Branko Miljković - Poeziju će svi pisati

Naslov pesme sugeriše predmet pevanja: reč je o pesmi, pevanju i pisanju poezije. Iz naslova Poeziju će svi pisati stiče se prvi utisak da on ima afirmativni karakter i da je pesma dokumentovanje iskazanoga uverenja da će poezija osvojiti sve, da će pripadati svima i da će je svi pisati. Takav utisak je ohrabrujući jer sugeriše poverenje prema poeziji i veru u njen uspešan razvitak. Ni kada iščitamo uvodnu kvintu

San je davna i zaboravljena istina

koju više niko ne ume da proveri

sada tuđina peva ko more i zabrinutost

istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže

sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti

zapažamo da je naš utisak pogrešan i da je očekivanje iznevereno. Naime, kvinta se sastoji iz pet sintaksičko-intonacionih celina a samo u dve se pominje pevanje ali se ono ni na koji način ne može povezati sa naslovom; tačnije rečeno, vrlo je teško razaznati smisao rečenica u kojima je upotrebljen glagol "pevati". I ostali iskazi (o snu - prvi i drugi stih; o istoku i zapadu i lažnom kretanju - četvrti stih) nisu u službi osvetljavanja naslova u onom smislu kako nam se u prvom utisku prikazao; posebno smo uvereni da četvrti stih pripada tipu aforistično-diskurzivnog iskaza koji remeti poetsko tkivo. Ali pošto to poetsko tkivo ne odlikuje celovitost jer se među iskazima (sintaksičkim celinama) ne primećuje povezanost i međusobna prepletenost, nameće se utisak da su svi stihovi celina za sebe bez smisaone veze sa okruženjem. Sve ovo ne sme da nas pokoleba i da nas hermetičnost stihova navede na odustajanje.

S obzirom da su ovo stihovi pesnika koji peva ne brinući "za smisao i red", tvrdi da , jasnost nema šta da kaže", ukazuje na "siromaštvo jasnoće" i pogubnu razumljivost, moramo sebi postaviti zadatak da dokučimo smisao stihova u ovoj strofi. I još: imamo li u vidu da je ova pesma odgovor ondašnjoj književnoj kritici, na tom tragu idemo za smislom. Ovom strofom, dakle, Branko Miljković podseća na poeziju sanjarenja i maštarija, koja nije ostavila značajne prinose pesništvu; ima tuđinskih uticaja deskriptivnog (more) i melanholičnog (zabrinutost) tipa; ni istok ni zapad ne mogu imati prvenstvo; podražavanje i ukalupljenost (lažno kretanje) mogu biti plodni i da stvaraju privid kretanja napred, ali to je jalovost; savremena poezija ("sada") jeste intelektualna (mudrost), ali to nije bolest koju kritičari nazivaju dekadencijom nego je stvaralački iskorak.

I sledeća sestina je nastavak pesnikovog odgovora književnoj kritici, zapravo predočavanje viđenja poezije za koju se ta kritika zalaže. Ona je zaokupljena lepotom (cvet), subjektivnim osećanjima ("koji odbijaju da prežive ljubav"), ljubavnim jadima (ljubavnici), opisima pejzaža (vrt), rodoljubljem (zemlja). Na kraju strofe pesnik konstatuje da "svet ovaj suncu nije jedina briga". SUNCE u ovom pevanju treba shvatiti u dva značenja: kao SVETLOST SAZNANjA ili kao PESMU. U kontekstu navedenog iskaza pesma se ne bavi samo ovim svetom ("nije jedina briga") nego njena interesovanja dosežu do univerzalnih tema i vrednosti.

Iako decima ("ali jednoga dana / (...) prepuštajući pesmu drugima") počinje veznikom "ali" koji obično povezuje reči, grupe reči ili rečenice suprotnog značenja, sadržnna decime nije suprotna sadržini sestine, ona je nastavljanje kritičkog govora o poeziji i pisanju poezije. Ima u ovoj decimi spojeva suprotnih misli, stavova i sagledavanja pitanja pesništva. Umesto srca (naglašene emotivnosti) doći će sunce (svetlost saznanja, intelektualnost), pesma će biti otvorena za sve reči iako neke zamućuju smisao i otežavaju razumevanje. A onda slede stihovi poeziju će svi pisati

istina će prisustvovati u svim rečima

na mestima gde je pesma najlepša

onaj koji je prvi zapevao povući će se

prepuštajući pesmu drugima.

Svaki stih zaslužuje našu pažnju. Iskaz "poeziju će svi pisati" ima afirmativnu strukturu, ali negativan smisao, neodobravajući. U ovom ciklusu ("Kritika poezije") nalazi se pesma Provetravanje pesme u kojoj čitamo i ove stihove:

Pesme sme svako da piše

I onaj koji ne zna kako se pišu

Velika slova od danas nepotrebna.

