Priča - Lenka Rabasović lektira

Priča - Lenka Rabasović

Priča - Lenka Rabasović

 

VENČALA SAM SE S KARABINOM

 

Moj devojački san o sreći prekinuli su ratovi. Najpre dva balkanska, pa onaj veliki, svetski. Oni su iz osnova i u najlepšim godinama, pred udaju, promenili moj život i bacili me u najveća iskušenja i patnje.

 

Umesto toliko željene svoje kuće, šuma će postati moj dom, stablo i vatra najveći zaštitnici. Švaba i sneg najljući neprijatelji. Hrana - ono što su davali seljani: komad proje i sira. Leti: krastavac i luk. Ponekad jabuka, najčešće - ništa. Po dva-tri dana.

 

Samo mi puška nije bila teška. Ni redenici preko grudi. Ni revolver i bombe za pojasom. Život je - hteo da se venčam s puškom.

 

Bila sam ratnik. Kao stvorena za nevolje. Dve godine su za mnom jurile potere. Pratili kuršumi. Jedan me je pogodio, smrskao mi nogu iznad kolena, drugi su parali odeću. Stotinu puta sam gledala smrti u oči. Nisam se bojala, osim prvih nekoliko dana. Ali, drhtalo se i od moje bombe, od mog glasa. Švaba je moje ime izgovarao sa strahom. Komanda je slala potere, ali se mnoge nisu vratile.

 

Bila sam kao vuk. Tako sam se danju i kretala - vučki. A noću, preko proplanaka i kroz naselja, pored preplašenih seljana - hajdučki. Nisam bila sama. Bilo nas je u početku desetak, da bi se kasnije družina povećala na trideset. Dovoljno da se neprijatelju zada muka.

 

To je bilo 1916. godine.

 

Ali, da se vratim na početak, na prekinute devojačke snove.

 

Svoju devojačku spremu, sve što sam godinama vezla i plela, čuvajući uzgred ovce na pašnjacima Bioske, pitomog sela ispod planine Tare, spakovala sam u sanduke. Činilo mi se da nije vreme za udaju.

 

A prosci su, bogami, dolazili. Ne zna se, činilo mi se, ko je lepši. Ko veći delija i bolji domaćin. I ja sam, ako treba da se kaže, bila na glasu i stasu. Bila mi je tek dvadeseta. Sestre su mi se poudavale, izrodile decu. Na mene je bio red. Nisam, doduše, bila velika miraždžika, imala sam četiri brata, ali sam uz mladost i lepotu još ponešto imala da donesem u novu kuću.

 

Uto, kao što rekoh, dođoše ratovi. Ja nešto u sebi mislim: šta ću ako pogine? Zar da tako brzo ostanem udovica? I zaključim da ne treba žuriti. Brzo će, mislila sam, proći ovaj rat s Turcima. Biće vremena za svadbe i veselja. I, stvarno, brzo se završi rat. Naši proteraše Turke. Momci se počeše vraćati. Neki sa ranom i odlikovanjima. Oživeše prela i komišanja. U selu je to prilika da se vide momci i devojke. Da se krišom drže za ruke i pogledom miluju.

 

Otac Jevrem mi savetuje da se udam. Boji se - prestareću. Neće me, veli, posle niko. Uvenuće moja lepota. Sve moje druge su se udale. A ja - ništa, ne hajem za to. U stvari, bojim se, nemirno nreme. Nije za svadbe i veselja. Kad ono, stvarno, mir kratko potraja - udariše Bugari. Momci opet odoše. Više se nisu ni vraćali. Odoše i moja četiri brata. U kući ostadosmo samo otac i ja.

 

Rat potraja. Mladi se ne vratiše u selo. Umesto njih stizali su, ponekad, crni glasovi. Kuće zavijene u crno. Ali, zlo je tek dolazilo. Posle onih pobeda na Ceru i Kolubari, naša vojska se nekuda povlačila. Nisam znala šta je s mojom braćom, ni da li su živi. Toje bilo 1915. godine. Švaba ubrzo stiže i u naše krajeve.

 

Za sve nastadoše teški dani. Švaba otima žito i stoku, pali kuće, siluje žene... A od naše vojske, naših zaštitnika, ni traga ni glasa.

 

Narod trpi zulum. Daje što Švaba traži. Oni koji daju - na muci su. Zatvaraju ih, vode u Užice i tamo muče i ubijaju.

 

Dođoše, jednog dana, i u našu kuću. Traže žito, stoku. Otac onemoćao, bolestan. Ne bi dao ništa, ali ne sme da pisne zbog mene. Boji se - odvešće me. A jedan me stvarno gleda. Obuze me strah. Ne daj Bože, mislim, samo da ne doživim tu sramotu... Bolje da umrem.

 

Dođe i proleće 1916. godine. Neki vojnici se javili svojima sa solunskog fronta. Pišu da su živi i zdravi. Javljaju koga iz sela nema, ko je poginuo, ko nestao... Niko o njima ne javlja ni reč. Ne znam da li su živi.

 

Jednog septembarskog jutra, sećam se dobro, pogledam niz put. Ide čovek čiji su mi koraci nekako poznati. Bože, mislim, ko li je to? Krenem mu u susret. Ne bojim se, vidim da je naš. Liči mi na brata Cvija. Jeste Cvijo, nije Cvijo. Kad priđoh na desetak metara, on me zovnu:

 

- Potrči, Lenka, da te brat zagrli!

- Cvijo, brate moj rođeni! - vičem ja i trčim.- Ljubim ga i grlim, pa se izmičem. Ne mogu da ga prepoznam. Kost i koža. Jedva ako ima četrdeset kila. A bio je ljudina. Vidim: i ruka mu nesposobna, ne mrda prstima...

