Edgar Allan Poe - Naličje stvarnosti - esej

Edgar Alan Poe - Naličje stvarnosti - esej

I tako sam video kako moja mašta stvara sopstvenu stvarnost i svi užasi koje sam zamišljao obuzeše me svojim prisustvom.
Doživljaji Artura Gordona Pima

Svet naslikan pripovetkama E. A. Poa toliko je specifičan da je teško imenovati ga jednim pojmom. Ne može se nazvati prosto čudnim, ni čudesnim, niti ga termini fantastično i groteskno potpuno obuhvataju. On je sve to istovremeno, ali i mnogo više od toga, prvenstveno time što predstavlja jednu potpuno izgrađenu, kompleksnu tvorevinu, koja spaja sve te elemente na poseban, fascinantan način.

Možda se Poove pripovetke mogu posmatrati kao delovi jedne veće celine, u svojevrsnoj primeni one romantičarske teorije o fragmentu kao umetničkom delu koje je samodovoljno, koje je svet za sebe, a ipak otvoren za uklapanje u šire kontekste. Svaka od njih je završena, uobličena, vrlo precizno upakovana u kratku formu, ali ipak, čitalac se ne može odupreti utisku da su svi ti likovi i događaji smešteni u jedan isti svet, tako različit, a opet toliko nestvarno sličan običnom, svakodnevnom.

Na taj način, Po nam svakom pričom daje po jedan isečak iz "života", iz jednog paralelnog sveta, sumornog i zlobnog, sveta koji oblikuju mračni porivi čovekove duše, i još mračnije sile izvan nje, ali ipak takvog u kome postoji neko više značenje nedostupno običnom čoveku – i sam čitalac, u stanju je da nasluti mogućnost postojanja tog drugog sveta, ili čak i njegovog smisla, i zato mu on deluje neuhvatljivo blisko i poznato. Drugim rečima, Po je "predosetio modernu ideju egzistencijalne samoće i praznine. (...) Njegov univerzum je zatvoren, u njemu nema budućnosti, u njemu se ništa ne kreće, u njemu već vlada entropija."

Kao jedan od glavnih predstavnika romantizma u američkoj književnosti, Edgar Allan Poe (1809-1849.g.) se nadovezuje na gotičku struju razvijenih evropskih književnosti tog perioda, struju koja se odlikuje mešanjem sna i jave, setom, elementima podsvesnog. Novina njegovog dela ogleda se u vrhunskom umeću spajanja tih crta romantizma sa uverljivoću realističke poetike.

S jedne strane, Edgar Allan Poe se smatra začetnikom kratke priče, "priče tajanstva i strave, metafizičkog užasa", tvorcem detektivske priče i rodonačelnikom u žanru naučne fantastike; s druge strane, kako god da se formalno razvrstavaju njegove priče, sve one nose isti pečat Poove estetike neobičnog i pomerenog pogleda na stvarnost.

U Poevom delu, kreiranje te paralelne stvarnosti izvršeno je na karakterističan način. Njegov postupak se često definiše kao vešt spoj fantastično-neverovatne teme sa racionalno-uverljivom motivacijom i pripovedačkim pristupom toj temi. U tome nije teško pronaći vezu sa delima Hofmana, Arnima, Gogolja, Nervala, u kojima se neobjašnjivi i zastrašujući događaji javljaju u okviru pouzdane svakodnevice, stvarajući sumnju u apsolutnost racionalnih i logičnih objašnjenja.

Po skoro uvek koristi ich-formu, a od pripovedača pravi učesnika, junaka povesti; čak i ako se opisani događaji nisu desili njemu samom, on je bio svedok, ili mu neko o njima govori, takođe u prvom licu. Na taj način, Po stvara atmosferu u kojoj te reči, kao reči pripovedača, ne podležu proveri istinitosti (iako on kao lik može lagati). Takvom pripovedaču se "veruje".

Uzimajući utisak verodostojnosti kao suštinski faktor u stvaranju estetskog doživljaja, Lapšin smešta Poa u oblast imanentne fantastike i smatra da on, kao i Dostojevski, pribegava fantastici u cilju "više psihološke verodostojnosti i produbljenosti sižea". Iako svoje junake često stavlja u nesvakidašnje i u svakom smislu ekstremne situacije (bilo po spoljašnjim određenjima, bilo po psihološkim predispozicijama), Po uspeva da održi utisak verovatnosti mnoštvom pojedinosti, kojima se na kraju kod čitaoca iznuđuje vera u mogućnost i realnost prikazanog. Dostojevski nalazi Poa u nekoj vrsti fantastičnog realizma, jer on "samo dopušta spoljašnju mogućnost neprirodnog događaja (dokazujući, uostalom, njegovu mogućnost, ponekad veoma vešto), i, dopuštajući taj događaj, ostaje u svemu ostalom potpuno veran stvarnosti".

Na taj način, Po stvara svet koji se naizgled ne razlikuje od stvarnog, ali koji ipak poseduje određen kvalitet fantazijskog, čak i kada se taj element izričito negira. Pored osećaja nesklada i otuđenosti (vrlo poznatih savremenom čitaocu), taj svet je obavijen izmaglicom naslućene kobi ili neuhvatljivog, zastrašujućeg smisla, koji je ipak posledica nekog kosmičkog poretka. Tom utisku doprinosi i izrazita mirnoća sa kojom Po opisuje neverovatne događaje, neka vrsta distanciranosti sveznajućeg pripovedača, koji uvek ima spremno objašnjenje.

