Branko Miljković - Svest o pesmi lektira

Branko Miljković - Svest o pesmi

Branko Miljković - Svest o pesmi

 

Jedna od pesničkih tvorevina koja sublimiše refleksije o poeziji jeste i Svest o pesmi. U prvom delu nailazimo na veličanje vatre, krvi, žudnje i smrti. Vatra je onaj unutrašnji žar bića koji rađa sve (reč, sliku, emociju, sećanje, imaginaciju, misao). Sve što je izvan polja te unutrašnje vatre biva ili jeste zaborav, "pepeo". Dok je dejstva vatre, ima i reči, ima i pesme.


Krv je vatra koja peva; krv je život, strast, i žudnja koja traži smisao u onome što je izvan bića. Žudnju simbolišu vizije koje, po pesniku, oličavaju "bele lađe" koje brode po stvorenoj pesmi. Smrt je negacija vatre, a odsustvo te iste smrti mogućnost da čovek i dalje izgovara reči. Rečima on ispisuje i potvrđuje sebe da još jeste vatra, još krv, još žudnja, reč i pesma. Miljković ističe istinu po kojoj pesnik stalno izbiva iz sebe jer um, imaginacija, čula i jezik se vezuju za nešto prisutno, ali i nestvarno, odsutno, koje je iza nekog nevidljivog zida, u daljini. Međutim, nakon idenja "kroz pustinju do mesta gde gorim", biće pesnika se iznova vraća sebi, opet počinje da stanuje u sebi.

 

Smisao pesme, misli pesnik, nije u čvrstoj logici i pravilnom redu reči u pesmi, već u pogrešnom rasporedu reči, koji samo poezija poznaje i priznaje. Po njemu, prava pesma je bez pravog zavičaja, kao "ptica bez gora". Ona više i ne kazuje pesnika, već misli sebe samu. I sve što joj je prethodilo više nije bitno za on jer određeno zamenjuje neodređenim, tj. materijalno rastvara, dematerijalizuje jer sve što postoji, teži nejasnosti.


Pesnik, dok peva, iskazuje zanos duše i uma. Dok peva, nezna je li to ljubav ili smrt, odnosno prisustvo ili odsustvo, jer se u pesmi sve razlike i udaljenosti poništavaju. Poezija uzima stvar u njenoj nematerijalnosti, samo u onome što se zamišlja i sluti. Odsustvo predmetne stvarnosti se ostvaruje umom pesnika i vodi u neku prazninu pesme. On će popuniti jezik, zvuk, iluzija, sećanje, slika pesme, čitaočevo iskustvo.

 

Prizori rata i egzekucija koji se vezuju za rano pesnikovo detinjstvo provedeno u Nišu i Gadžinom Hanu, njegovo mladićko prvo suočenje sa zidinama od lobanja niške Ćele - kule presudno su, najvećom merom određujuće, uticali na formiranje Miljkovićeve poetske ličnosti. Ovako posmatran, početak traganja za pesmom za mladog pesnika bio je, zapravo, početak traganja za smrću. Početak iskušavanja smrti, nastojanja da se smrt dokuči i pripitomi. U poemi Svest o pesmi, posvećenoj Alenu Boskeu, on autopoetički izgovara:

 

Reč Smrt! Hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči...

 

Sama pesnikova smrt, bez obzira na to da li je došla nasilno - što je verovatnije - ili ju je pak prouzrokovao sam pesnik, do danas obavijena velom tajne, bila je sasvim logičan, i uz opasnost da budem krivo shvaćen, rekao bih i sasvim prirodan završetak Miljkovićeve pesničke i ljudske drame: onaj koji peva ne zna je li to ljubav ili smrt. Njega je, kao i Majakovskog, ubio višak vlastite poetske energije, onaj "revolverski pucanj iznutra". Ponekad, ne mogu se oteti utisku da je reč o samoubistvu izvedenom tuđom rukom. Shvativši poeziju kao fluidan, organski odnos prema životu i svetu, Miljković je ni u jednom trenutku nije mogao izneveriti - u međusobnom odmeravanju snaga pesma je ubila pesnika.

