Edgar Allan Poe - William Wilson

Glavna tema ove novele je podvojena ličnost. Za razliku od većine drugih Poeovih pripovijesti, ova je prepuna opisa zgrada, prostora i likova.

Fabulu u ich-formi priča pripovjedač, koji se za ovu priliku naziva William Wilson. Svoje pravo ime želi sakriti, zato jer se srami zbog svih opačina koje je u životu počinio. Za sva zla koja je krivi okolnosti i iskušenja, kojima se nije mogao oduprijeti. Bio je uvjeren da je značajke zla dobio genima. Roditelji su bili nemoćni da spriječe njegove zle sklonosti, čak je, već kao vrlo mlad, postao uzurpator u kući.

Školu je polazio u staroj zgradi koja ga je podsjećala na zatvor. U njoj je vladao strogi red i disciplina. Njegov pastor, dr. Bransby, bio je ujedno i upravitelj škole. William se, zbog svoje žustrine i zapovjedničkog karaktera, nametnuo svojim suučenicima. Svi su se pokoravali njegovoj volji, osim jednog dječaka – njegovog imenjaka. Koje li slučajnosti; imali su isti datum rođenja, bili su iste visine, čak su bili slični u građi tijela i crtama lica. Taj je Williamov dvojnik postao i vođa među dječacima. Williamu je to smetalo, pa se počeo nadmetati s njim. Odbojnost prema dvojniku s godinama je prerasla u mržnju. Williamu se ponekad činilo da ga je već poznavao u nekoj davnoj prošlosti.

Nakon pet godina školovanja, William je postao student u Etonu. Sjećanje na dvojnika polako su izblijedjela. Kao student živio je raskalašeno. Jednog sivog praskozorja, nakon probančene noći, Williamu se učinilo da vidi dvojnika kako ga opominje da ovaj život koji vodi ne valja.

Imućni roditelji omogućili su Williamu nastavak studija na Oxfordu. I tu je živio rasipno. Počeo je kockati. Služio se smicalicama i pomoću njih je oštetio bogatog lorda Glendinnga, koji je na sam pogled izazivao samilost. William je na sebi osjećao prezirne poglede prisutnih mladića. Tada se dogodilo nešto neobično: teška su se vrata otvorila, svijeće su se ugasile i ušao je neznanac. On je raskrinkao i osramotio varalicu i pokazao gdje ovaj skriva karte pomoću kojih pobjeđuje u igri. Ponižen i smrvljen, William napušta Oxford i počinje svoje lutanje svijetom.

No, uzalud je bježao. Neznanac ga je pratio kud god bi pošao. Naš je junak konačno u tom svom mučitelju prepoznao dvojnika. Nije mu se više želio podvrgavati, pa ga stoga u Rimu, za vrijeme karnevala, izaziva na dvoboj. Pritisnuo ga je uz ogradu i zario mu mač u prsa. Međutim, kojeg li čuda: u ogledalu je ugledao svoj lik i blijedo i okrvavljeno lice. U samrtnim mukama čuo je sebe kako govori: Pobijedio si, predajem se. Ali, od sada i ti mrtav – mrtav za svijet, za nebo i za nadu! U meni si postojao – a pogledaj na ovom liku, koji je tvoj, kako si mojom smrću do kraja usmrtio sama sebe!

William Wilson - Lik dvostruke dvostruke ličnosti (dvojni lik). kao dijete bio je maštovit, ali svojeglav, hirovit i volio je zapovijedati. Roditelji ga nisu pravilno odgajali i usmjeravali. Kao učenik i student, dakle mlad čovjek, postao je svjestan svojih loših osobina i savjest mu je proradila u liku dvojnika, njegove kreature. No on joj ne popušta, već se nadmeće s njom. Vodi raskalašen život, pije, postaje varalica i čini zlo drugima. Ne želi slušati svoju savjest koja ga opominje. Želi je ubiti da je se riješi zauvijek. No, spoznaje da je umjesto nje usmrtio sama sebe.

__________________________________

Edgar Allan Poe - William Wilson

What say of it? what says ofconscience grim, That spectre in my path?
Chamberlayne's Pharronida.

Šta kaže o tom? Šta kaže savest grozna, ta avet na mom putu?
Čemberlen, Pharronida   

Dozvolite da se nazovem zasada William Wilson. Čisti list koji sada leži preda mnom ne treba da bude uprljan mojim pravim imenom. Ono je bilo već isuviše mnogo predmet preziranja, užasa i proklinjanja moga roda. Zar nisu pobesneli vetrovi razneli njegovu sramotu, kojoj nema ravne, do krajnjih granica zemlje?

O, izgnanice, od svih izgnanika najnapušteniji, zar nisi za navek umro za zemlju, za njena blaga, za njeno cveće, za njene zlatne težnje? I zar ne visi jedan oblak, gust, koban i bezgraničan večito između tvojih nada i neba?

Ne bih želeo, i ako bih mogao, da ovde danas podnosim izveštaj o mojim poslednjim godinama neizrecive bede i neoprostive pokvarenosti. To doba – te poslednje godine – tako su se naglo izdigle u sramoti, i ja jedino nameravam da opišem ovde početak i izvor toga. Ljudi obično postaju bedni postepeno, a s mene je sva vrlina opala u jednom trenutku kao neki ogrtač. Od srazmerno ništavnog nevaljalstva pošao sam korakom džina u veće gadosti nego Elah Gabalus. Kakav slučaj, kakav događaj učini da se to zlo desi, saslušajte me. Smrt mi se približuje, i senka koja joj prethodi bacila je na moju dušu nešto spokojstva.

Prolazeći kroz mračnu dolinu, ja vapijem za ljubavlju, skoro da kažem za samilošću moje sabraće. Hteo bih da oni veruju da sam ja u izvesnoj meri bio rob prilika izvan ljudske vlasti. Želeo bih da oni potraže, mene radi, u detaljima koje želim da iznesem neku malu oazu sudbine usred pustinje zabluda. Hteo bih da priznaju, što oni ne mogu a da ne učine, da ako je ikad postojalo ovako veliko iskušenje čovek uistinu nikad nije bio ranije ovako iskušan, a sigurno nikad nije ovako pao. Zato nikad nije ni tako patio. Zar ja zbilja nisam živeo u nekom snu? I zar sada ne umirem kao žrtva užasa i tajanstva najstrašnijih od svih mesečarskih vizija?

Potičem iz jedne porodice koja se isticala svojom uobraziljom i lako razdražljivim temperamentom; već u mom najranijem detinjstvu pokazalo se da sam u svemu nasledio porodične osobine. Sa godinama one su se još jače razvijale i postale iz mnogih razloga uzrok ozbiljnog uznemiravanja za moje prijatelje i stvarnih nevolja mene samog. Postao sam samovoljan, odan divljim ćudima, žrtva najneobuzdanijih strasti. Slabodušni moji roditelji, obuzeti naslednim slabostima kao i ja sam, malo su šta mogli da učine da spreče zle sklonosti kojim sam se odlikovao. Pojedini slabi i rđavo upućeni napori svršili su se potpunim neuspehom za njih, i naravno, potpunom pobedom za mene. Od tog doba moj glas postao je zakon u kući i u godinama kada neka deca ostavljaju uzicu o kojoj se vode, ja sam bio ostavljen vodstvu svoje sopstvene volje, i postao sam u svemu, osim imena, gospodar svojih postupaka.

