Zatvorska priča - Centralni zatvor lektira

Zatvorska priča - Centralni zatvor

Zatvorska priča - Centralni zatvor

 

Sreda - 29.02.2012

 

Nula - U Srbiji 2012. godine ima preko 11000 ljudi po zatvorima, bilo da su u pitanju istražni zatvori ili KP domovi, iako su realni kapaciteti oko 7000 ljudi. I pored toga nastavlja se izgradnja novih zatvora jer se broj zatvorenika povećava iz godine u godinu. Vlast je definitivno svesna da će uskoro slati ljude u zatvor kamionima, a ne maricama. Mogao bih da pišem uopšteno o zatvorima po Srbiji, ali neću. Ja ću pisati o svojim i tuđim doživljajima, iskustvima i razmišljanjima iz "Okružnog zatvora u Beogradu", poznatijeg kao Centralni zatvor: CZ, u kojem sam proveo šest meseci tokom 2011. godine.

 

Kada su me doveli u CZ, maricom iz palate Nepravde, nakon što sam prošao pretres do gole kože i zadužio na ulazu dva ćebeta, dva čaršava, jednu jastučnicu, jednu kašiku i jednu plastičnu porciju za hranu, pandur koji mi je sve to uvalio u ruke me je pitao da li mi je ovo prvi put da sam u zatvoru. Ja sam klimnuo glavom, na šta mi je on odgovorio rečenicom koju ću verovatno pamtiti ceo život. Rekao je: - E pa momak, ovde može svašta da ti se desi. Možda ćeš da izbodeš nekoga, možda će tebe neko da izbode, možda ćeš da siluješ nekoga a možda će neko tebe da siluje, a možda se čak i zaljubiš u nekoga ili se neko zaljubi u tebe. Istog trenutka mi je postalo jasno da sam zakoračio u jednu paralelnu stvarnost u kojoj dominiraju strah, sadizam, sarkazam, surovi humor, nasilje, depresija i još "hiljadu lepih stvari".

 

Kako sam se snašao u takvoj stvarnosti? Snašao sam se odlično, ali se gomila ljudi snašla loše, jako loše, u okruženju gde je vodeća parola: - Snađi se!

 

CZ je podeljen na sedam nivoa. Dva sprata su ispod zemlje (gde su se nekada nalazile tamnice i prostorije za egzekucije), prizemlje, prvi i drugi sprat (tu se nalaze pritvorenici), treći sprat gde se nalazi zatvorska bolnica (koja je pritom jedina prava zatvorska bolnica u Srbiji i u koju se transportuju bolesni zatvorenici iz zatvora širom zemlje) i četvrti sprat na kom su blokovi za ljude osuđene na neku do "mera lečenja" kao što su lečenje od alkoholizma, narkomanije i psihijatrijska mera lečenja, mada se sve te "mere lečenja" u suštini svode na svakodnevno kljukanje zatvorenika raznim karbapinima, ksalolima, leponeksima, lorazepamima, ksanaksima i sličnim terapijama koje ni na koji način ne leče ljude već ih pretvaraju u beživotne biljke.

 

U prizemlju, ili kako taj nivo zovu pritvorenici i panduri, "na nuli", nalaze se četiri šetališta i nekoliko blokova sa samicama. Moram da napomenem da se "dnevni program" u CZ sastoji od dve stvari: 23 sata dnevno provedenih u izolaciji, tj. u sobi, i 1 sat šetnje, i to kakve šetnje! Sva četiri šetališta su sa sve četiri strane okružena ostatkom zatvorske zgrade, zidinama visokim otprilike 25 metara, s tim što se duž dva duža zida protežu prozori hodnika sva četiri sprata zatvora. Šetališta su iste dužine kao i zatvorski blokovi, 100 metara, a širine 20 metara. Sve u svemu, šetalište podseća na neko sivilo iz filmova o različitim diktatorskim režimima. Većina ljudi misli da su maltretiranje u zatvoru, silovanja, pandurske torture i slične stvari, nešto što se dešavalo pre više decenija u zatvorima nekih drugih zemalja, ne znajući da je svo to sivilo i sav taj užas nešto izuzetno stvarno, što je potpuno normalno i to ne u nekoj tamo dalekoj zemlji već ovde u Srbiji, "u njihovom komšiluku". Šetanje, sat vremena dnevno, okružen zidinama od 25 metara, gledajući u jedno parče neba koje je toliko predivno i toliko daleko. To je jedini luft tokom celog dana, ta šetnja je u CZ - u ono nešto malo što život znači i što pomaže čoveku da ne poludi, ukoliko već nije poludeo.

