Zatvorska priča - Centralni zatvor 4

Četvrtak - 13. 12. 2012

Vrelina

Ni sam ne znam koliko sam puta, dok sam bio na slobodi čuo onaj kliše (ili sam barem ja mislio da je kliše) da „čovek ne ceni svoju slobodu dok je ne izgubi". Kada sam završio u CZ - u, shvatio sam da to nije kliše, nego čista realnost, a to se najbolje vidi u uslovima ekstremno visoke i ekstremno niske temperature. Na moju nesreću, iskusio sam i leto i zimu u CZ - u. U tim trenutcima mi se uvek iznova i iznova javljala slika u glavi svih onih ljudi napolju što bez prestanka kukaju leti kako im je strahovito vruće, kako nikako ne mogu da se rashlade ili slika onih što kukaju zimi kako je stalno hladno, kako ne mogu da se zagreju i tako dalje. Razmišljao sam koliko svi ti ljudi nisu svesni svoje nesvesti i toga šta zapravo znači vrućina, hladnoća i nemoć pojedinca da se sa njima izbori. A i kako bi uopšte mogli biti toga svesni kad većina ljudi nije bila u Sahari ili na Antarktiku, a kamoli u zatvoru.

Leto u CZ - u. Neki će verovatno misliti da je ovo naučna fantastika, ali je ovo u stvari jednostavan prikaz jedne nimalo jednostavne ljudske muke. Živeti u jednoj sobi sa još desetak ljudi i ovako nije lako, a kad je vrućina – onda je još gore. Stvar je u tome što u sobi leti nije 30– 35 stepeni, nego je 40 – 45 stepeni. Vazduh je vreo, zagušljivo je, ne može da se diše (to jest može, ali, dok se diše, vazduh peče nozdrve, a kad se diše na usta, onda grebe grlo), a buba je milion i nervozno vršljaju po sobi. Pored svega toga, cela soba je nadrkana, nikom nije ni do čega i problem može da se desi u sekundi.

Sobe u CZ - u nemaju normalne prozore, koji gledaju ka spoljašnjem svetu, već imaju po 2 - 4 prozora na kojima su užasno guste rešetke sa prorezima u obliku malih kvadrata, koji gledaju na hodnik od bloka na kojem postoje veliki prozori koji se otvaraju samo malo, onako ukoso, tako da je apsolutno nemoguće da uđe svež vazduh u sobu. Ne postoji nikakva promaja, koja bi makar malo rashladila sobu, nikakvo spasonosno strujanje vetra, vazduh stoji u mestu onako pun duvanskog dima jeftinih cigara, koji bukvalno može nožem da se seče i naravno peku oči od njega, a nervozni robijaši samo pale još više pljuga, jednu za drugom. U takvoj situaciji se dešava da čoveka uhvati paranoja od gušenja.

Podrazumeva se da su svi po ceo dan znojavi i da smrde, uprkos kupanju pet puta dnevno hladnom vodom iznad čučavca, jer telo na toj nesnosnoj temperaturi prosto ne prestaje da se znoji, a znoj robijaša ima neki dosta odvratniji smrad nego što je to uobičajeno, valjda zbog svih govana koja unose u organizam i zbog "čistog i zdravog" okruženja. Svi su po ceo dan samo u gaćama, osim za smenu kad se nakane da se obuku, jer pubovi naravno nemaju razumevanja ni za šta.

Robijaši u CZ - u leti pokušavaju da se izbore na razne načine sa vrućinom, a kod mene u sobi su se neki likovi odlično setili da naprave spravu za rashlađivanje od kartona i mreže komada starih čaršava, koji je funkcionisao tako što se karton pomera sa jednog kraja sobe na drugi i rashlađuje sobu poput lepeze kada se povlači komad čaršava. Leto je bilo baš pakleno, a uslovi koji ubijaju ljudsku psihu samo su sve pogoršavali, pojačavali osećaj beznađa, tuge, pritiskali glavu.