Moje najranije uspomene iz školskog života vezane su za jednu veliku prostranu kuću iz doba kraljice Elizabete u jednoj mračnoj varoši u Engleskoj, gde je bio veliki broj ogromnog čvornovatog drveća i gde su sve kuće bile veoma stare. Zaista, ta stara, poštovanja dostojna varoš bila je kao stvorena za sanjarenje i za odmor duše.

U ovom času ja osećam u mašti svezu hladovinu aleja sa debelim senkama, udišem miris hiljadu žbunova, i ponovo drhtim sa neiskazanim uživanjem od dubokog, potmulog zvuka crkvenog zvona koje je svakog sata sa iznenadnom i srditom bukom prekidalo tišinu sumračne atmosfere u kojoj je naprsli gotski toranj ležao kao zaspao.

Osećam sada toliko zadovoljstva koliko mi je uopšte moguće da osetim prisećajući se sitnih uspomena iz škole i njene okoline. Utonuo sav u bedu – avaj, u suviše stvarnu bedu – meni će se oprostiti što tražim utehu. Ma kako malu i prolaznu, u slabosti nekoliko malih i nepovezanih pojedinosti. Te pojedinosti, ništavne pa čak i smešne same po sebi, dobijaju u mojoj mašti jednu slučajnu važnost pošto su vezane za doba i mesto gde i kada sam spoznao prve dvosmislene opomene sudbine, koja me docnije tako potpuno pomračila. Dozvolite mi, dakle, da se sećam.
Kuća, kao što rekoh, beše stara i nepravilna. Dvorište je bilo prostrano, a visok i čvrst zid Od cigala, sa slojem maltera i sitno izlomljenog stakla na vrhu, ograđivao ga je potpuno. Ta ograda nalik na tamničku označavala je granicu našeg carstva. Sve što je s one strane ograde mi smo viđali samo triput nedeljno: jednom svake subote popodne, kad nam je u pratnji dva nastavnika bilo dopušteno da napravimo kratku šetnju svi zajedno kroz susedna polja, i dvaput u toku nedelje, kada smo uparađeni svi na isti način išli na jutrenje i večernje u jednu crkvu u mestu. Starešina naše škole bio je u toj crkvi sveštenik. Sa kakvim sam ga osećanjem dubokog čuđenja i divljenja obično posmatrao iz našeg udaljenog mesta za hor u crkvi, kada bi se on svečanim i laganim korakom peo na propovedaonicu! Ovaj uzvišeni čovek sa licem tako dostojanstvenim i pobožnim, sa odeždom koja se lepršala tako uglačano i tako svečano, sa vlasuljom tako brižljivo napudrovanom i tako velikom i krutom – da li je moguće da je to onaj isti čovek koji je malo pre toga, sa mrzovoljnim licem, u odelu koje je smrdelo na duvan, sa prutom u ruci primenjivao drakonska pravila akademije? O, da ogromnog li paradoksa, suviše groznog za rešenje.

Najednom uglu toga teškog zida mrštila se još teža kapija. Bila je okovana i obložena gvozdenim šipkama, a na vrhu je imala oštre, zupčaste, gvozdene šiljkove.

Kakva je osećanja dubokog straha ona ulivala. Ona se nikad nije otvarala, sem za ona tri povremena izlaska i ulaska koja sam maločas spomenuo. Onda bi u svakom škripanju njenih moćnih šarki našli puno tajanstvenosti, čitav jedan svet za svečane primedbe ili još svečanije razmišljanje.
Veliko dvorište bilo je nepravilnog oblika, jer je imalo više prostranih ograđenih mesta. Tri ili četiri najveća od njih činila su igralište. Dobro se sećam da na njemu nije bilo ni drveća, ni klupe, niti ičega sličnog. Naravno, ono je bilo pozadi kuće. Ispred kuće beše mala baštica, zasađena šimširom i drugim žbunjem; ali kroz ovo sveto mesto mi smo prolazili samo u zaista retkim prilikama, kao pri prvom prijemu u školu, ili pri konačnom istupanju iz nje, ili možda kada bi neki rođak ili prijatelj došao da nas poseti, kada smo presrećni putovali kući za božične praznike ili za letnji odmor.
Ali ta kuća! – kako je čudno bilo to staro zdanje. Za mene zaista kao neki čarobni dvori. Tu stvarno nije bilo kraja okukama i bezbrojnim pododeljenjima.

Bilo je teško ma u koje doba reći sa sigurnošću na kome se od njegova dva sprata čovek slučajno nalazio. Iz svake sobe u svaku drugu vodila su po tri ili četiri stepenika, bilo naviše ili naniže. Pobočna krila bila su tako bezbrojna i neshvatljiva da se u njima čovek uvek vraćao odakle je pošao, tako da se naši najtačniji pojmovi o celoj kući nisu mnogo razlikovali od onih sa kojima smo razmišljali o beskrajnosti. Za pet godina moga bavljenja tamo ja nikad nisam bio u stanju tačno da odredim u kome udaljenom delu leži malo spavaće odeljenje određeno za mene i osamnaest do dvadeset drugih učenika.

Učionica je bila najveća soba u kući, skoro da verujem na celom svetu. Bila je veoma dugačka, uzana i preterano niska, sa šiljatim gotskim prozorima i tavanicom od hrastovine. U jednom dalekom uglu koji je ulivao strah bio je jedan ograđen kvadrat od osam ili deset stopa, koji je "za vreme časova" sačinjavao svetinju našeg upravitelja, sveštenika dr Brenzbija. To je bila čvrsta građevina, sa teškim vratima koja nismo smeli da otvaramo u odsututnosti "Domina" pa makar svi imali dragovoljno da umremo u strašnim mukama. U drugim uglovima bila su druga dva slična ograđena odeljenja, mnogo manje poštovana, ali ipak dovoljno da u velikoj meri uliju strah. Jedno od njih bila je katedra "klasičara" a druga učitelja engleskog i matematike. Raštrkane po sobi, uzduž i popreko, u beskrajnoj nepravilnosti bile su bezbrojne klupe i crni, stari, dugo upotrebljavani stolovi, užasno natovareni mnogo prelistavanim knjigama i tako išarani početnim pismenima, punim imena, smešnim slikama i drugim mnogostrukim naporima noža tako da su sasvim izgubili ono malo prvobitnog oblika koji su možda imali u danima davno prošlim. Ogromna kofa sa vodom stajala je najednom kraju učionice, a na drugom jedno zvono takvih razmera da se čovek zapanji.

Ograđen teškim zidovima ove poštovane akademije, ja sam proveo godine trećeg lustruma moga života, ali ipak ni u dosadi niti u zadovoljstvu. Plodni mozak detinjstva ne traži nikakav spoljašnji svet događaja da ga zanima i zabavlja. Na izgled tužna monotonija škole bila je ispunjena sa više snažnog uzbuđenja nego što je moja zrelija mladost nalazila u raskoši, ili moje zrele godine u zločinu. Pa ipak, moram da verujem da je moje prvo umno razviće imalo u sebi mnogo neobičnog, pa čak i mnogo preteranog.

Na većinu ljudi događaji iz detinjstva retko ostavljaju u zrelom dobu neki određeni utisak. Sve je siva senka, neodređeno sećanje, jedno nerazgovetno opominjanje na slaba uživanja i na uobražene patnje. Sa mnom nije tako. Mora da sam u detinjstvu osećao snagom čoveka ono što sad nalazim zapečaćeno u mojoj pameti tako živo, duboko i trajno kao što su zapisi na medaljama Kartagine.