 

Branko Miljković je mitska ličnost srpskog pesništva. Mitska zbog njegovog života, ali i misteriozne smrti. On je formirao svoju ličnost i intelektualno sazrevao u lošem vremenu, jer je bio svedok ljudskih stradanja u kojima je smrt najčešće dolazila nasilno. Najveću pažnju je posvećivao rečima, odnosno one su najviše uticale na njega i oko njih se sve vrtelo. Njegov lajt motiv bio je ubi me prejaka reč. Branko je napisao poemu Svest o pesmi i u njoj naglasio mnoge teške reči. Na samom početku on govori o vatri. Ona je bila centralni simbol njegove poezije. Rekla bih da je u ovoj pesmi poistovećuje sa plamenom u čoveku koji ga pokreće, poistovećuje je sa moralom i nečim što je pravedno i ispravno. Kaže da je pepeo vatre zaborav i da ako skrivi pred njom, osećaće se poraženo. Dakle, ako se preda nemoralu, zaboraviće sve ispravno i postaće čovek bez osećanja. Dalje pominje krv. Govori o onome što se ne sme, a istovremeno sebe poistovećuje sa pticama i zverima.

 

Možda je osetio nagon za samoubistvom, možda i za ubistvom, a možda nam samo sugeriše na zlo u ljudima koje bi se dakako ispoljilo samo da zakon to dozvoljava, odnosno etika. Ali, u sledećem stihu nam otvoreno kaže da bi izvršio samoubistvo, ali na taj način neće ostaviti ništa vanvremensko i vredno kao što je pesma napisana mastilom. Nešto što se nikako ne može predvideti je sledeća reč o kojoj kazuje, to je žudnja. Branko gaji tužne misli i žudi da ih shvati, da razume njihov smisao. On žudi za ostvarenjem svoje vedrije budućnosti, ali ga beznađe i loše prilike oko njega sputavaju.

 

Poslednja naglašena reč bila je smrt. On joj pruža odu zahvalnosti, jer ga nije uzela sebi, jer je još uvek živ i traje, voli sebe i svoj stvaralački rad. Ovo prividno shvatanje postaje skroz pogrešna teza, mračna i jeziva, jer gospodin Miljković zapravo zahvaljuje smrti što ga ne sprečava da joj se preda i uplovi u nepoznato. Čitajući ostale strofe, shvatamo da je reč o izvanrednom piscu koga je teško shvatiti. Njegova želja, žudnja i potreba za nekim nepoznatim svetom postaje sve izraženija i obavija delo u tamu. On ima potrebu da spozna srž krajnjeg, najdubljeg, neshvatljivog, mističnog, da izađe iz sebe. Branko Miljković je svoj život okončao u dvadesetsedmoj godini. Kratko je pisao, ali se tome potpuno posvetio.

_____________________

 

Branko Miljković - Svest o pesmi

 

Branko Miljković često razmišlja o poeziji, pesmi i pesniku. U svim njegovim knjigama ima po koja pesma o navedenim temama. U knjizi Poreklo nade ispisaće ciklus "Kritika poezije", koji sadrži četrnaest pesama. Rekli smo već da su Miljkovićeve pesme bogate raznovrsnim motivima i da često ispod naslova stoji mnogo toga drugog a ponajmanje ima onog što je sadržano u naslovu. U mnogim pesmama će motiv pesnika, pevanja, pesme i poezije da dobije samo po koji stih, ali čitanje ove poezije može da izdvoji nekoliko desetina stihova koji govore o temi pesme i njenoga stvaranja. Nekoliko izrečenih misli o poeziji mogu da predoče Miljkovićevu poetiku u malom. Pesma je tvorevina reči: "Reči greše pesma se stvara / Drugačije niko nije postao pesnik". Pesma "miri zavađene reči", ona je najčešće zamena za reč ("A pesma se piše samo zato/Da ta reč ne bi morala da se kaže"). On smatra da treba sve ponovo i drugačije reći i zato "pesnik peva uprkos poeziji" jer "prava reč se još rodila nije". Miljković ne beži od tradicije, on spaja tradicionalno i moderno nastavljajući onde gde je tradicija dostigla najviše domete. Ali će on reći i ovo:

 

Ceo jedan narod

Izmišlja reči za pesmu

Koju će se usuditi da napiše

Jedan čovek posle sto godina.