Ova izuzetna Poova veština se može videti u kompoziciji priče Pad kuće Ušer. Sve što se u njoj dešava, već je unapred objašnjeno, tako da se, kada nastupi trenutak nečeg čudnog, Po fokusira na efekat, a ne na obrazlaganje kako je do tog čudnog došlo. Primer je rano uvođenje pukotine na zidu zamka. Uklopljena u celinu opisa, nenametljivo ali indikativno, ona tek na kraju dolazi do izražaja. Takvim postupkom se takođe i priprema kasniji događaj, pa i sama činjenica da se zamak ruši ne odaje utisak neutemeljenosti. Dakle, nema fantastičnog elementa, što znači da nema iznenađenja i čuđenja – ali zato ima užasa, koji u Poovom svetu dobija status primarnog osećanja.

Taj princip je primenjen skoro na svaki detalj u priči, uključujući i uklapanje pesme sa naslovom Ukleti dvorac u radnju, opis Ušerove slike koja prikazuje prostor u "neizmernoj dubini ispod zemljine površine", priroda bolesti njegove sestre, ili opis njegovog duševnog stanja: "ja se zaista ne grozim opasnosti, već samo njenog stvarnog dejstva – straha" (od koga na kraju zaista i umire).

Sve je podređeno efektnom kraju. Ribnjak se sklopio "tmurno i nemo nad ruševinama kuće Ušer" – i nad ljudima i nad zgradom. To je istovremeno smrt loze i smrt kuće. Ali, i to je unapred pripremljeno, jer pripovedač još u dolasku pominje da su u svesti meštana i porodica i zamak označeni istim imenom.

Ovakav formalni postupak mešanja romantičarske strave, mističnog pristupa i racionalnog razmatranja – pojačan Poeovim zahtevom da priča "sugeriše poput lirske pesme intenzitet jednog dubokog, inače neizrecivog utiska duše" – otvara mogućnost stvaranja jednog sveta u kome se amalgam realnosti i fantazije prihvata kao nešto sasvim prirodno.

U odnosu na takav stav prema stvarnosti, Todorov smešta Poa u oblast koju naziva "čisto-čudno". Fantastično dovodi u pitanje postojanje nesvodljive opozicije između stvarnog i nestvarnog. Zato, kada se u jednom poznatom svetu dogodi nešto što zakonima tog sveta ne može da se objasni, dolazi do odabira između dva stava: ako prihvatimo da zakoni stvarnosti ostaju netaknuti i pružaju objašnjenje opisanih pojava, ulazimo u sferu čudnog, a ako smatramo da se moraju naći novi zakoni prirode kojima bi ta pojava mogla biti objašnjena, ulazimo u žanr čudesnog. Todorov smatra da su gotovo sve Poove priče u čudnom, a samo neke u čudesnom.

Među pričama koje po takvoj klasifikaciji spadaju u "čudno", karakteristična je U vrtlozima Malstrema. Jedina stvar koja je predstavljena kao fantastična (sam vrtlog), upravo je ona koja se može shvatiti kao manifestacija snage prirode, dok ono što zaista jeste neverovatno (način na koji se lik spašava iz vrtloga), objašnjeno je zakonima prirode. Čak i u najtežim situacijama, koliko god fantastičnim, lik ne gubi vezu sa "realnošću", sa načinom mišljenja koji se zasniva na čistoj logici (prazno bure se vraća na površinu, dok teška barka pada na dno). I opet, Po vrlo vešto priprema situaciju: način na koji je lik dospeo do bureta objašnjen je mnogo pre nego što je to bure u priči steklo svoju presudnu ulogu. Pritom, Po je iskoristio taj trenutak da napravi portret surove sebičnosti koja se u čoveku javlja kada mu je život ugrožen. "U trenutku kad smo se primakli ivici ponora, brat pusti bačvu i uhvati se za alku, sa koje je, u svom smrtnom strahu, pokušavao da silom ukloni moje ruke, jer nije bila dovoljno široka da bismo se obojica mogli sigurno držati za nju."

Poov svet je, s jedne strane, ispunjen pojavama koje prelaze granice prirodno mogućeg, ali se ipak doživljavaju i razumeju kao stvarne ("Poe piše ne samo čudne nego čudovišne pripovetke, ali u kojima sve užasne kombinacije, najzad, realistički skopčava i razrešava"), dok je s druge u njemu naglašena metafizička dimenzija, odnosno pojave koje su sasvim neverovatne ili natprirodne ("U istinski fantastičnom uvek ostaje formalna mogućnost objašnjenja, sa pozicija obične svakidašnje veze pojava, pri čemu se to objašnjenje ipak lišava unutrašnje verovatnoće.").

Element natprirodnog je izrazit u pričama Morela i Rukopis pronađen u boci; dok Crna mačka prikazuje događaje koji jesu čudni, sa primesom natprirodnog, ali se ipak mogu objasniti (možda je sve što se dogodilo bila slučajnost, a mašta preuveličava). Tako se u Poovom svetu stalno prepliću lelujavi, halucinantni elementi sa utvrđenom, nepobitnom stvarnošću.

Slično tome, priča Pad kuće Ušer je na ivici natprirodnog, mada se u njoj apsolutno sve, koliko god bizarno bilo, može objasniti (pad kuće može biti logična posledica njene drevnosti). Ipak, Po i ovde stvara čudnu i jezivu atmosferu, čemu, na primer, doprinosi paralelnost fiktivnih događaja u romanu sa stvarnim dešavanjima. Uspeva da primesu fantastičnog doda i jednom tako običnom trenutku kao što je otvaranje vrata: "I kao da se u natčovečanskoj snazi njegovih reči krila moć neke čarolije, ogromna starinska krila vrata u koja je on upirao prstom polako razjapiše u istom trenutku svoju tešku čeljust od abonosa." Iako se čini da pripovedač ne deli Ušerov sujeverni strah od kuće niti njegovu svojevrsnu teoriju o povezanosti, mističkom svejedinstvu stvari i bića, ipak se ta Ušerova shvatanja ne odbacuju izričito. I sam nagoveštaj da je istinitost tih shvatanja moguća predstavlja jednu od osnovnih odlika Poovog sveta, sveta u kome mora da postoji i nešto izvan samog čoveka, ma koliko to nešto bilo nepoznato ili neprepoznato.