 

Uz put do kuće priča mi šta se s njim dogodilo. U jednoj borbi na Rajcu bio je teško ranjen u grudi i ruku. Tu je i zarobljen. Bio je u nekom logoru. Ranu na grudima je zalečio, ali je ruka ostala nesposobna. Počela da se suši. Zbog toga su ga pustili kući. Računali su - tako neće moći da im naudi...

 

Otac se mnogo obradovao kad je video Cvija. Ali za kratko. Jer, eto, najstariji sin - nesposoban, ruka mu se suši...

 

Cvijo nije imao pojma šta je s trojicom mlađe braće - Božom, Nešom i Vladislavom. Nisu bili u istoj jedinici. Rat ih je od početka razdvojio, tako da nisu znali jedan za drugog.

 

Cvijo je bio kod kuće neko vreme. Pomišljao je da se oženi. Voleo je neku Stanislavu Marinković. I ona je njega volela. Njen otac je u to vreme bio predsednik opštine u Biosci.

 

Nekim čudom, ipak, ne dođe do sloge izmeću Cvija i Stanislave. Ništa od svadbe. Meni se činilo, a po selu se i pričalo, da Cvijo ne voli njenog oca Milana. Nije mu se dopalo što se za vreme okupacije prihvatio dužnosti predsednika opštine... Stanislavu više nije hteo ni da pogleda. Ona se, veselnica, nadala. Volela je Cvija; nije joj smetalo ni što mu se ruka sušila. Želela je da bude s njim do kraja života.

 

A Cvijo, ko zna zašto, iznenada zaprosi Gvozdeniju Lukić. I ona lepa devojka, nema šta, iz čestite kuće. Brzo se to proču po selu. Dopadala mi se Gvozdenija, ali bilo mi je žao Stanislave. Ćutala sam. Nisam Cviju ništa govorila. Računala sam: stariji je, pametniji, zna šta radi.

 

Ne prođe ni nekoliko dana, stiže za Cvija poziv iz Užica. Trebalo je da se odmah javi vlastima. Činilo mu se da je u to umešan Stanislavin otac. Bojao se da nije posredi kakva kleveta. Reče mi:

 

- Sejo, ovo ne sluti na dobro. Njima se nikad ne može verovati. Možda bi bilo bolje da ne idem. Ako mi se nešto desi, znaj da je u to umešan Milan Marinković. Možda zbog Stanislave, a možda i zbog nekih drugih stvari. Boji se mene. On služi okupatoru, a ja to ne volim. Možda hoće da me ukloni...

 

Čim se javio vlastima, bio je zatvoren, ali je pete večeri skovao plan da pobegne. I učinio je to, a ja nikada nisam saznala kako mu je to pošlo za rukom. Znam samo da mu je u tome pomogla neka devojka, zvala se Lala. Izgleda da je ona bila neki švapski poverenik. Bilo kako bilo, ona mu je pomogla, tako da je Cvijo uspeo da umakne i dočepa se sela. Oko ponoći začu se tiho kucanje na prozor. Pretrnuh od straha. Pomislih da su Švabe. Priđem prozoru i vidim Cvija. On mi šapnu:

 

- Ja odoh! Biću na Tari. Ako ti bude pretila opasnost - dođi. Kukaj ili pevaj kroz planinu, ja ću te čuti...

 

Zaboravila sam, čini mi se, da kažem da Cvijo tada od oružja ništa nije imao. One noći, kad je umakao iz zatvora, poneo je - sablju. To je bilo jedino oružje u našoj kući. Sablja je pripadala bratu Vladislavu, koji je bio konjički podoficir.

 

Već sutradan po Cvijovom bekstvu selom se prope vest da su došle Švabe i kupe žito. Idu od kuće do kuće. Vodi ih kmet. U ono vreme uzeti seljacima žito - značilo je propast. Mnogi su tada gladovali...

 

Niko nije slutio da će toga dana u selu doći do krvoprolića.

 

Dok su se dvojica Švaba sa kmetom približavala selu, Cvijo ih je pratio pogledom. Nalazio se na Popovom brdu. Odatle je nadaleko mogao da osmatra. S njim su bila dva mladića: Obrad Jerinić, iz Rosulja, i Jakov Valjarević iz Bioske. Nisu imali ni po osamnaest godina.

 

Cvijo je bio naoružan. I Jerinić je imao pušku, iako nikad ranije nije gađao. Jakov Valjarević je nosio onu Cvijovu sablju. Mladići su, poneseni rodoljubljem, pobegli od kuća. Očevi su im bili na frontu, daleko od otadžbine. Obrad i Jakov su ostavili ucveljene majke i sestre i pridružili se Cviju istog trenutka kad su saznali da je spreman da se bori.

 

Moj brat je želeo da se odmah pokaže kao zaštitnik nejakih. Kao da nije pomišljao šta to može da nam donese. U to vreme su u selu živeli samo starci i žene, nemoćni da se odupru, i deca... Cvijo je to morao da zna. Malo ih je koji bi u ovim akcijama mogli stvarno da mu pomognu.

 

Cvijo i ona dva mladića zauzeše busiju. Cvijo zapovedi:

 

- Nećemo im dozvoliti da uću u selo! Pucaćemo čim se približe na stotinak metara. Ja ću gađati onog sa podoficirskim oznakama, a ti, Obrade, gađaj onog vojnika. Ti, Jakove, budi spreman da kmetu odsečeš glavu tom sabljetinom ako se i on maši oružja... Švaba mora da ima na umu da je na tuđoj zemlji...

 

Ove reči malo osokoliše mladiće, nevešte i u držanju puške, a kamoli u nišanjenju i gađanju. Bili su još tako reći deca. Prvi put se ovako sreću sa okupatorskim vojnicima. U njima je plamtela želja da se pokažu kao pravi borci.