 

Stariji robijaši koji su bili u CZ - u ranije, na primer početkom 2000 - tih godina su mi pričali na šta je ličila šetnja tada. Nije bilo šetnje vikendom, već samo radnim danima i to po pola sata do četrdeset pet minuta maksimum. Osim toga, nije bio dozvoljen razgovor između robijaša iz različitih soba, kao ni stajanje u mestu na šetnji. Svi robijaši iz jedne sobe koji su izašli na šetnju morali su da se drže zajedno hodajući jedni iza drugih, po dvojica i to bez priče, dok su robijaši iz druge sobe hodali na pet metara iza njih. Tokom šetnje je bilo obavezno konstantno hodanje, a svako ko se bunio i nije poštovao ta pravila bivao je spušten na nulu u samicu, uz obavezne batine i iživljavanje od strane pandura. Danas više nije tako, ali je sve to i dalje ubistvo za čovekovu psihu. To sivo, depresivno šetalište, pokriveno je kamerama i desetinama golubova koji prave društvo robijašima, ali oni ipak imaju krila i mogu da odlete iz tog sivila za razliku od nas.

 

Povrh te sumorne atmosfere koja dominira na šetnji, kao i u celom zatvoru, postoji nešto izluđujuće kod celog koncepta šetnje. S obzirom da postoje četiri šetališta i barem tridesetak blokova, plus ženski blok koji je podeljen na dve grupe, a potrebno je po sat vremena za svaku šetnju, trebalo bi da postoji neki raspored šetnji ali pošto je stoka pandurska posebno neinteligentna sorta takav raspored ne postoji već svaki blok ide u šetnju bilo kad od 7 ujutru do 4 popodne, sve u zavisnosti kako i gde ga "uglave" u dnevni raspored. To u suštini znači da ukoliko neko hoće da ide na šetnju, trebalo bi da potpuno spreman čeka šetnju od 7 ujutru, jer kada se pandur sa početka bloka prodere "Šeeeeetnjaaaaa", oni koji su u prvoj sobi imaju desetak a oni u poslednjoj sobi, šestici, četrdesetak sekundi do otvaranja vrata sobe i ukoliko nisu svi koji hoće da idu u šetnju spremni, pandur odmah zatvara vrata, ko je izašao, izašao je. A ko nije stigao? Ko ga jebe, taj ostaje celih 24 sata zatvoren u sobi. Taj idiotizam me je najviše nervirao. Nikada nisam mogao da ustajem kad je šetnja u 7 ujutru. Ustajao sam kao i svi u 7:10 za smenu, ali za tu ranu šetnju kao i većina ljudi na bloku nisam mogao da ustanem, i onda mi nakon toga ceo bude sumoran, jer koliko god bio opterećen crnim mislima, šetnja mi je kao i svima popravljala raspoloženje.

 

Pomenuo sam da se na nuli osim šetališta nalaze i blokovi sa samicama. Samice su posebna priča. Reč "samica" sama govori o tome za koliko ljudi je predviđena. Za jednog čoveka, ali uprkos tome u samici nikad nema manje od dva čoveka, jer su ugurali krevet na sprat u tu prostoriju koja je široka možda metar ipo a dugačka tri metra. WC ne postoji, već se odmah tu pored kreveta nalazi čučavac a iznad čučavca se nalazi česma i to je to. U stvari ne, postoji još jedna mala nepogodnost, nema svetla u samici, dakle nikakva sijalica, lampa ili bilo kakav izvor svetlosti osim ono malo svetlosti koja dopire kroz rešeke iz hodnika na koji gledaju štrokavi prozori. Dakle, nema skoro nikakve svetlosti. Rekao sam da u samicama nikad nema manje od dva čoveka, ali sam zaboravio da napomenem da u većini slučajeva ima više od dva čoveka u samici. Trpaju po troje - četvoro, a nekad čak i petoro robijaša u taj mali, mračni prostor, tako da ljudi moraju često da spavaju na podu, jedni preko drugih ili po dvojica u jednom krevetu. U takvim ludačkim uslovima je sasvim razumljivo da dolazi do sukoba među robijašima u samicama. Sećam se priče jednog tipa koji je bio sa mnom u sobi, reče mi da su par meseci pre nego što sam došao u sobu, u peticu doveli nekog klinca sa nule iz samice, kod nas na blok. Kada su ga digli gore on je na sebi imao samo čarape i gaće jer ga je na nuli u samici neki lik odvaljivao od batina i oteo mu svu odeću izuzev gaća i čarapa, uključujući i patike. To je samo jedan od bezbroj primera maltretiranja u samicama. Pada mi na pamet i slučaj kada je tip koji je imao žešće psihičke probleme spušten sa psihijatrijskog "E odeljenja" u samicu kod lika koji ga je grizao po telu i puštao mu krv žiletom jer mu je bilo dosadno.