Priče Činjenice u slučaju g. Valdemara i U vrtlozima Malstrema pokazuju sličan princip, jer je sve neobično, ali logički ili pseudo-naučno objašnjeno i nije predstavljeno kao natprirodno. Sve što se dešava jeste neverovatno, ali je vrlo ubedljivo. Poe uvek razrešava stvarnim mogućnostima, samo što su te stvarne mogućnosti često vrlo fantastične.

U pričama kao što su Đavo perverznosti i Izdajničko srce, koje se temelje na psihološkim motivima, ili čak momentima koji se nalaze van kontrole razuma, nema ničeg natprirodnog, kao ni u pričama Umorstva u ulici Morg i Ukradeno pismo, koje su čisto detektivske, "zapleti statičke detekcije", mada Po oštroumnosti svog junaka pridaje i neka natprirodna obeležja. Ipak, u njima Po samo produbljuje još jedan aspekt svog morbidnog sveta, u kojem ne postoje tabu-teme: zločini, samoubilački porivi, ludilo, imaju svoje mesto, prosto se uklapaju u njegovu koncepciju. To je svet u kome takve stvari deluju prirodnije nego ljubav (jer u njemu i samoj ljubavi jedini komplementarni pojam nije život nego smrt).

Priča Kralj Kuga je žanrovski određena kao čista groteska, koja kod čitaoca i likova pomera granice između stvarnosti i imaginacije ("Groteske se mogu smatrati izvrnutim odrazom Poovih najozbiljnijih, najambicioznijih ostvarenja"). Ona se tematski dodiruje sa pričom Maska crvene smrti. Definišući fantastično, groteskno i bizarno, Tamarin ističe da se Po može uzeti kao primer sinteze ovih pojmova. To je možda najočiglednije upravo u ovoj priči, koja je groteskna u samoj svojoj zamisli: prikazuje malu dekadentnu zajednicu bogatih ljudi, srećnih, zdravih, raskalašnih, dok cela zemlja umire u najgorim mukama (prilično vidovita predstava nekih savremenih društava).

Na taj način, groteska je utkana u samu osnovu Poeovog sveta, kao posebna estetička koncepcija stvarnosti, koja pokazuje srodnost sa snom, sa nadrealističkom konstrukcijom. Po Bahtinu, svet romantičarske groteske je stran čoveku, "svoj svet odjednom postaje tuđ svet". Samim tim, otvara se mogućnost sasvim novog sveta, drugačijeg ustrojstva života. U preplitanju morbidnog, bizarnog, strašnog, fantastičnog, sa racionalnim i pseudo-naučnim analizama, Po koristi efekat groteske kao jedan od stilskih postupaka kojim gradi svoj svet poremećene harmonije.

Bodler: "nijedan čovek nije čarobnije pisao o izuzecima u ljudskom životu i u prirodi; ... o besmislenom koje se uvlači u razum i upravlja sa njim s užasnom logikom; o histeriji što nasilno prisvaja mesto volje, o protivrečnosti što se javlja između živaca i duha, i o čoveku razdešenom do te mere da bol izražava smehom."

U širokoj lepezi Poeovih likova vrlo je lako uvideti određene karakteristične crte, koje daju osnovu za stav o "tipičnom poovskom junaku" – skoro bez izuzetka, junaci Poovih priča su nervozni, bolesni i ekstravagantni, i imaju čudne navike i neuobičajena verovanja. U određenom smislu, to pojačava utisak o jedinstvenom svetu u kom oni obitavaju.

Glavni lik priče Rukopis pronađen u boci opisuje sebe kao čoveka bez zemlje i porodice, sklonog razmišljanjima i natur-filozofiji, i koji pati od "živčanog nemira". To se već može nazvati tipičnim: prekomerna živčana razdraženost – kod Ušera, na primer, to je urođena porodična bolest; podložnost neprirodnim uzbuđenjima – lik iz Crne mačke; bolesna izoštrenost čula (od koje pate i Ušer i junak priče Izdajničko srce); jaka mašta i lako razdražljiva ćud; "nervozan temperament" (Valdemar).

Bodler: "Poeova ličnost – čovek veoma izoštrenih sposobnosti, čiji su živci opušteni, čija silna i strpljiva volja prkosi teškoćama, onaj čiji je pogled oštrinom mača upravljen na predmete koji rastu dok ih on gleda... Poove žene – blistave i bolesne, koje umiru od čudnih boljki i govore glasom koji liči na muziku."

U prikazivanju lika Poe se odlikuje izuzetnim majstorstvom. On sa lakoćom daje oštre opservacije izrazitih crta, ali ne toliko fizičkog izgleda, koliko stava, izraza, ponašanja. Mornar u priči Rukopis pronađen u boci prikazan je jezgrovitom kvalifikacijom: "Njegov izgled i ponašanje bili su sumanuta mešavina zlovolje drugog detinjstva i uzvišenog dostojanstva boga." Opis Morele sveden je na kratku izjavu: "njene umne snage bile su divovske."

U priči Čovek gomile, Poe koristi utisak koji lice jednog prolaznika ostavlja na pripovedača kao polaznu tačku celokupne akcije: "...lice koje smesta privuče i obuze svu moju pažnju svojim sasvim osobenim izrazom." Istovremeno, Po će vrlo precizno analizirati taj utisak: "... predstave o ogromnoj umnoj sposobnosti, smotrenosti, škrtosti, pohlepi, hladnokrvnosti, zlobi, krvožednosti, veselosti, prekomernom strahu, silnom, neizmernom očajanju."