 

Čim su se Švabe približile, Cvijo se podiže i viknu:

 

- Vraćajte se nazad! Za vas nema žita! Kmete, ne dovodi Švabe u selo, nesrećna ti majka!

I kmet i Švabe su, verovatno, mislili da to neko s njima zbija šalu. Nastavili su kao da nije bilo upozorenja.

 

Uto planu puška. Podoficir se zatetura i pade. I Obrad opali, ali promaši. Jakov nije imao priliku da upotrebi sablju. Onaj vojnik i kmet zgrabiše ranjenog podoficira i u trku se povukoše...

 

Selo se uznemiri. Žene zakukaše. Strahovale su od osvete. Starci su smatrali da je dobro da se Švabi pokažu zubi. I sami bi to, govorili su, učinili, ali su prestari. Dobro je što ima mladih koji hoće da se bore. Cvijo je za njih bio veliki junak, osvetlao je obraz. Starci su kukali što njihovi sinovi nisu tu. Pokazali bi opi Švabi...

 

Odmazda je ubrzo stigla. Švabe su požurile da kazne nemoćne seljake za ono što je učinio Cvijo sa dva nejaka mladića.

 

Već sutradan, bila sam kod nekih komšija, kad dotrča jedna devojčica i s vrata poče zadihano da govori:

 

- Švabe, Švabe... Tu su... Traže Lenku... Ima ih puno...

 

Ne trčim napolje, popnem se na brdašce i pogledam. Kad imam šta da vidim: najmanje deset Austrijanaca! Još neki rekoše da se raspituju za mene. Cvija i ne pominju. Drhtim od straha, od pomisli šta će se dogoditi, šta će biti s mojim ocem.

 

Tu noć sam provela u kući rođaka Stevana Pjevića. Krila sam se na tavanu sve dok mi nije javljeno da su otišli i da nema opasnosti. Nešto mi je te noći palo na pamet. Švabe hoće da me uhvate, kako bi posle lakše ucenjivale Cvija. Njeemu tada neće preostati ništa drugo nego da se preda, ili da ih više ne napada... Sve što on njima bude radio, oni bi iskaljivali na meni... Nisam smela da dozvolim da me uhvate. To sam čvrsto odlučila. Ne smem im pasti u ruke, makar pzgubila život... Toga dana, začudo, Švabe nisu nikog dirale. Ni moga oca. Samo su se, kao uzgred, raspitivali za mene. Nisu nosili nikakav plen iz sela, ponašali su se kao jagnjad.

 

Ujutro, u cik zore, odem kući. Otac se obradova kad me ugleda. Zagrli me i reče:

 

- Beži, dete moje, kud znaš. Ne idi u njihove ruke. Mene neka muče, a ti se ne daj! Zdrava si i mlada, beži u šumu. Idi Cviju. Bolje da poginete nego da padnete dušmaninu u ruke. Tražili su te. Rekli su mi da neće ništa nažao da ti učine, samo da te nešto pitaju za Cvija. Lažu. Hoće da te uhvate, pa bi posle lako i s tobom i s Cvijom.

 

Pokupih nešto stvari, najnužnijih, za presvlaku, poljubih oca u ruku, pa u šumu. Sunce granulo, ali je prohladno, mesec oktobar. Popnem se na brdo Izmor, pa se osvrnem da vidim selo. Ko zna, mislim, da li ću ga još dugo gledati, možda će me Švabe uhvatiti i obesiti, kao tolike druge. A možda ću i u nekoj borbi poginuti. Borbi? Pa ja nikad pušku nisam opalila, ne znam ni kako se njome rukuje.

 

Kažem, granulo sunce, kad oko moje kuće - vojska. Opkolio Švaba. Puno dvorište vojnika. Čuje se nečije zapomaganje. To sigurno biju moga oca Jevrema. Bože, mislim, šta mi je sve ovo trebalo? Zašto ode Cvijo? Šta će sad biti sa ocem? Ubiće ga! Obesiće ga! Ali, opet, možda je bolje ovako. Zar da dozvolim da me obeščaste, pa da me obese?

 

Prvi put u životu zažalih što nemam pušku i bombe. Ne bih sada gledala šta se zbiva, odletela bih dole, meću njih, pa bombe, jednu za drugom... Napravila bih lom... Ovako, ništa, stojim, a srce mi se steglo. Ne znam gde je Cvijo. On nema pojma šta se sada događa u selu.

 

Ne znam šta da učinim, kuda da krenem? Da odem da se predam? Da kažem: "Evo me, ja sam Lenka, šta hoćete od mene?" Glupost! To ne bi spaslo oca. Ni Cvija. Švaba će učiniti što je naumio...

 

Naiđe jedna devojčica. Mislim da se zvala Kruna. Zamolih je da otrči dole i vidi šta se događa u mojoj kući. Da nikom ne kazuje gde sam, samo da dobro pogleda i da se vrati i kaže mi. Malo kasnije dođe. Sva drhti od straha:

 

- Tebe traže, Lenka... I Cvija... Tuku deda Jevrema... Traže od njega da kaže gde si. Biju sve redom...

 

To je to, mislim, juče kao jaganjci, tek se raspituju za moje zdravlje... A jutros, pre svanuća, krenuli da me uhvate! Tako radi Švaba. Neću ti, Švabo, ostati dužna! Jesam žensko, bojim se, ali pregoreću, znam. Opet, žao mi oca... Jadnik, ni kriv ni dužan... Setih se šta mi je rekao na rastanku: "Star sam i bolstan, ali ti i Cvijo se ne dajte. Borite se..."

 

Pa da se borim! Ali, kako? S čim? I s kim? Šta možemo Cvijo i ja tolikoj švapskoj sili? Kap vode u moru! Ma, da mi je samo oružje, ne bi se ni Švaba tako ponašao. Videla sam ja to kad Cvijo obori onog podoficira. Beži Švaba, beži, nego šta...

