Branko Miljković - Vatra i ništa

Pesnička knjiga Vatra i ništa (1960), sticajem okolnosti, poslednja je zbirka Branka Miljkovića, kraj njegovog pesničkog puta. Ona je suma pesnikovih filozofskih pogleda i glorifikacija vatre kao elementa: vatra kao motiv i tema javlja se i u prethodnim dvema knjigama ali je u ovoj knjizi postala centralni motiv, koji prožima sve cikluse. Vatra je kod Miljkovića oznaka za život i postojanje, ona je i opozit ništa(vilu). Tri pesme iz tri zbirke variraju ovaj motiv. U pesmi Propovedanje vatre (iz knjige Uzalud je budim, ciklus Tragični soneti) vatra ima tri oblika OGANJ, GORI, VATRA: glagol GORI ima značenje trajanja i postojanja ("Nek u svom danu nedorečen gori"); imenica OGANJ je činjenica rađanja ("Kako se zove pre negose rodimo / Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?"); imenica VATRA označava unutrašnju energiju ("Gde materija sva od zaborava otkriva / Vatru u sebi i dan bez jutra u gori"). Pohvala vatri (iz knjige Vatra i ništa, ciklus "Pohvale") je to što je naslovom rečeno jer sve što je prošlo jeste, još uvek vatra / ili da to može biti" pošto "ništa nije izgubljeno u vatri / samo je sažeto". U pesmi Crna vatra (iz knjige Poreklo nade, ciklus "Kritika poezije") vatra je trostruka:

Noći o noći trostruka vatro

Jednom vatrom ubijaš

Drugom vatrom lečiš

Trećom vatrom šališ.

O naslovu knjige pesnik će napisati:

Mudra uspomena na mračnog pesnika iz Efesa. Zasnivajući poeziju na heraklitovski shvaćenom ontosu, pokušao sam da izbegnem eleaćanski apsurdnu zamrznutost, koja se, recimo, javlja u mojim Tragičnim sonetima.

U posveti knjige (Petru Džadžiću) zapisani su stihovi koji ukazuju na suštinsko shvatanje vatre:

Pepeo nije nastao iz vatre

već iz našeg dodira sa njom

i deli našu prirodu.

Struktura knjige - Knjigu Vatra i ništa čini šest celina: pesma "Svest o pesmi", poema "Ariljski anđeo" i četiri ciklusa: "Utva zlatokrila", "Pohvale", "Patetika vatre" i "Lauda".

Poemi Ariljski anđeo, koja je nastala 1958. godine, prethodi prozni zapis O anđelu na zidu nastao 1957. godine. Ovaj zapis ukazuje na inspirativnu iskru iz koje je nastala poema: "Ali jedan pesnik koji je dugo stajao ispod zida u koji je bilo nemoguće posumnjati, valjda zbog njegovog gorkog ukusa i tvrdoće, prepoznao je svoje lice bezbroj puta seljeno na jednom srpskom srednjovekovnom anđelu". Iz ovih reči prepoznaje se motiv pesme Kalenić Vaska Pope. Uverenost da "ništa nije teže nego gledati čitavu večnost sa nekog zida" pretvorila se u poemu Ariljski anđeo.

Poema ima posebnu strukturu: sastoji se iz pet pevanja sa različitim versifikacijskim osobinama.

I pevanje:

3 oktave - ukrštena rima

1 katren - obgrljena rima

II pevanje:

16 sekstina - kombinacija paralelne i obgrljene rime: AABCCB

III pevanje:

astrofičko - paralelna rima

IV pevanje:

astrofično - paralelna rima

V pevanje:

24 katrena - ukrštena rima

Poemu odlikuje obilje motiva, i to onih motiva koji prožimaju celu zbirku Vatra i ništa. Ovde se peva o večnosti i prolaznosti, prividu i suštini, vatri i lepoti, bilju, pesmi, pojedinačnom i opštem, poznavanju sebe, praznini. Stalna osobina Miljkovićevog pevanja jasno se razaznaje i ovde: praznina je opsesija ("Prazno je dublje. /.../ Nije li strašan let koji je dokaz/praznine u stvarima"; "Šumor bez šume i cvrkut bez ptice / Prazno što je traje; ne čuje se što jeste"), hermetičnost je načelo stvaranja ("Sve što postoji teži nejasnosti"), paradoks i oksimoron su vrlo česti ("Nepomičan si, zato te ne mogu stići"; "Sve je nestvarno dok traje i diše; / Stvaran je cvet čija odsutnost miriše / I cveta, a cveta već odavno nema").