Ne boj se reči

Nije ti ništa

 

Al ipak pazi

Ne ljubi prošlosti ruku.

Pevaj kao da ništa nije bilo

Juče ili pre sto godina.

(Provetravanje poezije)

 

Pesnik je uveren da se pesma ne piše nego se živi pa "pesma nije pesma ako nije radosna". To će ga odvesti zaključku da, jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Ovaj zaključak je izrekao u pesmi Poeziju će svi pisati, a ponoviće ga, citirajući sebe, u pismu koje je neposredno pred samoubistvo uputio jednom prijatelju. Tako su se stekle tri stvari, tri stava koji su ključni u njegovom gledanju na poeziju i pesnika: bez pesme je život prazan i besmislen - pesmu ne može da piše nesrećan čovek - on je nesrećan čovek - nema više poezije.

 

Pesma Svest o pesmi nalazi se na uvodnom mestu knjige Vatra i ništa. Ako se ima u vidu da je VATRA simbol postojanja i života i da je ona suprotstavljena ništavilu i uvek izlazila kao pobednik, nameće se pretpostavka da Svest o pesmi, kao uvodna pesma knjige, promoviše život ovaploćen u pesmi, da ona, dakle, može da se shvati kao programska pesma i srž cele zbirke Vatra i ništa. Tema pesme jeste poetika umetničkog stvaranja, teorijski stav prema poeziji kao stvaralačkom činu i plodu čovekove stvaralačke moći. Pesma je nastala u skladu sa Miljkovićevim stavom da "moderni pesnik u pesmi sledi sam tok nastajanja pesme i saopštava ga". Svest o pesmi je tako i svest o poeziji.

 

Svest o pesmi je triptihon. Pesme nisu naslovljene niti su označene brojevima. Ispevana je u katrenima (5 + 5 + 6), rima je ukrštena u svim strofama. Čitanje pesme ukazuje na veliki broj reči sa učestalom frekvencijom, koje određuju ton i smisao pojedinačne pesme i pesme u celini.

 

Ukupno je 16 leksema koji imaju značenjsku vrednost svojom konotativnošću i frekvencijom. Od toga broja 12 leksema sa ukupnom frekvencijom 44 imaju pozitivni emotivni i smisaoni predznak. Samo 4 lekseme ukupne učestalosti 17 imaju negativan emotivni i smisaoni predznak. Na osnovu toga zaključujemo: u pesmi preovladavaju "pozitivni" leksemi i to skoro tri puta više od "negativnih". To sugeriše zaključak da je pesma otvorena svojom vedrinom, da promoviše misao o životu, trajanju i stvaranju i da nudi optimističku viziju čovekovog života i stvaralačkog čina. Od svih leksema dva para dominiraju u oba leksička područja: SMRT 5 isključivo se javlja u drugoj i trećoj strofi, a ZID, ZAZIDAN 6 isključivo se javlja u prvoj pesmi; PEVAM, PESNIK, PESMA 9 javljaju se u sve tri pesme, dok se REČ 11 javlja u drugoj 9 i trećoj 2 pesmi. Kako REČ simbolizuje pesmu i pevanje, onda je ukupna frekvencija ovih leksema (pevam, pesnik, pesma, reč) 20, odnosno trećina svih leksema.