U sobi su ljudi depresivni i nervozni, a na šetnji uglavnom ćute jer svi gledaju to predivno i daleko vedro nebo na kojem je samo sunce kao neka usamljena tačka sreće u potpunom sivilu od milion stepeni. Svi smo bez izuzetka razmišljali o istim stvarima u tim trenutcima, bez obzira da li je neko bio tu zbog valjanja droge, razbojništva, pokušaja ubistva, ubistva, pljačke, krađe ili nečeg drugog. Svi smo razmišljali, gledajući to vedro nebo, o svojim porodicama, devojkama i prijateljima. O tome gde su, šta rade i kada ćemo ponovo biti sa njima. I onda dođe poseta po tom vremenu od sto stepeni i robijaš gleda kroz staklo svoju majku, ženu, devojku tih bednih 30 minuta i jede se što je toj osobi uništio leto i što umesto da ide na bazen, more ili makar da sedi kući i da se hladi klima uređajem, ona dolazi u odvratnu zgradu CZ - a, noseći mu po toj vrućini paket od 10 kila, koji bi trebalo kao i ta poseta da ga malo oraspoloži, a u stvari ga baca u još veći bedak.

Ljudi na slobodi, kad je leto i kad dođu one neljudske vrućine, obično se po ceo dan razvlače po stanu, čekajući da zađe sunce i da tek onda izađu napolje, ukoliko nemaju neki važan razlog da izlaze tokom dana, jer je uveče prijatnije i podnošljivije pogotovo ako pirka neki letnji vetar. U CZ - u leti ni noć ne pomaže. Zapravo, noć je jedno veliko smaranje, jer su razne muve i komarci nemilosrdni. Da se zaspi, potpuno je nemoguće bez 3 – 4 sata prevrtanja po krevetu, a čak i kad se nekako konačno zaspi, pritvorenik se ujutru budi u goloj vodi, potpuno znojav i umoran. Leto u CZ - u je loše, mnogo loše. A zima? Zima je još gora.

Nedelja - 16. 12. 2012

Na minusu

Zima koju sam proveo u CZ - u mi je definitivno bila najgora zima u životu, i to iz više razloga, a ja ću pokušati da izdvojim one najvažnije!

Imao sam ja i toplu odeću, i vitamine, i voće, ali ništa od toga ne može da pomogne čoveku kad dođe zima u CZ - u. Nijedna soba nema radijatore unutra, već su radijatori na hodniku do bloka, preko puta soba, ispod prozora od bloka. Te prozore, koji su leti otvoreni minimalno, zimi uglavnom nije moguće zatvoriti kako valja, nego su otškrinuti onako centimetar, dva, taman da sva toplota od radijatora odmah izađe iz zgrade, a u nekim slučajevima su prozori delimično polupani, jer su sastavljeni od redova staklenih kvadrata dimenzija otprilike 20x20cm. Ovo se dešava u slučaju kad radijatori uopšte funkcionišu, mada je to retko. Stariji robovi su mi pričali da zimi najčešće nema bilo kakvog grejanja do kraja januara i onda neko šatro grejanje u februaru i to je to.

Običan smrtnik bi se sad zapitao kako to da u jednoj "istaknutoj državnoj instituciji" kakva je Beogradski centralni zatvor, koja ima svoje propise i pravila, zimi suštinski nema grejanja. Grejanje postoji i greje se po ceo dan i noći zimi, ali radijatori po blokovima ne rade mesecima jer nisu "ozračeni" i nije "puštena voda" iz njih, tako da se efektivno greje samo na centralnim hodnicima na svakom spratu, jer su tamo pubovi, a za blokove gde su pritvorenici upravu baš zabole. Prolaze meseci dok radijatori na bloku ne počnu da rade, jer je potrebno konstantno žaljenje robijaša da bi se to posle mesec i po, dva, rešilo, ali čak i tada to grejanje možda povisi temperaturu u sobi za stepen ili dva, a život u sobi u kojoj je 5 - 10 stepeni iznad nule je isti kurac kao i živeti na minusu, to i jeste minus.

S obzirom da je u sobi smrzavanje, svi nose najmanje po dva sloja odeće, znači dva duksa, dve trenerke, dva para čarapa. Oni koji nemaju toliko odeće, koje niko ne posećuje, po ceo dan leže u krevetu pokriveni sa dva zatvorska ćebeta koja su zadužili kada su dovedeni u CZ i smrzavaju se. Tu nema govora o spavanju u gaćama i majici, spava se u duksu, trenerci i čarapama, a pokriva se sa dva do tri ćebeta. Redovno sam se budio u 4 ili 5 ujutru kada je najhladnije, jer mi se lice smrzavalo, i tada sam slušao jezivi šum ledenog vetra koji šiba niz hodnik bloka i proizvodi zvuk poput zviždanja.