 

Sve tako stojim na brdu Izmor i mislim. I gledam dole, prema kući. Poče i sneg da pada. Ali Švaba se još ne razilazi. Bojim se uhvatiće me mrak, pa krenem prema Simovićevom borjaku. Tu sretnem jednog dečaka, Iliju Pjevića, imao je dvanaest godina. Pitam ga šta se događa u selu. A on će:

 

- Traže tebe i Cvija. Beži kud znaš. Ne izlazi im na oči...

- I neću, kažem. Dok se ne dokopam puške, a posle - gledaćemo se preko nišana. Pa ko bude brži.

Zamolih Iliju da pođe sa mnom jer nisam znala kojim putem da krenem prema planini. Stigosmo do kuće nekog Miloja Kovačevića. Tu nas uhvati noć...

- Spasavaj me kako znaš! - rekoh Miloju. - Ja sam Lenka, Cvijova sestra. Bežim od Švaba. Eno ih dole, još haraju po selu. Moram hitno da nađem brata. Ali, kako da ga tražim po mrkloj noći. Ko zna na koga mogu da nabasam. Primi nas na konak...

 

Miloje nas primi, ali mu ne bi pravo. Mene, izgleda, nije poznavao, a bojao se potere.

 

Oka nisam sklopila. Razmišljala sam: šta ja ću radim, kuda sam se zaputila, šta ću ako okupacija potraje. Povratka mi više nema, kući ne smem, a u njoj ostade samo otac, star i bolestan. Ko će njega da gleda, ko da ga opere, skuva ručak? Odagnam nekako te misli, pa me spopadnu druge. Mogu i da se predam Švabama, da skončam život, da me osramote kao tolike druge i obese u Užicu. Da podignu vešala i kažu: "Dođi, narode, da vidiš Lenku Pjević. Ona se drznula da otkaže poslušnost moćnoj austrougarskoj carevinn. Ona - šaka jada! I ne samo što je otkazala poslušnost, već hoće da se bori, da nosi pušku, bombe, da ubija naše vojnike..." Onda se trgnem i kažem glasno Iliji: "E baš to hoću, pušku hoću, da branim selo i nejake! Zapamtiće me Švaba!" A Ilija zaspao. I da me je čuo, ništa ne bi razumeo. Bilo mu je samo dvanaest godina. Nikad nije mrdnuo iz sela.

 

Ujutro rano krenusmo dalje kroz planinu. Veje mećava, ne možeš ni da gledaš okolo. Prolazimo kroz Dobro Polje. Počeh da dozivam Cvija. Ilija, nejak, promrzao, poče da plače. Osvrtali smo se, zastajali, ali od Cvija ni traga ni glasa. Posle tri sata hoda stigosmo do vrha. Stanem ponovo da zovem Cvija. Činilo mi se da ćemo noć provesti u ovoj pustinji, zavejani snegom, promrzli i gladni... Najednom iskrsnu naoružan čovek, zasut snegom. Pretrnuh od straha. Kad - Cvijo. Potrčah mu u zagrljaj i zaplakah.

 

- Znam sve! -reče mi on. - Drukčije, izgleda, ne može. To ti je sudbina. Umesto da gajiš svoju decu, živećeš u planini, po pećinama, bez sna i hrane. Ali, ne mari. Bićeš sa mnom. Neće ni Švabe dugo. Doći će i njima crni petak...

 

Odatle krenusmo dalje prema kolibi braće Vićentija i Radoja Carevića. Cvijo ih zamoli da Iliju i mene prime na konak. Brat reče da će doći ujutro, pa se izgubi u šumi...

 

Ne znam gde je Cvijo bio te noći i zašto nije ostao s nama. Videla sam da nije sam. Malo podalje od njega bilo je još nekoliko ljudi. Njih ću ubrzo upoznati, drugovati s njima, deliti hleb i so, radost i brigu. Svi su oni pobegli od švapskog zuluma. Odbili su da daju žito i stoku, pa su im pretili hapšenjem. Drugi su jednostavno hteli da se bore protiv okupatora. Čuli da postoji mala družina na Tari; da presreće i napada Švabe i - došli. Nadali su se skorom povratku srpske vojske. Želeli su da doprinesu oslobođenju zemlje...

 

Sutradan rano dođe Cvijo i reče Iliji da odmah krene kući. Dečak se usprotivi.

 

- Molim te, Cvijo, da ostanem. Biću ti od koristi. Obaveštavaću te gde su Švabe. Nosiću municiju. Radiću sve što hoćeš... I Ilija zaplaka.

 

Ove reči i suze ganuše Cvija, pa očinski reče:

 

- Dobar si ti dečko, Ilija. I hrabar. Ali, ovo jo rat. Okupator je svuda. Biće sigurno i teških borbi. Ko zna šta nas čeka. Zato, idi svojoj majci. Njoj si najpotrebniji. Ako Švaba sazna da si bio s nama, ti priznaj. Kaži slobodno gde si nas video. Bolje nego da te tuku. Kad dođem u selo, potražiću te...

Posle ovih reči Ilija se pozdravi i ode.

 

- A ti - obrati mi se brat - ostani ovde još dan - dva. Naći ću možda bolje sklonište. Pomaži nešto ovim ukućanima.

 

U toj kolibi sam se okrepila. Strah je počeo da me napušta. Ali sledeće večeri, taman smo bpli legli, trže nas lavež pasa. Skočismo. Kao da sam predosećala: Švabe! Upadoše u kolibu i počeše da nas tuku. Radoja, mene, Vićentija i Anđu. Spominju moje ime. Isteraše nas napolje, na mraz. Biju korbačem, kundacima. A mi gotovo goli, u košuljama.

