Edgar Allan Poe - Ubistva u ulici Morg

Djelo počinje raspravom o analizi i analitičarima na koju se nadovezuje pisanje o šahu i kartanju. Sama radnja počinje kad pisac priča o Monsieur C. Augustu Dupinu kojeg je upoznao u Parizu. On je nizom okolnosti izgubio svoje bogatstvo i jedini luksuz koji je imao u životu su bile knjige. On i pisac dijelili su ljubav prema knjigama.

Upoznali su se u knjižnici te su nakon toga odlučili skupa živjeti u Parizu. Bili su odsječeni od svijeta. Nisu primali posjetitelje i najviše su se voljeli družiti jedan s drugim te s knjigama. Dupin je najviše volio noć i pisac mu se u tome priklonio. Preko dana bi zatvorili prozore i zamračili sve kako bi imali viziju noći, a kad bi mrak pao izašli bi na ulicu te se šetali i pričali.

Dupin je mogao savršeno opaziti i pratiti piščev tok misli. Tako su se jedne noći šetali i šutjeli 15 minuta, a nakon toga samo jednom rečenicom počeo je razgovor o Chantillyju, postolaru koji se okušao u kazalištu te doživio neuspjeh, i taj razgovor doveo je do umorstva u Rue Morgue.

Majka i kćer nađene su mrtve. Leš kćeri koja je bila zadavljena izvučen je iz dimnjaka, a majci je bio grkljan prerezan te joj se glava odvojila od tijela kad je leš pomaknut. Ta priča nalazila se u novinama koji su njih dvojica čitali. Nije bilo naznaka tko je ubojica, a dan kasnije objavljeni su iskazi svjedoka.

Većina njih se podudarala u svemu osim u par stvari. Neki su tvrdili kako se majka bavila proricanjem sudbine, a drugi su to poricali. Oni koji su prvi ušli u kuću u potrazi za majkom i kćeri čuli su dva glasa. Jedan je bio osoran, a drugi prodoran. Svatko je o tome dao drukčiju izjavu. Jedni su tvrdili kako su glasovi pripadali Francuzima, Englezima, a drugi Talijanima.

Nitko ne zna kako su počinitelji izašli iz kuće. Policija je tapkala u mraku jer nisu bili ni sigurni da se radi o ubojstvu. Leš kćeri koja je bila u dimnjaku bio je natučen i izguljen, a majka je imala smrskane kosti i njen grkljan je vjerojatno bio prerezan britvom.

Uhićen je bio Adoplhe Le Bon iako se činilo kako ga ništa ne tereti. Pisac je primijetio kako je Dupina ovaj slučaj počeo zanimati tek kad je u novinama objavljeno da je potencijalni ubojica uhićen jer ga je onda pitao za njegovo mišljenje o ubojstvu. Pisac je, kao i ostatak Pariza, mislio da je ova zagonetka nerješiva. Dupin je kritizirao francusku policiju koja se naveliko hvalila svojim metodama, a po njegovu mišljenju jedina njihova metoda je bila dobar trenutak. Poziva pisca da sami istraže ubojstvo jer mu je Le Bon jednom napravio uslugu na kojoj mu je jako zahvalan. On je poznavao prefekta policije i brzo je dobio potrebna dopuštenja da započnu sami svoju istragu.

Otišli su na mjesto ubojstva i sve pregledali. Piscu nije bila jasna pažnja s kojom je Dupin proučavao kuću. Pisac u kući nije uočio ništa drukčije od onoga što je bilo opisano u novinama.

Dupin je postao šutljiv u vezi ubojstva sve do podneva sljedećeg dana. Njega je zanimalo je li pisac primijetio nešto neobično. Dupin je smatrao kako su novine krive za mišljenje policije kako je ovaj slučaj nerješiv. Novine su navele nedostatak motiva za ubojstvo, različite iskaze o tome kome pripadaju glasovi te zbog toga policija smatra kako ovoj misteriji nema rješenja. Dupin izjavljuje kako će doći ili je već došao do rješenja ovog ubojstva. Pisac je ostao zaprepašten, a Dupin je onda izjavio kako očekuje toga počinitelja ili barem suučesnika. S obzirom da je bilo potrebno njega zadržati kad dođe obojica su uzeli pištolje.

Dupin je nastavio svoj monolog o ubojstvu. Ukazao je piscu na činjenicu kako su se svi složili da je jedan od glasova koji su čuli pripadao Francuzu dok su za drugi imali razna nagađanja, ali ni jedan od svjedoka nije htio reći da taj glas pripada pripadniku njihove zemlje. Svi su uvijek ukazivali na jezik koji nije njihov iako ga možda nikad nisu čuli. Također on je sam shvatio da su počinitelji pobjegli kroz prozor nakon što ih je pomno proučio. Već je sam razradio i način ulaska i način izlaska iz kuće, ali oboje je zahtijevalo veliku spretnost počinitelja. Također je proučio i velike svote novaca koji su ostavljeni u kući i snaga koja je trebala da bi se leš ugurao u dimnjak. Sva njegova zapažanja navode pisca na pomisao da je počinitelj neki luđak iz obližnje bolnice za duševne bolesnike.

Dupin je dokazao njegovo mišljenje netočnim jer bi svjedoci mogli razaznati koje je nacionalnosti luđak i još k tome Dupin je uzeo kosu koja se nalazila u ruci majke. Ta kosa nije nalikovala na ljudsku kosu isto kao što ni otisci na kćerinom vratu nisu bili otisci ljudske ruke. Dupin je svratio piščevu pozornost na članak o orangutanu s Istočnoindijskih otoka čiji otisak ruke odgovara onom na vratu, a dlaka odgovara kosi uzetoj iz majčine ruke. Piscu nije bio jasan misterij o dva čovjeka koja su svjedoci čuli. Dupin je smatrao kako je postojao Francuz koji je znao za ubojstvo, ali je pobjegao iz kuće te također vjeruje kako je orangutan još uvijek na slobodi. On je dao oglas u novine da u svojem stanu ima orangutana koji pripada malteškom mornaru. Do toga zaključka je došao kad je našao vrpcu zavezanu u specifičan čvor koji mornari znaju zavezati, posebice Maltežani.

Njegove sumnje su postale stvarne kada su začuli korake. U njihov stan je ušao mornar u potrazi za svojim orangutanom. Ponudio im je novac kao nagradu za pronalazak životinje. Umjesto novca Dupin je tražio da mu ispriča sve o ubojstvu u Rue Morgue. Otišao je do vrata i zaključao ih, a svoj je pištolj odložio na stol. Mornar im je prepričao kako je ulovio životinju sa svojim prijateljem koji je umro. Nakon njegove smrti on je sakrio orangutana u svoj stan te ga jednog dana ulovio kad je provalio u njegovu sobu te se tamo pokušao brijati vjerojatno zato jer je njega vidio kako to radi.

Kad je on posegnuo za bičem, životinja je pobjegla kroz prozor. Mornar ju je slijedio, a orangutanova pažnja pala je na osvijetljen prozor kuće u Rue Morgue. Tamo se odvilo ubojstvo točno kako ga je Dupin predvidio. Kasnije je vlasnik sam ulovio orangutana, a Le Bon je pušten na slobodu.

Dupin - Taj je mladi gospodin bio iz odlične – štoviše, iz vrlo slavne obitelji, ali je zbog niza nepovoljnih zbivanja spao na takvo siromaštvo da mu je energija njegova značaja potpuno podlegla, te se prestao kretati u svijetu, ili nastojati da ponovno potvrdi imetak... s pomoću najstrože štednje, pokrivao najnužnije životne potrebe. Knjige su mu, zaista, bile jedina raskoš. 

Imao je ekstravagantne navike i najbolje je razmišljao u zamračenoj odaji u kojoj su i usred bijela dana gorjele svijeće. Bio je zaljubljen u noć zbog nje same.

Osebujna analitička sposobnost... Činilo se također da on gorljivo uživa da se njom koristi.

Dupinov imućni prijatelj svojim naivnim pitanjima još nam više pokazuje dosjetljivost Dupina kao glavnog junaka.

Majmun - ... velikog crvenkastožutog orangutana...divovski stas, golema snaga i okretnost, divlja okrutnost i sposobnost oponašanja kojima se ti sisavci odlikuju.

S britvom u ruci potpuno nasapunana, sjedila je pred zrcalom pokušavajući da izvede akciju brijanja. Gospodar je htio orangutana umiriti bičem, no čim je ugledao bič, orangutan je smjesta jurnuo kroz vrata sobe.

Otrgnuta iz svog životnog prostora, bičem tjerana na poslušnost, jadna je životinja bila izbezumljena.

__________________________________

Edgar Allan Poe - Ubistva u ulici Morg

What song the Syrens sang, or what name Achilles assumed when he hid himself among women, although puzzling guestions, are not beyond all conjecture.
Urn Burial Sir Thomas Browne

Pitanja kao što su: kakvu su pesmu pevale sirene, ili kakvo je ime uzeo Ahil kada se sakrio među žene, mada vrlo zamršena, ipak nisu takva da o njima ne možemo bar malo da naslućujuemo.
Sahranjivanje u urne Ser Tomas Braun - Tomas Braun (Browne ser Thomas, 1605-1682) – engleski lekar i književnik

Intelektualne osobine koje se smatraju kao analizatorske same su po sebi vrlo malo pogodne za analizu. Mi ih procenjujemo jedino po njihovim efektima. Mi znamo o njima, između ostalog, i to da su uvek za svog sopstvenika – kada ih ovaj poseduje u preterano velikoj meri izvor najsnažnijeg zadovoljstva. Kao što se jak čovek zanosi svojim telesnim sposobnostima, uživajući u onim vežbama koje izazivaju rad mišića, tako analitičar uživa u duhovnoj aktivnosti koja sve rešava. On izvlači zadovoljstvo čak i iz najbeznačajnijih zanimanja koja dovode do izražaja njegov talent. On voli zagonetke, rebuse, hijeroglife, pokazujući pri rešavanju svake od tih stvari takav stupanj oštroumnosti koji izgleda natprirodan običnom shvatanju. Njegovi rezultati, do kojih je došao pomoću onog što je najhitnije u metodu, izgledaju, u stvari, kao postignuti intuicijom.

Sposobnost rešavanja može mnogo da se pojača matematičkim studijama, a naročito onom njihovom najvišom granom koja se – nepravedno, i uglavnom s obzirom na svoje retrogradne postupke – naziva, par excellence, analitikom. Ipak, proračunavati ne znači samo po sebi i analizirati. I šahista, na primer, čini ono prvo, ne poklanjajući truda drugome. Iz toga sledi da je šah po svom dejstvu na umne osobine veoma pogrešno shvaćen. Ja ne pišem sada raspravu, nego prosto pravim uvod u jednu donekle neobičnu priču pomoću sasvim nadohvat uzetih opažanja; zbog toga koristim priliku i tvrdim da je intenzivnije razmišljanje mnogo više i korisnije upotrebljeno prilikom nerazmetljive igre "dama" nego pri svim istančanim frivolnostima šaha. U njemu, gde figure mogu da se pokreću na razne i čudne načine i imaju razne i promenljive vrednosti, ono što je samo komplikovano pogrešno je shvaćeno (ne tako retka pogreška) kao duboko. Pritom se zahteva vrlo mnogo pažnje. Ako ona popusti za trenutak, učini se omaška usled koje dolazi ili do teškoća ili do poraza. Pošto su mogućni potezi ne samo raznovrsni nego i vrlo složeni, povećana je mogućnost da se učine takve omaške. I u devet slučajeva od deset pobeđuje ne oštroumniji, nego usredsređeniji igrač. U "damama", naprotiv, gde su potezi jednovrsni i imaju samo malo varijanata, mogućnosti da se učini omaška su manje, i pošto je sama pažnja srazmerno nezauzeta, sve prednosti koje jedan od igrača stekne, stečene su većom oštroumnošću. Da budem manje apstraktan – zamislimo igru "dama" u kojoj bi figure bile svedene na četiri kralja i u kojoj, naravno, ne bismo mogli da očekujemo nikakve omaške. Jasno je da u ovom slučaju pobedu može da odluči (pošto su igrači u svemu izjednačeni) samo neki recherche (recherche (franc.) – redak, neobičan) potez, rezultat vrlo jakog umnog naprezanja. Pošto je lišen uobičajenih preimućstava, analitičar se udubljuje u duh svoga protivnika, stavlja se na taj način u njegov položaj i, ne tako retko, primeti odjednom jedini način (ponekad zaista neverovatno prost) pomoću koga može da navede protivnika da pogreši ili da rđavo izračuna.