Utva zlatokrila (1952) je ciklus od jedanaest pesama: Frula, Gojkovica, Zova, Bolani Dojčin, Sluga Milutin, Utva, Tamni vilajet, Ravijojla, Kolo, Dodole, Raskovnik. Sami naslovi ukazuju na poreklo motiva: to je pesnikov dijalog sa tradicijom i predanjem, sa nacionalnim mitom. Dve stvari, međutim, vrlo su bitne: naslovi (koji su prepoznatljivi i sa bogatim asocijativnim dejstvom) vrlo su labavo vezani sa sadržinom, odnosno, tačnije je reći, ispod njih malo ima očekivane sadržine; drugo, iako kroz sve pesme provejava ton obredne pesme, u njihovoj sadržini je poetska refleksija o praznini (Kolo), uzaludnosti (Dodole), željama i nadama (Raskovnik), pesmama (Ravijojla, Utva), rečima (Zova), sentence (Bolani Dojčin: "Svet će spoznati onaj ko ga menja. / Slabi su pozvani da postanu vođe"; Tamni vilajet: "Samo su slabi izvan opasnosti. / U zločin je umešan i onaj ko spava"). Jedino u Fruli postoji celovitost i usredsređenost pesničkog govora:

Požuri, opevaj pre praznika svet.

Ponovi dan zbog nezahvalnog tela.

Vraši čoveku usamljenom pticu:

Dozovi utve s gora u predanje.

Žuri, krug opevaj, nesreću prevari

Smederevo otvori, ptici se dodvori

Pod praznim nebom plaču sokolari.

Sa versifikacijskog asp'ekta prisutna je ujednačenost svih pesama: sve su astrofične i sve imaju po šesnaest stihova.

Pohvale (1955) sadrže šest pesama: Pohvala bilju (I - V), Pohvala svetu, Paralelna pesma, Pohvala vazduhu, Pohvala zemlji i Pohvala vatri. Primećujemo da su tri heraklitovska elementa dobila zasebne pesme, ali se i voda, četvrti element, javlja u drugim pesmama. Najlepša pesma ovoga ciklusa je Pohvala bilju: u pet delova ove pesme ispevana je apologija bilju koje čini "vidljivom liniju kojom se graniči izmišljeno i stvarno" i "stoje između nas i praznine kao najlepša ograda". Biljke iznalaze puteve između krajnosti; njihova moć prevazilazi ljudsku moć - jedine su u stanju da iz mračnih dubina zemlje isisaju život i podare ga čoveku; one su najmanje izmišljene, toliko su konkretne da "tamo gde ne posreduju između nas i našega sunca/pustinja je". Pohvala svetu izraz je privrženosti osnovnim heraklitovskim elementima, a vatra je sagledana kao životna energija ("Pustite me da govorim / dok ima vatre u meni"). Pohvala trima elementima izražava njihovu životvornu suštinu: "Tamo gde ničega nema / Jedina si nada jedina mogućnost" (Pohvala vazduhu); "Ona je voljeno nevreme / I večito podešavanje prema vatri" (Pohvala zemlji), "Uzmete šaku svežeg pepela / ili bilo čega što je prošlo / i videćete da je to još uvek vatra / ili da to može biti" (Pohvala vatri).

Patetiku vatre ((1956) čini sedam pesama: Prva posveta, Dva prelida (I-II), Feniks (I), Bol i sunce (I-II), Noć jača od sveta, Svest o zaboravu, Feniks (II). Za shvatanje Miljkovićeve filozofije života koristan je jedan segment iz Prve posvete:

Ja želim samo jedno: da veruješ u taj pepeo. A to ćeš zaista moći, ako shvatiš da vreme treba pobeđivati, što svešću i pesmom, što zaboravom, ali nikada nadom, niti onim što je već ostvareno. Dakle, vatrom koja je vrlo slična praznini, a ne senkom. A što je plamen? Dan svih stvari koje nemaju svoje sopstveno vreme. Ove su pesme nadiranje svega u prazno, dan iznutra.