 

- Govori gde je Lenka! - okomi se jedan na mene. - Govori! Bila je ovde, obavešteni smo...

- Ne znam, kažem, ni ko je Lenka. Nikad nisam čula za nju. Ovo je poštena kuća. Mirna čeljad...

 

Ne veruju. Tuku nas i dalje. Gledam molećivo ukućane i trpim udarce. Samo da me ne odaju. Da ne kažu: stanite, ne tucite nas, evo Lenke, pred nama je! A možda ne bi ni poverovali, ko zna kako su me zamišljali. Možda - naoružanu do zuba...

 

I danas, posle toliko godina, sa zahvalnošću se sećam te porodice. Pretukli su sve ukućane, ali uzalud - nisu me odali. Usred tog mučenja odjeknuše pucnji. Švabe se zgledaše i zaboraviše nas. Iskoristih priliku i šmugnuh iza kolibe. Kroz sneg. Rekoh svojim dobrim domaćinima da krenu za mnom. Valjda će nas Cvijo spasti...

 

Osvrtala sam se, ali za mnom niko nije išao. Najzad stigoh na jedan proplanak. Iza debelih stabala ugledala sam nekoliko ljudi. Tu je i Cvijo. Ispričah šta se dogodilo. Nekolicina ljudi spusti se do kolibe gde sam konačila. Ubrzo se vratiše i rekoše da su Austrijanci pobegli. Doneli polupečenu ovcu sa ražnja koju su Švabe spremale.

 

Tu sam shvatila da je moj brat Cvijo kao neki harambaša. Svi su slušali njegovu zapovest. Valjda zato što je imao ratničko iskustvo. Činilo mi se da ga ovi ljudi, od kojih sam samo neke poznavala, vole i poštuju. Prvi put sam se osećala sigurno.

 

Posle nekog vremena Cvijo naredi pokret prema mestu zvanom Vis na samom vrhu Tare. Najednom fijuknuše meci i zabiše se u stabla. Naši potražiše zaklon i otvoriše vatru. Nastade borba.

 

Cvijo mi tutnu u ruke pušku i viknu:

 

- Gađaj! Pazi da ne promašiš, svaki metak nam je dragocen!

 

Prvi put u životu držala sam pušku. Nisam imala vremena da razmišljam. Povukoh oroz i ispalih prvi metak. Nasumce. Do mene, uz debelo stablo, stoji Jakov Valjarević. Onaj mladić, koji je sa Cvijom dočekao kmeta i Švabe pred Bioskom. Gledam kako on nabija metke i gađa. Ugledah kako se Švaba prebacuje iza drveća. Sve u skokovima, pognute glave. Držim to mesto na nišanu. Mislim, ako se još jednom podigne opaliću. I stvarno, ne prođe ni nekoliko sekundi, ugledah glavu i povukoh obarač... Istovremeno odjeknu pucanj i ču se jauk... Ispalih još tri metka. Onaj Švaba se više ne diže i ne jauknu...

 

Borba se tek rasplamsavala. Cvijovi ljudi su ćutali. Niko ništa nije govorio. Samo su nišanili i obarali Švabe. Kraj mene iznenada eksplodira bomba. Potkresa grane stabla iza koga sam čučala, otkide komade drveta i izrova zemlju...

 

Ni to me nije uplašilo. Najednom mi je sve bilo obično. Kao da sam svikla na bojeve. Pažnju mi privuče Švaba koji se kao i onaj malopre prebacivao prema našem položaju. Nećeš, mislim, daleko. Možda si me ti udario korbačem i kundakom, možda si ti mučio one Careviće... Možda si mi oca tukao, kuću spalio, mene u šumu oterao...

 

Osećam kako mi krv navire, kako me mržnja obuzima i ja bih sada, ovog ranog jutra, kad sam se našla na megdanu, da - ubijam... Opet se pojavi ona švapska glava sa telećakom na leđima i opet jauk i stropoštavanje u sneg... Nije mi tada padalo pa pamet da su to mladi ljudi, da su pošli u rat tuđom voljom, da, možda, nikome ništa nisu nažao učinili, ali opet – okupator je to...

 

Do mene dobaulja Cvijo, ništa mi ne govori, samo me gleda. Valjda je hteo da se uveri da sam živa i da sam naučila da gađam puškom. I ja ćutim, ne kazujem mu da sam već smakla dvojicu. Mislim - bolje je da se ne hvalim. Možda je i video. A zašto, opet, da mu ne kažem. Neka zna kakvu sestru ima i kako nisam uzalud trošila mu niciju. Ne kazah ništa, jer ono što se tog trenutka dogodilo preseče mi misao...

 

Jakov Valjarević poče da doziva u pomoć. Pucnjava još traje i ja oprezno pogledah prema njegonom zaklonu. Nesrećni mladić se previjao od bolova. Otpuzila sam do njega. Vidim, u krvi je... Ranjen u plećku. Kad me ugleda, ućuta i više ne jauknu. Valjda ga je sramota. Meci počeše da zvižde i oko mene. Nezgodno neko mesto.

 

Pogledom tražim Cvija. Ne znam šta da učinim. Ako pokušam da Jakova iznesem, bojim se ubiće i njega i mene... Švabe samo čekaju da se neko pomoli niza drveta. Ugledah Cvija kako čuči iza jednog stabla. I on je mene video. Najednom se diže, baci bombu i meni rukom dade znak da legnem... Odjeknu strašna eksplozija, pa se sve utiša. Švabe su se povukle.

 

To je bio njihov prvi poraz u susretu s našom družinom.