Vist je odavno bio zapažen po svom uticaju na ono što se naziva sposobnošću preračunavanja; poznato je da su ljudi vrlo visokih intelektualnih sposobnosti na izgled neobjašnjivo uživali u njemu, dok su šah izbegavali kao površan. Bez sumnje nema nijedne igre slične vrste koja tako mnogo iziskuje sposobnost analize. Najbolji šahista na svetu možda je samo nešto malo više nego najbolji igrač šaha. Ali veština u vistu nagoveštava u čoveku sposobnost da uspe u svim onim važnim poduhvatima u kojima se um bori protiv uma. Kada kažem veština, mislim na ono savršenstvo u igri koje uključuje uočavanje svih izvora iz kojih može da proizađe ispravna nadmoćnost. Ovi izvori nisu samo mnogostruki nego i raznoliki, i često leže u takvim dubinama misli da su potpuno nedostupni običnom razumevanju. Pažljivo posmatrati znači tačno zapamtiti; i, dotle, usredsređeni šahista biće dobar za vist, a Hojlova (Edmond Hojl (E. Hoyle, 1672-1769) – engleski pisac "traktata" o kartaškim igrama) pravila (koja se zasnivaju jedino na mehanizmu same igre) dovoljno i opšte shvatljiva. I tako, imati dobro pamćenje i "držati se knjige" su stvari koje se smatraju obično kao skup svega što je potrebno za dobro igranje. Ali se veština analitičara pokazuje baš u stvarima koje su izvan granica običnog pravila. On, ćuteći, vrši mnoštvo posmatranja i zaključaka. To možda čine i njegovi saigrači; razlika u obimu dobijenog saznanja ne leži toliko u tačnosti zaključka koliko u kakvoći posmatranja.

Neophodno je znati šta da se posmatra. Naš se igrač uopšte ne ograničava, niti odbacuje, zbog toga što je predmet posmatranja sama igra, izvođenje zaključaka iz stvari koje nemaju neposredne veze sa njom. On posmatra izraz lica svog partnera i upoređuje ga pažljivo sa izrazom svakog od protivnika. On posmatra način ređanja karata kod svakog igrača i često računa adut po adut, i sliku po sliku, iz pogleda koje na njih baca njihov sopstvenik. On zapaža svaku promenu na licu u toku igre i pronalazi osnovnu misao iz razlika u izrazima sigurnosti, iznenađenja, likovanja ili žalosti. Po načinu uzimanja štiha on sudi da li će osoba koja ga uzima uzeti i sledeći. On poznaje potez "blefa" po načinu na koji je karta bačena na sto. Jedna slučajna ili neoprezna reč, nehotično ispuštanje ili okretanje karte, sa bojazni ili bezbrižnošću koje prate pokušaj da se ona sakrije; brojanje štihova i način na koji se oni redaju; zbunjenost, oklevanje, žustrina ili strepnja – sve to pruža njegovom na izgled intuitivnom zapažanju podatke o pravom stanju stvari. Pošto su odigrana dva-tri kruga, on već potpuno poznaje šta ko ima u ruci, i otada pa nadalje baca svoje karte sa tako određenim ciljem kao da ostatak društva igra sa otvorenim kartama.

Moć analiziranja ne sme da se pobrka sa običnim oštroumljem; jer dok analitičar mora neminovno da bude oštrouman, oštrouman čovek je često upadljivo nesposoban za anali-ziranje. Stvaralačka sposobnost, odnosno sposobnost za kombinovanje, kojom se često ispoljava oštroumlje i kojoj su frenolozi (ja verujem, pogrešno) pripisali poseban organ, smatrajući je urođenom, nalazila se tako često kod ljudi čija se umna sposobnost inače graničila sa idiotizmom, da je to privuklo opštu pažnju onih koji su pisali o duhu. Između oštroumnosti i sposobnosti za analizu postoji, u stvari, mnogo veća razlika nego između sanjarenja i mašte, koji su čak vrlo sličnog karaktera. Doći ćemo, u stvari, do toga da je oštrouman čovek uvek sanjar, a onaj koji je zaista sposoban da zamišlja uvek je analitičar.

Sledeća priča će se u neku ruku pokazati čitaocu u svetlosti razlaganja o baš iznetim tvrđenjima.

Boraveći u Parizu u proleće i jedan deo jeseni 18.., upoznao sam se tamo sa izvesnim gospodinom T. S. Ogistom Dipenom. Ovaj mladi čovek bio je rodom iz jedne odlične – zaista poznate porodice, ali je raznim neprijatnim događajima bio doveden do takvog siromaštva da je popustila i snaga njegovog karaktera, i on je prestao da se kreće u društvu i da se brine o tome da povrati svoje imanje. Blagodareći ljubaznosti svojih poverilaca, ostao mu je još jedan mali deo očevine; pomoću prihoda koje je imao od toga uspevao je, uz najveću štednju, da pribavi sebi ono što je neophodno za život, ne uznemiravajući se zbog onog što bi bilo suvišno. Knjige su, u stvari, bile jedini njegov luksuz, a u Parizu se one lako dobijaju.

Naš prvi susret bio je u jednoj mračnoj knjižari u ulici Monmartr, gde nas je ta slučajnost što smo tražili istu, vrlo retku i vrednu pažnje knjigu, dovela u bliži dodir. Mi smo se redovno viđali.

Mene je veoma zainteresovala mala porodična istorija koju mi je on podrobno ispričao sa svom onom otvorenošću u koju se Francuz upušta kad god je on lično tema razgovora. Iznenadio me je takođe i ogroman opseg onoga što je on čitao; najviše od svega mi je uzbudila dušu divlja žestina i živahna svežina njegove mašte. Tražeći u Parizu baš te predmete koje sam tada tražio, osetio sam da će mi društvo takvog čoveka biti od neocenjive vrednosti; to osećanje sam mu iskreno poverio. Najzad je bilo uređeno da stanujemo zajedno za vreme mog boravka u tom gradu. Pošto su moje materijalne prilike bile nešto bolje nego njegove, bilo mi je dopušteno da o svom trošku zakupim i snabdem nameštajem, u stilu koji je odgovarao prilično čudnoj sumornosti naše zajedničke naravi, jednu trošnu i čudnu zgradu, odavno napuštenu zbog nekih praznoverica u koje nismo hteli da ulazimo, zgradu koja je sklona padu stajala u jednom povučenom i turobnom delu predgrađa Sen-Žermen.

Da je svetu bio poznat naš način života na ovom mestu, smatrali bi nas za luđake – istina, možda za bezopasne ludake. Naša usamljenost je bila potpuna.

Nismo primali posetioce. U stvari, mesto u koje smo se bili povukli čuvali smo kao tajnu od mog ranijeg društva; Dipen je još pre mnogo godina prestao da poznaje ikog ili da ga iko poznaje u Parizu. Mi smo postojali samo za sebe.

Jedna ćudljivost moga prijatelja (jer kako bih inače to nazvao?) bila je što se zaljubio u Noć zbog nje same; i ja sam mirno primio tu bizarrerie (bizarrerie franc. – nastranost) kao i sve ostale, prepuštajući se njegovim divljim ćudima sa potpunim abandon (abandon franc. – prepuštanje, podavanje). Crno božanstvo nije moglo neprekidno da boravi sa nama; ali mi smo mogli da veštački stvaramo njeno prisustvo. U ranu zoru zatvarali smo sve masivne kapke na našoj staroj zgradi i palili smo dve sveće koje su, jako namirisane, bacale samo najavetinjskije i najslabije zrake svetlosti. Pomoću toga smo onda predavali svoje duše snovima – čitajući, pišući, ili razgovarajući, dok nas sat ne bi opomenuo da dolazi prava Tama. Tada smo izlazili na ulicu, ruku pod ruku, nastavljajući dnevne razgovore ili lutajući nadaleko i naširoko do u pozne časove, tražeći među fantastičnim svetlostima i senkama gusto naseljenog grada ono beskrajno duhovno uzbuđenje koje može da pruži mimo posmatranje.

Tada nisam mogao a da ne primetim i da se ne divim neobičnoj analizatorskoj sposobnosti Dipena (mada sam mogao to da očekujem s obzirom na njegovu bogatu maštu). Izgledalo je da i on neverovatno uživa da se u tome vežba – iako ne baš da se time i razmeće – i nije se ustručavao da prizna koliko mu zadovoljstva to pričinjava. On mi se hvalio uz dubok, prigušen smeh da većina ljudi u odnosu na njega ima prozore na grudima; takva tvrđenja rado bi propratio neposrednim i zadivljujućim dokazima svog prisnog poznavanja moje ličnosti. Njegovo ponašanje u takvim trenucima bilo je hladno i odsutno; oči su mu bile bezizrazne, dok bi mu se glas, obično pun tenor, povišavao i zvučao obesno da nije bilo promišljenosti i potpune jasnoće u izražavanju. Posmatrajući ga u takvom raspoloženju, ja sam se često u mislima bavio starom filozofijom o dvojnosti duše, i zabavljao sam se zamišljajući dvostrukog Dipena – jednog koji stvara i drugog koji razlaže.

Nemojte da pretpostavite na osnovu ovoga što sam baš rekao da pričam neku misteriju ili da pišem neku bajku. Ovo što sam opisao bilo je u tom Francuzu prosto proizvod razdražene ili možda bolesne inteligencije. Ali jedan primer će najbolje da predstavi prirodu njegovih primedaba u to vreme.

Lutali smo jedne noći niz jednu dugu prljavu ulicu u blizini Pale-Roajala. Pošto smo obojica očevidno bili zadubljeni u misli, nijedan od nas nije progovorio ni reči najmanje petnaest minuta. Odjednom Dipen prekide ćutanje ovim rečima: – On je vrlo mali čovek, to je istina, i bolje bi pristajao u Théâtre des Variétés. (Théâtre des Variétés franc. – pozorište sa "zabavnim" programom) – O tome nema sumnje – odgovorih nesvesno, i ne primećujući odmah (toliko sam bio zanet u razmišljanje) čudnovat način na koji je govornik uskladio svoje misli sa mojima. Jedan trenutak docnije ja sam se pribrao i moje čuđenje je bilo ogromno.

– Dipene – rekoh ozbiljno – ovo je izvan granica moga shvatanja. Bez oklevanja mogu da ti kažem da sam zaprepašćen i da jedva mogu da verujem svojim čulima.

Kako je moguće da ti znaš da sam mislio o...? Ovde zastadoh da bih otklonio svaku sumnju o tome da li on zaista zna o kome sam mislio.

– O Šantijiu – reče on – zašto zastaješ? Ti si u sebi primetio da je on zbog svog malog rasta nepogodan za tragediju.

To je bilo tačno ono što je sačinjavalo predmet mojih razmišljanja. Šantiji je bio quandam (quondam lat. – nekadašnji) krpa iz ulice Sen-Deni koji je, poludevši za pozornicom, pokušao da igra ulogu Kserksa u Krebijonovoj istoimenoj tragediji, i bio je ismejan za svoj trud.
– Reci mi, za ime boga – uzviknuh – metod, ako ga uopšte ima, pomoću koga si bio u stanju da u vezi sa ovom stvari prodreš u moju dušu. U stvari, ja sam bio još zaprepašćeniji nego što sam hteo da pokažem.
– To te je onaj prodavač voća – odgovori moj prijatelj – doveo do zaključka da taj krpač donova nije bio dovoljno visok za Kserksa et id genus omne (et id genus omne lat. – i taj celi rod). – Prodavač voća! Ti me iznenađuješ – ja ne znam nikakvog prodavca voća.
– Čovek koji se sudario sa tobom kada smo ulazili u ovu ulicu – otprilike pre petnaest minuta.
Tada sam se prisetio zaista da me je jedan prodavač voća koji je nosio na glavi veliku korpu jabuka slučajno skoro oborio dok smo prelazili iz ulice S... u ovu gde smo sada stajali; ali kakve je to imalo veze sa Šantijiem nisam mogao da razumem.

U Dipenu ne beše ni truni šarlatanstva.

– Ja ću ti objasniti – reče on – i da bi mogao sve jasno da razumeš, prvo ćemo pratiti unazad tok tvojih misli od trenutka kada sam ti se ja obratio do onoga kada smo se sreli sa pomenutim prodavcem voća. Glavnije karike u lancu su ove – Šantiji, Orion, dr Nikol, Epikur, stereotomija, ulično kamenje, prodavač voća.