A ipak, u stvari – iskreno rečeno – kako je malo imalo šta da se zapamti. Jutarnje buđenje, večernji pozivi na spavanje, učenje napamet i preslišavanje, povremeni poludnevni odmori i izleti, igralište sa njegovom vrevom, njegovim zabavama i intrigama, sve to, sa jednim odavno zaboravljenim duhovnim opsenarstvom, bilo je stvoreno da sadrži u sebi jednu jačinu utisaka, jedan svet bogat događajima, jedan svet raznovrsnih osećanja, najstarijih i najuzbudljivijih. Oh, le bon temps, que ce siécle die fer (franc. – Da, divnih vremena u ovom veku gvožđa)!

Uistinu, žustrina, oduševljenje i despotizam moje prirode uskoro su me istakli među mojim školskim drugovima i laganom ali prirodnom postupnošću dali su mi prevlast i preimućstvo nad svim vršnjacima, osim jednog jedinog izuzetka. Taj izuzetak bio je jedan učenik, koji je, mada mi nije bio nikakav rod, imao isto ime i prezime kao ja, jedna okolnost u stvari nevažna, jer, uprkos plemićkom poreklu, moje je ime bilo jedno od svakidašnjih imena koja izgleda da su, po starinskom pravu, u prastara vremena bila opšta svojina prostog sveta. U ovoj priči ja sam se zbog toga nazvao William Wilson, jednim izmišljenim imenom, koje se ne razlikuje mnogo od pravog imena. Moj imenjak, jedini od onih koji su, kako se to u školi kaže, činili "naše odeljenje", drznuo se da se nadmeće sa mnom u školskim predmetima, u sportovima na igralištu, da odriče potpuno veru u moje reči i da se ne pokorava mojoj volji, štaviše i da se protivi mojim jogunastim željama bilo u kom pogledu. Ima li na zemlji većeg i neograničenijeg despotizma no što je to despotizam jednog vladajućeg duha u dečku nad manje energičnim njegovih drugova.

Wilsonovo protivljenje bilo je za mene izvor najveće zabune, tim više što sam, uprkos razmetljivosti sa kojom sam se hotimice pred svetom nosio s njim i njegovom bezočnošću, osećao potajno da ga se plašim i morao sam da smatram jednakost kojom se on tako lako sa mnom ophodio kao dokaz njegove stvarne nadmoćnosti, jer sam se stalno trudio da me ne nadmaši. A ipak, tu nadmoćnost – pa i samu tu jednakost – uviđao sam i priznavao u stvari samo jedino ja; naši drugovi, usled nekog nerazumljivog slepila, izgledalo je da je i ne slute. Zaista, njegovo suparništvo, njegovo opiranje, a naročito njegovo drsko i tvrdoglavo upletanje u sve moje planove bilo je više tajno nego uočljivo. Činilo se da je bio lišen podjednako i ambicije koja je mene vodila, i one strasne duhovne energije koja je činila da se odlikujem. U njegovom rivalstvu izgledalo je da ga pokreće samo jedna ćudljiva želja da me ometa, začuđava ili naljuti, mada je bilo slučajeva kada sam morao da primetim sa retkim osećanjem čuđenja, poniženja i gneva da je on mešao u svoje uvrede, napade ili svoja protivrečenja neku veoma neskladnu i svakako veoma neumesnu izveštačenu ljubaznost. Ja sam to čudno ponašanje mogao da shvatim samo kao savršenu uobraženost, koja prisvaja sebi prostački izgled zaštite i tutorstva.

Možda je ova poslednja crta u Wilsonovom ponašanju, zajedno sa istovetnošću naših imena i pukim slučajem što smo stupili u školu u isti dan, učinila da se raširi mišljenje u starijim razredima škole da smo mi braća. Jer, oni se obično ne raspituju mnogo o stvarima njihovih drugova iz mlađih razreda. Ja sam ranije već rekao, ili je trebalo da kažem, da Wilson nije bio ni u najdaljem stepenu u srodstvu s mojom porodicom. Ali, svakako, da smo bili braća mi bismo morali biti blizanci; jer, docnije, pošto sam izašao iz škole dr Brenzbija, ja sam slučajno doznao da se moj imenjak rodio 19. januara 1813, a to je nekako čudno podudaranje, jer taj dan je baš tačno dan moga rođenja.

Može da izgleda čudnovato da i pored stalne uznemirenosti koju mi je prouzrokovalo suparništvo Wilsonovo i njegov nepodnošljiv duh protivrečja, ja ipak nisam mogao da uspem da ga mrzim. Mi smo, doduše, skoro svaki dan imali neku svađu, u kojoj bi on, ustupajući mi javno palmu pobede, uspevao na neki način da izazove u meni osećanje da je u stvari on zaslužio pobedu. Ipak, osećanje ponosa s moje strane i nekog istinskog dostojanstva s njegove, uzdržavalo nas je uvek te nismo, kako se to kaže, "prestajali da govorimo" jedan s drugim; a bilo je mnogo tačaka jake srodnosti u našim temperamentima koje su mogle da probude u meni jedno osećanje koje je možda samo naš položaj spečio da se ne razvije u prijateljstvo. Teško je, zbilja, odrediti ili makar i samo opisati moja stvarna osećanja prema njemu. Ona su predstavljala jednu šarenu i raznorodnu mešavinu: nešto ćudljivog neprijateljstva koje još nije bilo mržnja, nešto poštovanja, više uvaženja, mnogo straha, sa čitavim svetom nelagodne radoznalosti. Nije potrebno da kažem nekom moralisti još i to da smo Wilson i ja bili najnerazdvojniji drugovi.

Nema sumnje da je to nenormalno stanje stvari koje je postojalo između nas uticalo te su svi moji napadi protiv njega (a bilo ih je mnogo, bilo otvorenih bilo prikrivenih) išli više pod vidom podsmeha ili prosto šale (zadajući mi bola dok sam se pravio kao da je to samo šala), nego pod vidom ozbiljnog i odlučnog neprijateljstva. Ali moje nastojanje u tom smislu nije bilo uvek podjednako uspešno, čak i kad su moje namere bile i najlukavije smišljene, jer je moj imenjak imao u svom karakteru mnogo od onog neuobraženog i mirnog dostojanstva, koje, dok uživa u oštrini svojih desetaka, nema u sebi Ahilove pete i savršeno ne dozvoljava da mu se drugi smeje. Ja sam mogao zaista da nađem samo jedno slabo mesto, a pošto se ono sastojalo od jedne lične osobenosti, prouzrokovane možda nekom naslednom bolešću, poštedeo bi ga svaki protivnik manje lišen pameti nego ja; moj protivnik je imao neki poremećaj u grlenim organima koji mu nije dozvoljavao nikad da podigne svoj glas jače od sasvim tihog šapata. Tu manu ja nisam propustio da bedno koristim koliko god mi je bilo moguće.