Prva dva stiha imaju snažnu kritičku notu. Glagol SME zapravo znači "nažalost, niko im ne može zabraniti", a drugi stih kazuje o obrazovanju onih koji SMEJU da pišu pesme. Ali pesnik i rečju i primerom zbunjuje čitaoca: kaže "velika slova od danas NEPOTREBNA", i to u pesmi u kojoj su velika slova onde gde im je mesto dok u pesmi Poeziju će svi pisati nema ni jednog velikog slova pa i prvi stih pesme počinje malim slovom! Prema tome, "poeziju će svi pisati" nema afirmativno značenje kao što ni stih "istina će prisustvovati u svim rečima", koji podrazumeva jasnost, ne izražava pesnikov stvaralački stav. Sledeća tri stiha govore o situaciji kada su svi mogli da stvaraju pesmu: narodne pesme stvarao je jedan čovek i prepuštao ih drugima da ih pevaju ili kazuju i pomalo menjaju ili dopunjavaju prenoseći ih iz kraja u kraj, iz generacije u generaciju kao kolektivnu tvorevinu.

Katren

ja prihvatam veliku misao budućih poetika:

jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik

ja primam na sebe osudu propevale gomile:

ko ne ume da sluša pesmu slušaće pluju

isprepleten je tvrđenjem i negacijom, afirmativnim i ironičnim. Tvrđenja su u iskazima ,ja prihvatam" i ,ja primam"; kada se sagleda objekat prihvatanja ("velika misao") u kontekstu drugoga stiha, oseća se ironija: "velika misao" je besmislica! Sintagma "propevala gomila" nosi negativan predznak sadržan u reči GOMILA; zato i iskaz , ja primam" ima ironični ton - pesnik prezire i gomilu i njenu osudu. Da je drugi stih besmislica, pokazaće nam razmatranje dva stiha pesme Beda poezije (ciklus "Kritika poezije"):

Jer pesma se ne piše ona se živi

Pesma nije pesma ako nije radosna.

Pesma se ne piše, dakle, ona nije samo proizvod pisanja, zanata, izmišljanja; ona nije proistekla iz namere pesnikove da napiše niti iz njegovog htenja da kaže ili nekaže. "Ona se živi", ona se postepeno oblikuje tokom življenja,rada i mišljenja, ona nastaje iz onoga što se proživi i doživi, niče na tlu čovekovog života hranjena sokovima činjenja, mišljenja, emocija, raspoloženja. Bez svega toga nema pesme ma koliko čovek želeo da je napiše - ako se sama ne izvrpolji i zaživi, neće je ni biti. Drugi stih je uzet iz usta onih koji ne mogu da shvate i prihvate pesme bola i tuge, izgubljene vere i beznađa, pesimizma; koji traže da poezija bude optimistička i tako čitaocu (narodu) dočarava vedre vidike, uliva veru i optimizam. Iskaz ovoga stiha obesmišljen je, opovrgnut, prethodnim stihom "pesma se ne piše ona se živi". Spoj ova dva stiha je ona situacija, česta kod Branka Miljkovića, kada pesnik ubacuje stih koji sadržinom ne odgovara okruženju, štrči, remeti i sliku i smisao. Prvi stih prihvatamo bez dileme kao piščev stav i stav koji je opšteprihvaćen i opštevažeći. Sadržina drugog stiha potpuno je suprotna sadržini prvoga stiha: ako se pesma živi, a život je i lep i mučan, onda pesma ne može biti samo radosna nego i tužna. Zato ovaj stih ne predstavlja piščev stav: on ne misli to što se stihom kaže, on odbacuje takav stav.

Kao što je besmislena tvrdnja da "pesma nije pesma ako nije radosna", tako je besmislena i tvrdnja da , jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Njenu besmislenost potvrđuje istorija pesništva: mnogo je bilo pesnika nesrećnih ljudi koji su ostavili vrhunske pesme tuge i bola, ali i prkosa i ponosa. U pesmi Pesma zamoj27. rođendan Branko Miljković će napisati: "Ko loše živi zar može jasno zapevati". To jeste odgovor onima koji su prigovarali nejasnosti njegove poezije, ali je u njemu i poruka da razumevanje poezije zavisi od mnogo činilaca pa i od toga ko kakvim životom živi - srećan nikako da shvati nesrećnog.

I na kraju još jedno "ali" sa punim značenjem suprotnog; ono, međutim, svojom intonacijom, stihotvornošću koja je ravna strofotvornosti ("ali" je stih koji sam čini strofu!) i dvotačkom snažno skreće pažnju na ono što sledi a to je dvostih:

hoće li sloboda umeti da peva

kao što su sužnji pevali o njoj.

Ovo bi se moglo reći i ovako: hoće li sreća umeti da peva kao što je nesreća pevala o njoj. U odgovoru na ovo pitanje leži i odgovor na tvrdnju da nesrećan čovek ne može da bude pesnik.