Malo je onih ljudi koji se nisu u neko doba svoga života zabavljali time da prate unazad korake kojima su došli do nekih naročitih zaključaka. Ta vrsta zanimanja je često vrlo interesantna; i onaj koji to pokuša prvi put je začuđen prividno ogromnom razdaljinom i nepovezanošću između početne tačke i cilja.

Kakvo je onda moralo da bude moje zaprepašćenje kada sam čuo Francuza da je onako progovorio, i kada nisam mogao a da ne priznam da je kazao istinu. On je nastavio: – Mi smo govorili o konjima, ako se dobro sećam, baš pre nego što smo izašli iz ulice S... To je bila poslednja stvar o kojoj smo govorili. Kada smo prelazili ovu ulicu, jedan pro-davač voća, sa velikom korpom na glavi, prošavši žurno pored nas, gurnuo te je na gomilu kamenja za popločavanje, koje je bilo nagomilano na mestu gde se opravljao put. Ti si stao na jedan od rasturenih komada, okliznuo si se, lako uvinuo članak, izgledao si ljut ili natmuren, promrmljao nekoliko reči, okrenuo se i pogledao gomilu, a zatim nastavio put ćuteći. Ja nisam naročito obraćao pažnju na to šta ti radiš, ali posmatranje je postalo za mene u poslednje vreme nešto neophodno.

– Ti si gledao stalno u zemlju – bacajući poglede, sa zlovoljnim izrazom, na rupe i pukotine u kaldrmi (tako da sam video da još uvek misliš na kamenje), dok nismo stigli do male aleje zvane Lamartin, koja je bila popločana, za probu, naslaganim i jedna za drugu pričvršćenim drvenim kockama. Tada se tvoje lice razvedrilo, i primećujući da ti se usne pokreću jasno mi je bilo da si promrmljao reč "stereotomija", izraz koji se afektivno upotrebljava za takvu vrstu pločnika. Znao sam da ne možeš da kažeš u sebi "stereotomija", a da ne pomisliš na atome, i time i na Epikurovu teoriju; a pošto sam ti ja spomenuo, kada smo nedavno razgovarali o tom predmetu, kako su čudno, i sa kako malo činjenica, neodređena nagađanja ovog plemenitog Grka odgovarala zaključcima poznije maglovite kosmogonije, osećao sam da nećeš moći da ne baciš pogled gore na velikumaglinu u Orionu, i očekivao sam svakako da to uradiš. Ti si pogledao gore, i ja sam bio siguran da sam tačno pratio tvoje korake. A u onoj zajedljivoj tiradi o Šantijiu koja je izašla u jučerašnjem Musée satiričar, praveći neke nepristojne aluzije na krupnu promenu imena time što j e obukao cipele na visoku štiklu, citirao je jedan latinski stih o kome smo često razgovarali.

Mislim na stih: Perdidit antiguum litera prima sonum (lat. Izgubio je stari glas prvim delom). Ja sam ti bio rekao da se to odnosi na Orion, što se ranije pisalo Urion, a zbog izvesnih zajedničkih primedbi u vezi sa ovim objašnjenjem bio sam svestan da nećeš da ga zaboraviš. Prema tome, bilo je jasno da nećeš propustiti da dovedeš u vezu ove dve misli – o Orionu i Šantijiu. Da si ih doveo u vezu, video sam po načinu na koji si se osmehnuo. Mislio si na žrtvovanje jadnog krpe. Dotle si se držao pogureno, a tada sam video da si se uspravio u svoj svojoj visini. Tada sam bio siguran da misliš na mali Šantijiev stas. Na tom mestu sam prekinuo tvoja razmišljanja primedbom da bi, pošto je zaista bio vrlo mali čovek, taj Šantiji pristajao u Théâtre des Variétés.

Posle kratkog vremena prelistavali smo jednom večernje izdanje Gazette des Tribunaux, kada sledeći članak privuče našu pažnju: "Neobična ubistva: – Jutros oko tri časa stanovnike četvrti Sen Roš trgao je iz sna niz užasnih krikova koji su očevidno dolazili sa četvrtog sprata jedne kuće u ulici Morg, u kojoj su, kao što je bilo poznato, stanovale jedino izvesna gospođa L'Epanej i njena kći, gospođica Kamij L'Epanej. Posle izvesnog zadržavanja, prouzrokovanog neuspešnim pokušajem da se uđe u zgradu na uobičajen način, ulazna vrata su provaljena jednom polugom, i osam do deset suseda ušlo je u kuću u pratnji dva žandarma. U to vreme krici su bili prestali, ali, dok je grupa jurila uz prvi deo stepenica, začula su se dva ili više grubih glasova u ljutitoj svađi, koji su, kako je izgledalo, dopirali iz gornjeg dela kuće. Kad su ljudi stigli do drugog odmorišta, i ovi zvuči su prestali: zavladala je potpuna tišina. Grupa se rasturila i ljudi su žurno pošli iz sobe u sobu. Kada su stigli u prostranu zadnju sobu na četvrtom spratu (čija su vrata, poš-to su nađena zaključana, sa ključem iznutra, nasilno otvorena), ukazao se jedan prizor koji je ispunio sve prisutne koliko užasom toliko i zaprepašćenjem.

Stanje bio u divljem neredu; nameštaj je bio polomljen i razbacan na sve strane. Tu su se nalazili samo krevetski nogari sa kojih je dušek bio skinut i bačen nasred poda. Na jednoj stolici ležao je brijač umrljah krvlju. Na ognjištu kamina behu dva-tri duga i debela pramena sede kose takođe umazana krvlju, i – kako je izgledalo – iščupana iz korena. Na podu su nađena četiri napoleona, naušnica od topaza, tri velike srebrne kašike, tri manje od metal d'Alger (metal d'Alger franc. – alžirski metal, lažno srebro), i dve vrećice u kojima je bilo oko četiri hiljade zlatnih franaka. Fioke pisaćeg stola koji je stajao u uglu bile su otvorene i očigledno opljačkane, mada je mnogo predmeta još uvek ostalo u njima. Mali gvozdeni sef nađen je pod dušekom (ne pod nogarima). Bio je otvoren, sa ključem još uvek u poklopcu. U njemu nije bilo ničega osim nekoliko starih pisama i drugih hartija od male vrednosti.

Od gospođe L'Epanej ne beše ni traga, ali pošto je primećena neobična količina čađi u kaminu, potražili su u dimnjaku i (užasno je i reći!) odatle su izvukli, glavom nadole, leš kćeri, koji je bio u tom položaju uguran prilično duboko u uzan otvor. Telo je bilo potpuno toplo. Prilikom pregleda primećena su mnoga odrana mesta, bez sumnje prouzrokovana nasilnim guranjem tela u dimnjak i njegovim izvlačenjem otuda. Na licu je bilo mnogo oštrih ogrebotina, a na vratu tamnih modrica i dubokih tragova noktiju, kao da je pokojnica bila zadavljena.

Postoje temeljno pretražila svaki deo kuće, ne našavši ništa više, grupa je krenula u malo popločano dvorište u zadnjem delu kuće gde je ležao leš stare gospođe, sa vratom tako potpuno presečenim da je, pri pokušaju da je podignu, glava potpuno otpala. I glava i telo su bili strahovito unakaženi, a naročito telo, tako da je jedva imalo neke sličnosti sa ljudskim bićem.

Verujemo da zasada još nije pronađen ni najmanji trag koji bi vodio rešenju ove strahovite misterije." Sutradan su novine donele ovaj specijalni dodatak: "Tragedija u ulici Morg. – Mnoge ličnosti bile su saslušane u vezi sa ovom najneobičnijom i strahovitom aferom (reč 'affaire' nema još u Francuskoj ono neozbiljno značenje koje je stekla kod nas), ali ipak ništa nije izašlo na videlo što bi bacilo na nju neku svetlost. Ovde dajemo sav materijal sa saslušavanja svedoka: Polin Dibur, pralja, izjavljuje da je poznavala obe pokojnice tri godine, jer je celo to vreme prala kod njih rublje. Izgledalo je da se stara gospođa i njena kći dobro slažu – bile su nežne jedna prema drugoj. Dobro su je plaćale. Ne može da kaže ništa o njihovom načinu života i sredstvima za život. Veruje da je gospođa L'Epanej proricala sudbinu da bi se izdržavala. Kružili su glasovi da ima sakrivenog novca. Nikad nije srela strane osobe u kući kad je svraćala po rublje ili ga nosila kući. Sigurna je da kod njih nije bio zaposlen niko od posluge. Izgleda da nije bilo nameštaja ni u jednom delu kuće osim na četvrtom spratu.

Pjer Moro, prodavač duvana, izjavljuje da je redovno prodavao male količine duvana i burmuta gospođi L'Epanej skoro četiri godine. Rođen je u susedstvu i tu je stalno živeo. Pokojnica i njena kći stanovale su više od šest godina u kući u kojoj su nađeni leševi. Ranije je u njoj stanovao jedan zlatar koji je izdavao gornje sobe raznim ljudima. Kuća je sopstvenost gospođe L'Epanej. Ona nije bila zadovoljna zbog toga što je njen zakupac upropašćavao sobe, i uselila se u njih sama, odbijajući da izda ijedan deo. Stara gospođa bila je detinjasta. Svedok je video ćerku nekih pet-šest puta za vreme tih šest godina. Njih dve su živele preterano povučenim životom; govorilo se da imaju novca. Čuo je kako se priča među susedima da gospođa L'Epanej proriče sudbinu – on u to ne veruje. Nije nikad video nikog da ulazi na vrata osim stare gospođe i njene kćeri, nosača – jednom ili dvaput, i lekara – nekih osam ili deset puta.

Mnoge druge ličnosti, susedi, svedočili su u istom smislu. Nisu spominjali da iko posećuje tu kuću. Nije bilo poznato da li postoje živi srodnici gospođe L'Epanej i njene kćeri. Kapci na prozorima s lica retko su otvarani. Oni na zadnjem delu kuće bili su uvek zatvoreni, osim onih na velikoj zadnjoj sobi na četvrtom spratu. Kuća je bila dobra, ne mnogo stara.

Isidor Mise, žandarm, izjavljuje da je bio pozvanu kuću oko tri sata ujutru i da je našao pred vratima dvadeset do trideset osoba koje su pokušavale da uđu. Nasilno je najzad otvorio vrata bajonetom – a ne polugom. Nije imao mnogo teškoća prilikom otvaranja s obzirom da su vrata bila dvokrilna, odnosno na sklapanje, i nisu bila zašipljena ni gore ni dole. Krici su trajali sve dok vrata nisu bila provaljena, a zatim su odjednom prestali. Izgledalo je kao da su to krici neke osobe (ili osoba) u užasnoj agoniji, bili su glasni i dugi, a ne kratki i brzi. Svedok je prvi krenuo uz stepenice. Kad je stigao na prvo odmorište, čuo je dva glasa koji su se glasno i ljutito svađala – jedan je bio potmuo, a drugi mnogo piskaviji, vrlo čudan glas. Mogao je da razazna nekoliko reči izgovorenih prvim glasom, koji je pripadao nekom Francuzu. Siguran je da to nije bio ženski glas. Razaznao je reč sacre i diable (sacre, diable, franc. – proklet; do đavola). Piskav glas je pripadao nekom strancu. Nije siguran da lije bio muški ili ženski. Nije mogao da razume šta je rečeno, ali misli da je jezik bio španski. Stanje u kome su zatekli sobu i tela opisao je ovaj svedok isto kao što smo ga mi opisali juče.

Anri Dival, sused, po zanimanju kujundžija, izjavljuje da je bio u grupi koja je prva ušla u kuću. U svemu se slaže sa svedočenjem Nisea. Čim su probili ulaz, oni su ponovo zatvorili vrata da bi zadržali gomilu ljudi koja se vrlo brzo sakupljala uprkos poznom času. Piskavi glas, po mišljenju ovog svedoka, pripadao je nekom Italijanu. Siguran je da nije bio francuski. Nije sasvim uveren da je bio muški glas. Mogao je da bude i ženski. Ne zna italijanski.

Nije mogao da razume reči, ali je ubeđen po intonaciji da je govornik bio Italijan. Poznavao je gospođu L'Epanej i njenu ćerku. Razgovarao je sa obema često. Siguran je da piskav glas nije bio glas nijedne od pokojnica.

