Branko Miljković - Balada Ohridskim tamburašima

Pjesma je posvećena ohridskim tamburašima. Oni se pojavljuju samo u jednom stihu. Taj stih i posveta pjesme nose u sebi više značenja. Balada se može shvatiti kao pjesma posvecema muzičkom sastavu pod nazivom "Ohridski tamburaši". U tom slučaju oni su samo polazni motiv - spomenuti su u navedenim stihovima, ali njihova pjesma potstiče niz asocijacija o pevanju, pesnicima pesništvu. Pošto su asocijativne slike ispunile čitav prostor pesme u prvi plan se nameće kao tematski kompleks baš lirsko kazivanje o poeziji, a motiv trubadura ostaje po strani.Opisani proces tematskog smenjivanja u pjesmi cini potpuno osnovanom pretpostavku da je pesma posvecena pesnicima koji se svake godine okupljaju na Struškim vačerima poezije - trubaduri srednjovjekovni pjesnici metafora su za pjesnike koji svake godine priredjuju pjesnička slavlja pronoseći tako pjesničku riječ medju slušaoce, ali i među narode, kao što su trubaduri prenosili lepotu poezije iz mesta u mesto. Ovaj drugi motiv, Struške večeri poezije, otvara mogućnost za još jedno sagledavanj teme pjesme: to je pesničko stvaranje kao kreativni proces koji stalno pulsira - nestaje i radja se nanovo poput Feniksa.

Da li se sada postavlja pitanje odredjenja za jedan od smislova, za jednu od navedenih tema? Ako je tok naših misli dok čitamo pesmu išao upravo opisanim putem, onda je jasno da je upravo to pravi smisao i prava sadržina pesme. Čim smo došli do takvog zaključka nameće nam se još jedno saznanje, još jedna tema pjesme: ona je ispevana u slavu pesničke reči, koja je prebogata značenjima, Nudi veliki broj asociacija, otvara prostranstva ljudskog duha.Pesnička riječ nikada nije jednoznačna, ona ne nudi jednu sliku i jedan smisao: pesnička je baš zato što je širom otvorena za svaki duh i za različite doživljaje i saznanja.

_________________________________

Branko Miljković - Balada Ohridskim tamburašima

Balada ohridskim trubadurima objavljena je u zbirci Vatra i ništa u okviru ciklusa Lauda (1959). Fokusirana je na jednu od ključnih tema Miljkovićeve poezije: poeziju samu. Uzev u obzir prirodu hermetičke pesme, tumačenje iziskuje sagledanje formalno-sadržinskog plana pesme, kao i posmatranje u okviru poetičkih stanovišta pesnika, njegovih drugih pesama, u domenu intertekstualnosti i metateksualnosti.

Pesma se izgrađuje kao poetički misaoni konstrukt i stoga biva upućena na svojevrsnu invertivnost, pošav od predpesničkog stanja i završivši , paradokslano, početkom pevanja. Invertivnost prepoznajemo na planu poezije i poetike, ali je možemo detektovati i na mikroplanu, na elementima koji konstituišu samu pesmu. Poezija shvaćena kao negativna ontologija upućena je na samoemancipaciju pesme, i u Baladi ohridskim trubadurima možemo prepoznati taj proces. Četiri etape u procesu samoemancipacije gotovo su komplematarne strofama Balade:

1. Pesnik - postojim i pevam,

2. Reč - postojim i pevam uprkos pesniku,

3. Pesma - pevam uprkos rečima i pesniku,

4.Pesnik - Pesma je svoj pesnik.

Tako smo pozicionirani da pratimo putanju koju je pesnik prepoznao u gradivnoj strukturi moderne pesme: - Moderan pesnik u pesmi sledi sam tok poezije i saopštava ga. Poezija koja se vaspostavlja kao autonomna predstavlja pobedu nad pesnikom, oslobođena vanpoetskih elemenata teži da se izgradi kao „čista poezija" u valerijanskom doživljaju tog pojma. Ukidanje vanpoetske sfere kao relevantne omogućava apsolutni identitet pesme u domenu poetske stvarnosti, tj.pesme kao sopstvenog pesnika i sopstvenog kritičara.