 

Ljudi spolja se verovatno pitaju čime neko "zasluži" da bude stavljen u samicu? Postoji pregršt razloga za to, ali najčešće u samice stavljaju ili ljude koji su optuženi za neko teško krivično delo o kojem se dosta pričalo u javnosti, kao na primer lika koji je ubio pandura prilikom pljačke banke na Karaburmi pre par meseci (one koji su optuženi za napade na pandure redovno, svakodnevno maltretiraju i tuku zatvorski panduri u samicama) ili nekoga ko je napravio problem u grupnoj sobi (tipa učestvovao u tuči, silovanju ili iznuđivanju, a ta je informacija došla do pandura), kao i one kod kojih je pronađeno nešto nedozvoljeno kao na primer žica (mobilni telefon), šaber (improvizovan, ručno pravljen nož od kašike, četkice za zube, oštrog komada metala ili drveta itd), brlja (rakija pravljena u zatvoru, od nekog voća kao što su jabuke, kruške, a umesto šećera dodaje se zatvorska marmelada), mašinica za tetoviranje (najčešće napravljena od električne četkice za zube) i ostale stvari koje čine robijanje podnošljivim.

 

Zaboravio sam da pomenem da se na nuli nalazi još jedno bitno mesto. Prostorije za prijem poseta i za prijem advokata. Advokatska poseta se odvija u jednoj standardnoj maloj sobici koja je navodno samo pod video nadzorom, ali ne i audio nadzorom, ali ne verujem ja tim pandurima na reč ništa. Ubeđen sam da se razgovori sa advokatom prisluškuju iako ne bi smeli to da rade. Oni su država, oni mogu sve.

 

Što se tiče poseta, to je pravi psihički pakao. U CZ - u, u posetu jedino mogu da dolaze članovi porodice i "nevenčana supruga", i to ako joj sudija dozvoli. Za svaku posetu članovi porodica robijaša moraju da se cimaju do palate nepravde i da traže dozvolu za posetu od sudije. Postoje dve vrste poseta: "otvorena" i "zatvorena" poseta. Otvorena poseta je ona normalnija, humanija vrsta posete koja se odvija u prostoriji sa desetak "bokseva" to jest pregrada širokih oko metar i odvojenih od sledećeg boksa plastičnim zidićem. Unutra nema nikakvog stakla niti bilo kakve pregrade, što znači da je moguća direktna komunikacija između robijaša i porodice, kao i fizički kontakt tipa držanje za ruke, grljenje, ljubljenje. Na otvorenoj poseti se robijašu omogućava da barem na kratko oseti malo ljudske topline i da dobije emotivnu podršku kroz dodir ruke i zagrljaj, podršku koju reči ne mogu da pruže. Što se tiče zatvorenih poseta (koje se inače mnogo češće dobijaju nego otvorene, veći deo zatvorenika nikad ni ne dobije dozvolu za otvorenu posetu, a oni koji dobiju dozvolu, dobiju je jednom u nekoliko meseci), one se odvijaju u prostoriji iste veličine kao i otvorene samo što je umesto otvorenih bokseva tu zid od stakla a komunikacija između posetilaca i robijaša se odvija putem slušalica koje su postavljene na staklu ispred fiksiranih klupa, znači nema fizičkog dodira sa posetiocima. Poseta, bilo da je otvorenog ili zatvorenog tipa, traje 30 ili 60 minuta, u zavisnosti od toga koliko je trajanje odobrio sudija, mada velika većina robijaša dobija samo 30 minuta. Na kraju se cela priča o posetama svodi na to da je dominantan tip poseta zatvorena poseta od 30 minuta.