B... Odenhajmer, gostioničar. Ovaj svedok dao je dobrovoljno iskaz. Pošto ne govori francuski, ispitivanje preko tumača. Rodom je iz Amsterdama. Prolazio je pored kuće kada su se čuli krici. Oni su trajali nekoliko minuta – verovatno deset. Bili su dugi i glasni – vrlo jezivi i bolni. Bio je među onima koji su ušli u zgradu. Slaže se sa prethodnim iskazom u svakom pogledu osim u jednom. Siguran je da je piskav glas pripadao čoveku – Francuzu. Nije mogao da razume izgovorene reči. One su bile glasne i brze – neujednačene, izgovorene očigledno u strahu i u ljutini. Glas je bio grub – ne toliko piskav, koliko grub. Ne bi mogao da ga nazove piskavim. Potmuli glas je neprestano ponavljao sacre, diable i jedanput mon Dieu (mon Dieu franc. – bože moj).

Žil Minjo, iz firme "Minjo i Sinovi", ulica Deloren. On je stariji Minjo. Gospođa L'Epanej je imala izvesnu imovinu. Imala je svoj tekući račun u toj banci od proleća godine... (osam godina ranije). Često je ulagala manje sume. Nije izdala nijedan ček, izuzev tri dana pred smrt, kada je lično izuzela sumu od četiri hiljade franaka. Ova suma bila je isplaćena u zlatu, i jedan činovnik je poslan njenoj kući sa novcem.

Adolf Le Bon, činovnik kod firme "Mmjo i Sinovi", izjavljuje da je pomenutog dana oko podne dopratio gospođu L'Epanej do njenog stana, noseći četiri hiljade franaka u dve vrećice. Kada su se vrata otvorila, pojavila se gospođica L'Epanej i uzela iz njegovih ruku jednu vrećicu, dok ga je stara gospođa oslobodila druge. Onda se on poklonio i otišao odatle. Nije video nikoga na ulici u to vreme. Ulica je sporedna – vrlo pusta.

Vilijam Berd, krojač, izjavljuje da je bio jedan iz grupe koja je ušla u kuću. On je Englez. Živi u Parizu dve godine. Bio je jedan od prvih koji su se popeli uz stepenice. Čuo je glasove koji su se svađali. Potmuli glas je bio glas Francuza. Mogao je da razabere ne-koliko reči, ali ne može sada da se seti svih. Čuo je jasno sacre i mon Dieu. U jednom trenutku se čuo zvuk kao da se nekoliko osoba gušaju – zvuk nekog grebanja i rvanja. Piskavi glas je bio vrlo glasan, glasniji od potmulog. Siguran je da to nije bio glas Engleza. Izgleda da je bio glas Nemca. Možda je bio ženski. Svedok ne razume nemački.

Četiri od gorepomenuta svedoka, kada su bili ponovo pozvani, izjavili su da su vrata sobe u kojoj je nađeno telo gospođice L'Epanej bila zaključana iznutra kada je grupa stigla do njih. Sve je bilo potpuno mimo – nije bilo jecanja niti ikakvih šumova. Kada su provalili vrata, nisu videli nikoga. Prozori, i na zadnjoj i na prednjoj sobi, bili su spušteni i čvrsto zatvoreni iznutra. Vrata između soba bila su zatvorena, ali ne zaključana. Vrata koja su vodila iz prednje sobe u hodnik bila su zaključana, sa ključem iznutra. Vrata od jedne male sobe u prednjem delu kuće, na četvrtom spratu, na početku hodnika, bila su odškrinuta. Ova soba bila je pretrpana starim posteljama, sanducima i sličnim. Sve je pažljivo rasklopljeno i pretraženo. Nije ostao ni santimetar nekog dela kuće koji nije pažljivo pretresen. Provukli su i četke kroz dimnjake, i nagore i nadole. Kuća ima četiri sprata, sa mansardama. Badža na krovu bila je čvrsto zakovana – izgleda da nije bila otvarana godinama. Vreme koje je proteklo od trenutka kada su se čuli glasovi koji su se svađali pa do onog kada su provaljena vrata na sobi, različito je ocenjeno od strane svedoka. Neki su smatrali da je bilo kratko, oko tri minuta, – a neki da je bilo dugo, oko pet minuta. Vrata su otvorena sa teškoćom.

Alfonzo Gardo, preduzimač, izjavljuje da stanije u ulici Morg. Rodom je Španac. Bio je u grupi koja je ušla u kuću. Nije nastavio uz stepenice. Nervozan je i bojao se posledica uzbune. Čuo je glasove koji se svađaju. Potmuli glas pripadao je nekom Francuzu. Nije mogao da razume šta je rečeno. Piskavi glas bio je glas Engleza – u to je siguran. Ne razume engleski, ali je sudio po intonaciji.
Alberto Montani, poslastičar, izjavljuje da je bio među prvima koji su se popeli uz stepenice. Čuo je pomenute glasove. Potmuli glas pripadao je Francuzu.

Razumeo je nekoliko reči. Izgleda da je govornik nekog grdio. Nije mogao da razabere reči izgovorene piskavim glasom. Ovaj je govorio brzo i neujednačeno. Svedok misli da je to glas nekog Rusa. Potvrđuje opšti iskaz. Italijan je. Nikad nije razgovarao sa nekim Rusom.

Nekoliko svedoka, ponovo pozvanih, posvedočili su da su dimnjaci svih soba na četvrtom spratu bili suviše uzani da bi kroz njih moglo da prođe ljudsko biće.

Po "četkama" podrazumevale su se valjkaste četke, kao one koje upotrebljavaju dimničari. Ove četke provučene su kroz svaki dimnjak u kući. Nema nekog zadnjeg prolaza kojim je neko mogao da siđe dok se grupa pela uz stepenice. Telo gospođice L'Epanej bilo je ugurano u dimnjak tako snažno da nisu mogli da ga izvuku dok četvorica ili petorica ljudi iz grupe nisu ujedinili svoje snage.

Pol Dima, lekar, izjavljuje da je pred zoru bio pozvan da pregleda tela. Oba tela su tada ležala na sargiji krevetskih nogara u sobi gde je nađena gospođica L'Epanej. Leš mlade devojke bio je pun modrica i ogrebotina. Činjenica da je bio uguran u dimnjak dovoljno objašnjava ovu pojavu. Vrat je bio jako izgreban.

Odmah ispod brade bilo je nekoliko dubokih ogrebotina, zajedno sa mnogo modrih mesta koja su očigledno bila otisci prstiju. Lice je bilo užasno potamnelo, a oči iskolačene. Jezik je bio delimično progrižen. Na trbuhu je otkrivena velika modrica, izazvana po svoj prilici pritiskom kolena. Po mišljenju g. Dime, gospođicu L'Epanej zadavila je izvesna nepoznata osoba ili osobe. Leš majke bio je strahovito unakažen. Sve kosti desne noge i ruke bile su više-manje zdrobljene. Leva cevanica bila je slomljena, a takođe i sva rebra na levoj strani. Celo telo bilo je puno strašnih modrica i potamnelo. Nije moguće reći kako su povrede nanesene. Teška drvena batina ili debela gvozdena šipka ili stolica – svaki veliki, težak i tup predmet izazvao bi takve posledice ako bi njim rukovao neki vrlo snažan čovek. Nijedna žena nije mogla da nanese takve udarce nikakvim oružjem. Pokojničina glava, kada su je videli svedoci, bila je potpuno odvojena od tela i takođe većim delom smrvljena. Grlo je očigledno presečeno nekim vrlo oštrim oruđem – verovatno brijačem.

Aleksander Etjen, hirurg, bio je pozvan sa g. Dimom da pregleda tela. Potvrđuje iskaz i mišljenje g. Dime.

Mada je još nekoliko drugih ličnosti ispitano, nije izvučen nikakav podatak koji bi bio od važnosti. Ubistvo tako tajanstveno i tako zamršeno u svojim pojedinostima nije nikad ranije izvršeno u Parizu – ako je uopšte ubistvo i izvršeno. Policija je potpuno u neprilici – okolnosti su sasvim neuobičajene za ovakvu vrstu stvari. Pri svem tom nema ni traga nekoj polaznoj tački za rešenje ovog slučaja".

Večernje izdanje novina konstatovalo je da najživlje uzbuđenje vlada još uvek u četvrti Sen Roš – da su pomenute sobe ponovo pažljivo pregledane, da su izvršena nova saslušanja svedoka, ali sve bez uspeha. Jedna naknadna vest je, međutim, javljala da je Adolf Le Bon uhapšen i zatvoren – mada ga, izgleda, nije teretilo ništa osim već izloženih činjenica.

Izgledalo je da Dipena neobično zanima razvoj ove afere – bar sam tako mogao da zaključim po njegovom držanju, s obzirom da on sam nije davao nikakve izjave.

Tek posle objavljivanja vesti da je Le Bon uhapšen, upitao me je za mišljenje o tim ubistvima. Ja sam jedino mogao da se sa celim Parizom složim u zaključku da je to nerešiva misterija. Nisam video načina na koji bi bilo moguće da se traga za ubicom.

– Mi ne smemo da sudimo o tome da li ima načina – reče Dipen – samo prema glavnim crtama dobijenim prilikom saslušavanja. Pariška policija, toliko hvaljena zbog svoje pronicljivosti, u stvari je samo vešta i ništa više. U njihovim postupcima nema drugog metoda osim metoda trenutka. Oni se razmeću svojim preciznim merenjem podataka, ali ono, ne tako retko, toliko rđavo odgovara predmetima na koje se odnosi da nas podseća na gospodina Žurdena (Žurden – glavno lice iz komedije "Građanin plemić"), koji traži svoju robe de chambre – pour mieux entendre la musigue (franc. – Sobni kaput, da bi mogao udobnije slušati muziku). Rezultati postignuti takvim merenjem često su iznenađujući, ali su u većini slučajeva postignuti samo običnom marljivošću. Kada ne mogu da se koriste ove osobine, računica ispada pogrešna.

Vidok (Fransoa-Ežen Vidok Vidocq, 1775-1857 – šef bezbednosti koji je prethodno bio zločinac. Napisao Memoare), na primer, bio je dobar pogađač i uporan čovek. Ali, bez vaspitane misli, on je neprekidno lutao baš zbog same žestine svojih istraživanja. On je narušavao viziju time što je držao predmet suviše blizu. Mogao je, možda, da vidi jedno ili dva mesta neobično jasno, ali je postupajući tako neminovno gubio iz vida stvar kao celinu. Prema tome, postoji i takav slučaj kada je čovek preterano dubok. Istina se ne nalazi uvek u samom izvoru. U stvari, ja verujem da je ona, ukoliko se radi o nekom važnijem saznanju, uvek na površini.

Istina ne leži u dolinama gde je tražimo, već na vrhovima planina gde se nalazimo. Načini na koje grešimo i poreklo te vrste pogrešaka tipični su prilikom posmatranja nebeskih tela. Kad pogledamo zvezdu letimično, kad je posmatramo iskosa, okrenuvši prema njoj spoljašnji deo mrežnjače (koji je za slabe svetlosne utiske osetljiviji nego unutrašnji), onda je vidimo jasno – bolje možemo da ocenima njen sjaj – sjaj koji postaje sve nejasniji ukoliko se više okrećemo licem potpuno prema njoj. Veći broj zrakova u stvari pada na oko u drugom slučaju, ali u prvom postoji profinjenija sposobnost primanja. Preteranim produbljivanjem mi zamrsimo i slabimo misao; i moguće je učiniti da čak i sama Venera iščezne sa nebeskog svoda ako je posmatramo suviše uporno, suviše usredsređeno, ili suviše neposredno.

Što se tiče ovih ubistava, hajdemo da tamo prvo lično izvršimo neka istraživanja pre nego što stvorimo mišljenje o njima. Istraživanje će da nam pruži zabavu (pomislih da je taj izraz čudan tako primenjen, ali ne rekoh ništa), a pored toga le Bon mi je jednom učinio uslugu za koju sam mu zahvalan. Otići ćemo da vidimo sobe svojim očima. Ja poznajem G..., prefekta policije, tako da neću imati teškoća pri dobijanju potrebne dozvole.