Prilikom tumačenja Miljkovićeve poezije treba voditi računa o punopravnom značaju formalno - sadržinskog plana pesme. Oslanjajući se na simbolističku poetičku postavku o primatu forme, Miljković kazuje: - Strogost oblika čini pesmu prisebnom uprkos svemu. Odgovarajuća forma poseduje snažnu sintetičku moć da sjedini najrazličitije aluzije i utiske i da se kao apolonijski princip jasnosti suprotstavi dionizijskom momentu mutnosti sadržaja. Inicijalni element u tumačenju pesme postaje njen naslov, koji nosi posebno smisaono težište.

Naslov nije tu samo da označi pesmu, već da je započne, i više od toga, da je konstituiše i sugeriše. Odnos pesme i naslova ilustruje odnos bliske udaljenosti koju prepoznajemo kao načelo i u Miljkovićevom doživljaju metafore, pa i pesničkog izraza u širem smislu. Značenjska veza između pesme i naslova treba da se gradi na principu neprozirnosti i mogućne prepoznatljivosti, takoreći na udaljenoj održivosti. O takvom odnosu reč je u njegovoj pesmi Pesma i naslov: - Pesma i naslov vode ljubav / Neko vreme, a zatim / Preziru jedno drugo i svako peva za sebe.

U ovom slučaju naslov je dvokomponentan, sadrži naziv pesničke forme i posvetu, on je formalno i izvanpesnički određen. U jednom navratu Miljković je pesmu video kao borbu jezika sa zadatom formom, koju on smatra odrednicom savršene poezije. Tako nam ovde taj stvaralački poduhvat biva primarno naznačen. Počev od toga da, kako Miljković kaže, osećanje oblika prethodi samoj pesmi, biva jasno zašto je forma sugerisana na samom početku. To primećujemo i u naslovima drugih Miljkovićevih pesama: Crni jamb sna, Daktil sna, Sonet o neporočnoj ljubavi i dr.

Balada ohridskim tubadurima je pisana u formi francuske balade, koja se sastoji od četiri strofe propraćene refrenom, od kojih prve tri strofe imaju po deset stihova, a poslednja pet stihova. Poslednja strofa predstavlja smisaono težište pesme, a refren u njoj dobija bitnu ulogu u poentiranju. Kako primećuje Nikola Grdinić, ova pesma bi predstavljala prvi značajan primer upotrebe balade u srpskom pesništvu. Odstupanja od obrasca Nikola Grdinić vidi u broju rima i njihovom rasporedu, kao i u stilizaciji nastaloj upotrebom slobodnog stiha.

Druga komponenta naslova, što je i saobraženo prirodi posvete, pripada vanpesničkoj stvarnosti. Ovaj element iziskuje kratak osvrt na izvanpesnički kontekst, koji prilikom tumačenja biva ilustrativan za suštinske tačke Miljkovićeve poetičke misli: poezije kao zaboravljenog sećanja i egzistencije čiste, autonomne poezije.

Balada ohridskim trubadurima napisana je u vozu, po povratku sa Ohridskog jezera gde je autor ove pesme do zore uživao u muzici tamošnjeg orkestra. Pozivanje na fakta koja pripadaju izvanpesničkom domenu Dragica S.Ivanović opravdava tumačenjem u okviru zaboravljenog sećanje. Dakle, sam početak biva u znaku prevladanja antonimičnosti u korist poetske stvarnosti. Daleki odjek događaja prepoznatljiv je u posveti, pomenu zore i apostrofi divnih staraca. Međutim, ovi detalji ne razvijaju sadržaj pesme, njima se suprotstavlja bespredmetnost pesme i ukida ih, destilujući vanpesničko iskustvo na pomen lišen daljeg razvitka. Tako se pesma izgrađuje kroz početak zaborava, a čitalac prisustvuje tom prvonačelnom predpesničkom impulsu.
Kako je već spomenuto, to je prvi istup ka samoemancipaciji pesme. Ja koje se javlja u pesmi je stvaralačka svest, „patetični um" koji sebe misli i opovrgava. To ja sudeluje u brisanju predmetnosti i samoukidanju. Invertivnost se tako, u najširem pogledu, definiše u pogledu poetske stvarnosti koja zahteva osobenu transformativnu fleksibilnost, tačnije samoinauguraciju tog ja u depersonalizovanost, gde identitet, paradoksalno, biva univerlizalizovan u mitskoj reinterperetaciji.