Wilsonove osvete radi toga bile su mnogobrojne; ali neka vrsta njegovog praktičnog uma zbunjivala me je preko svake mere. Nikad nisam mogao odgonetnuti kako je njegovo lukavstvo odmah pronašlo da će me jedna sitnica tako mučiti; kad ju je otkrio on nije prestajao da mi time dosađuje. Ja sam uvek osećao odvratnost od mog neplemenitog prezimenjaka i od mog vrlo prostog ako ne i prostačkog imena. Te reči su bile otrov u mojim ušima; i kad je na dan mog dolaska još jedan drugi William Wilson došao u akademiju, ja sam se ljutio na njega što nosi to ime, i dvaput odvratnije bilo mi je to ime što ga je nosio jedan stranac koji će biti uzrok da se ono dva puta ponavlja, koji će stalno biti u mom prisustvu i čije će stvari, po običnoj navici u školi, morati neizbežno da budu zbog te proklete sličnosti često pomešane sa mojim stvarima.

Osećanje srdžbe začeto na taj način postajalo je sve jače sa svakom prilikom koja je ukazivala na sličnost, moralnu ili fizičku, između moga rivala i mene.

Ja onda još nisam bio primetio važnu činjenicu da smo bili istih godina; ali sam zapazio da smo bili iste visine i primetio sam da smo bili neobično slični u opštim oblicima tela i crtama lica i u izrazu. Bio sam ljut zbog glasa o našem srodstvu koji se raširio u višim razredima, ukratko, ništa me nije moglo ozbiljnije uznemiriti (mada sam ja brižljivo sakrivao tu uznemirenost) od neke aluzije na sličnost duha, izgleda ili ponašanja koja je među nama postojala.

Ali, u stvari, ja nisam imao razloga da verujem da je (izuzimajući onu stvar o srodstvu i ukoliko se ticalo samog Vilsona) ova sličnost bila predmet tumačenju, ili makar i samo da je uopšte bila primećena od naših drugova u školi. Da je on to primećivao u potpunosti, i isto tako jako kao i ja, bilo je očigledno; ali da je on mogao pronaći u takvim okolnostima tako plodno polje za dosađivanje može se pripisati, kao što sam već napred rekao, njegovoj neobičnoj oštroumnosti.

Njegova uloga koja se sastojala u tom da se usavrši da me podražava sastojala se u rečima i gestovima; igrao je svoju ulogu na opšte divljenje. Kopirati moje odevanje nije bilo teško; moj hod i moje opšte držanje moglo se bez teškoće podražavati; uprkos njegove urođene mane, čak mu ni moj glas nije izmakao.

Moje glasnije tonove, razumljivo, nije imitirao, ali je zato visina glasa bila istovetna, a njegov neobični šapat postao je verni eho moga šapata.

Koliko me ovo savršeno podražavanje veoma uzbuđivalo (jer se zaista ne može nazvati karikiranjem) ja neću sada pokušavati da opišem. Jedino me tešilo u toj činjenici da sam to podražavanje očigledno primećivao jedini ja, i da sam imao da podnesem da to zna i da se tom čudno podrugljivo podsmeva samo moj imenjak. Zadovoljan što je izazvao u mom srcu željeno dejstvo, izgledalo je da se krišom ceri zbog žaoke koju mi je zabo i pravio se upadljivo nevešt i nemaran prema javnom dopadanju koje bi uspeh njegovog lukavog rada mogao izazvati. Da učenici zaista nisu osetili njegovu nameru ni primetili njegov uspeh, niti učestvovali u njegovom ruganju, bila je za mene tokom mnogih strahom ispunjenih meseci zagonetka koju nisam mogao da odgonetnem. Može biti da postepenost njegovog podražavanja nije dopuštala da se to tako lako opazi, ali verovatnije je da sam ja imao da zahvalim za svoju sigurnost majstorskom ponašanju podražavaoca, koji je prezirući "slovo" (koje je na slici sve što slepac može da vidi) otkrivao potpun "duh" svoga originala – mojim očima a na moju veliku žalost.

Ja sam dosad više puta govorio o odvratnom načinu pokroviteljstva koje je on prema meni prisvajao i o njegovom često uvredljivom mešanju u moju volju. To mešanje često je dobijalo mrski karakter saveta, saveta ne otvoreno datog nego nagoveštenog ili podmetnutog. Ja sam to dočekivao sa gađenjem koje je bilo sve jače što sam bivao stariji. Ali sada, u ovom vremenskom razmaku, hoću da mu učinim tu prostu pravdu da priznam da se ne sećam nijednog slučaja u kome bi predloži i saveti moga rivala bili ona vrsta grešaka ili ludosti koje su tako obične u njegovim nezrelim godinama i očevidnom neiskustvu; zatim, da je njegovo moralno osećanje, u najmanju ruku, iako ne njegova opšta obdarenost i njegovo znanje, bilo mnogo oštrije nego moje, i da sam ja danas mogao biti bolji i na taj način srećniji čovek da sam ređe odbijao savete izražene u onom značajnom šaputanju koje sam onda iz dubine duše zamrzeo i suviše gorko prezreo.

A ovako, ja sam postao neobično uporan pod njegovim neiskusnim nadzorom i iz dana u dan sve sam smatrao kao njegovu bezočnu drskost. Rekao sam da su se u prvim godinama našeg školskog drugovanja moja osećanja prema njemu mogla lako razviti u prijateljstvo, ali u poslednjim mesecima moga boravka u akademiji, mada se nametanje njegovog uobičajenog ponašanja van svake sumnje unekoliko obnovilo, ipak su moja osećanja u skoro istoj srazmeri dobila veoma mnogo prave mržnje. Jednom prilikom on je, čini mi se, to primetio, i posle toga me izbegavao ili se pravio kao da me izbegava.

Bilo je to u isto vreme, ako se dobro sećam, kad se u jednoj žestokoj svađi s njim, u kojoj je on više no obično zaboravio svoju uzdržljivost i govorio i postupao sa otvorenošću u ponašanju koja je bila prilično tuđa njegovom karakteru. Tada sam primetio, ili mislio da sam primetio u njegovom naglasku, njegovom izrazu, njegovoj celoj pojavi, nešto što me najpre prenerazilo a zatim me duboko zainteresovalo, jer mi je probudilo u svesti nejasne vizije mog najranijeg detinjstva, divlje, zbrkane, nagomilane uspomene jednog doba kada ni samo sećanje nije bilo još rođeno. Ja ne mogu bolje da opišem osećanje koje me mučilo, nego ako kažem da sam se teškom mukom mogao osloboditi verovanja da sam poznavao to stvorenje što je stajalo preda mnom u nekom vrlo davnom vremenu, nekoj tački prošlosti, sasvim beskrajno udaljenoj. No ta se samoobmana izgubi brzo kao što je i došla, i ja je spominjem uopšte samo zato da opišem dan poslednjeg razgovora koji sam tu imao sa mojim neobičnim imenjakom.

Ogromna stara kuća sa njenim bezbrojnim pododeljenjima imala je mnogo velikih soba koje su bile u vezi jedna s drugom i u kojima je spavala većina učenika.

A imala je (kao što je i moralo biti u zgradi s tako nezgodnim planom) i mnogo malih sobica i budžaka, ludorija i besmislica gradnje koje je štedljivi genije dr Brenzbi takođe udesio bio za spavanje, mada su to bile prave ćelije, pogodne za smeštaj jednog jedinog lica. Jedno od tih malih odeljenja imao je Wilson.

