Ljubavi srpskih pisaca - Branko Miljković

Filozofija ljubavi kroz prizmu britkog uma koji je znao koliko reč može biti ubilačka. Ubi me prejaka reč – epitaf večnosti nekoga ko je za samo 27 godina života uzburkao zaparložene sokake osrednjosti i tragično postao mit sveta pesnika. Boem u ruhu poete, često je bio dirigent tuča i svađa, gonio ga vrag svađalice, koji je na nišanu držao samo centralne ličnosti tog vremena.

Ljubavna istorija nedokučivog Branka Miljkovića počela je rano, sa svega petnaest godina, zaljubio se u Nišlijku, lepoticu koju nikada nije upoznao. Pisao joj je pisma, koja su obelodanjena, tek kada je njena kosa uveliko uspavala pigment, a Branko bio deo neke druge planete, daleko od ovog zgarišta borbe. Zaljubljivao se lako, prepuštao se tom osećaju, voleo je ljubav i njene čestice u univerzumu stvaranja. Svaki pokušaj približavanja toj misaonoj gromadi, završavao se malaksalošću volje da nađe ključ shvatanja. Opisivali su ga kao lepog, ali nesrećnog džentlmena.

- Bar pola svetske poezije je napisano zato što neko nije imao hrabrosti da nekome izjavi ljubav – rekao je Miljković svojoj Veri.

- Branko, mi smo samo prijatelji i uvek ćemo to i ostati.

- Pesnici nemaju prijatelja. Ili su voljeni ili su mrtvi.

- Moram da idem — reče Vera i uđe unutra. Branko se zagleda u noć.

Enigma poezije, ljubavnu agoniju spoznaje u trenutku kada je saznao da je žena, magnet njegove neizmerne ljubavi zaljubljena u njegovog slavnog kolegu pesnika. Poraz neuzvraćene ljubavi u Branku je oživeo demone depresivnosti, odbacio je sva svoja dela, bezdušno se odrekao onoga što je "naškrabao".

U svojim pismima prijateljima, otkrivao je svoj ljubavni jad i nakon toga je brzo, zauvek odlutao u tamu koja ga je gonila i prizivala. Ljubav je imala počasno mesto u njegovoj poetskoj rezidenciji, ali nešto je navalentno želelo da poremeti tok njegove inspiracije, smrt se pretvorila u Brankovu senku.

Moja nesreća nije puki ljubavni jad... Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Tek sa Njom ja sam postao pesnik. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.  

Potamnele misli neuzvraćene ljubavi rojile su se Brankovim svemirom i uzrokovale buru koja će ga zbrisati sa lica zemlje:

Na obične reči više nemam pravo. U tuđem smo srcu svoje srce čuli. Usamljenost je niskost. Gospo moja, bije svako u svom mraku izgubljene bitke.

Nekada se snovi pretvore u košmar buđenja. Zauvek izgubljena ljubav krije se u redovima Brankovih stihova, pesme Uzalud je budim:

Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
Budim je mada je to uzaludnije nego dozivati pticu zauvek sletelu.
Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
Uzalud, uzalud, uzalud, uzalud je budim
Jer će se probuditi drugačija i nova.

Pesma Za moj 27. rođendan nije dobila svoj starosni nastavak, Branko je pronađen obešen kaišem za nejako stablo. Samoubistvo ili ubistvo – pesma bez tačke.

Ljubavi srpskih pisaca - Velimir Rajić

Branko Miljković - Balada Ohridskim tamburašima

Branko Miljković - Epitaf

Branko Miljković - Poeziju će svi pisati

Branko Miljković - Poreklo nade

Branko Miljković - Svest o pesmi

Branko Miljković - Triptihon za Euridiku

Branko Miljković - Uzalud je budim

Branko Miljković - Vatra i ništa