U priči Ukradeno pismo, ministar D. je predstavljen kao čovek koji "nije sasvim lud, ali on je pesnik, a to je ... samo jedan korak do lude". Taj opis se razvija analitičkom studijom koja postaje strukturalni element zapleta, jer "kao pesnik i matematičar, on bi rasuđivao pravilno; kao čist matematičar, uopšte ne bi mogao da rasuđuje". U istoj priči dat je i portret prefekta policije, koji je "imao običaj da svaku stvar koja premaša njegovo poimanje naziva 'čudnom', pa je tako živeo usred prave legije čuda"'. Zato i nije bio u stanju da reši slučaj.

Specifičan način na koji Poe gradi lik može se pokazati na primeru junaka-pripovedača iz priče Pad kuće Ušer. Na samom početku, dok se približava drevnoj kući i njenoj sumornoj okolini, pripovedač govori o "jačanju praznoverice", što implicira da je on racionalan čovek kome je to osećanje strano. Ipak, sujeverje kod njega raste upravo ogledom i analizom, posmatranjem i zapažanjem (kada u ribnjaku ispred kuće ugleda istu, ali obrnutu sliku prizora pred kojim stoji). Toga će se, naravno uz pomoć razuma, ubrzo osloboditi, ali ipak sve što nadalje primeti, u njemu izaziva ''rasplamsavanje mašte''. On je, dakle, osetljiv i prijemčiv, a samo takav može da prisustvuje narednim događajima i da zatim o njima priča. Zahvaljujući senzibilnosti koja ne zaostaje za Ušerovom nervnom osetljivšću, Poeov pripovedač se čitaocu predstavlja kao pouzdan svedok u čije iskaze ne treba sumnjati.

Jedan od interesantnih primera je i uvođenje lika Madelin u priču: javlja se neočekivano i nepripremljeno, kao duh, koji proleluja ispred prisutnih, i nestane. Njena pojava izaziva "čuđenje pomešano sa strahom". Taj komentar će obojiti ostatak priče. Ona se samo na tren pojavljuje, a stiče se utisak da je potpuno i stalno prisutna. Po uspeva da dočara svu njenu patnju, sav bol i užas koje je preživela, ali bez prisustva same Madelin, već kroz rastuću tenziju pripovedanja, koju prati pripovedačev strah, dok prenadraženost čula njenog brata predočava čitaocu sve što se dešava u dubinama kripte.

Opis čoveka na steni samoće je jako stilizovana, skoro simbolična slika, koja se ne odnosi na konkretnog junaka, ali se ipak u određenom stepenu može primeniti na sve njih: "I njegovo čelo beše visoko od misli, a njegovo oko divlje od tuge; i u ono malo bora na njegovom obrazu, čitao sam priče bola, umora i dosade sa čovečanstvom, i čeznuće za samoćom."

Takvim osećanjima, i takvom tipu junaka, definitivno odgovara atmosfera koju Po stvara za njih: "osećao sam kako udišem vazduh pun tuge. Dah opore, duboke i neizrecive turobnosti lebdeo je nad svim i prodirao u sve"; "...neko kužno i tajanstveno isparenje, turobno, tromo, jedva primetno i olovne boje."

Tuga je uvek prisutna, kao neizbežna, konstantna potka života: "Ali u izrazu lica, koje je celo zračilo od osmeha, još uvek se skrivalo ... ono ćudljivo senčenje sete koje se uvek pokazuje nerazdvojno od savršene lepote."

Poov svet je svet tame, u njemu kao da nikada nema dnevnog svetla (čak i kada svane dan, njegovi junaci navlače zavese i pale sveće): "To nije bila svetlost u pravom značenju, već neko mutno zlokobno sijanje bez odsjaja..."

Taj večni mrak, koji je romantičarima bio sveto vreme, kod Poea često nema nikakvu pozitivnu konotaciju, jer ni njegov svet nema ničeg vidljivo pozitivnog. On je sav "...užas i duboka tama, crna i sparna pustinja ebonovine"; ili potpuno utopljen u "more mraka – Mare tenebrarum".

Ipak, ponekad sumorna atmosfera noći u sebi krije i trunku spasenja: "iznenadno se spusti tama noći; učini mi se da su svi osećaji utrnuli u bezumnom, vratolomnom skoku duše u Ad. Zatim se vasiona pretvori u tišinu, i mir, i noć."

Slično spajanje ambivalentnih konotacija u jednom pojmu, osim za noć, javlja se i u motivu smrti. Sa jedne strane Smrt (uz Tamu i Raspadanje) utvrđuje "svoju neograničenu vlast nad svim i svačim", a strah od smrti određuje ceo život čoveka, kao stalno podsećanje na konačnost. Kulminacija straha od umiranja data je klaustrofobičnim motivom osobe koja je živa sahranjena. Sa druge strane, smrt je kroz mnoge priče predstavljena kao radost, smirenje, odmor. Možda je jedini izlaz iz tog zatvorenog, beznadežnog, mučnog sveta upravo u smrti – ako je ona spas? Po se pita šta je sa one strane ponora: "Ali gde?", gde će biti sutra, kad bude bez okova i mrtav. To je jedina nepoznanica – smrt može da bude ili kraj ili novi početak, i u jednom i u drugom slučaju to je dovoljno za nadu. "Smrt se približuje; i senka – njen preteča – spustila se na moju dušu i vrši svoj umirujući uticaj."

U priči Bunar i klatno, junak se smeši "blještavoj smrti kao dete nekoj retkoj igrački." On zastupa teoriju da se svest nikad ne gubi sasvim, "inače ne bi bilo besmrtnosti za čoveka" – možda je to nagoveštaj nekog celovitog filozofskog ili religijskog sistema koji podržava lik, a koji ga je i doveo pred sud inkvizicije, pošto se inače ni u kom trenutku ne govori o njegovoj krivici, jer je glavna tema priče strah, mučenje strahom. Takvi nagoveštaji se javljaju i u drugim pričama: "Ima izvesno drugih svetova osim ovoga – drugih misli osim misli mnoštva..." U nadi da će mučenje što pre biti gotovo, glavni lik priče Bunar i klatno pokušaće da se uzdigne ka klatnu. Ipak, iako bi smrt bila olakšanje, on se grčio pred svakim naletom klatna, jer je osnovna i nesvesna težnja bića samoodržanje.