Jedne noći pred kraj moje pete godine u školi, a neposredno posle one svađe koju sam maločas spomenuo, videći da su svi redom bili zaspali digoh se iz postelje i sa lampom u ruci prikradoh se kroz lavirint uskih prolaza od moje spavaće sobe do sobe moga rivala. Ja sam dugo smišljao jedno od onih zločestih dela lukavstva na njegovu štetu, u čemu dotle prosto nisam imao nikakvog uspeha. Sad mi je bila namera da ostvarim svoj plan, pa se reših da mu pružim mogućnost da oseti svu moju pakost kojom sam bio ispunjen. Došavši do njegove ćelije nečujno uđoh unutra, ostavivši lampu sa štitom napolju. Primakoh se jedan korak i stadoh da slušam zvuk njegovog mirnog disanja, i pošto sam se uverio da on spava, vratih se, uzeh svetiljku i s njom se opet približih postelji. Zavese su bile zatvorene, i ja ih, izvršujući svoj plan, polako i tiho otvorih; svetli zraci padoše živo po zaspalom a moj pogled istovremeno na njegovo lice.

Gledao sam ga a neka zanemelost, neka hladnoća osećanja odjednom minu kroz celo moje biće. Moje su se grudi nadimale, kolena klecala, cela moja duša ispuni se nekim bespredmetnim i nepodnošljivim užasom. Jedva dišući ja spuštih lampu da bude još bliže njegovom licu. Jesu li to – upravo to – bile crte Vilijama Vilsona? Ja sam zaista video da su bile njegove, ali sam se stresao kao u groznici uobražavajući da nisu. Šta je to bilo u njima, što me na takav način smuti?

Posmatrao sam ga, dok se moj mozak grčio pod težinom nevezanih misli. Nije on tako izgledao, sigurno ne, u njegovim živahnim budnim časovima. Isto ime, isti izgled, isti dan dolaska u akademiju, a onda njegovo tvrdoglavo i besmisleno podražavanje moga hoda, moga glasa, mog odevanja, mog ponašanja.

Je li zbilja bilo u granicama ljudske mogućnosti da je to što sam sada video bilo samo rezultat njegove stalne vežbe u tom podrugljivom podražavanju? Preneražen i prožet žmarcima koji su me podilazili, ugasih lampu, izađoh tiho iz sobe i prođoh tiho kroz odaje da se nikad više u njih ne vratim.

Posle nekoliko meseci provedenih kod kuće u praznoj dokolici, postao sam student u Itnu. Taj kratki vremenski razmak bio je dovoljan da mi oslabi sećanje na događaje u školi dr Brenzbija, ili bar da izazove jednu stvarnu pramenu u suštini osećanja sa kojima sam ih se sećao. Suštine, tragedije, drame više nije bilo. Mogao sam sada da sumnjam u jasnost mojih čula, i retko se uopšte vraćao u svesti na taj predmet, čudeći se veličini ljudske slabosti da veruje, smejući se živoj snazi uobraženja koju sam bio nasledio. I ta vrsta neverice nije izgledala da će biti oslabljena načinom života koji sam vodio u Itnu.

Vrtlog besmislenih ludorija u koji sam se tamo tako odmah i tako drsko bacio, sprao je sve sem pene mojih negdašnjih časova, progutao je odjednom svaki ozbiljniji i jači utisak, a ostavio kao spomen samo najbeznačajnije pojedinosti negdašnjeg života.

Ne želim, međutim, da idem tragom moje jadne raspuštenosti – raspuštenosti koja je prkosila zakonima i izmicala budnoj pažnji zavoda. Tri godine ludorija prošle su uzaludno i samo su mi donele ukorenjene navike greha, a u prilično neobičnoj meri koristile mom telesnom razvitku, kada, posle nedelju dana bezdušne raspuštenosti, pozvah jednu grupu najraspuštenijih đaka na tajnu pijanku u mojim prostorijama. Sastali smo se pozno u noć, jer su naše lakomislenosti imale da se nastave do zore. Vino je točeno nemilice, a nije nedostajao ni drugi, možda još opasniji razvrat, tako da se sivo svitanje bilo već pomalo pojavilo na istoku kada je naša pijana razuzdanost bila na svom vrhuncu. Ludo zagrejan pijanstvom i kartama, baš sam navaljivao da održim zdravicu iz obične bestidnosti, kada mi pažnju odjedanput privuče snažno i mada nepotpuno otvaranje sobnih vrata, i prodorni glas jednog sluge spolja. On reče da neka ličnost, očito u velikoj žurbi, hoće da govori sa mnom u predsoblju.

Divljački razdražen vinom, bio sam više obradovan nego iznenađen tim neočekivanim prekidanjem. Posrćući pođoh odmah napred, i nekoliko koraka odvedoše me u predsoblje zgrade. U toj niskoj i maloj prostoriji nije visila nijedna lampa i u ovaj mah nikakva svetlost nije prodirala, sem od veoma slabog praskozorja, koje je dopiralo kroz polukružni prozor. Kada sam kročio preko praga, spazio sam priliku mladog čoveka otprilike moje visine, obučenog u beli jutarnji kaput od kašmira sašiven po najnovijoj modi, isti onakav kakav sam u taj čas i ja imao na sebi. To sam mogao da spazim na slaboj svetlosti, ali crte njegovog lica nisam mogao da raspoznam. Kada sam ušao, on mi hitro priđe i, uhvativši me pokretom ljutitog nestrpljenja za ruku, šapnu mi na uvo reči "William Wilson".

Ja se za trenutak potpuno istreznih.

Bilo je nečega u ponašanju toga stranca i u drhtanju njegovog podignutog prsta kako ga je držao između mojih očiju i svetlosti, nečega što me ispunilo neiskazanim čuđenjem. Ali nije to bilo ono što me tako neizmerno uzbudilo. Bila je to težina svečane opomene u onom naročitom, tihom, šištećem glasu, a iznad svega način, ton, ključ onih nekoliko prostih, poznatih, i sad prošaputanih slogova, koji se javiše sa hiljadu mutnih uspomena iz minulih dana, udarilo me u dušu udarom galvanske struje. Pre nego što sam mogao ponovo da ovladam svojim čulima on je bio otišao.

Mada je ovaj događaj ostavio živ utisak na moju raspuštenu maštu, on je ipak bio prolazan koliko i živ. Nekoliko nedelja, istina, mučio sam se ozbiljnim pitanjima i bio sam kao obavijen oblakom nezdravog razmišljanja. Nisam pokušao da u svojoj svesti prikrijem identičnost te neobične ličnosti koja se tako uporno mešala u moje stvari i mučila me svojim nametljivim savetom. Ali ko je bio i šta je bio taj Wilson? I odakle je došao? Kakve su bile njegove namere?

Ni na jedno od ovih pitanja nisam mogao naći zadovoljavajući odgovor, sem što sam u vezi s tim utvrdio da je neki iznenadan slučaj u njegovoj porodici prouzrokovao njegov odlazak iz akademije dr Brenzbija popodne istog dana kada sam ja pobegao. Ali sam ubrzo prestao da mislim na to, pošto mi je sva pažnja bila zauzeta nameravanim odlaskom za Oksford. Tamo sam uskoro i otišao, pošto me je nepromišljena sujeta mojih roditelja snabdela sredstvima i godišnjom spremom, tako da sam se mogao do mile volje odati raskošnom životu koji je već bio toliko prirastao za moje srce – pa sam se u troškarenju mogao takmičiti sa prvim naslednicima najbogatijih grofovija u Velikoj Britaniji.