Pesma je data u problemskoj postavci i nadilaženju iste. Kao što u formiranju pesničkog izraza Miljković ne kreće od predmetnosti ka rečima tako ni ovde ne kreće od pevanja, već njime završava, te tako poetički elementi prethode pevanju. Svaka od strofi stvara fokus na problemskoj poetičkoj datosti, tako se u okviru samoemancipacije pesme definišu njeni gradivni nosioci: patetika uma, simbolizacija pojma kao akt nadilaženja stvarnosti, reč kao poetska stvarnost prema ne-jeziku u pogledu imenovanja, odnos pesme i pesnika.

Početni stihovi su u obliku apostrofe mudrosti. Zazivanje mudrosti usmerava stvaralačku svest na područje uma. Upotreba durativnih glagola često se javlja u pesmi, a njihovo značenje upućuje na cirkularnost i konstantnost neke radnje, tako je i u početnom stihu, koji svojim sadržajem („neiskusno sviću zore") upućuje na nemoć prevazilaženja jedne datosti. Ukoliko zore neiskusno sviću, postavlja se pitanje o mogućnosti da se spremnost jednom zadobije, jer je zora vesnik novog dana, a sadržaj stiha obaveštava o nedovoljnosti „znanja" usvojenih iz prethodnih dana, što sugeriše i trajni glagol „svitati". Već u prvom stihu naslućujemo patetiku uma: uma koji samog sebe misli, poražava i pobeđuje. Stih koji sledi takođe upućuje na jednu datost (Na obične reči više nemam pravo!). Emfatički izraz i vremenski prilog više ukazuju na uspostavljanje graničnika između nepesničkog i pesničkog u ovom predpesničkom stanju. Reči okarakterisane kao obične pripadaju ne-jeziku, svakodnevnom govoru, gde ih definiše prakticistička funkcija, odnosno nedovoljnost reči. Reč u poetskoj ravni zadobija drugačiji status, ona „zaboravlja" svoje primarno i uobičajeno značenje kako bi se s novim značenjem vratila. S druge strane, nemati pravo na nedovoljnost reči znači biti obavezan na pesničku upotrebu jezika. To je prevrat koji odlazi u polisemičnost izraza. Na to nam skreću pažnju i početni stihovi druge strofe:

Sunce je reč koja ne ume da sija

Savest ne ume da peva, jer se boji

Osetljive praznine.

Primetićemo da su oba stiha negirani iskazi, što predstavlja iznevereno očekivanje, pošto je prvi stih započet u nameri definisanja pojma, a završio se ustanovljenjem onoga šta ta reč nije. Ukoliko izostavimo deo koji nosi negaciju i zadržimo se na prvom delu stiha, dobićemo iskaz da je Sunce reč, što i jeste u sferi poezije kao negativne ontologije. Naime, u pesmi reč gubi ono prakticističko svojstvo, ono prestaje biti zamena za slikovno predstavljanje i traži novu supstancijalnost. Jezik se tako prestaje pozivati na svoje značenje, već se ističe važenje koje mu pesnik daje u datom kontekstu. Malarme je izjednačavajući reč sa bićem kazao da kada kaže Sunce ono svetli. Varirajući taj iskaz pesnik zapravo ide putanjom od ne-bića ka praznini i ,naposletku, prema biću. Drugi stih upućuje na strah od ispunjenja praznog poetskog prostora. Osetljivost te praznine zahteva posebnu snagu u njenom nadvladanju. Osvrnimo se na pesnikovu izjavu u jednom intervjuu, koja može biti ilustrativna za predstavljeni pesnički problem:

Rano osećanje nemoći pred svetom nagnalo me je u poeziju. Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju ništavnost ili da joj se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čemu se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha.