 

I - Pevanje u pesmi Svest o pesmi započpnje polemičkom intoiacijom "Mene ničega više nije stid", koja sugeriše kontekst ove polemike, nešto što je prethodilo prvome stihu pesme. To "nešto" može da se prepozna kao književna situacija u kojoj se vodi polemika o pesmi i pevanju, o objektivnosti i subjektivnosti, o otvorenosti i zatvorenosti pesme, komunikativnosti i nekomunikativnosti. Ako znamo da u Miljkovićevoj poeziji ima stihova (pa i čitavih pesama) u čiju se sadržinu i smisao vrlo teško ulazi ili ostaju potpuno zatvoreni, zazidani, onda ovu pesmu vidimo kao pesnikov odgovor na primedbe ili. ocene i kao pesnikovo objašnjenje sopstvene stvaralačke poetike i teorijski stav o pevanju, pesmi i poeziji. Prva strofa pesme sadrži veliki broj motivskih reči (6), koje u pesnikovom rečniku imaju svoje poetsko (konotativno) značenje: SUNCE (svetlost, jasnost), ŽELjEN PLOD (pesma), NOĆ (tama, neprozirnost, nejasnost), GLAS što sebe sanja (pesnik, poezija), ZID (zaštita, zaklon), ZAZIDAN (zatvoren).

 

Ostali leksemi i izrazi iz prve strofe dobijaju u drugoj strofi kontekst iz koga prozračuje njihov smisao, ili se pak on i eksplicitno otkriva:

 

U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam

iz te zazidanosti lepše no na slobodi.

 

Poezija u kojoj se dosledno sprovodi sopstveni stvaralački princip govori o gordosti pesnika (veri u sebe, sigurnost u ispravnost poetičkog principa), o uverenosti da je njegovo pevanje lepše takvo kakvo je nego da je izabralo puteve (BROD) na koje su drugi ukazivali i nudili ih kao najprohodnije.

 

Retorička pitanja iz treće strofe ("Je li to čudna želja da se živi/bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?") nastavljaju se u četvrtoj strofi ("Da li to znači reći promeni: neću! / I ostaviti pesmu da se sama menja?") opet podižu intonaciju u ravan prvoga stiha pesme nastavljajući polemični ton. Retorička pitanja, baš upitnom intonacijom, skreću pažnju na suštinska pitanja sadržana u njima. To su dva pitanja:

 

(1) pesnik ne može da živi bez sebe, izvan sebe, a pošto je on ceo u pesmi, izvan pesme; zato i nije moguća pesma bez pesnika (čitamo: nije moguća pesma koja nije izraz pesnikove ličnosti);

 

(2) da li je pesnik protiv promena, ovde nije odgovoreno, ali je odgovoreno poezijom: on je sam, mimo stavova svoje pesničke grupe, činio promene u dva pravca - povezivao je tradiciju i modernost, menjao se u odnosu na modernost idući dalje od nje.

 

Završna strofa je nastavak misli iz prve strofe ("mene nije stid") i potvrđivanje ispravnosti stvaralačkog puta ("pevam iz zida lepše no na slobodi") što se dokazuje završnom slikom ("Blešti zid") - poezija, prividno zatvorena, blešti lepotom. Lepota je uslov za strpljenje da se sa malim naporom otkrije ulaz iza zida.

 

II - Druga pesma predočava "ispisani predeo i verbalnu javu". Od svih motivskih leksema u ovoj pesmi (9) sa frekvencijom 21 REČ se javlja 9 puta, od toga 6 puta u anaforskom položaju. Motivi VATRE, KRVI, ŽUDNjE, SMRTI nalaze se na udarnim mestima; na početku prvih stihova svih pet strofa, istaknute anaforskim leksemom REČ i naglašene uzvičnom intonacijom.

 

Ovaj položaj i intonacija nemaju ni ton, ni oblik, ni funkciju apostrofe: ovo nije obraćanje vatri, krvi, žudnji, smrti; ovo je samo ređanje reči po strofama u kojima predstavljaju predmet pevanja.

 

VATRA je simbol života, trajanja, bivstvovanja ali i stvaralačke energije. KRV simbolizuje životnu snagu, kruženje energije, moć stvaranja (pevanja): nema pesme izvan srca. SMRT je ništavilo, ona prekida život i prekida stvaranje - njoj se lirski subjekt zahvaljuje što ga ne sprečava da postoji i da peva. A pevanje je stvaranje, stvaranje je moć izgovaranja REČI, odnosno moć oblikovanja pesme: to čini lirskog subjekta zadovoljnim, voli samog sebe i divi se ljudskoj moći da peva, da stvara umetnost. Leksem REČ, u kontekstu ove pesme, ali i drugih Miljkovićevih pesama, metafora je za PESMU. Činjenica da je leksem REČ vrlo učestala i da ona okuplja i ostale motivske lekseme, objašnjava izraz "verbalna java" - ovde nema poetskih slika, ovde su reči predmet pevanja, ali u kontekstu problema stvaranja (pesme).