Navođena takvim bogatim sredstvima na greh, moja urođena priroda pokaza se sad u dvostrukoj žestini, i ja počeh da prezirem i najobičnije obzire pristojnosti u ludoj zaslepljenosti svojih pirova. Ali bilo bi besmisleno zadržavati se na pojedinostima mojih nastranosti. Neka je dovoljno to da sam među raspikućama ja nadmašio Heroda, i da sam davši ime mnogim novim budalaštinama dodao povelik dodatak dugom katalogu grehova koji su onda bili uobičajeni na tona najraspuštenijem univerzitetu u Evropi.

Teško bi se moglo verovati, međutim, da sam baš tu tako nepovratno izašao iz otmenog reda da sam tražio da se upoznam sa najnižim podvalama kockara od zanata, i pošto sam postao veštak u toj prezrenoj nauci, ja sam je upotrebljavao kao sredstvo da uvećam svoje ionako ogromne prihode na račun mojih slabašnih školskih drugova. Pa ipak, to je bila istina, sama nakaznost tog prkošenja u svemu i svakog poštenog čoveka dostojnom osećanju bila je, nema sumnje, glavni ako ne i jedini razlog što sam to mogao nekažnjeno vršiti. Jer, zbilja, koji od mojih najraspuštenijih drugova ne bi porekao najbistrije opažanje svojih čula, pre no što bi posumnjao i obedio takvom podvalom veselog, otvorenog, štedrog Vilijama Vilsona, najplemenitijeg i najvaspitanijeg studenta Oksforda; onoga čije su ludosti (govorili su njegovi paraziti) bile samo ludosti mladosti i čije su pogreške bile samo neobuzdana ćud – čiji su najmračniji grijesi bili samo bezbrižna i bujna raskalašnost?

Živeo sam takvim životom već dve godine, kada dođe na univerzitet jedan mlad parvenu (parvenu franc. – skorojević) plemić, Glendining – bogat, glasio je izveštaj, kao Herod Atinjanin, sa bogatstvom isto tako lako stečenim kao što je bilo Herodovo. Ja sam brzo prozreo da je slabouman, i, naravno, označio sam ga kao zgodan predmet za moje znanje. Često sam ga navodio na igru karata i udešavao sam prostim lukavstvom kockara da on dobije veće sume, da bih ga tim uspešnije uhvatio u svoje mreže.

Najzad, kad je moj plan sazreo, sastanem se ja sa njim (sa čvrstom namerom da ovaj sastanak bude poslednji i odlučan) u sobama jednog drugog studenta (g. Prestona) koji je bio podjednako dobar prijatelj obojici, ali, ruku na srce, nije ni izdaleka sumnjao u moje namere. Da bih svemu dao lepši izgled, udesio sam bio da se sastane društvo nekih osam ili deset lica i brižljivo sam pazio da donošenje karata bude slučajno i da potekne po predlogu samog šašavka.

Da bih skratio ovo nitkovsko delo, nije bilo propušteno nijedno od niskih lukavstava tako uobičajenih u sličnim prilikama da je zaista čudno kako se još nađe budala tako glupa da im padne kao žrtva.

Mi smo produžili našu sedeljku duboko u noć, i ja sam najzad uspeo sa smicalicom da mi Glendining ostane kao jedini protivnik. Igra je takođe bila moj omiljeni ecarte (ecarte franc. – jedna vrsta igre s kartama).

Ostatak društva zainteresovan veličinom naših uloga ostavi svoje karte i stade oko nas da posmatra. Parvenu, koga sam u početku večere bio naveo mojim veštinama da dobro popije, mešao je sada karte, delio i igrao sa vatrenom žustrinom za koju sam mislio da se može samo delimično, ali ne sasvim, pripisati njegovom pijanstvu. Za veoma kratko vreme on postade moj dužnik za jednu veliku sumu, kada, postoje popio dobru količinu portoa, on učini u dlaku tačno ono što sam ja hladno bio predvideo – predloži da udvostručimo naše već ionako preterane uloge. Sa dobro odglumljenim ustezanjem, i tek pošto ga je moje ponovljeno odbijanje izazvalo da kaže nekoliko oštrih reči koje su značile neku vrstu izazivanja, ja najzad pristadoh. Ishod je, prirodno, potvrdio da je žrtva bila sasvim u mojoj mreži; za manje od jednog sata on je učetverostručio svoj dug. Posle izvesnog vremena njegovo lice beše izgubilo zažarenu boju koju mu je davalo vino, ali sada, na moje čuđenje, primetih da je postalo zaista strahovito bledo. Kažem na moje čuđenje. Za Glendininga mi je bilo rečeno na moja radoznala pitanja da je neizmerno bogat, a sume koje je dotle bio izgubio, mada istina velike, nisu ga mogle, pretpostavljao sam, ozbiljno uznemiriti, a još manje tako strašno potresti. Da ga je savladalo vino koje je bio maločas popio bila je misao koja se sama nametala, i više da bih sačuvao svoj ugled u očima svojih drugova nego iz bilo kog drugog obzira, ja sam počeo odlučno da navaljujem da se igra prekine, kada mi izrazi nekolicine iz društva oko i blizu mene i jedan uzvik koji je odavao krajnje očajanje Glendininga pokazaše da sam ga ja potpuno upropastio, i to na način da je bio dostojan svačijeg sažaljenja i da bi ga svako uzeo u zaštitu od zlih namera i samog sotone.

Kakvo bi bilo dalje moje ponašanje, teško je reći. Žalosno stanje moje žrtve bacilo je senku zabune na sve; za nekoliko trenutaka vladala je duboka tišina, a za to vreme nisam mogao da ne osetim kako mi obraze prije mnogi užareni pogledi prekora ili prezira koje su bacali na mene manje raskalašni članovi društva.

Moram čak da priznam i to da mi je neka neizdrživa težina straha za jedan samo trenutak bila pritisla grudi nenadnim i neobičnim prekidom koji je nastupio.

Široka teška dvokrilna vrata najednom se širom otvoriše sa silnom i naglom žestinom, tako da se kao nekom čarolijom pogasiše sve sveće u sobi. Njihova svetlost, gaseći se, dala nam je toliko mogućnosti još samo da primetimo kako je neki stranac ušao u sobu, otprilike moje visine i sam tesno uvijen u ogratač.

Mrak je, međutim, postao potpun i mi smo samo mogli da osećamo da je on stojao u našoj sredini. Pre nego što se iko od nas mogao povratiti od iznenađenja u koje nas je ova grubost sve bacila, čuli smo glas toga nasrtljivca.

– Gospodo – reče on tihim, jasnim šapatom koji nikada neću zaboraviti i koji je prodirao do same srži mojih kostiju – gospodo, ja se ne izvinjavam za ovo ponašanje, jer ponašajući se ovako ja samo vršim svoju dužnost. Vi ste, bez sumnje, neobavešteni o pravom karakteru ličnosti koja je noćas dobila na kartama veliku sumu novca od lorda Glendininga. Ja ću vam zato predložiti jedan brz i odlučan plan da dobijete to neophodno obaveštenje. Molim vas da pregledate polako i pažljivo unutrašnju postavu njegovog levog rukava i razne male paketiće koji se mogu naći u prilično dubokim džepovima njegovog povezanog jutarnjeg ogrtača.