Dobili smo dozvolu i odmah otišli u ulicu Morg. To je jedan od onih bednih prolaza koji povezuju ulicu Rišelje i ulicu Sen-Roš. Bilo je kasno popodne kada smo stigli do nje, pošto je ova četvrt vrlo udaljena od one u kojoj smo mi stanovali. Kuću smo lako pronašli, jer je bilo još uvek mnogo ljudi koji su sa suprotne strane ulice piljili u zatvorene kapke sa bespredmetnom radoznalošću. Bila je to obična pariška kuća, sa kapijom pored koje se sa jedne strane nalazila kao neka staklena stražara sa jednim pokretnim oknom, a koja je služila kao portirska loža. Pre no što smo ušli prvo smo otišli uz ulicu, zaokrenuti u jednu aleju, a zatim ponovo zaokrenuvši prošli pored zadnje strane kuće – dok je Dipen za to vreme posmatrao celo susedstvo, a isto tako i samu kuću, sa najpodrobnijom pažnjom za koju ja nisam mogao da nađem naročitog razloga. Pošto smo se vratili istim putem, stigli smo ponovo pred zgradu, zazvonili i, pošto smo pokazali svoje potvrde, agenti koji su bili na dužnosti pustili su nas da uđemo. Popeli smo se gore – u sobu gde je bilo nađeno telo gospođice L'Epanej i gde su obe pokojnice još uvek ležale. Nered u sobi bio je, kao i obično, ostavljen netaknut. Ja nisam video ništa osim onog što je već bilo objavljeno u Gazette des Tribunaux. Dipen je pažljivo posmatrao sve – ne izuzimajući ni tela žrtava. Zatim smo otišli u druge sobe, pa onda u dvorište; jedan žandarm nas je svuda pratio. Istraživanje nas je zadržalo do mraka, kada smo krenuli kući. Usput je moj prijatelj ušao za trenutak u prostorije jednog od dnevnih listova.

Ja sam već rekao da su ćudi moga prijatelja bile raznovrsne i que je les ménageais (franc – Da sam prema njima imao obzira): jer ovo ne može da se izrazi na engleskom. Tako je i sad ćudljivo izbegavao svaki razgovor o tom predmetu, ubistvu, sve do sutradan u podne. Tada me je iznenada upitao da li sam primetio išta neobično u prizoru zločina.

Bilo je nečega u načinu na koji je on naglasio reč "neobično", što je učinilo da zadrhtim i na znajući zašto.

– Ne, ništa neobično – rekao sam – ništa više, bar, od onoga što smo obojica videli objavljeno u novinama.
– Gazette – odgovori on – nije se udubila, bojim se, u neuobičajenu strahotu cele stvari. Ali ostavimo na stranu nekorisna mišljenja tog članka. Izgleda mi da ovu misteriju smatraju nerešivom baš iz onog razloga zbog koga bi trebalo da se smatra da će se lako resiti – time mislim na preteranost celog slučaja.

Policija je zbunjena prividnim nepostojanjem motiva – ne za samo ubistvo, nego za strahotu ubistva. Oni su dovedeni u zabunu takođe i prividnom nemogućnošću da se pomiri činjenica da su se čuli glasovi koji su se svađali sa činjenicom da niko nije otkriven na spratu osim ubijene gospođice L'Epanej, i da nije bilo načina da se izađe a da to ne primeti grupa ljudi koja se pela.

Divlji nered u sobi, leš uguran glavom nadole u dimnjak, užasno unakaženo telo stare gospođe, sva ova razmatranja zajedno sa onim koja su već pomenuta i sa drugima koje nije potrebno da pominjem, bila su dovoljna da paralizuju snage, dovodeći potpuno u nepriliku hvaljenu pronicljivost vladinih agenata.

Oni su pali u grubu, ali uobičajenu grešku time što su pobrkali neobično sa zagonetnim. Ali baš tim skretanjem iz oblasti običnog razum napipa svoj put u traženju istine, ako ga uopšte napipa. U istraživanjima kao što su ova koja sad vršimo ne treba toliko pitati "šta se desilo" koliko "šta se desilo što se nikad ranije nije desilo". U stvari, lakoća sa kojom ću ja doći, ili sam došao, do rešenja ove misterije je u pravoj srazmeri sa njenom prividnom nerešivošću u očima policije.
Ja sam u nemom čuđenju buljio u govornika.

– Očekujem – nastavi on gledajući prema vratima našeg stana – ja sada očekujem jednu ličnost koja, iako možda sama nije izvršilac ovog zločina, mora da bude donekle umešana u njegovo izvršenje, verovatno je da je nevina u pogledu najgoreg dela izvršenog zločina. Nadam se da je moja pretpostavka tačna jer se na njoj zasniva moje očekivanje da ću da rešim celu zagonetku. Očekujem tog čoveka ovde – u ovoj sobi – svakog trenutka. Istina, on može i da ne dođe, ali je verovatno da će doći. Ako dođe, biće potrebno da ga zadržimo. Evo pištolja; a mi obojica znamo kako ćemo da ih upotrebimo ako okolnosti budu zahtevale njihovu upotrebu.

Uzeh pištolje jedva svestan toga šta činim i jedva verujući u ono što sam čuo, dok je Dipen nastavio potpuno kao da govori samom sebi. Ja sam već pominjao njegovo odsutno ponašanje u takvim trenucima. Njegov govor je bio upućen meni, ali njegov glas, mada ni u kom slučaju glasan, imao je onakvu intonaciju kakvu ima glas čoveka koji govori nekome ko je vrlo udaljen. Njegove oči, praznog izraza, gledale su samo u zid.

– Da glasovi koje je grupa na stepenicama čula kako se svađaju – reče on – nisu bili glasovi onih žena, potpuno je dokazano svedočenjem. To odstranjuje od nas svaku sumnju o pitanju da li je stara gospođa mogla prvo da ubije ćerku, a zatim da izvrši samoubistvo. Ja govorim o ovoj pretpostavci uglavnom za ljubav metoda, jer snaga gospođe L'Epanej bila bi potpuno nedovoljna za to da ugura leš svoje kćeri u dimnjak onako kao što je pronađen; priroda rana na njenom sopstvenom telu potpuno isključuje misao o samoubistvu. Ubistvo je, dakle, izvršio neko treći; a glasovi tih osoba bili su oni koje su ljudi čuli kako se svađaju. Dozvoli mi sad da ti skrenem pažnju ne na celo svedočenje u vezi s tim glasovima, nego na ono što je neobično u tom svedočenju. Da li si primetio išta neobično u njemu?

Ja primetih da, dok su se svi svedoci slagali u pretpostavci da je potmuli glas bio glas Francuza, dotle je bilo mnogo razilaženja u pogledu piskavog, ili – kako ga je jedan svedok nazvao – grubog glasa.

– To je samo svedočenje – rekao je Dipen – ali to nije ono što je neobično u njemu. Ti nisi primetio ništa karakteristično. A ipak, bilo je nečeg što je trebalo zapaziti. Svedoci, kao što si ti primetio, slagali su se u pitanju potmulog glasa. Tu su bili jednodušni. Ali u pogledu piskavog glasa neobično nije to što se nisu složili, već to što su ga Italijan, Englez, Španac, Holanđanin i Francuz, pokušavajući da ga opišu, predstavili, svaki od njih, kao glas nekog stranca. Svako je siguran da to nije bio glas nekog njegovog zemljaka. Svako ga sravnjuje ne sa glasom nekog pripadnika narodnosti čiji jezik on govori, nego baš obrnuto. Francuz pretpostavlja da je to glas Španca, i "mogao je da razume neke reči da je znao – španski". Holanđanin zastupa mišljenje da je to bio glas Francuza; ali mi nalazimo objavljeno da je "pošto ne razume francuski, ovaj svedok ispitivan preko tuma-ča". Enlez misli da je to glas Nemca, a "ne razume nemački". Španac je "siguran" da je to glas Engleza, ali "sudi samo po intonaciji", jer ne zna engleski. Italijan veruje da je to glas Rusa, ali "nikad nije razgovarao sa nekim Rusom". Čak se ni

Francuz ne slaže sa prvim i siguran je da glas pripada nekom Italijanu, ali "pošto ne poznaje taj jezik" on je, kao i Španac, "ubeđen u to sudeći po intonaciji". E pa, kako je čudnovato neuobičajen morao da bude taj o kome su mogla da budu dobijena takva svedočenja! – i u čijim tonovima stanovnici pet velikih evropskih zemalja nisu mogli da otkriju ničeg poznatog! Ti ćeš reći da je to mogao da bude glas nekog Azijata – ili Afrikanca. U Parizu nema mnogo ni Azijata ni Afrikanaca; ali, ne poričući taj zaključak, ja ću ti samo skrenuti pažnju na tri tačke. Jedan svedok je opisao glas kao "grub pre nego piskav". Dva druga svedoka predstavila su ga kao "brz i neujednačen". Nijedan svedok nije spomenuo da je razumeo ma kakve reči – ma kakve zvuke koji bi ličili na reči.

– Ja ne znam – nastavio je Dipen – koliko sam uticao dosad na to da ti sve ovo shvatiš, ali mogu mirno da kažem da je pravilno izvođenje zaključaka već samo iz ovog dela svedočenja – dela koji se odnosi na potmuo i piskav glas – dovoljno samo po sebi da rodi sumnju koja će dati pravac celom daljem razvoju istraživanja ove misterije. Rekao sam "pravilno izvođenje zaključaka", ali time nije potpuno izraženo ono što mislim. Imao sam nameru da stavim do znanja da je takvo izvođenje zaključaka jedino pravimo, i da sumnja neminovno proizlazi iz njega kao jedini rezultat. Šta je, pak, ta sumnja, to neću još da kažem.

Ja jedino želim da imaš na umu da je meni lično ona bila dovoljna da dâ konačan oblik – izvestan smer – mojim istraživanjima u sobi.

– Prenesimo se sad, u mislima, u tu sobu. Šta ćemo tamo prvo da potražimo? Način na koji su izašle ubice. Neću preterati ako kažem da nijedan od nas ne veruje u natprirodne pojave. Gospođu i gospođicu L'Epanej nisu ubili duhovi. Izvršioci ovog dela bili su opipljivi i pobegli su na opipljiv način. Ali kako? Srećom, postoji samo jedan način da se razmišlja o ovom pitanju, i taj način mora da nas dovede do krajnjeg zaključka. Ispitajmo, jedan po jedan, sve moguće načine na koje je moglo da se izađe. Jasno je da su ubice bile u sobi u kojoj je nađena gospođica L'Epanej, ili bar u sobi do nje, kada se grupa pela uz stepenice. Znači da treba da tražimo izlaze samo iz te dve prostorije. Policija je ispitala podove, tavanice i zidove u svim pravcima. Nikakav tajni izlaz nije mogao da promakne njihovoj pažnji. Ali nemajući poverenja u njihove oči, ja sam ispitivao svojim sopstvenim. Zaista, nije bilo tajnih izlaza. Vrata koja vode iz soba u hodnik bila su čvrsto zaključana, sa ključevima iznutra. Pređimo na dimnjake. Kroz njihov otvor, mada su oni – kao obično – široki osam do deset stopa, ne bi moglo da prođe ni telo veće mačke. Postoje, dakle, potpuno nemoguće da se izađe na pomenuti način, ostali su nam još prozori. Kroz one na prednjoj sobi niko ne bi mogao da pobegne a da ga ne primeti gomila ljudi na ulici. Ubice su, dakle, morale da izađu kroz prozore na zadnjoj sobi. Sada, kada smo došli do tog zaključka na ovako nesumnjiv način, onda ga mi, kao mislioci, ne treba da odbacimo zbog prividne nemogućnosti.

Nama je samo ostalo da dokažemo da ta prividna nemogućnost u stvarnosti nije takva.

– Ima dva prozora na toj sobi. Jedan nije zaklonjen nameštajem i ceo se vidi. Donji deo drugoga zaklonjen je jednim glomaznim krevetom koji je gurnut sasvim uz njega. Prvi je bio čvrsto zatvoren iznutra. On se odupro najvećem naporu onih koji su pokušali da ga otvore. U njegovom okviru, levo, bila je burgijom probušena velika rupa i jedan vrlo jak klin bio je ukucan u nju skoro do kraja.

Prilikom ispitivanja drugog prozora nađeno je da je i u njega na sličan način bio ukucan sličan klin; a snažan pokušaj da se taj prozor podigne takođe nije uspeo. Policija se tada potpuno osvedočila da nije bilo moguće izaći tim pravcem. I zbog toga su smatrali za suvišno da vade klinove i da otvaraju prozore.