Jedna od napornijih delatnosti zimi je bilo održavanje lične higijene, a pogotovo odlazak u klozet. Kad čovek ode da piša, em što mu se jaja skvrče od hladnoće, em što vrela mokraća isparava pred njim. A kad hoće da sere, to je tek muka, jer čovek bukvalno oseti kako mu se "u dupetu mrzne govno", slikovito rečeno. Svaka delatnost koja uključuje hladnu vodu, kao što je umivanje, pranje ruku, pranje zuba i slično, zimi predtsavlja veliku neugodnost zato što pola sata posle toga čovek ne može da se ugreje.

Zbog toga što nije moguće da se pripremi neki topli napitak kao što je čaj, veliki je problem. Svi znaju koliko po hladnom vremenu znači da se popije nešto toplo da se zagreje organizam iznutra. U CZ - u što se toga tiče postoji onaj odvratni kvazi - čaj što se deli u pola sedam ujutru uz doručak (tako da je kad pritvorenici ustanu oko 8 već leden) i vreli bućkuriš za ručak koji smo zimi svi jeli da se malo zagrejemo.

Najjače mi je bilo zimi kad sam dobio u paketu za ručak od kuće neku čorbu koja je bila poluzaleđena. Svi smo se u sobi slatko izvrištali od smeha, a i šta ću drugo! Neću sigurno da plačem u jednoj toliko nadrealnoj situaciji. Zimi se jako slabo izlazilo na šetnju, jer, razume se, kapa i šal nisu dozvoljeni, a po snegu i vetru je ravno samoubistvu izaći na šetnju gologlav. Par puta sam se u decembru zajebao i izašao na šetnju, jer prosto nisam mogao da izdržim da danima sedim i ležim u onoj odvratnoj i zagušljivoj sobi i svaki put su mi se šake i stopala smrzla.

Koliko god da čovek pokušava da se skoncentriše na gledanje filma na televiziji, čitanje neke knjige, novina ili pisanje pisma, hladnoća mu skreće misli sa onoga što pokušava da radi i iritira ga kao neki mali insekt koji izjeda parče hleba mrvicu po mrvicu. Robijaši po ceo dan smišljaju načine da se bar malo ugreju. Meni je največi hit bio kada smo stavljali kartone of kutija na rešetke do sobnih prozora kako bi smo se zaštitili od hladnoće sa hodnika.To nam jeste malo povisilo temperaturu u sobi, ali zato duvanski dim nije imao načina da izađe iz sobe pa smo se još i od dima gušili.

Sve u svemu, zimovanje u CZ - u je jedno nezaboravno i vrlo bitno iskustvo, jer čovek nauči da prestane da kuka zbog sitnica nakon što je iskusio pravu zimu. Cela ta scenografija zime u sivilu je onako potpuno filmska ili možda bolje rečeno pozorišna – cela sizuacija deluje kao postavka neke sulude tragikomedije.

Četvrtak - 24. 01. 2013

Zatvorski recepti

Zatvorska hrana u CZ-u je kao što već znate očajna, a ručkove spolja dosta robijaša ne može sebi da priušti, a i oni koji vikendom dobijaju ručkove spolja mogu da se češu, jer tada nema tih ručkova.

Dosta robijaša ima uplatu na kantini jednom u par nedelja, tako da žive od kombinacija zatvorskih splačina i sitnica koje mogu da priušte sebi na kantini, jer, iako je kantina dobro snabdevena, većina robijaša ne može da kupuje svake nedelje suhomesnate proizvode, sokove i slične stvari, nego moraju da razvuku tu uplatu od jedne, dve, tri hiljade dinara sve do sledeće uplate koju će imati možda za nedelju dana, a možda tek za mesec - dva.

Iz tih razloga nastaju potpuno genijalne kombinacije za jelo. To su zapravo pravi zatvorski recepti, koji se šire od sobe do sobe, od bloka do bloka. Ja ću pokušati da nabrojim što više tih jela za koja nisam mogao na slobodi ni da pretpostavim da ih neko negde pravi, jede i da su zapravo skroz ukusna i jestiva u situaciji kada ili nemaš para za bolje ili je vikend, pa nema ručka od kuće.

Počeću sa slanim đakonijama. One čuvene kobasice "kurtonke", koje su toliko nepodnošljivo odvratne, onako mekane i smrdljive, mogu da postanu podnošljive kada se isprže na malom improvizovanom roštilju (napravljenom od pakovanja "gotovog jela" sa kantine, koje stoji na stubićima iznad dve - tri žiže, koje su zapravo gomila zatvorskog margarina u konzervama od paštete sa masnim komadom čaršava u sredini koji sporo gori) doda se umesto ulja, malo margarina, zabiberi se da bi se izgubio odvratni ukus, stave se kobasice u hleb i natovari se tona majoneza i kečapa. Kada zatvoriš oči i zagrizeš, možeš da zamisliš da si uzeo obrok napolju na nekom kiosku. Isto tako može da se peče narezak i ona užasna zatvorska salama ali su kobasice ipak "hit" kad se ispeku.