Ovo su pesme o zaboravu i nestajanju (Dva prelida), o stvaralaštvu i sumnjama ("Naša je nada očajna i plaha / Naš pakao poče pesmom labudovom" — Bol i sunce), razilaženje duše i razuma ("Jedno je vreme u srcu drugo u glavi" - Noć jača od sveta), praznina ("Mi znamo da je od prošlosti veće / Sve čega nema i što biti neće / I da svet ovaj prazno odjekuje" - Noć jača od sveta), agnosticizam ("Zar znam što sam znao zar znam što ću znati" - Svest o zaboravu), mit o rađanju iz pepela, o Feniksu ("Jedino ume da pepeo pobedi/I da iz vatre iznese svoj glas" — Feniks II). Veoma je važno podsetiti: ni jedna pesma ne poseduje sadržinsku koherenciju, baš obrnuto - heterogenost je njihova osobina. Zato navedeni motivi nemaju težinu tematskog ili idejnog središta pesme, nego su samo karakteristični po sadržini i padaju u oči jače od mnoštva drugih sadržanih u pesmi.

Lauda (1959) sadrži tri pesme: Lauda, Balada, More pre nego usnim. Laudaje hermetična pesma jer se u njenoj sadržini susreću različite predmetnosti ili se dodiruju apstraktni pojmovi bez ikakve logične povezanosti: bezmalo svaki stih je sadržina (slika, misao) za sebe bez mogućnosti da se nasloni na prethodni ili poslednji stih. Nejasnosti doprinose paradoksalni spojevi, morfološke i sintaksičke igrarije. Ono što bi moglo da se nasluti u prvoj sloju značenja (doslovnom) toliko je razoreno da gubi naslućeni smisao. More pre nego usnim pesma je o nestajanju sveta, hvatanju poslednjih damara života; ona peva o prašini, praznini, prozirnosti (iluziji), uzaludnosti:

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom

u misao koju još ne misli niko,

u prazno mesto, u penu kada sa prazninom

pomeša se more i oglasi rikom.

Branko Miljković će zapisati: "Novo je ono što je savršeno, i utoliko je novije što je savršenije". Ove reči zvuče kao geslo ili kao program. On je stvarao formalno savršene pesme. Najveća vrednost njegove poezije leži u spoju klasičnog i modernog. Vezani stih mu nije bio stran. Naprotiv, najbolje su mu pesme u vezanom stihu jer je tu sebi postavljao vrlo stroge zahteve. Jedan je od obnovitelja soneta u našoj savremenoj poeziji. Važi za jednog od najboljih versifikatora u srpskoj poeziji: vrhunac će ostvariti u "Tragičnim sonetima" iz knjige Uzalud je budim.

U eseju Poezija i oblik, nekoj vrsti ličnog manifesta, Branko Miljković će izložiti svoj stav o obliku, formi pesme. Osećanje oblika prethodi pesmi, smatra pesnik i zaključuje: "Nema velike poezije bez stroge i određene forme". Oblik je način postojanja pesme, vid delovanja i mogućnost doživljavanja: "Oblik pesme je ono što interpretpra pesnika, što njegovu ekspresiju čini postojećom i mogućom, jer samo oblik koji se može sluhom i vidom percipirati čini pesničku materiju konkretnom. Od oblika zavisi koliko će ta ekspresija biti umetnička".

Kod Miljkovića oblik ima značaj na nivou pesme i na nivou poezije. Na nivou pesme oblik se javlja kao forma pesme, forma strofe i forma stiha. Forma pesme je mnogolika: strofična i astrofična, iz jedne celine i iz više pesama - fragmenata, iz istog tipa strofa ili iz kombinacija strofa u celinama (Ariljski anđeo). U "Tragičnim sonetima" princip sonetske strukture stalno varira: osnovni element strukture (četrnaest stihova) zadržan je u svih petnaest soneta; u rasporedu stihova, pesme imaju tri lika:

1. dva katrena i dve tercine

2. dva katrena i sekstina (spojene tercine)

3. astrofični lik - pesma od četrnaest stihova. Strofe su mnogolike - od distiha do decime (Balada). Stih je vrlo različit: od dvosložnog do stiha od dvadeset i više slogova — ovoliki opseg stihova nađe se i u jednoj pesmi (Pohvala bilju IV).