– Moje ispitivanje bilo je nešto podrobnije, i to iz razloga koji sam baš izneo – zato što sam znao da se baš na tom mestu mora dokazati da sve prividne nemogućnosti nisu takve u stvari.
– Nastavio sam tako da razmišljam – a posteriori (a posteriori lat. – unazad, od posledica ka uzroku). Ubice jesu pobegle kroz jedan od ovih prozora. A postoje tako, oni nisu mogli da ponovo pričvrste prozor iznutra onako kao što su ovi zatečeni – taj zaključak zaustavio je svojom očevidnošću ispitivanja policije u ovom delu kuće. A ipak, prozori su bili pričvršćeni.

Oni su, dakle, morali da imaju sposobnost da se sami učvrste. Ovaj se zaključak nije mogao izbeći. Ja sam prišao nezaklonjenom prozoru, sa izvesnom teškoćom izvukao klin, i pokušao da podignem prozor. On se odupro svim mojim naporima, kao što sam i očekivao. Sada sam znao da mora da postoji neka skrivena opruga; i ovo podudaranje sa mojom zamisli uverilo me je da su bar moje pretpostavke bile tačne, ma kako da su okolnosti u vezi sa klinovima još uvek izgledale tajanstvene! Pažljivo tražeći, otkrio sam ubrzo skrivenu oprugu. Pritisnuo sam je i, zadovoljan ovim otkrićem, prestao da dižem prozor.

– Vratio sam tada klin na njegovo mesto i pažljivo ga posmatrao. Osoba koja bi izašla kroz prozor mogla bi da ga zatvori i opruga bi se zakačila; ali klin ne bi mogao da se vrati na svoje mesto! Zaključak je bio jednostavan i ponovo je suzio polje mog istraživanja. Ubice su morale da pobegnu kroz drugi prozor.

Pretpostavljajući, dakle, da su opruge na oba prozora jednake, što je bilo verovatno, morala je da se pronađe neka razlika u klinovima, ili bar u načinu na koji su oni učvršćeni. Popeo sam se na sargiju na krevetskim nogarima i pogledao sam preko ivice kreveta pažljivo drugi prozor. Zavukavši ruku iza krevetske daske, odmah sam otkrio i pritisnuo oprugu, koja je bila, kao što sam pretpostavljao, istovetna sa susednom. Tada sam pogledao klin. On je bio isto tako jak kao i onaj drugi i pričvršćen prividno na isti način, zakucan skoro do kraja.

– Ti ćeš možda reći da sam bio doveden u zabunu; ali ako to misliš, onda mora da si pogrešno shvatio prirodu indukcije. Da upotrebim sportski izraz, nijednom nisam bio "u neprilici". Ni za trenutak nisam izgubio trag. Ni na jednoj kariki lanca nije bilo mane. Ja sam pratio tajnu do njenog krajnjeg ishoda, a taj ishod bio je klin. On je, rekao sam, u svakom pogledu izgledao isto kao i njegov drug u susednom prozoru; ali ova činjenica je bila potpuno beznačajna (ma kako izgledala definitivna) ako se uzme u obzir da se baš u toj tački nalazilo rešenje. "Mora da nešto nije u redu", rekoh, "sa tim klinom". Dodirnuo sam ga, i glava, sa jednim delom samog klina, ostala mi je u ruci. Vrh klina ostao je u ruci u kojoj se bio slomio. Prelom je bio već star (jer su mu ivice bile prevučene rđom) i verovatno je bio prouzrokovan udarcem čekića koji je delimično zario glavu u gornji deo osnove rama. Ja sam tada pažljivo namestio ponovo glavu klina na zupčasti prelom sa koga sam ga uzeo, i njegova sličnost sa neslomljenim klinom bila je potpuna – pukotina se nije videla. Pritisnuvši oprugu, pažljivo sam podigao prozor nekoliko santimetara; glava klina popela se takođe, ostajući u svome ležištu. Zatvorio sam prozor i klin je opet potpuno ličio na neslomljen.

– Zagonetka je, dotle, bila sada rešena. Ubica je pobegao kroz prozor koji se nalazio iznad kreveta. Kako se ovaj prozor spustio sam od sebe posle izlaska ubice (ili je možda namerno zatvoren), poluga ga je pričvrstila; policija je to što je prozor bio pričvršćen pomoću poluge rđavo shvatila kao da je bio pričvršćen pomoću klina – na taj način su dalja ispitivanja smatrana nepotrebnim.

– Sledeće pitanje je način silaska. O njemu sam dovoljno saznao kada sam s tobom obilazio oko zgrade. Otprilike pet i po stopa daleko od pomenutog prozora prolazi jedan gromobran. Sa tog gromobrana nikom ne bi bilo moguće ni da stigne do prozora, a i da ne govorimo o tome da uđe kroz njega. Ali ja sam primetio da su kapci na četvrtom spratu pripadali naročitoj vrsti koju pariški stolari nazivaju jerrades – vrsti koja se danas retko upotrebljava, ali može često da se vidi na vrlo starim kućama u Lionu i Bordou. Ti kapci imaju oblik običnih vrata (jednokrilnih, a ne dvokrilnih), sem što im je donji deo rešetkast ili isprepletan te tako čovek može vrlo zgodno da se uhvati za njega rukama. U našem slučaju ovi kapci su široki dobre tri i po stope. Kada smo ih posmatrali sa zadnje strane kuće, oba su bila poluotvorena – odnosno, stajali su prema zidu pod pravim uglom.

– Verovatno je da je policija, isto kao i ja, ispitivala zadnji deo kuće; ali ako ga je ispitivala, ona nije primetila – gledajući te ferrades tako pod pravim uglom – koliko su one široke ili, u svakom slučaju, propustila je da tome pokloni dužnu pažnju. U stvari, pošto se jednom zadovoljila zaključkom da tim putem nije moglo da se izađe, ona je, naravno, tu izvršila vrlo površno ispitivanje. Meni je, pak, bilo jasno da će kapci na prozoru koji je iznad kreveta, ako se otvore širom do zida, dopirati dve stope daleko od gromobrana. Bi-lo je takođe jasno da bi se uz vrlo neobično naprezanje i hrabrost moglo da uđe kroz pro-zor sa gromobrana. Dohvativši rukom na razdaljinu od dve i po stope (mi sada pretpos-tavljamo da je kapak širom otvoren), zločinac je mogao čvrsto da se uhvati za njegov re-šetkasti deo. Pošto se odvojio od gromobrana, postavio noge sigurno na zid i skočio hrabro sa njega, on je mogao da zaljulja kapak tako da se ovaj zatvori i, ako zamislimo da je prozor u to vreme bio otvoren, mogao je čak i sam da se ubaci u sobu.

– Zahtevam od tebe da naročito imaš na umu da sam govorio o vrlo neobičnom stupnju naprezanja koji je bio potreban da bi se uspelo u tako smelom i teškom poduhvatu. Moja je namera da ti pokažem, prvo, da je bilo moguće da se stvar izvede; ali, drugo i najvažnije, želim da utisnem u tvoju svest sasvim izvanredan, skoro natprirodan karakter one okretnosti koja je tako nešto mogla da izvede.

– Ti ćeš bez sumnje reći, upotrebljavajući pravnički jezik, – da ja treba "da bih razjasnio slučaj" pre da potcenjujem nego da ističem potpunu ocenu te aktivnosti koja je bila potrebna u ovom slučaju. To je možda običaj kod pravnika, ali nije praksa zdravog razuma. Moj krajnji cilj je jedino istina. Moja neposredna namera je da te navedem na to da povežeš tu vrlo neobičnu okretnost o kojoj sam upravo govorio sa onim vrlo vrlo čudnovato piskavim (ili grubim) i neujednačenim glasom, u pitanju čije narodnosti se ni dve ličnosti međusobno nisu složile i u čijem izražavanju nisu mogle da otkriju nikakve razumljive slogove.

Kod tih reči proletela mi je kroz glavu neodređena i upola stvorena slika onoga što je zamislio Dipen. Izgledalo mi je da sam na pragu shvatanja, ali bez snage da shvatim, kao što se ljudi nekad nađu na samoj ivici sećanja, ali nisu sposobni da se prisete. Moj prijatelj nastavi da govori.

– Ti ćeš videti – reče on – da sam ja pitanje izlaska zamenio pitanjem ulaska. Namera mi je bila da prikažem da je i jedno i drugo izvršeno na isti način i na istom mestu. Vratimo se sada unutrašnjosti sobe. Pogledajmo kako izgleda. Fioke pisaćeg stola, rečeno je, bile su opljačkane, mada su mnogi komadi odeće ostali u njima. Ovakav zaključak je apsurdan. To je, u stvari, samo nagađanje – vrlo glupo nagađanje – i ništa više. Kako možemo da znamo da stvari nađene u fiokama nisu sve koje su se u njima nalazile? Gospođa L'Epanej i njena ćerka živele su krajnje povučeno – nisu imale društva i retko su izlazile – nije im bilo potrebno da često menjaju odeću. Ono što je nađeno bilo je u najmanju ruku isto tako dobrog kvaliteta kao i svako drugo koje bi mogle da imaju ove dame. Ako je lopov odneo nešto, zašto nije odneo ono što je najbolje – zašto nije odneo sve? Jednom reči, zašto je ostavio četiri hiljade zlatnih franaka da bi se natovario zamotu-ljkom rublja? Zlato je bilo ostavljeno. Skoro cela suma koju je pomenuo gospodin Minjo, bankar, nađena je u vrećicama na podu. Zbog toga želim da odstraniš iz misli pogrešnu ideju o motivu koju je stvorio u mozgu policije onaj deo svedočenja u kome se govori o novcu predatom pred kućnim vratima. Koincidencije deset puta upadljivije od ove (predavanje novca i ubistvo koje je izvršeno tri dana docnije nad osobama koje su taj novac primile) dešavaju se svima nama svaki čas u životu a ne privlače čak ni trenutnu pažnju. Koincidencije su, uopšte, veliki kamen spoticanja na putu one vrste mislilaca koji su odgojeni ne znajući ništa o teoriji verovatnoće – onoj teoriji kojoj najveličanstveniji predmeti ljudskog istraživanja imaju da zahvale za svoje otkriće. U ovom slučaju, da je zlato nestalo, činjenica da je predato tri dana ranije bila bi nešto više od koincidencija. Ona bi išla u prilog toj ideji o motivu. Ali s obzirom na stvarne okolnosti u ovom slučaju, ako pretpostavimo da je zlato motiv za izvršenje ovog zločina, moramo takođe da zamislimo i da je izvršilac tako neodlučan glupak da je mogao da napusti i svoje zlato i svoj motiv.

– Imajući sad stalno na umu ove tačke na koje sam ti obratio pažnju – neobičan glas, neuobičajena okretnost i zbunjujuće odsustvo motiva u tako izuzetno užasnom ubistvu kao što je ovo – bacimo pogled na samo ubijanje. Jedna žena zadavljena je golim rukama i ugurana u dimnjak glavom nadole. Obične ubice se ne služe takvim načinom ubijanja, a najmanje od svega tako postupaju sa žrtvom. Priznaćeš da je u tom postupku – što je leš uguran u dimnjak – bilo nečeg krajnje preteranog – nečeg što nikako ne može da se pomiri sa našim opštim pojmovima o ljudskim postupcima, čak i ako pretpostaviš da su izvršioci bili najizopačeniji ljudi. Pomisli, takođe, kako je ogromna morala da bude ta snaga koja je mogla da gurne telo nagore u takav otvor, i to tako jako da je ujedinjena snaga nekoliko osoba jedva bila dovoljna da ga izvuče nadole!

– Osvrnimo se sada na druge znake koji pokazuju da je upotrebljena jedna tako čudnovata snaga. U kaminu su nađeni debeli pramenovi, vrlo debeli pramenovi – sede kose. Oni su bili iščupani iz korena. Ti si svestan kolika je snaga potrebna da se iščupa iz glave čak i dvadeset ili trideset dlaka zajedno. Video si te pramenove isto tako dobro kao i ja. Na njihovim korenima (grozan prizor) nalazili su se komadi mesa sa lobanje – siguran dokaz ogromne snage koja je bila upotrebljena da se iščupa možda pola miliona dlaka odjednom. Vrat stare gospođe nije bio obično presečen, već je glava bila potpuno odvo-jena od tela – a oruđe je bilo običan brijač. Ja želim da obratiš pažnju i na surovo divljaš-tvo ovih postupaka. Ovde ne govorim o modricama na telu gospođe L'Epanej.