 

Svi se okupiše oko nesrećnog Jakova. Nađosmo neke krpe i zavismo mu ranu. Samo je on bio ranjen, svi drugi čitavi. Pet mrtvih Švaba. Koliko ranjenih - niko ne zna, ako ih je bilo, odneli su ih u Užice. Cvijo reče da pokupimo njihovo oružje pa da se povučemo prema vrhu Tare. Treba naći dobro sklonište i izbeći poterama... Osim toga, sneg je, nije pogodno za kretanje i borbu. Treba čekati proleće, da šuma olista...

 

Od nekih seljana saznadosmo da su Švabe uhvatile one ljude kod kojih sam bila i vezane ih odveli u Užice. Moji dobrotvori su, znači, na muci. Vićentije i Radoje Carević su u zatvoru. Tamo će ih najpre mučiti, tražiće da kažu kuda se krećemo, pa će ih potom, kao i tolike druge, obesiti. Sebe sam smatrala krivcem za njihovu nesreću. Mučila su me svakojaka pitanja. Ako sam već htela da se borim, zašto nisam otišla sa vojskom, kao Milunka Savić, čiju sam sliku gledala u novinama... Kad već nisam na frontu, evo prilike i ovde. I ovde se bori, gine, ranjava. Ratno je doba. Istina, nismo kao prava vojska, ali zna se red. Svako ima svoje zaduženje.

 

Iako sam vojnik, s puškom, dužna sam da ovim ljudima, ako je zatišje, operem košulje. To sam i radila. Naložimo vatru, ugrejemo vodu, pa operem košulje svima. Jednom smo tako ostali bez rublja, jer su Švabe pripucale baš kad sam prostrla da se suši...

 

Meni više nije bilo povratka u selo. Osuđena sam na neizvestan, težak zadatak. Cvijo mi je rekao da stalno vežbam rukovanje puškom. Te kako se puška drži, te kako se prislanja uz rame, nišani, povlači obarač, repetira. Zatim, kako se prelazi s položaja na položaj, kako se bira zaklon, baca bomba, sve ono što mora da zna svaki vojnik. Nisam se bunila. Naprotiv. Municije je bilo dosta, a mete su mi bile - borovi. Bila sam toliko uvežbala oko da sam mogla da se kladim da ću pogoditi metu. I, zaista, oni koji nisu verovali, plaćali su opkladu. Naučila sam kako se baca bomba, mada me je, priznajem, u početku bilo strah. Plašila sam se da ne izbrojim pogrešno, da mi eksplodira u ruci...

 

Cvijo je bio veoma zadovoljan:

 

- Ti, bre, sejo, kao da si rođena za vojnika. Sada sam siguran da ćeš moći da me osvetiš ako meŠnabs ubiju. I skuplje ćeš da prodaš svoju glavu.

 

Nedelju dana kasnije imali smo još jednu borbu sa Švabama. Malo je trebalo da nas pohvataju žive. I to bi nam se sigurno desilo da nije bilo nekog Radoja... Tog jutra do zemunica u kojima smo boravili dotrča Radoje. Tako ga je, u stvari, oslovio jedan iz družine kad ga je ugledao. Ja ga nisam poznavala.

 

- Bežite kud znate! Švabe su krenule u ovom pravcu! - reče Radoje. - Trčao sam prekim putem, kroz šumu i sneg da vas obavestim...

 

To reče i izgubi se iza drveća. Onaj naš iz družine priđe Cviju, šapnu mu nešto, na šta se onaj podiže i zapovedi:

 

- K'oružju! Švabe su nam za petama! Izaćimo u kolonu po jedan, oprezno. Moramo ovom stazom prema Kaluđerskim barama. Drugog puta nema...

 

Samo što smo izašli, Švaba osu paljbu. Mi uzvratismo. Ima nas deset. Toliko i pušaka, dosta bombi i municije. Sneg dubok. Ali Švabi je teže, nije navikao na ovakve nevolje. Pored toga, na tuđoj je zemlji, boji se, misli da ga iza svakog grma čeka naš čovek...

 

Cvijo je pored mene. Prenosim šapatom njegovu zapovest: da se više ne gađa, da se čekaju grupe pa da onda na njegov znak - bacimo po bombu. Ovo je izgleda, malo ohrabrilo Švabe... Možda su pomislili da su nas uplašili ili da nas je toliko malo da ne smemo više ni da se oglasimo.

 

I zaista, ne prođe ni nekoliko minuta, pojaviše se dve grupe od po četiri-pet vojnika. Prebacivali su se u kratkpm skokovima. Za to vreme, njihovi su osuli jaku vatru. Iza ovih grupa, koje su se brzo prebacivale pojavio se manji streljački stroj. Išli su sve slobodnije, ohrabreni mukom s naše strane. Jadna li vam majka, mislim se. Ne znate šta vas čeka. Tu će vam, u ovoj planini, na ovom snegu, biti kraj...

 

Tako ja razmišljam kad ugledah dignutu Cvijovu ruku. To je znak. Treba, po dogovoru, lagano izbrojati do pet i - baciti bombu. Tako je i bilo. Majko moja, učini mi se da se cepa planina. Sve se pretvori u jauk, u dim. Iskomadana stabla su se stropoštavala na mrtve i ranjene Švabe. Latismo se pušaka. Onaj streljački stroj, preostali deo, okrenu leđa i dade se u bekstvo... Cvijo posla dvojicu da pokupe puške i municiju. Deo tog oružja ostavili smo u zemunici i dobro ga sakrili. Čuvali smo ga za one koji su dolazili. Jer, kako je naš otpor rastao, tako se i družina uvećavala. Već na proleće 1917. godine bilo nas je tridesetak...