 

III - U trećoj pesmi javljaju se samo tri leksema sa negativnim predznakom SMRT (3), ZABORAV (1) i NOĆ (1) - dominiraju reči sa pozitivnim predznakom njih sedam i sa učestalošću 16. Posebno značajno mesto ima leksem VERUJEM: javlja se samo dva puta, na početku prvoga stiha prve i treće strofe. Pesma je izraz vere u sebe, u moć pevanja ("Verujem, da bih mogao da govorim"), u poeziju ("U pogrešnom rasporedu reči"). Poezija je univerzalna ("ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora"), svevažeća i opšteljudska, ona osmišljava život i čini ga punim i ostvarenim:

 

Svaka je pesma prazna i zvezdana,

Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.

Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,

praznina što peva i mir moj rumeni.

 

Ova pesma, a time i cela pesma Svest o pesmi, završava se apostrofom: ona je srž pesnikovog bića, njegov govor, sigurnost, dokaz postojanja i pamćenje.

 

Svest o pesmi je eksplikacija Miljkovićeve težnje da ostvari savršen oblik. Na formalnom planu, u organizaciji pesme, ostvaren je savršen sklad: tri dela pesme ujednačena su sa jedinim odstupanjem u trećem delu: 5 + 5 + 6 strofa. Sve strofe bez izuzetka su katreni; u svim strofama je provedena ukrštena rima. Ovim osobinama Miljković nastavlja tradiciju vezanog stiha. Ono što je u ovoj pesmi suprotno tradiciji (srpske moderne, recimo) jeste delimična nerazumljivost ili potpuna hermetičnost stihova ili iskaza: ta osobina, svojstvo cele Miljkovićeve poezije, nije mimoišla ni ovu pesmu. Ostao je dosledan sebi da prima ono što smatra umetnički korisnim i da ide svojim putem na kome se jasno razaznaju osobeni znaci.

________________

 

Branko Miljković - Svest o pesmi
posvećeno piscu A.Bosketu

 

I

 

Mene ničega više nije stid.
Klonu sunce preko svega. Željen plod
pun je noći. Glas što sebe sanja, zid
otkri u daljini gde zazidan mi brod.

 

U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam
iz te zazidanosti lepše no na slobodi.
Otkud ta moć da sebi odolevam,
a ne odoleše vinogradi rodni!

 

Je li to čudna želja da se živi
bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?
Od prošlosti i zaborava vreme što se divi
izdajstvu moga zaustavljenog lika?

 

Da li to znači reći promeni: neću!
I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe životinjama i cveću
i snagu svoju dati gladi crnog korenja?

 

U ovoj noći mene nije stid
što pevam iz zida lepše no na slobodi.
Sunce mi u peti bridi. Blešti zid
na kraju puta što nikud ne vodi.

 

II

 

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim
toj reči čiju posedujem moć da je kažem.
Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim
pod čelom mi poledica i dan poražen.

 

Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.
A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!
Možda izvan moga srca i nema pesme,
jer krv je vanvremena mastilo bez moći.

 

Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe;
I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.
O gorko more za moje bele lađe
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

 

Reč smrt! Hvala joj što me ne sprečava
da otputujem u sebe ko u nepoznato,
gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

 

Reč vatra! Ja sam joj rekao hvala što živim.
Reč smrt hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.

 

III

 

Verujem da bih mogao da govorim
da izađem iz sebe s nadom na povratak,
makar kroz pustinju do mesta gde gorim,
makar kroz smrt do istinskih vrata.

 

U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme
možda ću naći. Ili ću otkriti
kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme,
ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.

 

Verujem, mada bez nade ući mora
u noć, u zaborav kroz koji se prostirem,
ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora,
da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem.