Gospodin Dima i njegov časni pomagač gospodin Etjen izjavili su da su one bile nanete nekim tupim oruđem; dotle su ova gospoda bila u pravu. Tupo oruđe bilo je očevidno kameni pločnik dvorišta na koji je žrtva pala sa onog prozora pored koga je bio krevet. Ova misao, ma kako sada izgledala jednostavna, nije pala na um policiji iz istog razloga zbog koga nisu primetili ni širinu kapaka – a to je zato što se, zbog slučaja sa klinovima, njihova pažnja hermetički zatvorila za mogućnost da su prozori uopšte bili otvarani. Ako sada, na sve to, još dobro razmisliš o čudnom neredu u sobi, došli smo dotle da možemo da povežemo zamisli o zapanjujućoj spretnosti, nadljudskoj snazi, surovom divljaštvu, kasapljenju bez motiva, grotesknom užasu koji je potpuno stran ljudskim bićima, i o glasu koji je zvučao strano u ušima ljudi mnogih narodnosti i u kome nije bilo uopšte jasnog i razumljivog izgovaranja slogova. Šta je, dakle, zaključak iz svega toga? Kakav sam utisak učinio na tvoju maštu?

Osetio sam kako sam se naježio kada mi je Dipen postavio pitanje.
– Neki luđak – rekao sam – izvršio je to delo, neki pobesneo manijak koji je pobegao iz obližnje ludnice.
– U izvesnom smislu – odgovori on – tvoja misao nije neprimenljiva, ali glasovi luđaka, čak i u njihovim najdivljijim nastupima, nikad ne bi ličili na onaj neobični glas koji su ljudi čuli na stepeništu. Luđaci pripadaju nekoj narodnosti, i njihov govor, ma kako da su reči u njemu neskladne, uvek ima skladnosti u izgovaranju slogova. Pored toga, kosa luđaka ne izgleda kao ova koju držim u ruci. Izvukao sam ovaj čuperak iz zgrčenih prstiju gospođe L'Epanej. Kaži mi šta možeš da zaključiš o njemu?
– Dipen – rekoh ja, sad već sasvim ljut – ova kosa je sasvim neobična – to nije ljudska kosa.
– Ja nisam ni tvrdio da jeste – reče on – ali pre nego što odlučimo o tome, ja bih želeo da baciš pogled na malu skicu koju sam nacrtao ovde na hartiji.

To je verna slika onoga što je u jednom delu svedočenja bilo opisano kao "tamne modrice" i "duboki zarezi noktiju" na vratu gospođice L'Epanej, a u drugom delu (u svedočenju g. Dime i Etjena) kao "niz modrih mesta koji su očevidno otisci prstiju".

– Primetićeš – nastavio je moj prijatelj, raširivši hartiju ispred nas na stolu – da ovaj crtež u nama stvara predstavu jednog čvrstog i sigurnog stiska.

Ne primećuje se nikakvo pomicanje prstiju. Svaki prst je zadržao – verovatno do smrti žrtve – užasan stisak kojim se u početku zario. Pokušaj sada da staviš sve prste u isto vreme u odgovarajuće otiske.

Uzalud sam pokušao.
– Mi možda ne sudimo sasvim ispravno o toj stvari – reče on – hartija je raširena po ravnoj površini, a ljudski vrat je valjkast. Evo jedne drvene oblice čiji je obim otprilike isti kao i obim vrata. Obavij crtež oko njega i pokušaj ponovo.
Tako sam i uradio; ali teškoća je bila još očiglednija nego ranije. – Ovo – rekoh ja – nije otisak ljudske ruke.
– Pročitaj sada – odgovori Dipen – ovaj odlomak od Kivijea (Žorž Kivije, Cuvier Georges, 1769-1832 – francuski zoolog, tvorac uporedne anatomije i paleontologije). To je bio podroban anatomski i potpun opisni izveštaj o velikom riđem orangutanu sa Istočnoindijskih Ostrva. Džinovski rast, neobična snaga i aktivnost, divlja okrutnost i naklonost ka podražavanju koje srećemo kod ovih sisara, dovoljno su svima poznate.

Ja sam odjednom shvatio sam užas ovog ubistva.

– Opis prstiju – rekoh, kada sam završio čitanje – potpuno se podudara sa ovim crtežom. Vidim da nijedna životinja, sem orangutana, vrste koja je ovde pomenuta, ne bi mogla da ostavi otiske kao ove što si ih ti nacrtao, Ovaj čuperak riđe dlake, takođe, istovetan je sa osobinama sa dlakom Kivijeove životinje. Ali ja ne mogu da razumem pojedinosti ove užasne misterije. A uz to, čula su se dva glasa koja su se svađala, a jedan od njih bio je neosporno glas nekog Francuza.

– To je istina, i ti se svakako sećaš onog izraza koji su, skoro jednodušno, svi svedoci pripisali tom glasu – izraza mon Dieu! Ovaj izraz je, s obzirom na okolnosti, bio tačno okarakterisan od strane jednog od svedoka (Montanija, poslastičara) kao izraz prekorevanja ili optužbe. Zbog toga sam, uglavnom, na tim dvema rečima i zasnovao sve svoje nade da ću potpuno da rešim zagonetku.

Jedan Francuz je znao za ubistvo. Moguće je – ustvari, čak je i više nego verovatno – da je on potpuno nevin u pogledu učešća u krvavim delima koja su se desila. Orangutan je mogao da mu pomogne. Čovek je mogao da ga prati do sobe, ali usled uzbune koja je nastala nije više mogao da ga uhvati. Životinja je još uvek na slobodi. Neću da nastavim ova nagađanja – jer nemam pravo da ih nazovem nekako drukčije – zbog toga što su maglovita razmišljanja na kojima su ova nagađanja zasnovana jedva dovoljno duboka da ih prihvati i moj sopstveni razum, te zbog toga ne mogu da očekujem da ću ih učiniti razumljivim za druge. Mi ćemo ih, dakle, nazvati nagađanjima i govorićemo o njima kao takvima. Ako je pomenuti Francuz zaista, kao što ja pretpostavljam, nevin u tim užasima, ovaj oglas koji sam predao prošle noći kada smo se vraćali kući u redakciju Le Monde (lista koji je posvećen interesima brodarstva i koji je mnogo tražen među brodarima) dovešće ga u naš stan.

On mi pruži jednu hartiju i ja pročitah sledeće: "Uhvaćen – u Bulonjskoj šumi rano ujutru... ovim. (jutra kada se desilo ubistvo) vrlo veliki, riđ orangutan, vrste sa ostrva Bornea. Sopstvenik (za koga je ustanovljeno da je mornar i da pripada malteškoj lađi) može ponovo da dobije životinju čim je bude dovoljno identifikovao i platio sitnije troškove prouzrokovane njenim hvatanjem i čuvanjem. Javiti se u ulicu... br..., predgrađe Sen-Žermen, treći sprat".

– Kako je moguće – upitao sam, – da znaš da je taj čovek mornar i da pripada malteškoj lađi?
– Ja to ne znam, – reče Dipen, – ja li to nisam siguran. Međutim, evo jednog malog komada trake koja je, sudeći po obliku i umašćenosti, očevidno bila upotrebljavana za vezivanje jednog od onih dugačkih perčina koje mornari toliko vole. Štaviše, ovakav čvor malo ko osim mornara i ume da veže, a naročito je svojstven Maltežanima. Ja sam našao traku u podnožju gromobrana. Ona nije mogla da pripada ni jednoj od pokojnica. Dakle, ako sam na kraju i pogrešio, zaključivši prema ovoj traci da je Francuz bio mornar sa malteške lađe, ipak nisam ničemu naškodio kada sam objavio onakav oglas. Ako sam u zabludi, on će samo pretpostavljati da sam bio zaveden nekim okolnostima koje se neće truditi da istražuje. Ali ako sam u pravu, postignut je najvažniji cilj. Pošto zna za ubistvo, mada je nevin, Francuz će naravno oklevati da odgovori na oglas – da zatraži orangutana. On će ovako da razmišlja: "Ja sam nevin; ja sam siromašan; moj orangutan je skupocen – predstavlja sam za sebe imetak za čoveka moga položaja – zašto bih ga ja izgubio uobražavajući da postoji neka opasnost? On je tu na dohvatu moje ruke. Nađen je u Bulonjskoj šumi – na velikoj razdaljini od mesta ubistva. Kako može uopšte da se posumnja da je nesvesna životinja izvršila to delo?

Policija se nalazi u neprilici – nije uspela da pronađe ni najmanji trag. Čak i da su pratili životinju, nemoguće bi bilo da dokažu da ja znam za ubistvo, ili da me umešaju u zločin zbog toga što znam za njega. A povrh svega, znaju za mene. Onaj ko je dao oglas označio me je kao vlasnika životinje. Ja nisam siguran do kojih granica ide njegovo znanje. Ako propustim da zatražim tako skupocenu imovinu, za koju se zna da je imam, ja ću u najmanju ruku izložiti sumnji životinju. Odgovoriću na oglas, uzeću orangutana i čuvaću ga zatvorenog dok stvar ne legne. U tom trenutku začusmo korake na stepenicama.

– Drži pištolje spremne – reče Dipen – ali ih ne upotrebljavaj niti pokazuj ako ti ja ne dam znak.

Spoljna vrata na kući ostavili smo otvorena, tako da je posetilac ušao ne zvoneći i popeo se nekoliko stepenica. Ali tada je izgledalo kao da okleva. Onda smo ga čuli kako silazi. Dipen je upravo bio brzo krenuo prema vratima, kada smo ga ponovo čuli da se penje. Ovaj put se nije vratio, već se odlučno popeo i lupnuo na vrata od naše sobe.

– Slobodno – rekao je Dipen veselim i srdačnim glasom.

Čovek je ušao. Bio je očigledno mornar – visoka, snažna i mišićava osoba sa izvesnim prkosnim izrazom lica, ne sasvim neprivlačnim. Njegovo lice, jako preplanulo, bilo je više od pola zaklonjeno zaliscima i brkovima. Imao je pri sebi ogromnu hrastovu batinu, ali je inače izgledao nenaoružan. Poklonio se nezgrapno i poželeo "dobro veče" sa francuskim naglaskom koji je, malo neufchatelski, ipak dovoljno pokazivao njegovo pariško poreklo.

– Sedi, prijatelju – reče Dipen. – Pretpostavljam da si došao zbog orangutana. Časti mi, skoro ti zavidim što ga imaš; upadljivo lepa i besumnje vrlo skupocena životinja. Koliko pretpostavljaš da ima godina?

Mornar uzdahnu duboko, sa izrazom čoveka koji je oslobođen nepodnošljivog tereta, a zatim odgovori pouzdanim glasom: – Ne bih mogao da kažem – ali ne može da bude stariji od četiri ili pet godina. Je li tu kod vas?

– Ne, nije nam bilo zgodno da ga čuvamo ovde. On je u konjušnici u ulici Dibur, tu u blizini. Možeš da ga uzmeš sutra ujutru. Ti si naravno spreman da dokažeš svoje vlasništvo?

– Naravno da jesam, gospodine.
– Biće mi žao da se rastanem od njega – reče Dipen.
– Ja ne mislim da je trebalo da se mučite ni za što – reče čovek – ja to ne očekujem. Rado ću da platim nagradu za nalaženje životinje – to jest, u razumnim granicama.
– E pa – odgovori moj prijatelj – to je sve vrlo lepo, zaista. Pusti me da razmislim – šta da zatražim? Oh, reći ću ti. Neka moja nagrada bude ovo: daćeš mi sva obaveštenja koja možeš o ubistvima u ulici Morg.

Dipen je izgovorio poslednje reči vrlo dubokim glasom i vrlo mirno. Isto tako mirno otišao je do vrata, zaključao ih i stavio ključ u džep. Zatim je izvukao pištolj iz nedara i stavio ga, bez i najmanje uznemirenosti, na sto.

Mornarevo lice je pocrvenelo kao da se bori da se ne uguši. On skoči na noge i zgrabi batinu; ali već sledećeg trenutka pada ne stolicu užasno drhteći, sa licem bledim kao smrt. Nije progovorio ni reči. Ja sam ga sažaljevao iz dubine duše.

– Prijatelju – reče Dipen ljubaznim glasom – ti se nepotrebno uzbuđuješ, zaista nepotrebno. Mi ti ne želimo nikakvo zlo. Zaklinjem ti se čašću džentlmena i Francuza da ne želimo da ti naškodimo. Ja savršeno dobro znam da si ti nevin u zločinima u ulici Morg. Ali ipak neću da poričem da si u izvesnoj meri umešan u njih. Iz onoga što sam već rekao ti si morao da saznaš da sam našao način da se obavestim o toj stvari – način o kome ti ne možeš ni da sanjaš.