Jedno od najčešćih jela koja se prave u CZ-u, su razne "salate" koje ili nemaju nikakvo povrće u sebi ili imaju samo luk, koji se naravno svuda trpa,  kao i biber, vegeta, kečap i majonez. To su univerzalne ubice ukusa koje se koriste u skoro svakoj prilici. Te salate se prave od svega osim od povrća, tako da je tu milion kombinacija koje variraju od sobe do sobe. Jedna od varijanata jeste kad se za ručak dobiju komadi ribe ili za večeru sardina, a od doručka ili od prethodnog dana bleje kuvana jaja ili zdenka sir (koji uvek idu zajedno). Jaja se naseckaju na sitne delove, ubace se u činiju sa ribom i zdenkom, doda se gomila majoneza, bibera i luka, sve se promeša i na kraju se dobija jedno uslovno rečeno ukusno jelo koje se jede uz hleb. Druga je varijanta da se isprže narezci, salama ili ona slanina „sapunjara", pa da se to ubaci umesto ribe, a postoji i varijanta „mesna bomba". Tad se tri gore navedene, da kažemo, mesne prerađevine isprže sve zajedno (ili, ako fali neka, onda se pravi samo sa dve vrste "mesa"), stave se u posudu, začine se vegetom i biberom, zatim se isprži luk isečen na kolutiće, ubaci se i on u tu posudu i stavi se ogromna količina ljutog kečapa. Fascinantno zar ne? Treba napomenuti da se često dešava da nema margarina za žižu, pa se ništa ne prži, već se sve samo isecka i smulja zajedno.

Pored tih "salata", bili su popularni i razni "italijanski specijaliteti" koji su pravljeni sa očajnim raskuvanim makaronama (za ručak se dobijaju makaroni sa „mesom" a za večeru makaroni sa „sirom" i jogurtom.) Makaroni sa sirom se stave u u veliku plastičnu posudu, poliju se jogurtom, začine se standardnim koktelom "vegeta-biber", nasecka se narezak, salama ili slanina, stavi se kečap, sve se dobro promeša i eto je zatvorska varijanta mešavine makarona u karbonara i milanez sosu. Tu je naravno i varijacija na temu makaroni u bolonjez sosu. Ona se pravi od makarona sa mesom (koje nemaju ni m od mesa, već imaju komadiće nekog mesnog otpada sa paprikom u nekom vodenom sosu), koje se standardno začine, naseče se gomila luka i sipa se dosta ljutog kečapa. To se promeša i - eto ga ručak.

Kada nema namirnica za neko od ovih "ozbiljnih" jela, onda se prave razni sendviči u koje se stavlja bukvalno sve kako bi robijaš imao utisak da jede nešto stvarno. Kao osnovni namaz za sendvič služi zatvorska pašteta, pa se doda neki od, ili svi, "glavni sastojci" koji su na raspolaganju, na primer stavi se sardina ili neka od mesnih prerađevina, a može da se stavi i sardina i slanina, sve se to prelije biberom kečapom i majonezom, a, ako ima u sobi, onda se doda i neko kuvano jaje i zdenka sir. Ti sendviči su uvek ogromni i na sve strane cure sastojci iz njih, ali su zapravo vrlo ukusni, a i zasite čoveka.

To su najčešća slana jela koja se konzumiraju u CZ-u, mada postoje i specifična jela - eksperimenti kad neko dobije neku suludu ideju i koja vrlo često ispadne vrlo ukusna.

Sada ću preći na slatkiše, koji su takođe veoma maštoviti i prilično ukusni. Već sam napomenuo da se u CZ-u služe neke bele gromuljice u sivoj vodenoj kaši bez ukusa, za koje se tvrdi da je navodno sutlijaš. Taj "sutlijaš" je sam po sebi nejestiv, ali postoji par trikova koji tu bezukusnu toplu masu pretvaraju u carski slatkiš. Može da se doda cimet, zatvorska tzv. niskokalorična marmelada i izmrvljeni keks. To se sve promeša i nastaje ukusna, gusta narandžasta masa. To je jeftinija varijanta, a postoji i skuplja, koja nastaje tako što se u sutlijaš sipa gomila euro krema, doda se mrvljeni keks, čokoladne bananice isečene na sitne komadiće i sve se dobro izmeša. U CZ-u se ponekad za večeru dobijaju takozvani "slatki makaroni", koji zapravo nisu slatki, već su uvaljani u neke gromuljice koje su mešavina prezli i neke braonkaste mase. Ti makaroni su sami po sebi odvratni ali postaju stvarno ukusan slatkiš kad im se dodaju marmelada i cimet.