 

Nije slučajno ovakav tip posete najčešći. Zatvorena poseta od 30 minuta je jedan psihički pakao, stvoren da bi zatvorenicima lomio volju da se izdrži robija bez negativnih fizičkih i psihičkih posledica. Zašto je ta poseta u stvari tako frustrirajuća? Iz prostog razloga što je kombinacija fizičke razdvojenosti i 30 minuta koji nisu dovoljni ni za šta, ravna ubistvu za moral zatvorenika. To znam po sebi, a i po drugima. Kada odem na posetu i vidim moju devojku i moju majku, znajući da imamo samo pola sata za priču i da ne mogu da poljubim devojku i zagrlim majku, već mi sve presedne i u startu sam psihički sjeban na poseti. Osim samog oblika posete, najveći je problem što za tih 30 minuta nikako se nema vremena za neku dublju priču, već je sve vreme tenzija i u mom i u njihovom glasu. Sve se govori na brzaka i uprkos tome što sam srećan što jer uživo pričam sa devojkom i majkom, a istovremeno sam potpuno izdeprimiran, a i besan zbog situacije u kojoj se nalazim i u koju sam doveo devojku, porodicu, priljatelje. U trenucima nakon završetka posete sam uprkos svemu uspevao da se osećam daleko bolje nego pre posete. Napunim se zalihama optimizma koje me drže sledećih desetak dana. A onda je redovno dolazilo do perioda od 5-10 dana kada sam potpuno skenjan u iščekivanju nove posete, jer u CZ - u je moguće imati dve posete u toku jednog meseca. Jedna u prvoj, druga u drugoj polovini meseca. U početku sam mislio da samo na mene na taj specifičan način utiču te frustrirajuće zatvorene posete od pola sata, ali sam kroz razgovor sa drugim robijašima shvatio da nije u pitanju moja neprilagođenost situaciji u kojoj se nalazim već da je to standardna pojava među robijašima. Da se većina robijaša isto tako oseća tokom i nakon poseta.

 

Subota - 17.03.2012

 

Svet za sebe - Kada su me digli sa nule u grupnu sobu, nisam znao šta da očekujem. Imao sam neku predstavu o tome kako izgledaju te sobe, na osnovu priča koje sam čuo od ljudi koji su već bili u CZ - u, ali ništa nije moglo da me pripremi za ono što ću videti. Imao sam tu ludu sreću da završim na jednom od dva bloka na kojima su ranije bili "slobodnjaci" (osuđenici koji imaju kaznu do godinu dana ili im je ostalo manje od godinu dana kazne i služe je u CZ - u radeći neki od zatvorskih poslova, na primer u vešernici ili u kuhinji) i na kojima postoje normalni televizori, kao i struja u sobi, tako da sam mogao barem normalno da gledam televiziju za razliku od pritovrenika po drugim blokovima koji su mogli da imaju samo one male prenosive televizore koji u CZ - u ne hvataju više od 2 - 3 kanala.

 

Uvek ću pamtiti ulazak u sobu. Kod sebe sam imao jednu kesu sa odećom i sve one stvari koje sam zadužio na ulasku u CZ. Mislio sam da će me staviti u jednu od onih standardnih soba sa 12 - 18 ljudi (u kojima realno nema mesta ni za 10 ljudi), međutim stavljen sam u sobu za osam ljudi, u kojoj realno ima mesta za četvoro. Ne može rečima da se opiše taj nadrealan osećaj kada čovek ulazi u sobu sa 7, 10, 15, ili koliko god, nepoznatih ljudi o kojima nema predstavu kakvi su, da li će ga maltretirati, napasti, pokušati na neki način da mu smeste da ima problem sa pandurima ili mu izaći u susret, pomoći mu da se smesti, prilagodi paklenom okruženju itd. Tih prvih par minuta po ulasku u sobu su presudni kada je u pitanju odnos starih pritvorenika prema pridošlici, ali o tome i stotinama pravila ponašanja među pritvorenicima ću pisati nekom drugom prilikom.

 

Dakle, soba u kojoj sam proveo šest meseci, bila je veličine otprilike 4 puta 5 metara i tu su uz dva zida bila zbudžena četiri kreveta na sprat od kojih se prosto nije znalo koji je neudobniji i od kojeg više bole leđa, vrat i ramena. Konstrukcija kreveta je bila jebeno neverovatna. Naslušao sam se priča o neudobnosti vojničkih kreveta po kasarnama ali kapiram da su ti vojnički kreveti i mama i tata za krevete u CZ - u. Skelet kreveta je od nekog metala za koji bih mogao da se kladim da je otpadni materijal, s obzirom da se krivi i lomi kao od šale. Šipke odvaljene od tih kreveta su omiljeno sredstvo za batinanje nekog nesrećnika na spavanju ili kako se taj postupak popularnije naziva, "izšipkavanje". Što se tiče dušeka, većina kreveta kod nas na bloku nije imalo prave dušeke, nego po tri velika kvadrata koji su međusobno nepovezani i tvrdi kao kamen, iako su navodno punjeni nekim kao sunđerom. Ispod tih kvadrata se nalaze žice koje su deo konstrukcije kreveta i koje zajedno sa kvadratima čine fatalnu kombinaciju od koje se svako jutro većina ljudi budi sa bolovima na različitim mestima. Uvek kada sam spavao na leđima ujutru bi me bolela leđa, a kada sam spavao okrenut na stranu onda bi me ujutru otkidala od bola cela ta strana tela i naravno vrat. Jedino delimično rešenje je bilo guranje velike količine kartona (od kutija, tj paketa) između tih žica od kreveta i kvadrata na kojima se spava. To bi učinilo spavanje malo prijatnijim mada je i dalje bilo katastrofa za kičmu.