Eksplicitan opis te težnje Poe daje u priči Ligeja. Pripovedač zna da za njegovu voljenu ženu "dolazak smrti neće predstavljati nikakav užas", a ipak, iznenađen, mora da primeti: "Ja nemam moći da opišem – nemam reči kadrih da izrazim – to pomamno čežnjenje – tu žestoku strasnost žudnje za životom – samo za životom."

Ove priče su ujedno i primer veštine sa kojom je Poe otkrivao "rubna i subverzivna područja čovekove psihe". Ipak, njegovo poznavanje čovekovog srca, njegovo ispitivanje granica čovekovih mogućnosti, način na koji je "zašao u područje često potisnutih, sramnih ili gnusnih poriva, koji do tada nisu imali pristup u središnje književne konvencije", najizrazitiji su u priči Izdajničko srce, dok priča Đavo perverznosti u tom smislu skoro da ima programski karakter. Suvereni vladar Poeovog sveta je perverznost – urođeno i iskonsko, elementarno načelo ljudskih postupaka, koje ne dopušta analizu, koje "čini da je čovek, bez prestanka i istovremeno, stvor ubilački i samoubilački, ubica i dželat". Na njegov poticaj mi delamo bez razumljive svrhe, tj. delamo iz razloga što to ne bi trebalo da činimo, ali svakako delamo i to bez pogovora. "Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku."

Poeov svet je beskrajno mučan i nesrećan, obavijen neshvatljivim prokletstvom, tako da se u njemu, nasuprot onom demonu koji čoveka tera da prizna zločin, javljaju i sasvim drugačiji porivi. "S vremena na vreme, avaj, savest ponekog čoveka ponese teret koji je tako težak po svojoj strahoti da se može spustiti samo u grob. I tako suština zločina ostaje neotkrivena."

Inače, "đavo perverznosti" je retko materijalizovan kao uticaj alkohola i opijata, i ta vrste motivacije se od strane pripovedača uvek objašnjava kao nedovoljna. Svi postupci i sva osećanja junaka Poovog sveta zavise od nekog nedefinisanog principa po kome se stvari dešavaju, kao da je "pisano" da se dese, bez obzira na sav trud čoveka da se tome odupre.

Poe dočarava nepresušan vrtlog osećanja: "Ona su obrazovala neku šarenu i raznorodnu mešavinu – nešto ćudljiva neprijateljstva koje još nije prešlo u mržnju, nešto poštovanja, više cenjenja, mnogo straha, sa bezmerno mnogo mučne radoznalosti." Čini se da posebno mesto zauzima upravo radoznalost, koja ponekad ima i presudnu ulogu u Poovom svetu: "neka neodređena radoznalost", koja tera junaka da – čak i u najgoroj mori, u tamnici, vrtlogu - racionalnim postupcima istraži mesto na kojem se nalazi.

Osećanja Poeovih junaka verno oslikava i priroda njegovog sveta – ona se može predstaviti kao "beznadežna pustoš misli koju nikakav podstrek mašte nije mogao silom da pretvori u nešto uzvišeno". Nju konstantno boje neizdrživa tuga i beznađe, koji često nisu olakšani "ni jednim od onih upola prijatnih – zato što su pesnička – osećanja kojima duša obično prima čak i najmračnije prirodne slike pustoši ili strahote".

U priči Pad kuće Ušer, čarobnički uticaj sumorne kuće priprema uvođenje posebne slike bure na scenu: oluja je prirodna, a uvek veliki sukob elemenata izaziva divljenje, strahopoštovanje, kantovsko osećanje dinamički uzvišenog. Ipak, Po daje prirodnoj nepogodi potpuno neprirodno obeležje – nema munja, zvezda, nikakvog prirodnog svetla, već ''neprirodna svetlost nekog bledo svetlećeg a jasno vidljivog gasovitog isparenja koje je lebdelo svuda unaokolo i obavijalo zgradu''. Prirodna katastrofa postaje element priče, i kao dekor, pozadina dešavanja, i kao simbolički sublimat svih bitnih dešavanja u priči, s obzirom na u njoj iznetu teoriju o mističkoj međuzavisnosti stvari i bića.

U opisima tipa "Bila je zaista burna, ali jezivo lepa noć, jedinstvena i čudna u svojoj strahoti i svojoj lepoti", ili da ni najopširniji izveštaj ne može da pruži "ni približnu sliku bilo veličanstvenosti, bilo stravičnosti tog prizora; ili o divljem nedokučivom značenju neobičnog pred kojim čovek ostaje nem" – vidi se koliko je Po ipak bio utemeljen u romantičarskoj estetici – on je uvek "pravi romantik, zaljubljen u uzvišenu lepotu, u potrazi za idealnim".

Ako se ima u vidu način na koji Po spaja fantastiku i realnost, njegov svet, u poređenju sa svetom običnog čoveka, mogao bi se prikazati istim onim odnosom koji ima priroda prema predelu Arnhem: "On (posetilac) je ... bivao kao opijen nekim izuzetnim osećanjem neobičnoga. Jedan deo prirode još uvek je bio tu, ali njene osobine kao da su pretrpele izvesne promene."