Dakle, strah pred pesmom s jedne strane stavlja pesnika u položaj obaveznosti kao stvaraoca. Ovde je stvaralačka uloga pripisana savesti, što upućuje na metamorfoziranje onog ja u pesničku savest.

Praznina je poetska atmosfera, pošto pevanje podrazumeva pomeranje reči u prazno kako bi se s novim značenjem vratile. Dakle, taj semantički prazan prostor treba stvaralački konstruisati. Primećujemo načelo redukcije: redukovanje reči od svakodnevnog iskustva, ali pored toga prisutno je redukovanje pesničkog organizma na domete uma, to je ono što biva definisano kao patetika uma. Shodno isključenju svakodnevnih, nepoetskih elemenata, vrši se ukidanje čulnosti iz tih sfera. Nakon uvida o specifičnoj artikulaciji koju zahteva, pesnički subjekt dolazi do uvida o iziskivanoj transformaciji (Moje se srce gasi, oči gore). Odnos očiju i srca dat je u sinhronizovanoj postavci i međuzavisnosti. Upotrebom glagola koji određuju vatru, određuje se subjekat kao njena emanacija, što će nam biti značajno u daljem tumačenju pesme. Gašenje srca nameće se kao preduslov na putu do pesme. To eksplicitnije biva izneseno u pesmi Bolani Dojčin:

Ko pojede svoje srce taj se drznu

Da pesnik bude predelu bez pamćenja.

Lična osećajnost biva supstituisana stvaralačkom osećajnošću, koja, kako je definiše Pol Valeri, postaje slepa za spoljašnje stvari. Takvo ukidanje postavlja pesmu kao odabrano komunikacijsko sredstvo, koje za sobom povlači i novu čulnost (U tuđem smo srcu svoje srce čuli). Srce koje je najpre definisano kao moje više se ne javlja u jednini. Iskaz biva univerzalizovan, opšti, tj. ne odnosi se na ja već na mi. Skretanje sa prvog lica jednine na prvo lice množine ponavlja se kroz pesmu, najčešće se prelaz vrši sa pojavom aforističnog izraza, odnosno poeteme, kako je naziva Novica Petković, ili se nalazi u njenom neposrednom okruženju. Pošto poetema preseca uobičajeni stihovni poredak unoseći mišljenje u pevanje, jasno je što taj iskaz biva univerzalizovan, jer na izvestan način poentira (pored navedenog stiha, npr. Mudrosti, jači će prvi posustati!). Univerzalizovan iskaz se, pored ovog oblika, javlja i u obezličenom vidu:

Isto je pevati i umirati;

Što je visoko iščezne, što je nisko, istruli.