 

Onaj ko peva ne zna je li to ljubav
ili smrt. Kada miris pomeri cvet,
gde je cvet, da l' tamo gde miriše sa ruba
sveta punog a praznog, il' tamo gde mu je cvet?

 

Svaka je pesma prazna i zvezdana,
Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.
Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,
Praznina što peva i mir moj rumeni.

 

Pesmo prazna i zvezdana, tamo,
tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta,
ako ga uberem ostavlja me samog,
ako ga napustim za leđima mi cveta.

__________________________________

 

Branko Miljković (1934 - 1961) pripada drugoj posle ratnoj generaciji srpskih pjesnika, koji su krenuli tek prokrčenim putam moderne poezije, oslobođeni potrebe da se bore protiv dogmi i ideoloških stega. Mogli su da se posvete stvaranju po sopstvenom pjesničkom opredjeljenju i po diktatu sopstvenih pjesničkih afiniteta na tematskom, misaonom, emotivnom i oblikovnom planu.

 

Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš. Završio je Gimnaziju "Stevan Sremac" u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu "Njegoš", u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu objavljuje svoje prve pesme. Godine 1953. odlazi u Beograd na studije. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1957. godine.

 

Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka "Vatra i ništa" u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu "Utva zlatokrila". Nakon toga izlaze i zbirke "Poreklo nade'' (Zagreb, 1960) i ,,Krv koja svetli'' (Beograd, 1961). Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.

 

Branko Miljković je pre svega misaoni pesnik. Čega god da se dotakne kao teme pevanja, prožme ga refleksijom. Nema žene, erosa, ljubavi - nema ni ljubavnih pesama. Pesnik obuzet smrću, prazninom i ništavilom. A njih prevazilazi baš poezijom - ona je ispunjavanje praznine. Drugi razlog nepevanja o ljubavi prema ženi leži u pesnikovoj prirodi: on je introverni tip modernog pesnika koji je okrenut poeziji, dakle sebi.

 

Ušao je u pjesničku orbitu zahuktale mladalačke i prevratničke poezije srpske objavljivanjem petnaest pjesama u časopisu "Delo" 1955. godine, časopisu koji je predvodio struju avangardnih srpskih pjesnika u ondašnjem književnom životu. Ovim pjesmama se Branko Miljković predstavio kao zreo pjesnik, a pojavljivanje u časopisu djelo znacilo je visoku ocjenu njegovom pjevanju.

 

Prva pjesnička knjiga Uzalud je budim (1957) nastala je iz jezgra objavljenog u časopisu Delo, a naslov je dobila po pjesmi iz tog jezgra. Knjiga je dočekana afirmativnim kritikama - vrata pesničkog Parnasa širom su otvorena za mladog pjesnika koji djeluje kao osvježenje, originalna pojava i velika nada. On je vrlo aktivan: objavljuje stihove, piše eseje, kritičke prikaze, prevodi - ima ga u svim časopisima i književnim listovima. Sa Draganom M. Jeremićem osniva grupu neo simbolista. Po sopstvenom priznanju, pokušao je da izmiri simbolističku i nadrealističku poetiku. Godine 1959. sa Blaženom Šćepanovićem ojavljuje knjigu rodoljubive poezije Smrću protiv smrti. Dve zbirke pjesama objavljuje već sledeće 1960. godine: Poreklo nade (u Zagrebu) i Vatra i nista u Beogradu. Njegovo pjevanje trajalo je samo sedam godina - iz života je otisao u dvadeset sedmoj godini. U noci izmedju 11. i 12. februara 1961. godine nađen je obješen u šumi na zagrebačkoj periferiji.

 

Branko Miljković - Balada Ohridskim tamburašima

Branko Miljković - Epitaf

Branko Miljković - Poeziju će svi pisati

Branko Miljković - Poreklo nade

Branko Miljković - Triptihon za Euridiku

Branko Miljković - Uzalud je budim

Branko Miljković - Vatra i ništa

Ljubavi srpskih pisaca - Branko Miljković

loading...
7 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Branko Miljković - Svest o pesmi

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u