja (1953), Oktave (1957), Mleko iskoni (1963), Velika skitija (1970), Hododarje (1971), Svetli i tamni praznici (1971), Zavetine (1976), Karike (1977), Pevanje na viru (1977), Bekstva po Srbiji (1979), Vidovnica (1979), Zlatna zavada (1982), Divno čudo (1982), Sledstvo (1985), Svetogorski dani i noći (1987);

Proza: Most bez obala (1956); drame: Put u izvesnost (1963), Koraci u drugoj sobi (1963), Igre bezimenih (1963); eseji: Rokovi poezije (1959), Osam pesnika (1964), Dnevnik pene (1972), Poezija i kultura (1974), Poetika modernog (1978), Ništiteljii svadbari (1979), Eseji o srpskim pesnicima (1981), Prirodni oblik i lik (1984), Obredno i govorno delo (1986), Poetika žrtvenog obreda (1987), Govor o ničemu (1987);

Antologije: Antologija srpskog pesništva (XIII — XX vek) (1964), Antologija savremene engleske poezije - sa S. Brkićem (1957), Pesništvo evropskog romantizma (1969), Antologija lirske narodne poezije (1982).

Miodrag Pavlović - 87 pesama

Miodrag Pavlović - Mariji

Miodrag Pavlović - Početak pesme

Miodrag Pavlović - Probudim se

Miodrag Pavlović - Rekvijem

Miodrag Pavlović - Treba ponovo