Da rezimiramo. Pesma Poeziju će svi pisati jeste lirska polemika Branka Miljkovića sa nekim prigovorima onovremene književne kritike nejasnosti, nerazumljivosti i intelektualnosti u poeziji; sa zahtevima da pesma bude jasna i razumljiva, da joj smisao bude razgovetan; sa protivnicima tamnih tonova u poeziji i pesimističkog doživljaja sveta i života.

___________________________________

Branko Miljković - Poeziju će svi pisati

San je davna i zaboravljena istina
Koju više niko ne ume da proveri
Sada tuđina peva ko more i zabrinutost
Istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
Cvet između pepela i mirisa

Oni koji odbijaju da prežive ljubav
I ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
I zemlja koja ostaje verna smrti
Jer svet ovaj suncu nije jedina briga

Ali jednoga dana
Tamo gde je bilo srce stajaće sunce
I neće biti u ljudskom govoru takvih reči
Kojih će se pesma odreći
Poeziju će svi pisati
Istina će prisustvovati u svim rečima
Na mestima gde je pesma najlepša
Onaj koji je prvi zapevao povući će se
Prepuštajući pesmu drugima

Ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik

Ja primam na sebe osudu propevale gomile:
Ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

Ali:

Hoće li sloboda umeti da peva
Kao što su sužnji pevali o njoj

__________________________________

Branko Miljković (1934 - 1961) pripada drugoj posle ratnoj generaciji srpskih pjesnika, koji su krenuli tek prokrčenim putam moderne poezije, oslobođeni potrebe da se bore protiv dogmi i ideoloških stega. Mogli su da se posvete stvaranju po sopstvenom pjesničkom opredjeljenju i po diktatu sopstvenih pjesničkih afiniteta na tematskom, misaonom, emotivnom i oblikovnom planu.

Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš. Završio je Gimnaziju "Stevan Sremac" u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu "Njegoš", u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu objavljuje svoje prve pesme. Godine 1953. odlazi u Beograd na studije. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1957. godine.

Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka "Vatra i ništa" u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu "Utva zlatokrila". Nakon toga izlaze i zbirke "Poreklo nade'' (Zagreb, 1960) i ,,Krv koja svetli'' (Beograd, 1961). Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.

Branko Miljković je pre svega misaoni pesnik. Čega god da se dotakne kao teme pevanja, prožme ga refleksijom. Nema žene, erosa, ljubavi - nema ni ljubavnih pesama. Pesnik obuzet smrću, prazninom i ništavilom. A njih prevazilazi baš poezijom - ona je ispunjavanje praznine. Drugi razlog nepevanja o ljubavi prema ženi leži u pesnikovoj prirodi: on je introverni tip modernog pesnika koji je okrenut poeziji, dakle sebi.

Ušao je u pjesničku orbitu zahuktale mladalačke i prevratničke poezije srpske objavljivanjem petnaest pjesama u časopisu "Delo" 1955. godine, časopisu koji je predvodio struju avangardnih srpskih pjesnika u ondašnjem književnom životu. Ovim pjesmama se Branko Miljković predstavio kao zreo pjesnik, a pojavljivanje u časopisu djelo znacilo je visoku ocjenu njegovom pjevanju.

Prva pjesnička knjiga Uzalud je budim (1957) nastala je iz jezgra objavljenog u časopisu Delo, a naslov je dobila po pjesmi iz tog jezgra. Knjiga je dočekana afirmativnim kritikama - vrata pesničkog Parnasa širom su otvorena za mladog pjesnika koji djeluje kao osvježenje, originalna pojava i velika nada. On je vrlo aktivan: objavljuje stihove, piše eseje, kritičke prikaze, prevodi - ima ga u svim časopisima i književnim listovima. Sa Draganom M. Jeremićem osniva grupu neo simbolista. Po sopstvenom priznanju, pokušao je da izmiri simbolističku i nadrealističku poetiku. Godine 1959. sa Blaženom Šćepanovićem ojavljuje knjigu rodoljubive poezije Smrću protiv smrti. Dve zbirke pjesama objavljuje već sledeće 1960. godine: Poreklo nade (u Zagrebu) i Vatra i nista u Beogradu. Njegovo pjevanje trajalo je samo sedam godina - iz života je otisao u dvadeset sedmoj godini. U noci izmedju 11. i 12. februara 1961. godine nađen je obješen u šumi na zagrebačkoj periferiji.

Branko Miljković - Balada Ohridskim tamburašima

Branko Miljković - Epitaf

Branko Miljković - Poreklo nade

Branko Miljković - Svest o pesmi

Branko Miljković - Triptihon za Euridiku

Branko Miljković - Uzalud je budim

Branko Miljković - Vatra i ništa

Ljubavi srpskih pisaca - Branko Miljković