Ovakvi postupci osvedočavaju kretanje ka depersonalizaciji na više nivoa. Četvrti i peti stih prve strofe su graničnici u kojima se poslednji put nazire obris vanpesničke stvarnosti. Pevanje divnih staraca određeno je imperativno, dakle, voljom subjekta, i vremenski, na šta upućuje subordinator dok. Ovo upućuje na uslovljenost radnji izloženih u četvrtom i petom stihu, a koje upućuju na trenutak odvajanja subjekta od vanpesničke stvarnosti. Zanimljivo je da je poređenje koje je izneseno u petom stihu svojevrsna inverzija. Dok uobičajeno poređenje polazi od objašnjavanja apstraktnog pomoću konkretnog, ovde se dešava obratno. (Rasprskavaju se zvezde kao metafore). Ovakva invertivnost upućuje na tačku gledišta. Fokus prilikom uvida ne vaspostavlja se spolja, već očituje unutarpesničku perspektivu. Jedno od tumačenja podrazumevalo bi prebacivanje poređenja na uobičajeni fon. Ukoliko bismo rekli da se metafore rasprskavaju kao zvezde, to bi dobilo izvesno značenje. Rasprskavanje zvezda upuđuje na njihovu transformatorsku sposobnost, gubljenje prvobitnog oblika i deljivost na više različitosti. Kada bismo povukli paralelu sa metaforom, kao sredstvom pesničkog izraza, to bi nas uputilo na njenu jezičku odvojivost, tj. na momenat predpesničkog stupnja u traženju pesničkog izraza. Četvrti i peti stih tako obuhvataju parcijalno dve dimenzije: spoljni svet u obrisu i stupanj u unutarpesničko zbivanje. Ukoliko uzmemo u obzir tumačenje koje podrazumeva kontekst u interpretaciji zaboravljenog sećanja, to bi nas uputilo na momenat rađanja početnog stvaralačkog impulsa. Na dalji tok unutarpesničkog zbivanja ukazuje poetema koja naglo usmerava pažnju na čisto poetsku predmetnost. (Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli). Negiranje održivosti u okviru prostornih odrednica ukazuje na nužnost Drugog. Takoreći, odvajanje od poznatih prostornih koordinata je zahtev za novim, pesničkim „prostorom", jer kako sam pesnik kaže u svom eseju „Pesma i smrt":

Stvarima i rečima treba oduzeti njihovu izvesnost i prostornu sigurnost kako bi zapevale.

Model depersonalizovane poezije zahteva posebno sredstvo izraza koje zahteva nadličnu perspektivu, što omogućava simbolizacija stvarnosti. Simbol je znak koji je zaboravio označeno. On se rađa iz konkretne stvarnosti koju nadilazi svojom univerzalnošću. Mit, shvaćen jungovski kao arhetip, u sebi sadrži potencijal univerzalnog, pa stoga je i izražavanja putem reinterpretacije mita blisko simbolizaciji pojma. U srži tih postupaka je sažetost. Samo ono što je sažeto ne može se ponovo opevati, a ta sažetost tako može obezbediti pesmi prepoznatljivu samosvojnost. Tendencija da se stvarnost sažme u jedan znak očituje se i u ovoj pesmi , te kako pesnik kaže:

Odabrao bih jednu prejaku reč, kadru da iz sebe ponovo stvori rečnik... Ta reč je vatra.

U pesmi prepoznajemo prisustvo triju mitova eksplicitno, a četvrti se može ustanoviti implicitno, sugerisan asocijativno s obzirom na značenjsku ravan pesme. Vatra predstavlja bazični element u svakom od mitova, a pored nje zajednički je i momenat reinterpretacije postavljen u domen pesničke stvarnosti. U Baladi se vatra javlja kao osnovni konstitutivni element pesme, kao njen početak-plamen i kraj - pepeo Mit, saobraženo ustanovljenoj perpektivi, reinterpretira se sticanjem poetičke važnosti.

U odnosu mita i simbola prepoznajemo vezu u pogledu inkorporiranja simbola u mit. Tako u prvoj strofi pesme možemo prepoznati razgradnju mita na simbole. Plamen, pepeo i ptica, koji su stalni elementi Miljkovićevog simboličkog registra, sugerišu da je u pitanju mit o ptici Feniksu. Subjekat, definisan kao emanacija vatre( „moje se srce gasi, oči gore") sudeluje u izgradnji mitske figure - Feniksa (Al vrati / Pozajmljeni plamen.), što sugeriše da je plamen od subjekta upućen ptici, te se u tom susretu rađa mit. Ovakva vrsta saučešnistva naznačena je u onome što sadrži moto zbirke Vatra i ništa: Pepeo nije nastao iz vatre, već iz našeg dodira sa njom i deli našu prirodu.

Balada Ohridskim tamburašima

Mudrosti, neiskusno sviću zore,

Na obične reči više nemam pravo!

Moje se srce gasi oči gore.