Pule kaže da "Poeova misao stvara prvo vlastiti limb. Niko i ništa ne može prekoračiti bedem." On opisuje Poeov svet kao "mesto opkoljeno stenama, maglom, zidinama, mesto izvan koga nema drugih mesta". "Ali, postoji i nešto gore, 'neka težina u vazduhu, neka zagušljivost'. Vazduh se okamenjuje. Voda više ne teče, ili ako i teče, to čini, takoreći, u mestu, u obliku kovitlanja...", a zatim staje i pretvara se u ustajalo jezero. Takođe, "otežali vazduh se ispunjava kužnim isparenjima. Sve se raspada, sve postaje magla u magli." Takvim svetom magle i kuge, Po stvara savršenu pozadinu za proizvode svoje snovidne imaginacije.

Nasuprot korišćenju živopisnih pojedinosti, stoji Poov karakterističan način deskripcije, koji se odlikuje svojevrsnom, vrlo efektnom neodređenošću izraza. Ponekad se čini da on ništa konkretno ne kaže, da ne daje opis, već samo malo usmeri, kanališe očekivanje čitaoca, i onda konstatuje da je dotična pojava po nekom kvalitetu tako zapanjujuća da se ne da opisati. Umesto očekivanog opisa stoji izjava o neopisivosti prizora: "...riku koja se iz te pare dizala ka nebu, ne usuđujem se ni da pokušam da opišem"; ''...snažno, divno, potresno svedočanstvo starosti, tako potpuno, tako vrhunsko, da pobuđuje u mom duhu neki sasvim neiskaziv osećaj".

A opet, njegovi opisi su toliko puni detalja (prikaz ukrašenih odaja u priči Maska Crvene Smrti, ili situacija u kojima se nalazi junak priče Vilijam Vilson), da bi se možda moglo govoriti i o "filmičnosti" njegovog izraza (nije čudo što su mnoge Poove priče vrlo lako pronašle put do sedme umetnosti). Kao primer "filmičnosti" se može uzeti početak priče Bunar i klatno, koji je obeležen nekom vrstom viđenja s preterivanjem, a sličan kvalitet ima i opis mora u priči Rukopis pronađen u boci.

Jedna od vrlo efektnih Poeovih slika je oko ("oko, krupno, vlažno i neuporedivo sjajno"). Pored svih konotacija nasleđenih iz književne tradicije (oči – ogledalo duše), ima i vrlo zlokoban prizvuk, jer je uvek u jednini. Po takvom slikom naglašava grotesknu atmosferu svog sveta, bilo da navodi uzrok jednog zločina ("mislim da je u pitanju bilo njegovo oko"), ili daje primer okrutnosti za koju je čovek u njemu sposoban (u priči Crna mačka).

Najsugestivniji element Poovog sveta je strah, sa čitavom paletom njegovih gradacija i manifestacija. "Gledam – a neka ukočenost, neka ledena jeza odjednom mi prože telo. Dah mi zastade, kolena klecnuše, celu moju dušu obuze bezrazložan a nepodnošljiv užas." "Godina je bila godina užasa, i osećaja jačih od užasa za koje nema imena na zemlji." Bolesti, priviđenja, smrti, čak i optičke varke – nemoguće je nabrojiti uzroke stalnog i neprekidnog straha koji osećaju Poeovi junaci, i koji od njihovog sveta stvara klaustrofobični svet ispunjen atmosferom košmarnog sna.

Poeovo umeće da dočara sve nijanse tog osećanja, da prikaže njegovu moć nad čovekom, zadivljujuće je: u dve rečenice uspeva da naslika prelaz od "more potpuno bezrazložne zeblje", do silnog osećanja užasa, neobjašnjivog i nepodnošljivog.

U pričama Izdajničko srce i Bunar i klatno, Po je strah pretvorio u jedan od ključnih aktera u radnji. U prvoj, "jecaj smrtne strave", odnosno "tihi prigušeni zvuk koji izvire iz dna duše pritisnute užasom", ujedno je i uzrok smrti (kao i kod Ušera), i motiv samog ubistva, jer počinitelj zločina govori o njemu kao o zvuku koji se mnogih noći dizao iz njegovih sopstvenih grudi, pojačavajući, svojim stravičnim odjekom, strahove koji su ga rastrojili.

Druga je skoro studija straha u ekstremnoj situaciji – "plašio sam se da načinim korak, iz straha da ne udarim u zidove groba", ili kada lik zavapi: "Smrt, bilo koja smrt, samo ne u bunaru!", koji je "najgroznija sudbina".

Poeov svet je toliko ispunjen strahom, da se on javlja svaki put kada je čovek svestan sebe i svog sveta, čak bez ikakvog drugog razloga. "Biće koje se vraća u svest bilo bi obuzeto istim strahom i kada se ne bi budilo u grobu ili u sobi za mučenje."

Strah je osećanje čiju jednu krajnost predstavlja ludilo. Po nas često ubeđuje u to da njegovi junaci nisu ludi, uprkos svemu što čine ili što im se dešava. U priči Izdajničko srce, recimo, dat je klasičan primer ludila, kroz ispovest čoveka koji i sebe i druge pokušava da ubedi u to da nije lud, da on i dalje može da racionalno ("kako zdravo – kako staloženo") razmišlja i pripoveda. Čini se kao da Po u određenom smislu staje na stranu ubice, i priznaje da uzrok zločina nije ludilo, već đavo perverznosti. U njegovom svetu, ludilo može biti samo posledica i odlika specifičnog ustrojstva tog sveta, čak način da se taj svet "vidi", da se upozna i shvati, a Po mu nesumnjivo daje i neke karakteristike koje, na skoro groteskni način, spajaju pozitivno i negativno.

Potičem iz porodice čuvene po fantastičnim i strasnim tipovima. Mnogi me nazivaju ludim, ali još nije rešeno pitanje da nije ludilo možda najveći stepen inteligencije, ne stvara li možda bolesna misao sve ono što je slavno, sve ono što je veličanstveno, jer je sa ludilom stekla neku naročitu sposobnost koja nadmašuje obični i svakodnevni razum.  