Stvar sada stoji ovako. Ti nisi učinio ništa, svakako, što bi bacilo na tebe krivicu. Ti nisi kriv čak ni za krađu, a mogao si nekažnjeno da pokradeš.

Ti nemaš šta da kriješ, nemaš ni razloga da ma šta kriješ. S druge strane, ti si dužan po svim načelima časti da priznaš sve što ti je poznato. Jedan nevin čovek nalazi se u zatvoru, optužen za onaj zločin čijeg izvršioca ti možeš da prokažeš.

Mornar je u priličnoj meri povratio prisustvo duha dok je Dipen ovo govorio; ali njegova prvobitna smelost u držanju beše potpuno iščezla.

– Onda neka mi je bog u pomoći – reče on posle kratke počivke – reći ću vam sve što znam o toj stvari; ali ja ne očekujem od vas da poverujete ni u polovinu onoga što ću reći – bio bih zaista lud kada bih to očekivao. Ali i pored svega, ja jesam nevin, i savest će mi biti mirna ako budem umro zbog ovoga.

Ono što je izložio u osnovnim crtama je sledeće: On je nedavno putovao na Indijski arhipelag. Jedna grupa, kojoj je i on pripadao, iskrcala se na Borneo i iz zadovoljstva napravila jedan izlet u unutrašnjost ostrva. On i još jedan njegov drug uhvatili su orangutana. Pošto mu je taj drug umro, životinja je pripadala isključivo njemu. Posle velikih muka prouzrokovanih neukrotivom divljačnošću njegovog zarobljenika na putu kući, on je najzad uspeo da ga sigurno smesti u svom sopstvenom stanu u Parizu, gde ga je – da ne bi privukao na sebe neprijatnu radoznalost suseda – čuvao brižljivo izdvojenog sve dok ne ozdravi od rane na nozi koju je zadobio na palubi broda. Krajnja mu je namera bila da ga proda.

Vraćajući se kući sa nekog mornarskog veselja one noći, ili bolje rečeno onog jutra kada se desilo ubistvo, on je zatekao životinju u svojoj spavaćoj sobi, u koju je bila provalila iz susedne sobice, gde je bila, po njegovom mišljenju, sigurno zatvorena. Sa brijačem u ruci i sav nasapunjan sedeo je orangutan pred ogledalom pokušavajući da se obrije, pošto je, besumnje, pre toga kroz ključaonicu na sobici posmatrao svog gospodara kako to isto radi. Užasnut što vidi jedno tako opasno oružje u rukama jedne životinje tako divlje i tako sposobne da ga upotrebi, čovek nekoliko trenutaka nije znao šta da preduzme.

Međutim, on je bio navikao da umiri životinju, čak i u njenom nejbešnjem raspoloženju, upotrebljavajući jedan bič, i tome je i sad pribegao; kada je video, orangutan je odjednom iskočio kroz vrata niz stepenice, a odatle kroz jedan prozor, na nesreću otvo-ren, na ulicu.

Francuz je jurio za njim u očajanju; majmun, još uvek sa brijačem u ruci, s vremena na vreme bi se zaustavljao da pogleda unazad i gestikulirao je u pravcu svog gonioca, sve dok ga ovaj ne bi skoro stigao. Tada bi ponovo odjurio. Na taj način se gonjenje nastavilo duže vremena. Ulice su bile potpuno mirne postoje bilo skoro tri sata ujutru. Prolazeći jednom alejom iza ulice Morg, begunčevu pažnju privukla je svetlost koja je sijala kroz otvoren prozor na sobi gospođe L'Epanej, na četvrtom spratu njene kuće. Jurnuvši ka zgradi, on je primetio gromobran, uspuzao se uz njega sa neverovatnom spretnošću, zgrabio kapak koji je bio širom otvoren do zida, i na taj način se ubacio pravo na gornju ivicu kreveta. Ceo podvig nije trajao ni minut. Kada je ulazio u sobu, orangutan je opet udarcem otvorio kapak.

Mornar se u isto vreme i obradovao i zbunio. Sada je mogao sigurno da se nada da će uhvatiti životinju, pošto je ova teško mogla da pobegne iz klopke u koju se usudila da uđe, osim niz gromobran gde bi joj pri silaženju bio preprečen put. S druge strane, imao je mnogo uzroka da se plaši onoga što bi majmun mogao da uradi u kući. Ova poslednja pomisao naterala je čoveka da nastavi da goni begunca. Uz gromobran se može popeti bez teškoća, naročito kad je čovek mornar; ali kada je ovaj stigao do visine prozora, koji se nalazio daleko ulevo od njega, trka se zaustavila; najviše što je mogao da učini bilo je da se ispruži toliko da može da baci pogled u unutrašnjost sobe. A kada je bacio pogled, umalo što se nije srušio od ogromnog užasa. Tada su se u noći začuli oni grozni krici koji su trgli iz sna stanovnike ulice Morg. Gospođa L'Epanej i njena kći, obučene u noćnu odeću, bile su očevidno zauzete slaganjem nekih hartija u već pomenuti gvozdeni kovčežić, koji se bio otkotrljao u sredinu sobe. On je bio otvoren, a njegova sadržina ležala je pored njega na podu. Žrtve mora da su sedele leđima okrenute prozoru; a sudeći po vremenu koje je proteklo od ulaska životinje do krikova, izgleda verovatno da ova nije bila odmah primećena. Lupkanje prozora je, naravno, bilo pripisano vetru.

Kada je mornar pogledao unutra, džinovska životinja bila je uhvatila gospođu L'Epanej za kosu (koja je bila raspletena pošto se gospođa baš češljala), i mahao je brijačem oko njenog lica podražavajući pokrete berberina. Ćerka je ležala ničice, nepokretna; bila je onesvešćena. Krici i opiranje stare gospođe (kada joj je životinja iščupala kosu s glave) imali su za posledicu da pretvore u jarost po svoj prilici prvobitno miroljubive namere orangutana. Jednim odlučnim potezom svoje mišićave ruke on joj je skoro odvojio glavu od tela. Prizor krvi rasplamteo je njegovu ljutinu u besnilo. Škripeći zubima i sevajući očima bacio se on na telo devojke i zario svoje strahovite kandže u njen vrat, stežući ga sve dotle dok ona nije izdahnula. Njegov lutajući, divlji pogled pao je tog trenutka na gornju ivicu kreveta, iznad koje se samo naziralo lice njegovog gospodara, ukočeno od užasa. Bes životinje, koja je besumnje još uvek imala na umu bič koga se plašila, u trenutku se pretvorio u strah. Svesna da je zaslužila kaznu, izgleda da je želela da sakrije svoja krvava dela, i skakutala je po sobi u agoniji nervoznog uzbuđenja, usput rušeći i lomeći nameštaj i oborivši krevet sa nogara. Na kraju ščepala je prvo leš ćerke i gurnula ga u dimnjak, onako kao što je i nađen, a zatim leš stare gospođe, koji je odmah bacila glavačke kroz prozor.

Dok se majmun približavao prozoru sa svojim izmrcvarenim teretom, mornar se užasnuto pribio uz gromobran i, pošto je više skliznuo nego sišao niz njega, odjurio je odmah kući – plašeći se posledica zločina i napuštajući u strahu svu brigu o sudbini orangutana. Reči koje je čula grupa ljudi na stepenicama bile su Francuzovi uzvici užasa i straha, pomešani sa đavolskim blebetanjem životinje.

Ja nemam skoro ništa više da dodam. Orangutan je verovatno pobegao iz sobe niz gromobran baš pre nego što su vrata razbijena. Verovatno je zatvorio prozor prolazeći kroz njega. Uhvatio ga je kasnije sam sopstvenik, koji je dobio za njega veliku sumu u zoološkom vrtu. Le Bon je bio smesta oslobođen, pošto smo mi izložili sve okolnosti (uz neke Dipenove primedbe) u kancelariji prefekta policije. Ovaj zvaničnik, iako je bio dobro raspoložen prema mom prijatelju, nije mogao sasvim da sakrije svoje neraspoloženje usled ovakvog obrta stvari, i bio je voljan da dozvoli sebi jednu ili dve sarkastične primedbe o tome da su pristojne one osobe koje gledaju svoja posla.

– Pusti ga neka priča – reče Dipen koji nije smatrao za potrebno da odgovori. – Neka raspravlja. To će mu umiriti savest. Ja sam zadovoljan što sam ga pobedio na njegovom terenu. Pa ipak, to što nije uspeo da reši ovu misteriju nije ni u kom slučaju toliko čudnovato koliko on pretpostavlja; jer, u stvari, naš prijatelj prefekt je donekle suviše dovitljiv da bi bio dubokouman. U njegovoj mudrosti nema plodnosti. Ona je cela glava, a nimalo telo, kao slike boginje Laverne (Laverna – rimska boginja lopova i varalica) - ili, u najboljem slučaju, samo glava i ramena, kao u bakalara. Ali, on je, na kraju krajeva, ipak dobro stvorenje. On mi se naročito dopada zbog jednog majstorskog poteza licemerstva kojim je stekao glas da je oštrouman. Time mislim na način kojim on de nier ce qui est, et d'expliguerce qui n'estpas (franc. – porekne što postoji, a objasni ono što ne postoji. Ž. Ž. Ruso, Nova Eloiza).

__________________________________

Edgar Allan Poe rodio se 1809. Američki je pripovjedač i lirik. Rano je ostao bez roditelja, pa je odrastao u kući bogata trgovca. On ga je školovao nekoliko godina u Engleskoj. Poslije živi od književnog i novinarskog rada. Bio je sklon neurednom životu, uz to boležljiv, pa nakon smrti mlade supruge ubrzo i on umire, gotovo na ulici. Poeove su priče nastale pod utjecajem engleskog "romana jeze". Redovito opisuje mistične teme te jezovita djela i zločine. Smatraju ih prethodnicama suvremene priče, posebno kriminalističke. Većina ih je u dvjema knjigama: Groteskne pripovjesti i arabeske (1840) i Pripovjesti (1845).

Kao pjesnik, bio je manje plodan. Pisao je pjesme mistično - romantičnog ugođaja i bizarnih motiva. Najpoznatije mu je pjesma Annabel Lee, a najpoznatija poema Gavran.

Najbolje Poove pripovetke narativno su savršene, svaka reč poseduje sopstveni zvuk, efekat, psihološko značenje, a literarni instrumenti dovode do konstituisanja atmosphere straha, klaustofobije, jeze. U Bunaru i klatnu preovlađuje čisti horor, dok se pripovedač bori sa mašinom za ubijanje; Pad kuće Ašer upoznaje nas sa bledim, neurotičnim Roderikom Ašerom, sasvim sličnim živom duhu, i sa ledi Madlenom rastrzanom između egzistencije i ništavila. Posebno treba obratiti pažnju na senzibilitet u ovoj svojevrsnoj parodiji na gotske romane i, delimično autoparodiji. Koristeći se višeznačjem, autor postavlja nekoliko gotovo nerešivih dilema - radi li se o storiji o ludilu, porodičnom prokletstvu ili vampirizmu? Da li je u pitanju košmar ili stvarnost? Jesu li likovi ljudi od krvi i mesa ili priviđenja?

U svakom slučaju, čitajući Poovu sjajnu novelu, bičete potpuno obuzeti autorovom fantastikom.

Što se tiče poezije Edgara Alana Poa, naročito mesto zauzima Gavran gde je smrt opisana u liku lepe, mlade žene.

Uopšte, pisac je, može se reči, bio opsednut temom smrti i vrlo ju je često obrađivao - Eldorado, Crna mačka, Maska crvene smrti, Činjenice o slučaju gospodina Valdemara, Eleonora, Ovalni portret. Poovi junaci nisu duhovi, već pokojnici koji žele da se vrate u život i živi osuđeni na smrt.

Ostala djela: Tomerlan, Groteskne pripovijesti i arabeske, Pripovijesti.

Edgar Allan Poe - Annabel Lee

Edgar Allan Poe - Čovek gomile

Edgar Allan Poe - Crni mačak

Edgar Allan Poe - Gavran

Edgar Allan Poe - Ligeja

Edgar Allan Poe - Maska crvene smrti

Edgar Allan Poe - Naličje stvarnosti - esej

Edgar Allan Poe - Ovalni portret

Edgar Allan Poe - Pad kuće Usher

Edgar Allan Poe - William Wilson