Pevajte, divni starci, dok nad glavom

Rasprskuju se zvezde kao metafore!

Što je visoko isčezne što je nisko istruli.

Ptico dovešću te do reči. Al vrati

Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.

U tudjem smo srcu svoje srce čuli.

Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.

Savest ne ume da peva jer se boji.

Osetljive praznine. Kradljivci vizija,

Orlovi iznutra kljuju me. Ja stojim

Zvezdama smo potpisali prevaru

Nevidljive noći tim crnje. Upamti

Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.

Kad mastilo sazre u krv svi će znati

Da isto je pevati i umirati...

_______________________________

Branko Miljković (1934 - 1961) pripada drugoj posle ratnoj generaciji srpskih pjesnika, koji su krenuli tek prokrčenim putam moderne poezije, oslobođeni potrebe da se bore protiv dogmi i ideoloških stega. Mogli su da se posvete stvaranju po sopstvenom pjesničkom opredjeljenju i po diktatu sopstvenih pjesničkih afiniteta na tematskom, misaonom, emotivnom i oblikovnom planu.

Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš. Završio je Gimnaziju "Stevan Sremac" u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu "Njegoš", u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu objavljuje svoje prve pesme. Godine 1953. odlazi u Beograd na studije. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1957. godine.

Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka "Vatra i ništa" u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu "Utva zlatokrila". Nakon toga izlaze i zbirke "Poreklo nade'' (Zagreb, 1960) i ,,Krv koja svetli'' (Beograd, 1961). Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.

Branko Miljković je pre svega misaoni pesnik. Čega god da se dotakne kao teme pevanja, prožme ga refleksijom. Nema žene, erosa, ljubavi - nema ni ljubavnih pesama. Pesnik obuzet smrću, prazninom i ništavilom. A njih prevazilazi baš poezijom - ona je ispunjavanje praznine. Drugi razlog nepevanja o ljubavi prema ženi leži u pesnikovoj prirodi: on je introverni tip modernog pesnika koji je okrenut poeziji, dakle sebi.

Ušao je u pjesničku orbitu zahuktale mladalačke i prevratničke poezije srpske objavljivanjem petnaest pjesama u časopisu "Delo" 1955. godine, časopisu koji je predvodio struju avangardnih srpskih pjesnika u ondašnjem književnom životu. Ovim pjesmama se Branko Miljković predstavio kao zreo pjesnik, a pojavljivanje u časopisu djelo znacilo je visoku ocjenu njegovom pjevanju.

Prva pjesnička knjiga Uzalud je budim (1957) nastala je iz jezgra objavljenog u časopisu Delo, a naslov je dobila po pjesmi iz tog jezgra. Knjiga je dočekana afirmativnim kritikama - vrata pesničkog Parnasa širom su otvorena za mladog pjesnika koji djeluje kao osvježenje, originalna pojava i velika nada. On je vrlo aktivan: objavljuje stihove, piše eseje, kritičke prikaze, prevodi - ima ga u svim časopisima i književnim listovima. Sa Draganom M. Jeremićem osniva grupu neo simbolista. Po sopstvenom priznanju, pokušao je da izmiri simbolističku i nadrealističku poetiku. Godine 1959. sa Blaženom Šćepanovićem ojavljuje knjigu rodoljubive poezije Smrću protiv smrti. Dve zbirke pjesama objavljuje već sledeće 1960. godine: Poreklo nade (u Zagrebu) i Vatra i nista u Beogradu. Njegovo pjevanje trajalo je samo sedam godina - iz života je otisao u dvadeset sedmoj godini. U noci izmedju 11. i 12. februara 1961. godine nađen je obješen u šumi na zagrebačkoj periferiji.

Branko Miljković - Epitaf

Branko Miljković - Poeziju će svi pisati

Branko Miljković - Poreklo nade

Branko Miljković - Svest o pesmi

Branko Miljković - Triptihon za Euridiku

Branko Miljković - Uzalud je budim

Branko Miljković - Vatra i ništa

Ljubavi srpskih pisaca - Branko Miljković