Analizirajući razvoj groteske, Bahtin je dotakao i dva međusobno povezana i vrlo slična motiva: ludilo i masku. Po ih koristi da čitaocu opiše, dočara i približi suštinske odlike svog mračnog sveta. Po Bahtinu, u romantičarskoj grotesci, ludilo (koje je ranije bilo vesela parodija na oficijelni razum, na jednostranu ozbiljnost zvanične istine) dobija jednu mračnu crtu, tragičnu nijansu individualne razjedinjenosti; dok se maska (ranije povezana sa veselom relativnošću, negiranjem identiteta i jednoznačnosti) koristi kao sredstvo obmane i skrivanja – skoro potpuno gubi svoj momenat preporađanja i obnavljanja, a iza nje često se ukazuje strašna praznina, "ništa". I ludilo i maska su kod Poa primenjeni upravo u okviru takvog shvatanja, i pojačavaju aspurdnost i bizarnost sveta u kojem vladaju jeza, strah, užas.

Oba ova motiva imaju u sebi element dvojnosti, razdvojenosti – Po se tom temom bavi na još jedan način, koristeći vrlo raširen romantičarski motiv dvojnika. Todorov ističe da dvojnik kod Hofmana znači radost, pobedu duha nad materijom, a kod Nervala raskid sa svetom, početak izdvojenosti. Međutim, kod Poea se on ne javlja kao iluzija, halucinacija, ili posledica groznice i bunila. Ovde je dvojnik konkretan, pojavljuje se u svakodnevnim situacijama, i ima moć da dela izvan ili na samog junaka. U Poovom svetu je realna mogućnosti prelaza između tvari i duha – u njemu se dvojnik materijalizuje, bez obzira da li je reč o jednom delu čovekove ličnosti (kao u priči Vilijam Vilson), ili o nekoj vrsti reinkarnacije, kroz "teoriju identičnosti" (o kojoj se govori u priči Morela).

Bilo je zaista upadljivo da ni u jednom od mnogobrojnih slučajeva u kojima se u poslednje vreme isprečio na mom putu on to nije učinio drugačije nego da osujeti one zamisli ili da poremeti one postupke koji bi se, da su do kraja izvedeni, možda završili nekom gorkom nedaćom.

Ali ona je umrla; i na svojim sam je rukama položio u grob; i smejao sam se dugo i gorko kad ne nađoh ni traga od prve u kosturnici u koju položih drugu – Morelu.

Bez obzira što se mnoge Poeove priče mogu shvatiti i alegorijski, on ipak za takvo tumačenje ne ostavlja nikakav trag, ne daje ključ po kome bi se ono trebalo vršiti, odnosno ne upućuje na neki sistem koji postoji izvan piče.

S. Bašić kaže da kod Poea, umesto motivacije lika koja bi vodila kompleksnoj karakterizaciji, čitaocu "u sjećanju ostaju prizori sačinjeni od pokreta i boje, dakle slike". Nejasno značenje nekih od tih slika nagoveštava i mogućnost simboličke interpretacije. Tako Ž. Pule vidi fantastiku Poovog sveta kao traganje duha za sopstvenim granicama – gde su sa jedne strane san, a sa druge smrt – neka vrsta vrata ka onostranom, beskonačnom. Prividno beskonačni svet u kome obitava ljudski duh (svet sna i smrti), Pule objašnjava koristeći tradiciju toposa koji su u Poovom svetu svedeni na topose podzemnog sveta – dok, proučavajući odnos slike i izraza, identifikuje oblike Poove mašte sa oblicima sna.

Bodler navodi Poeovu izjavu: "Sva izvesnost je u snovima". Poeov svet ima one osobine koje se zajedno sreću još jedino u snu, ili košmaru: fantastiku i realnost. Nije neobično što je Po snu dao izuzetno važno mesto u svojoj poetici – san kao veza svesti i podsvesti, kao mala svakodnevna smrt, krije tajne koje čoveku nije dato da ikad potpuno otkrije, mada mu je dopušteno da ih nasluti.

Oni koji budni sanjaju znaju mnogo više nego oni koji samo u snu sanjaju. U svojim maglovitim vizijama oni zapaze često odblesak večne svetlosti i drhte kad se probude, osećajući da im se malopre otkrivala velika tajna. U kratkim trenucima shvataju nešto od suštine dobra, ali još više od suštine zla.

Koliko god da element neverovatnog, fantastičnog, natprirodnog, ima svoje zapaženo mesto, u Poovom svetu ipak nema duhova, nema đavola i demona (osim onih u samoj ljudskoj prirodi), ni vila i anđela – niti postoji Bog: "U tim pričama, bog je zapanjujuće i kompletno odsutan, osim možda kao strogi osvetnik koji je već davno pre izrekao svoje prokletstvo nad čovekom. Prokletstvo je još okrutnije što mu u tekstu ne nalazimo ni svrhe ni smisla – jer otkupljenja nema, otkupljenje čak niko i ne želi, jer ono u tom svetu ne postoji čak ni kao pojam."

Natprirodna bića obično imaju moć da upravljaju ljudskom sudbinom, zato ona kod Poa ne postoje, jer ljudska sudbina je u njegovom svetu shvaćena kao nešto na šta niko (ni čovek ni ne-čovek) ne može da utiče. Njegovi protagonisti su bačeni u jedan tok koji se ne menja, koji ih nosi kroz događaje kojima se ne zna ni uzrok ni posledica – oni jednostavno postoje, traju u sadašnjosti koja je naličje stvarnosti.

Bodler kaže da je Poeova književnost je "umnogome vanljudska i neljudska", jer groteskni i arabeskni ukrasi potiskuju ljudsku figuru. Zato se čini da je glavni junak Poovih priča upravo njegov svet, upravo te okolnosti na koje lik ne utiče, a koje stvaraju najekstremniju situaciju i teraju ga "da čini zlo tek zla radi".