Miljkoviću je stalo do forme i njene lepote i na nivou poezije, odnosno na nivou pesničke knjige: sve su njegove knjige sastavljene iz više ciklusa - u njima nema pesme izvan ciklusa. Tako je pesma Svest o pesmi koja se nalazi na početku knjige Vatra i ništa, da ne bi bila izuzetak od ciklične organizacije knjige, složena iz tri nenaslovljena dela.

Miljkoviću nije stran eksperiment sa formom. Paralelna pesma zanimljiv je eksperiment paralelnog rasporeda stihova i strofa (u dve kolone).

__________________________________

Branko Miljković (1934 - 1961) pripada drugoj posle ratnoj generaciji srpskih pjesnika, koji su krenuli tek prokrčenim putam moderne poezije, oslobođeni potrebe da se bore protiv dogmi i ideoloških stega. Mogli su da se posvete stvaranju po sopstvenom pjesničkom opredjeljenju i po diktatu sopstvenih pjesničkih afiniteta na tematskom, misaonom, emotivnom i oblikovnom planu.

Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš. Završio je Gimnaziju "Stevan Sremac" u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu "Njegoš", u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu objavljuje svoje prve pesme. Godine 1953. odlazi u Beograd na studije. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1957. godine.

Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka "Vatra i ništa" u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu "Utva zlatokrila". Nakon toga izlaze i zbirke "Poreklo nade'' (Zagreb, 1960) i ,,Krv koja svetli'' (Beograd, 1961). Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.

Branko Miljković je pre svega misaoni pesnik. Čega god da se dotakne kao teme pevanja, prožme ga refleksijom. Nema žene, erosa, ljubavi - nema ni ljubavnih pesama. Pesnik obuzet smrću, prazninom i ništavilom. A njih prevazilazi baš poezijom - ona je ispunjavanje praznine. Drugi razlog nepevanja o ljubavi prema ženi leži u pesnikovoj prirodi: on je introverni tip modernog pesnika koji je okrenut poeziji, dakle sebi.

Ušao je u pjesničku orbitu zahuktale mladalačke i prevratničke poezije srpske objavljivanjem petnaest pjesama u časopisu "Delo" 1955. godine, časopisu koji je predvodio struju avangardnih srpskih pjesnika u ondašnjem književnom životu. Ovim pjesmama se Branko Miljković predstavio kao zreo pjesnik, a pojavljivanje u časopisu djelo znacilo je visoku ocjenu njegovom pjevanju.

Prva pjesnička knjiga Uzalud je budim (1957) nastala je iz jezgra objavljenog u časopisu Delo, a naslov je dobila po pjesmi iz tog jezgra. Knjiga je dočekana afirmativnim kritikama - vrata pesničkog Parnasa širom su otvorena za mladog pjesnika koji djeluje kao osvježenje, originalna pojava i velika nada. On je vrlo aktivan: objavljuje stihove, piše eseje, kritičke prikaze, prevodi - ima ga u svim časopisima i književnim listovima. Sa Draganom M. Jeremićem osniva grupu neo simbolista. Po sopstvenom priznanju, pokušao je da izmiri simbolističku i nadrealističku poetiku. Godine 1959. sa Blaženom Šćepanovićem ojavljuje knjigu rodoljubive poezije Smrću protiv smrti. Dve zbirke pjesama objavljuje već sledeće 1960. godine: Poreklo nade (u Zagrebu) i Vatra i nista u Beogradu. Njegovo pjevanje trajalo je samo sedam godina - iz života je otisao u dvadeset sedmoj godini. U noci izmedju 11. i 12. februara 1961. godine nađen je obješen u šumi na zagrebačkoj periferiji.

Branko Miljković - Balada Ohridskim tamburašima

Branko Miljković - Epitaf

Branko Miljković - Poeziju će svi pisati

Branko Miljković - Poreklo nade

Branko Miljković - Svest o pesmi

Branko Miljković - Triptihon za Euridiku

Branko Miljković - Uzalud je budim

Ljubavi srpskih pisaca - Branko Miljković