 

Svi smo bili veseli što smo tako razbili Švabe. Samo je Cvijo bio nešto zabrinut. Odmah posle te bitke reče:

 

- Nama, kao što vidite, Švaba ne može ništa, ali može nejakom narodu... Čuo sam da su pozatvarali mnoge seljake, sumnjičeći ih da nam daju konačište i hranu... Kažu da je užički zatvor pun ljudi iz krajeva kuda smo prolazili. Mislim da bi bilo dobro da se malo smirimo. Da načinimo zemunice i da se pritajimo do proleća. A tada će valjda stići i naši sa solunskog fronta.

 

I ostali su tako razmišljali. Svi smo bili spremni da se malo pritajimo, sačekamo da prođe zima, zavaramo Švabu kako bi ostavio seljake na miru, a na proleće opet udarimo svom snagom.

 

Što se mene tiče, ja sam se već navikla na ovaj život. Bila sam, kao i ostali, stalno na oprezu. Seljaci su nas pomagali, gledajući u nama svoje jedine zaštitnike, ali i opasnost da im natovarimo na vrat Švabe, željne osvete. Mnogi od ovih čestitih ljudi davali su nam hranu, nešto odeće, obuće, obaveštavali su nas o kretanju neprijatelja, slali poruke...

 

Iza Dobrog polja, na proplancima, načinili smo šest zemunica. Sve blizu, ali odvojene jedna od druge. Danju smo čuvali stražu. Neki su određivani da nabavljaju hranu. A hrana: krompir, pasulj, luk, sir, brašno... Ja sam u zemunici pekla hleb u crepulji. Krompira je bilo dosta. Meso smo retko jeli. Najčešće smo bili gladni. Ali, niko se zbog toga nije žalio. Rat je, okupacija, seljaci su namučeni i opljačkani. Ni oni nemaju šta da jedu...

 

Sve do sredine februara 1917. godine malo ko je znao za nas. Cvijo nije mogao da se smiri. Kao da je bio na vatri. Peklo ga je, možda i osećanje krivice zbog nedužnih seljaka koji su glavom platili naše odmetništvo... Pored toga, mislio je - kakva smo mi vojska koja se skriva po zemunicama, dok Švaba hara po selima, ubija i pljačka...

 

O ocu Jevremu ni glasa. Prvih nekoliko nedelja, dok sam bila u blizini sela, znala sam da je živ, da su ga Švabe tukle i da su opljačkale gotovo sve, a posle, kada sam bila duboko u Tari, nisam ništa čula. Već je bilo prošlo pet meseci od kako sam se odmetnula od kuće, kako sam naoružana. O braći koja su bila s vojskom na frontu, takođe ništa nisam znala. Neki iz sela su se javili svojima, moji nisu. Nikakvi glasovi o njima nisu stizali. Nadala sam se da su živi...

 

Jednog jutra, sećam se, sneg je bio veliki, mesec februar, Cvijo rano iziđe iz zemunice. Reče da će se vratiti najdalje za tri sata. Nama reče da budemo na oprezu, da ne izlazimo bez naročite potrebe.

 

Niko ne zna gde je Cvijo tog dana išao. Posle tri sata vratio se smrknut, nevoljan.

 

- I mi smo neki vojnici! - reče ljutito. - Ko bajagi nekakve komite! Ležimo ovde, u zemunicama, a Švabe u selu otimaju žito, pljačkaju sirotinju. Spremajte se! Čistite oružje! Čim sneg prestane da pada, izaći ćemo iz ovih jazbina u narod. Da ga branimo od Švaba. Nama je mesto na frontu, u ratu, a ne u zemunicama i pored vatre...

 

I nama je bilo teško. Osećali smo neku krivicu. Zbilja, imali smo dosta municije i oružja, a leškarili smo po zemunicama. Nismo bili ni loše odeveni, ne lošije od naših jataka koji su nam davali hranu i obaveštavali o kretanju Švaba i drugim novostima. Nosili smo suknena odela i opanke. Hranili smo se uglavnom barenim krompirom.

 

Cviju je, činilo mi se, bilo najteže. Teško mu je padalo ovo skrivanje po zemunicama. Danju je ćutao, uveče bi progovorio koju reč. Izlazio je gotovo svakog dana. Sastajao se sa jatacima. Mi nismo znali ko su ti ljudi s kojima je sarađivao. Cvijo ih je držao u tajnosti. Želeo je da ih poštedi u slučaju da neko od nas padne Švabama u ruke. Bili smo obavešteni o svemu što se dešavalo po selima, u Bajinoj Bašti i Užicu. Cvijo se o svemu raspitivao. Tražio je od naših jataka da saznaju ko se sve javio od vojnika sa Solunskog fronta. Molio je da mu ta pisma donesu, jer se nadao da će odgonetnuti ono što u njima nije javno rečeno - ima li nade skorom povratku.

 

Proveli smo još nekoliko dana u zemunicama. Sneg je prestao da pada. Bilo je i sunca. Izlazili smo iz zemunica, izlažući se blagim sunčevim zracima. Bili smo bledi, ispijeni vlagom. Osećao se dah proleća. A mi smo to čekali. Da šuma olista, da ozeleni, pa da se tako češće viđamo sa Švabama. Život je hteo da na ove susrete ne čekamo dugo.

 

Jednog popodneva vrati se Cvijo sa uobičajenog izviđanja. Bio je nešto veseliji nego inače. Osmehivao se. Čim smo ga takvog videli, znali smo da ćemo se uskoro, možda još iste večeri, gledati preko nišana sa Švabama. I, stvarno, tako je bilo. Jataci su ga obavestili da su okupatori rekvirirali desetine ovaca i konja i da se nalaze na Kaluđerskim barama.

 

Cvijo kao da je takvu poruku jedva čekao. Jednim zviždukom sakupi družinu i reče:

 

- Spremajte se! Još noćas napašćemo Švabe. Povratićemo sve što su od seljaka oteli!