Ipak, ljudska figura nije isključena; naprotiv, ona je utemeljena u nekom čudnom pandeterminizmu koji nema svoj vidljivi smisao. Ljudi čine to što čine i žive tako kako žive, jer ne postoji drugi način, niti postoji ikakva mogućnost da utiču na taj svet i takav poredak. Nema razloga – "Nije bilo motiva. Nije bilo strasti." – nema preispitivanja, nema moralisanja. Poeov svet je tuđ Poeovom čoveku, ali i Poeov čovek je tuđ drugim ljudim i samom sebi – ali, tako se oni savršeno uklapaju jedno u drugo.

Ipak, nesumnjivo je da u tom svetu postoji neka tajna, neko značenje, smisao, razlog, neko više određenje. U njemu postoji pandeterminizam, sveprožetost duha i materije, i sama granica između telesnog i duhovnog, reči i stvari, više nije neprobojna.

Očigledno je da jurimo napred ka nekom uzbudljivom saznanju – nekoj tajni koja ne sme biti izrečena i do koje dopreti znači propast.

... da sam se sa mukom otresao uverenja da sam to stvorenje što je stajalo preda mnom poznavao u neko davno doba – u nekom beskrajno udaljenom trenutku prošlosti.  

Poeov svet budi osećanja koja se mešaju sa "nejasnim senkama uspomena, sa neobjašnjivim pamćenjem nekakvih drevnih hronika o nepoznatim zemljama i davno prohujalim vremenima". Onima koji žive u običnom svetu, on izgleda kao jedna od njegovih mogućnosti, kao verzija sveta kakav bi mogao da bude kada bi čovek bio otvoren za podsticaje koje inače ne prepoznaje. Običnom čoveku taj svet se čini kao izvrnuta rukavica njegove sopstvene stvarnosti, prožeta poezijom slućene tajne i opipljive jeze. "Prošlost raspoređuje svoje teške nabore oko misli, stvarajući guste dubine nejasnog sećanja."

To je svet u kome je apsolutno moguće zamisliti da istovremeno u Parizu postoji ministar-lopov i orangutan-ubica, i da se neki dvorac survava u močvaru, dok se ubistvo vrši samo zato što je moguće izvršiti ga, a da paralelno, u istom trenutku, mačke postaju oruđe više pravde i osvete, umrle supruge se vraćaju svom voljenom, a bezvremena posada utvarnog broda otkriva neka nova značenja, smisao neke tajne – rešenje svih zagonetki života i svih tajni smrti.

Jelena Katić Živanović

__________________________________

Edgar Allan Poe rodio se 1809. Američki je pripovjedač i lirik. Rano je ostao bez roditelja, pa je odrastao u kući bogata trgovca. On ga je školovao nekoliko godina u Engleskoj. Poslije živi od književnog i novinarskog rada. Bio je sklon neurednom životu, uz to boležljiv, pa nakon smrti mlade supruge ubrzo i on umire, gotovo na ulici. Poeove su priče nastale pod utjecajem engleskog "romana jeze". Redovito opisuje mistične teme te jezovita djela i zločine. Smatraju ih prethodnicama suvremene priče, posebno kriminalističke. Većina ih je u dvjema knjigama: Groteskne pripovjesti i arabeske (1840) i Pripovjesti (1845).

Kao pjesnik, bio je manje plodan. Pisao je pjesme mistično - romantičnog ugođaja i bizarnih motiva. Najpoznatije mu je pjesma Annabel Lee, a najpoznatija poema Gavran.

Najbolje Poove pripovetke narativno su savršene, svaka reč poseduje sopstveni zvuk, efekat, psihološko značenje, a literarni instrumenti dovode do konstituisanja atmosphere straha, klaustofobije, jeze. U Bunaru i klatnu preovlađuje čisti horor, dok se pripovedač bori sa mašinom za ubijanje; Pad kuće Ašer upoznaje nas sa bledim, neurotičnim Roderikom Ašerom, sasvim sličnim živom duhu, i sa ledi Madlenom rastrzanom između egzistencije i ništavila. Posebno treba obratiti pažnju na senzibilitet u ovoj svojevrsnoj parodiji na gotske romane i, delimično autoparodiji. Koristeći se višeznačjem, autor postavlja nekoliko gotovo nerešivih dilema - radi li se o storiji o ludilu, porodičnom prokletstvu ili vampirizmu? Da li je u pitanju košmar ili stvarnost? Jesu li likovi ljudi od krvi i mesa ili priviđenja?

U svakom slučaju, čitajući Poovu sjajnu novelu, bičete potpuno obuzeti autorovom fantastikom.

Što se tiče poezije Edgara Alana Poa, naročito mesto zauzima Gavran gde je smrt opisana u liku lepe, mlade žene.

Uopšte, pisac je, može se reči, bio opsednut temom smrti i vrlo ju je često obrađivao - Eldorado, Crna mačka, Maska crvene smrti, Činjenice o slučaju gospodina Valdemara, Eleonora, Ovalni portret. Poovi junaci nisu duhovi, već pokojnici koji žele da se vrate u život i živi osuđeni na smrt.

Ostala djela: Tomerlan, Groteskne pripovijesti i arabeske, Pripovijesti.

Edgar Allan Poe - Annabel Lee

Edgar Allan Poe - Čovek gomile

Edgar Allan Poe - Crni mačak

Edgar Allan Poe - Gavran

Edgar Allan Poe - Ligeja

Edgar Allan Poe - Maska crvene smrti

Edgar Allan Poe - Ovalni portret

Edgar Allan Poe - Pad kuće Usher

Edgar Allan Poe - Ubistva u ulici Morg

Edgar Allan Poe - William Wilson