Branko Miljković - Poreklo nade

Poreklo nade ili pevanje i poetičko mišljenje.

Pesma Poeziju će svi pisatu objavljena je u zbirci Poreklo nade (1960), u ciklusu Kritika poezije. U naslovu ovoga ciklusa reč "kritika" nema značenje osude nečega zbog nedostataka ili nevrednosti; kritika je promišljanje i prosuđivanje proizvoda umetničke delatnosti: slike, pesme, pozorišne predstave, romana, filma, itd; u kontekstu ciklusa to je promišljanje o poeziji i pesništvu, refleksije o pesniku i stvaranju, vrednostima i nevrednostima, eksplikacija svojih stvaralačkih iskustava. Ova promišljanja o poeziji sasvim su prirodna za pesnika Branka Miljkovića u čijim se pesmama (ne samo iz ove zbirke!) kombinuju slikovno, aforističko i poetičko (diskurzivno). Aforistički i diskurzivni stihovi najčešće nemaju oslonac u prethodnom ili potonjem te vrše destrukciju lirskog teksta. Destrukcija je snažnija kada dolazi do sprezanja suprotnosti i razlika, koje uvećava unutrašnji napon razdvajanja i razlikovanja; ona je još snažnija kada je sadržina takvih stihova paradoksalna i oksimoronska. Sve to otežava čitanje i razumevanje, doprinosi nejasnosti i hermetičnosti ove poezije.

Kritika poezije, kao i pesma Poeziju će svi pisati, pesnikov je dijalog sa književnom kritikom svoga vremena, koja je tražila od poezije jasnost i društveno delovanje. Mnoga pitanja pokreće ovaj ciklus pesama, ali to nisu isključivo nova pitanja (i teme za lirsku raspravu) jer se javljaju i u pesmama drugih ciklusa i zbirki. Tako će u pesmi Nizvodno (Poreklo nade) sebi postaviti pitanje "možda bi trebalo da pevam tako / da se ne razlikujem od drugih..."; to je pitanje pesnikovog neuklapanja u tokove prethodne i aktuelne poezije, odnosno njegovog iskoraka u nove poetske prostore jer "treba sve ponovo i drugačije reći". Jasnost i smisao još dve su teme kritičkog i lirskog dijaloga pesnika i njegovih sagovornika: "jasnost više nema šta da kaže", "pevamo ne brinući za smisao i red" (Zajednička pesma) za njega je "razumljivost pogubna" a "opšta mesta od svega strašnija" (Prijatelju pesniku); pesma Dok budeš pevao zvuči kao program:

Dok jedini prkosiš

Siromaštvu jasnoće

Putuj pevaj prkosi

Samo te pesma hoće

Ciklus Kritika poezije sadrži iskaze koji se međusobno isključuju:

Eto to je ono što se naziva

pesnikom: biti licem u lice svetu

O pesnici svuda i uvek okrenuti licem prema prividu

(Moravska elegija)

Ovakvi iskazi nude različita značenja: na prvi pogled ovde je reč o uobičajenom postupku pesnikovom da spaja nespojivo i da miri suprotnosti; međutim, ovde lice prema svetu i lice prema prividu vidi svet (stvarnost) kao privid ili varku iza koga se krije pravi i jedini mogući smisao - ono što vidimo nije to nego nešto sasvim drugo. U pesmi Ljubav poezije u samo tri stiha ponuđene su tri klice asocijativnih raskriljavanja:

Ja volim sreću koja nije srećna

Pesmu koja miri zavađene reči

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike

Prvi iskaz je oksimoronski spreg (nesrećna sreća), vrlo često umetničko sredstvo kod Miljkovića; u drugom je misao o pesmi koja miri "zavađene" reči (antonime, antiteze, oksimorone); u trećem je misao o značenjskom bogatstvu reči: o jednu reč se otimaju mnoge slike jer ona može da ima različita značenja zavisno od konteksta u kome se upotrebi. U pesmi Kritika metafore na umetnički način opisan je proces oblikovanja metafore:

Dve reči tek da se kažu dodirnu se

I ispare u nepoznato značenje

Koje s njima nikakve veze nema

Jer u glavi postoji jedna jedina reč

A pesma se piše samo zato

Da ta reč ne bi morala da se kaže

Zamorena pesma posvećena je rečima kao najdragocenijem bogatstvu pesnikovom:

Oni koji imaju svet

Neka misle šta će s njim

Mi imamo samo reči

I divno smo se snašli u toj nemaštini

___________________________________

Branko Miljković (1934 - 1961) pripada drugoj posle ratnoj generaciji srpskih pjesnika, koji su krenuli tek prokrčenim putam moderne poezije, oslobođeni potrebe da se bore protiv dogmi i ideoloških stega. Mogli su da se posvete stvaranju po sopstvenom pjesničkom opredjeljenju i po diktatu sopstvenih pjesničkih afiniteta na tematskom, misaonom, emotivnom i oblikovnom planu.

Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš. Završio je Gimnaziju "Stevan Sremac" u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu "Njegoš", u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu objavljuje svoje prve pesme. Godine 1953. odlazi u Beograd na studije. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1957. godine.

Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka "Vatra i ništa" u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu "Utva zlatokrila". Nakon toga izlaze i zbirke "Poreklo nade'' (Zagreb, 1960) i ,,Krv koja svetli'' (Beograd, 1961). Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.

Branko Miljković je pre svega misaoni pesnik. Čega god da se dotakne kao teme pevanja, prožme ga refleksijom. Nema žene, erosa, ljubavi - nema ni ljubavnih pesama. Pesnik obuzet smrću, prazninom i ništavilom. A njih prevazilazi baš poezijom - ona je ispunjavanje praznine. Drugi razlog nepevanja o ljubavi prema ženi leži u pesnikovoj prirodi: on je introverni tip modernog pesnika koji je okrenut poeziji, dakle sebi.

Ušao je u pjesničku orbitu zahuktale mladalačke i prevratničke poezije srpske objavljivanjem petnaest pjesama u časopisu "Delo" 1955. godine, časopisu koji je predvodio struju avangardnih srpskih pjesnika u ondašnjem književnom životu. Ovim pjesmama se Branko Miljković predstavio kao zreo pjesnik, a pojavljivanje u časopisu djelo znacilo je visoku ocjenu njegovom pjevanju.

Prva pjesnička knjiga Uzalud je budim (1957) nastala je iz jezgra objavljenog u časopisu Delo, a naslov je dobila po pjesmi iz tog jezgra. Knjiga je dočekana afirmativnim kritikama - vrata pesničkog Parnasa širom su otvorena za mladog pjesnika koji djeluje kao osvježenje, originalna pojava i velika nada. On je vrlo aktivan: objavljuje stihove, piše eseje, kritičke prikaze, prevodi - ima ga u svim časopisima i književnim listovima. Sa Draganom M. Jeremićem osniva grupu neo simbolista. Po sopstvenom priznanju, pokušao je da izmiri simbolističku i nadrealističku poetiku. Godine 1959. sa Blaženom Šćepanovićem ojavljuje knjigu rodoljubive poezije Smrću protiv smrti. Dve zbirke pjesama objavljuje već sledeće 1960. godine: Poreklo nade (u Zagrebu) i Vatra i nista u Beogradu. Njegovo pjevanje trajalo je samo sedam godina - iz života je otisao u dvadeset sedmoj godini. U noci izmedju 11. i 12. februara 1961. godine nađen je obješen u šumi na zagrebačkoj periferiji.

Branko Miljković - Balada Ohridskim tamburašima

Branko Miljković - Epitaf

Branko Miljković - Poeziju će svi pisati

Branko Miljković - Svest o pesmi

Branko Miljković - Triptihon za Euridiku

Branko Miljković - Uzalud je budim

Branko Miljković - Vatra i ništa

Ljubavi srpskih pisaca - Branko Miljković