Dok je on to govorio, tišina je bila tako duboka da bi se moglo čuti da je igla pala na pod. Kad je završio, on odjednom nestade isto onako naglo kao što je bio ušao. Mogu li – treba li da opišem moja osećanja? Treba li da kažem da sam osetio sve užase osuđenika? Bilo je jasno da mi je ostalo malo vremena za razmišljanje. Mnoge ruke ščepaše me grubo tu na mestu, i sveće se ponovo zapališe. Poče pretresanje. U postavi moga rukava nađoše sve jake karte koje su najvažnije u ecarteu, a u džepovima moga ogrtača mnogo špilova karata, kopije onih koje smo upotrebljavali pri nekim sedeljkama, s tom razlikom što su moje bile od one vrste što se tehnički zovu arrondees (arrondees franc. – zaobljen); jake karte bile su pri vrhu i dole malo konveksne a slabe karte bile su malo konveksne na stranama.

Na taj način glupak mora neizostavno kad seče svome protivniku da preseče veliku kartu, dok kockar sekući na užoj strani mora isto tako sigurno svojoj žrtvi da preseče slabu kartu. Bura negodovanja koja bi propratila to otkriće manje bi me pogodila od ćutljivog prezrenja i podsmešljivog smeškanja sa kojim je bilo primljeno.

– G. Wilsone – reče naš domaćin sagnuvši se da ukloni ispod svojih nogu jedan veoma bogat zimski ogrtač od retkih koža – g. Wilsone, ovaj ogrtač je vaša svojina. (Vreme je bilo hladno, i kada sam izlazio iz svoje sobe, ja sam ogrnuo veliki ogrtač preko mog sobnog odela, a skinuo sam ga kada sam došao na mesto igre.) Pretpostavljam da je izlišno da tražimo i ovde (gledajući nabore ogrtača sa gorkim smehom) i dalje dokaze vašeg znanja i vaše veštine. Zaista, imali smo ih dovoljno. Vi ćete, nadam se, uvideti potrebu da ostavite Oksford – u svakom slučaju da napustite smesta moje sobe.

Prezren i smrvljen u prašinu kao što sam u taj čas bio, verovatno da bih na ove mučne reči odgovorio neposredno ličnim napadom, da mi pažnju u taj čas ne privuče jedna pojedinost najčudnije prirode. Kaput koji sam nosio bio je od veoma retkog krzna, koliko retkog i koliko neobično skupocenog ne usuđujem se ni da kažem, a njegov kroj, takođe, bio je po mojoj sopstvenoj fantastičnoj zamisli, jer sam bio do besmislenosti u pogledu kinđurenja skupljač stvari tako ništavne prirode. Kada mi je g. Preston pružio onu stvar koju je podigao s poda blizu dvokrilnih sobnih vrata, ja sam sa čuđenjem koje se skoro graničilo sa užasom primetio da je moj sopstveni ogrtač već bio prebačen preko moje ruke (gde sam ga bez sumnje nesvesno bio stavio) a onaj koji mi je pružen bio je u svemu, čak do najmanje moguće pojedinosti, njegova kopija. Čudni stvor koji me je tako kobno otkrio i izložio poruzi bio je, setih se, potpuno umotan u ogrtač, a niko od članova našeg društva uopšte nije imao ogrtača, osim mene. Povrativši malo prisustvo duha, ja uzeh onaj što mi ga je pružio g. Preston, prebacih ga neopaženo preko svog sopstvenog, ostavih sobu sa odlučnim namrštenim izrazom prkosa, i idućeg jutra, pre svanuća, pođoh na hitno putovanje iz Oksforda na kontinent u potpunoj agoniji užasa i srama.

Uzalud sam bežao. Moja zla kob gonila me s uživanjem, a pokazala je zaista da je jedva tek otpočela svoju tajanstvenu vlast nada mnom. Tek što sam stao nogom u Pariz, već sam imao novi dokaz o prokletom interesovanju koje je taj Wilson imao u pogledu mojih poslova. Godine su prolazile a ja nisam nalazio spasa. Lupež. Kako je u nevreme, i s kakvom avetinjskom važnošću stupio u Rimu između mene i mojih ambicija. U Beču takođe, zatim u Berlinu, pa u Moskvi.

Zaista, gde nisam imao gorkog uzroka da ga proklinjem u svom srcu? Od te bezočne tiranije bežao sam najzad, u paničnom strahu, kao od kuge, i do nakraj zemlje bežao sam uzaman.

Opet, i opet, u tajnom razgovoru sa svojim sopstvenim duhom, pitao bih se: "Koje on? Odakle dolazi? Šta hoće?" – Ali odgovor nisam mogao naći. Ispitivao sam s najvećom pažnjom načine, metode i glavne poteze njegovog drskog nadzora. Ali čak i tu bilo je vrlo malo čega što bi poslužilo za osnov kakvoj pretpostavci.

Bilo je značajno da ni u jednom od mnogobrojnih slučajeva u kojima je on u poslednje vreme stao da mi prepreči put, on to nije činio zbog drugog čega nego samo da mi osujeti one planove, ili da pokvari poslove koji bi se, kada bi bili do kraja izvedeni, završavali nekom gorkom nesrećom. Kako je to bedno opravdanje za vlast koju je on sebi tako zapovednički prisvojio. Kakva bedna zaštita prirodnom pravu da upravljaš samim sobom, što mi je on tako tvrdoglavo i tako uvredljivo odricao.

Mogao sam dalje zapaziti i to da je dugo vremena moj mučitelj (dok je savesno i sa tajanstvenom veštinom sprovodio svoju ćud da bude spolja savršeno istovetan sa mnom) pri izvršenju njegovih raznovrsnih uplitanja u moju volju, udešavao to tako da ja ni u jednom času nisam video crte njegovog lica. Bio Wilson ko mu drago, to je najzad bio vrhunac afektacije i ludosti. Zar je on mogao, makar za trenutak, pretpostaviti da je u mom opominjaču u Itnu, u razoritelju moje časti u Oksfordu, u onome koji je osujetio moje ambicije u Rimu, moju osvetu u Parizu, moju strasnu ljubav u Napulju, ili ono što je on lažno nazivao moje srebroljublje u Egiptu – u tom mom arhi-neprijatelju i satani, ne bih mogao a da ne poznam Wilijama Wilsona iz mojih školskih dana – imenjaka, druga, rivala, mrskog rivala koji me dovodio do užasa u školi dr Brenzbija? Nemoguće! No, da požurim ka poslednjoj sudbonosnoj sceni drame.

Dotle sam ja bio nemoćno podlegao njegovoj zapovedničkoj vlasti. Osećanje dubokog straha sa kojim se obično posmatrao nadmoćni karakter, veličanstveno znanje, prividna prisutnost i svemoć Wilsonova, zajedno sa osećanjem užasa koje su mi neke druge crte njegove prirode i njegovog nasrtaja ulivale, sve je to pripomogle da me ispuni mišlju o mojoj sopstvenoj velikoj nemoći i bespomoćnosti i da me dovede do bezuslovnog potčinjavanja njegovoj okrutnoj volji iako sam se tome gorko opirao. Ali u poslednje vreme sasvim sam se propio, i njegov zaluđujući uticaj na moj urođeni temperament učinio je da sam postajao sve više i više nepokoran njegovoj vlasti. Počeo sam da gunđam i – da se ustežem, da se opirem. A da li je to bilo samo uobraženje što me navelo da poverujem da, ukoliko je moja sopstvena čvrstina rasla, utoliko se ona srazmerno smanjivala kod moga mučitelja? Bilo kako bilo, ja sam počeo osećati kako me ispunjava topla nada, i polako počeh u svojim skrivenim mislima da gajim ozbiljnu i očajnu odlučnost da se više neću potčinjavati mome porobitelju.