 

Odeću, hranu, sredstva za higijenu, knjige i sve ostalo, držali smo svako u svojoj limenoj kaseti sa tri police i to bi bilo sasvim podnošljivo da nije bilo hiljada jebenih buba. Jedno vreme smo bili u fazonu da pobijemo sve bube, ali smo vrlo brzo shvatili da je to neizvodljivo jer kako pobijemo njih 50, pojavi se novih 100. Bukvalno. Onda smo shvatili da moramo da ih puštamo da vršljaju po kasetama i da je jedino što možemo da uradimo - potpuno zatvaranje i zamotavanje sve hrane u kese kako bube ne bi mogle da dopru do nje. To smo radili i sa pićem i sa sredstvima za higijenu jer su nam bube ulazile čak i u kutije za sapun i futrole od četkica za zube. Bube nisu bile samo po kasetama, već i po celoj sobi ali iz nekog razloga su se najviše kurčile noću tako da nije bila retka situacija da usred noći otvorim oči, okrenem se ka zidu i na 10 centimetara od lica ugledam 5 - 6 buba kako mitinguju, onako opušteno, bez blama.

 

Osim kreveta, kaseta, buba, velikog televizora, dve klupe i jednog stola, u sobi nije bilo ničeg drugog, ali su tu u jednom ćošku bila još jedna vrata. Drvena vrata, a ne metalna, koja su vodila u sobni WC. Naša soba je imala najveći WC na bloku, dimenzija 1,5 metra sa 3 metra. Ne smem ni da zamislim koliki su WC-i po ostalim sobama ako smo mi imali "najveći". Sve u svemu naš WC se sastojao od lavaboa, čučavca i jedne police na tri nivoa, na kojoj je stajala sva obuća, razne flaše i krpe. Jebeni čučavac, ko ga izmisli. Koliko god WC bio odvratan to je bilo mesto na kom se blejalo leti na smenu, pošto je u trenucima kada je u sobi bez preterivanja bilo 45 stepeni, u WC-u bilo po 30 - tak stepeni što je za nas bila ladovina koja nas je spasavala. A osim toga, u WC smo napravili improvizovani tuš od dvolitarske flaše koka kole koju smo kroz rupu na zadnjem delu nabili na slavinu i onda smo taj "tuš" koristili za rashlađivanje tako što se čučne ispod te flaše, odvrne se se slavina i uživa se. Možda ovo nekome deluje kao nešto potpuno suludo, ali za nas je to bilo nešto najlepše, rashlađivanje ledenom vodom dok piči muzika sa tranzistora koji smo držali u WC - u na polici.

 

Ta paklena izolovanost u toj sobi sa još 7 ljudi je bila moja stvarnost nekih šest meseci dok nisam otišao na izdržavanje kazne u kazneno - popravni dom. Sama ta večito prljava prostorija koja je od 6 ujutru do 10 uveče osvetljena sa dve abnormalno jake neonske sijalice koje prave neku depresivnu mrtvačku atmosferu, bez trunke svetla spolja, dovoljna je da psihički ubije čoveka, ali stanje uma je nešto potpuno filmsko mada mislim da ni jedan film ne može da dočara to "ludilo sastavljeno od bezbroj ludila".

 

Priča o najmlađem kaplaru na svetu

Priča - Demoklov mač

Priča - Lenka Rabasović

Priča - Milunka Savić

Priča - Neposlušna papigica

Priča - O zlatnim jabukama

Priča - Potemkinova sela

Ravno do smrti - Istinita priča iz komšiluka

Moja ratna priča

Moja ratna priča - nastavak 1

Moja ratna priča - nastavak 2

Zatvorska priča - Centralni zatvor 1

Zatvorska priča - Centralni zatvor 2

Zatvorska priča - Centralni zatvor 3

Zatvorska priča - Centralni zatvor 4

Zatvorska priča - Centralni zatvor 5

loading...
5 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Zatvorska priča - Centralni zatvor

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u