Ovo su neki od slatkiša popularnih među robijašima u CZ-u, ali najpopularniji je definitivno zatvorska torta, iliti "cezeuša". Postoji mnogo verzija zatvorske torte, a ja ću opisati onu čijem sam pravljenju prisustvovao i koju sam jeo. Kao prvo, potreban je nekakav improvizovani poslužavnik na kojem će se praviti torta. Poslužavnik se najčešće pravi od velikog parčeta kartona presvučenog velikom kesom ili se privremeno skinu jedna vrata sa neke od metalnih kaseta u sobi. Na poslužavnik se složi prvi sloj „testa" (tojest nekog keksa tipa petit ber ili zlatni pek koji glumi testo), premaže se mlekom da bi omekšao, zatim se premaže eurokremom i slaže se jafa keks preko euro krema, to je prvi sloj. Zatim se stavlja drugi sloj "testa", postupak premazivanja je isti, s tim što se preko euro krema ovaj put stavlja kivi isečen na komade. U trećem sloju je sve isto, samo što se umesto kivija stavljaju komadići čokoladnih bananica i isečene sveže banane. Treći sloj se poklapa još jednim slojem "testa", preko kojeg ide ogromna količina euro krema i torta je gotova, spremna za jelo i izuzetno ukusna.

Sva ova jela su po meni jedan odličan pokazatelj ljudske snalažljivosti, jer čak i u toliko sumornoj situaciji, kakva je život u CZ-u, ljudi uspevaju sebi da naprave pravu jebenu gozbu bukvalno ni iz čega. Ljudima spolja možda ova jela zvuče odvratno, a nisu svesni koliko bi im ukusno delovao sendvič sa sardinom, narezkom, majonezom i jajima kada bi se našli u zatvoru.

Četvrtak - 31. 01. 2013

Šoping

Postoji gomila prehrambenih i higijenskih proizvoda čije slanje pritvorenicima u paketima nije dozvoljeno, kao što su na primer sokovi, keksevi sa filom, namazi, čajevi, pena za brijanje i još mnogo toga. Iz tog razloga, kao i zbog toga što mnogi pritvorenici ne dobijaju pakete, već samo uplate spolja, a i zbog još pregršt razloga (kao što je sticanje ogromne zarade) postoji nešto što se zove zatvorska kantina.

Na kantini može danas da se kupi sve i svašta : hrana, higijenski proizvodi, cigarete svih popularnih marki, sokovi, društvene igre, čak i vodene boje, četkice i tempere. Nekada zatvorska kantina nije bila tako dobro snabdevena. Stariji likovi koji su bili pre desetak godina u CZ-u su mi pričali da je tada na kantini bilo bukvalno samo cigara, kafe i toalet papira. Danas je kantina stvarno dobro snabdevena, ali je ogroman problem to što je sve jebeno preskupo. Cene su potpuno nenormalne i UVEK smo se zgranjavali iznova i iznova kada bi neko u sobi dobio novine, a uz novine one silne kataloge iz raznih supermarketa, u kojima smo videli da su cene napolju bez preterivanja 20 – 30 posto niže nego na kantini. Jedino su cene cigara iste kao i napolju.

Uplaćivanje para pritvorenicima se odvija preko šaltera, nakon čega pritvoreniku pub donese priznanicu u sobu. Na taj način su svi u sobi „u toku" koliko ko ima kinte na računu.

Odlazak na kantinu se odvija tako što u jednom danu par blokova obavlja kupovinu, a taj dan je unapred određen za svaki blok. Dakle, ako je dan za kantinu na mom bloku bio recimo utorak, onda svakog utorka idem na kantinu. Niko ne zna kada će doći pub da nas vodi do kantine. To može da se desi bilo kad između 8 ujutru i 4 – 5 popodne. Pošto svaki blok ima dva ulaza, tj.dve strane sa 3 – 6 soba, čak i kada dođe naš blok na red, sve zavisi od toga odakle će pub da krene da vodi robijaše, da li će da krene od prvog ili od drugog ulaza, da li će da krene od prve ili poslednje sobe na ulazu ili će da mu nešto pukne u glavi, pa da krene od treće i četvrte sobe.