Bilo je to u Rimu, za vreme karnevala 18.., kada sam prisustvovao maskaradi u palati napuljskog kneza Di Brolja. Bio sam više i slobodnije no obično preterao u piću, a zagušljiva atmosfera odaja punih sveta dražila me više no što sam mogao podneti; zatim teškoća da se probijem kroz gomilu doprinela je prilično razdražljivosti mog temperamenta, jer ja sam požudno tražio (da ne kažem s kakvom nedostojnom pobudom) mladu, veselu, lepu ženu ostarelog i podetinjalog kneza Di Brolja. Sa suviše bezobzirnom poverljivošću ona mi je ranije saopštila tajnu kostima u koji će biti obučena, i sada, opazivši je, hitao sam da se proguram do nje. U tom času osetih lak dodir ruke na mom ramenu, čuh onaj nezaboravni, tihi, prokleti šapat.

Sasvim pobesneo od gneva ja se odjednom okretoh onome što me prekinuo i ščepah ga ljutilo za vrat. On je, kao što sam i očekivao, bio obučen u kostim sasvim sličan mome, – nosio je španski ogrtač od plave kadife, opasan crvenim pojasom o kome je visio mač. Maska od crne svile potpuno je skrivala njegovo lice.

– Podlače – viknuh glasom promuklim od besa, dok je svaki slog koji sam izgovorio ličio na dodavanje ulja na vatru moga besnila. – Propalico, varalico!

Prokleti nitkove. Vi me nećete – nećete me proganjati kao pas do smrti. Pođite za mnom ili ću vas proburaziti tu na mestu. – I ja prokrčih sebi put od balske dvorane do jednog malog predsoblja pored nje, vukući ga bez otpora za sobom, idući napred. Pošto uđosmo, ja ga besno odgurnuh od sebe. On posrnu ka zidu, dok sam ja uz psovku zatvorio vrata i naredio mu da izvuče mač. On se ustezao jedan časak, a onda sa tihim uzdahom izvuče ćutke mač iz korica i zauze stav odbrane.

Borba je bila zaista kratka. Bio sam kao mahnit od svih mogućih pomamnih razdraženja, i osećao sam u jednoj svojoj ruci snagu i moć stotine ruku. Za nekoliko sekundi ja ga užasnom snagom priterah uza zid imajući ga potpuno u svojoj vlasti, zarih svoj mač s brutalnim divljaštvom nekoliko puta kroz njegove grudi.

U tom trenutku neko je spolja pokušao da otvori vrata. Ja požurih da sprečim ulazak, a zatim se odmah vratih mome umirućem protivniku. Ali koji bi ljudski jezik mogao tačno opisati iznenađenje, onaj užas koji me je obuzeo pri prizoru koji mi se ukazao? Trenutak dok sam se bio okrenuo na drugu stranu bio je dovoljan da izazove vidnu i stvarnu promenu u rasporedu nameštaja u gornjem ili udaljenijem delu sobe. Jedno veliko ogledalo – tako mi se u prvi mah u mojoj zbunjenosti učinilo – stajalo je sada tamo gde nije bilo nikakvog ogledala malopre; a kada sam mu u krajnjem užasu prišao, moj sopstveni lik ali sa crtama sasvim bledim i poprskanim krvlju išao mi je u susret, slabim i posrćućim koracima.

Tako je, velim, izgledalo, ali nije tako bilo. To je bio moj protivnik – to je bio Wilson, koji je stajao tu preda mnom u predsmrtnoj agoniji. Maska i ogrtač ležali su gde ih je on bio bacio na pod. Nije bilo nijednog konca na njegovom odelu, nijednog poteza u svim izrazitim i neobičnim crtama njegovog lica, a da nije bilo čak do naj savršenije istovetnosti isti ja.

To je bio Wilson, ali on više nije govorio šapatom, i ja sam mogao da uobrazim da to ja sam govorim kad on prozbori: – Ti si pobedio i ja se predajem. Ali odsad i ti si sam mrtav – mrtav za svet, za nebo, za nadu. U meni si postojao i u mojoj smrti, pogledaj ovu sliku koja je tvoja sopstvena, pogledaj kako si sasvim ubio samog sebe.

___________________________________

Edgar Allan Poe rodio se 1809. Američki je pripovjedač i lirik. Rano je ostao bez roditelja, pa je odrastao u kući bogata trgovca. On ga je školovao nekoliko godina u Engleskoj. Poslije živi od književnog i novinarskog rada. Bio je sklon neurednom životu, uz to boležljiv, pa nakon smrti mlade supruge ubrzo i on umire, gotovo na ulici. Poeove su priče nastale pod utjecajem engleskog "romana jeze". Redovito opisuje mistične teme te jezovita djela i zločine. Smatraju ih prethodnicama suvremene priče, posebno kriminalističke. Većina ih je u dvjema knjigama: Groteskne pripovjesti i arabeske (1840) i Pripovjesti (1845).

Kao pjesnik, bio je manje plodan. Pisao je pjesme mistično - romantičnog ugođaja i bizarnih motiva. Najpoznatije mu je pjesma Annabel Lee, a najpoznatija poema Gavran.

Najbolje Poove pripovetke narativno su savršene, svaka reč poseduje sopstveni zvuk, efekat, psihološko značenje, a literarni instrumenti dovode do konstituisanja atmosphere straha, klaustofobije, jeze. U Bunaru i klatnu preovlađuje čisti horor, dok se pripovedač bori sa mašinom za ubijanje; Pad kuće Ašer upoznaje nas sa bledim, neurotičnim Roderikom Ašerom, sasvim sličnim živom duhu, i sa ledi Madlenom rastrzanom između egzistencije i ništavila. Posebno treba obratiti pažnju na senzibilitet u ovoj svojevrsnoj parodiji na gotske romane i, delimično autoparodiji. Koristeći se višeznačjem, autor postavlja nekoliko gotovo nerešivih dilema - radi li se o storiji o ludilu, porodičnom prokletstvu ili vampirizmu? Da li je u pitanju košmar ili stvarnost? Jesu li likovi ljudi od krvi i mesa ili priviđenja?

U svakom slučaju, čitajući Poovu sjajnu novelu, bičete potpuno obuzeti autorovom fantastikom.

Što se tiče poezije Edgara Alana Poa, naročito mesto zauzima Gavran gde je smrt opisana u liku lepe, mlade žene.

Uopšte, pisac je, može se reči, bio opsednut temom smrti i vrlo ju je često obrađivao - Eldorado, Crna mačka, Maska crvene smrti, Činjenice o slučaju gospodina Valdemara, Eleonora, Ovalni portret. Poovi junaci nisu duhovi, već pokojnici koji žele da se vrate u život i živi osuđeni na smrt.

Ostala djela: Tomerlan, Groteskne pripovijesti i arabeske, Pripovijesti.

Edgar Allan Poe - Annabel Lee

Edgar Allan Poe - Čovek gomile

Edgar Allan Poe - Crni mačak

Edgar Allan Poe - Gavran

Edgar Allan Poe - Ligeja

Edgar Allan Poe - Maska crvene smrti

Edgar Allan Poe - Naličje stvarnosti - esej

Edgar Allan Poe - Ovalni portret

Edgar Allan Poe - Pad kuće Usher

Edgar Allan Poe - Ubistva u ulici Morg