Kada se konačno približi trenutak odlaska na kantinu (tj. kad smo sledeći), pub se prodere da se spremimo, mi se spremimo i onda čekamo sa svojim brižljivo pripremljenim spiskovima da nas poput male dece čika policajac odvede u šoping. Vrata se otvaraju, izlaze svi oni koji imaju para na računu, a u sobi ostaju jedan do dva cigana i neki matorac bez kučeta i mačeta, koji su obavezni stanovnici svake sobe, jer nema sobe koja nema par takvih individua i uvek sam pizdeo kada mi svi odlazimo na kantinu, a oni ostaju u sobi sa onim stavom „dobro sam," a u stvari im je bedak. Izvode nas ispred ulaza u blok,postrojavamo se uza zid i bez da nam iko to kaže, okrenuti licem ka zidu sa podignutim rukama prislonjenim na zid i raširenim nogama kako bi nas žandar pretresao iz nekog neshvatljivog razloga. Nakon toga idemo onim kilometarskim centralnim hodnikom, prolazeći pored pubova i medicinskih sestara, koje se, da kažemo, provokativno smeškaju, spuštamo se kružnim stepenicama na prvi sprat gde je kantina, pub otvara vrata i ulazimo.

U to vreme je za kompjuterom koji je služio kao kasa, radila jedna simpatična debela žena, koja je bukvalno svakog pritvorenika oslovljavala po imenu (!) i koja je bilo jedino zaposleno lice u CZ-u koje je bilo prijatno prema robijašima. Osim nje, na kantini su uvek radila i dva slobodnjaka (robijaša koji služe kaznu u CZ-u na posebnom bloku predviđenom za izdržavanje kazne), koja su donosila sve ono što robijaši hoće da kupe. Sam izgled kantine nije bio ništa poseban, to je bila jedna mala soba sa pultom na sredini sobe i koji se proteže od zida do zida. Iza njega je sedela kasirka i primala narudžbine koje prenosi slobodnjaku u zadnjem delu sobe koji se nastavlja u hodnik koji skreće desno i ima funkciju magacina.

Sve je to naizgled fino urađeno i čovek bi mogao da opušteno obavi kupovinu da nije tu žandar koji konstantno panično požuruje i skiči kao da će svakog časa plafon da nam se sruči na glave. S obzirom da je 90 posto artikala uskladišteno izvan vidokruga robijaša, dosta vremena odlazi na pitanja tipa „imate li to i to" i „pošto je to i to", pa onda još razmišljanje i preračunavanje, šta uzeti i koliko uzeti, pa međusobno dogovaranje. Sve to još više iritira žandara tako da sam čin kupovine prolazi pod izuzetnom tenzijom.

Nakon obavljanja kupovine potrepština po paprenoj ceni, pub nas vraća u sobu istim putem kojim smo došli, ulazimo u sobu i to je taj veliki događaj dana. Ljudima na slobodi se ne može na adekvatan način rečima dočarati taj osećaj čudne, sulude ispunjenosti osećajem da ti se nešto prijatno desilo, da si odradio nešto bitno, a u stvari si samo bio na desetak minuta do jebene kantine. Ali si time sebi makar na kratko promenio monotoni šablon svakodnevnice u CZ-u.

Nema veze što je sve preskupo, nema veze što neko uzima masnu kintu od ljudi koji se nalaze u jako teškoj situaciji (samim tim što su u zatvoru), nema veze što žandar sve vreme nešto zvoca, bitno je to što se na par minuta izlazi iz one rupe osvetljene neonkama i začinjenom vlagom. To je bitno, to je šoping.

Priča o najmlađem kaplaru na svetu

Priča - Demoklov mač

Priča - Lenka Rabasović

Priča - Milunka Savić

Priča - Neposlušna papigica

Priča - O zlatnim jabukama

Priča - Potemkinova sela

Ravno do smrti - Istinita priča iz komšiluka

Moja ratna priča

Moja ratna priča - nastavak 1

Moja ratna priča - nastavak 2

Zatvorska priča - Centralni zatvor

Zatvorska priča - Centralni zatvor 1

Zatvorska priča - Centralni zatvor 2

Zatvorska priča - Centralni zatvor 3

Zatvorska priča - Centralni zatvor 5