Družina se tome obradova. Jakov Valjarević, mladić iz Bioske, kome rana beše zarasla, srećan. Jedva je čekao da krenemo u borbu. Priđe mu, pruži ruku i reče:

 

- To je prava reč i pravi trenutak. Šuma je zamukla kao da nema živih... Već dugo ne opalismo ni metak. Dosadio mi ovakav život. Kad mogu naši vojnici da se bore na Solunskom frontu, možemo i mi...

 

Već posle petnaestak minuta bili smo spremni. Zemunice smo, za svaki slučaj, zatvorili. Iskustvo nam je nalagalo da za sobom ne ostavljamo nikakav trag.

 

Išli smo u koloni po jedan. Nismo razgovarali. Bili smo oprezni. Dugo smo pešačili. Negde pred ponoć bili smo na Kaluđerskim barama. Kad smo se približili švapskom bivaku, Cvijo dade znak da stanemo. Bio je mrkli mrak. Cvijo poša u stranu kaluđera Milekića i narednika Sumeuna Simeunovića i stade se nešto sašaptavati s njima. Nama reče da stanemo iza stabala, a oni se zaputiše u mrak.

 

Mislim da smo stajali dvadesetak minuta, kad stiže Cvijo i dade znak da krenemo za njim. Njih trojica su u tišini uklonili švapske stražare. Ostale ćemo sada da uhvatimo na spavanju! Cvijo napravi raspored tako da smo opkolili zgradu. Ja sam bila na oko 80 metara. Svuda okolo je bila šuma, samo je zgrada bila na jednoj čistini. Kaluđer je ovaj kraj odlično poznavao.

 

Čekali smo Cvijov znak za napad. Stajala sam iza bora kad iznenada začuh razgovor. Jezik nisam mogla da razumem. Bilo mi je jasno da nisu naši. Na prtini, desetak metara od mene, zaprepašćena, ugledah dvojicu Švaba. Uto Cvijo dade znak za napad i puške planuše... Svi krenuše prema zgradi u kojoj su bile Švabe. Za trenutak se zbunih. Otkud baš sad naredba za napad. I otkuda oni da naiđu ovuda? Vremena za razmišljanje nije bilo.

 

Istog trenutka iskočih iza drveta s uperenom puškom i viknuh:

 

- Stoj! Ruke uvis!

 

Švabe digoše ruke. Klate se. Od straha ili, možda, od rakije? Pomislih da su ova dvojica bila u nekoj kući. Možda su pljačkali, silovali, tukli? Spopade me želja da ih odmah poubijam. Ali, opet, nekako mi nije zgodno: zarobila sam ih, oni ćute, ne daju otpor i ne bi bilo pošteno da ih usmrtim.

 

Tamo napred, pred kućom, grmi. Pucnjava je trajala više od pola sata. Potom čujem Cvijo me zove. Izmaknem se dva-tri koraka pa kažem Švabama da pođu napred. Pravo pred Cvija i družinu. Svi se iznenadiše. Otkud sad ova dvojica? Mislili su da su u toku borbe iskočili kroz prozor i da su naleteli na mene... Ja im ispričah da sam ih zarobila pre nego što je počeo napad. I oni su bili zarobili nekolicinu. Svi vezani.

 

Te večeri bilo je šest mrtvih i devet zarobljenih. Neki su, ipak, uspeli da pobegnu. Videlo se po oružju, u strahu su ga zaboravili. Tu smo dočekali zoru. U onoj zgradi je bilo dosta hrane - mesa, hleba, duvana, rakije... Pojeli smo ono što je bilo za jelo. Cvijo reče da rakiju niko ne dira. Mislio je da ćemo toga dana imati još borbi.

 

Šta da radimo s tolikim zarobljenicima? Bilo je predloga da se pobiju, ali Cvijo nije bio za to. Nisam, doduše, ni ja. Jedino ne bih pustila onu dvojicu koju sam zarobila. Bar pre nego što saznam da li su te noći kakvo zlo učinili.

 

- Trebalo bi ih pobiti! - reče Živan Stanišić. - Zar treba pokazati milost prema neprijatelju? Oni muče i vešaju naše seljake, nedužne u svemu, a mi hoćemo da pokažemo neko ljudsko razumevanje! Zar su to vojnici? Pogledajte ih? Pljačkaši i ubice! Silnici pred nemoćnima, a kukavice pred nama! Eto razloga da ih pobijemo...

- Čekajte, ljudi oglasi se kaluđer Zdravko Milekić. Sve je to istina, oni su ubice i pljačkaši, nikakva carska vojska! Ali sada su naši zarobljenici. U našim su rukama. Da ih vodimo sa sobom ne možemo, da tražimo neku zamenu zarobljenika takođe ne možemo, jer od naših niko nije zarobljen. Predlažem da ih pustimo...

 

Družina se uskomeša. Svi su čekali Cvijovu rsč. A on je ćutao. Nije se kolebao, samo je tražio načina da izbegne sukob među nama. Savo Bošnjanin, prebegao iz Bosne da bi nam se pridružio, reče da bi bilo najbolje da ja presudim.

 

- Evo - reče Bošnjanin - Lenka je dvojicu zarobila pre nego što je borba počela. Neka njena reč bude poslednja. Žensko je, a po hrabrosti i snalažljivosti nismo ništa bolji od nje.

 

Svi se složiše. I svi, kao po komandi, uperiše pogled u mene.

 

Stojim i molim se: Bože, pomozi mi da budem pravedna. Ne dozvoli da presudi mržnja. Da ne podlegnem želji za osvetom. Da pobedi pravda. A št a je sada pravičnost? Šta je pravda? Pustiti ubice svoga naroda! One koji pljačkaju i ubijaju! Koji vešaju ljude! Zar nisam od njihovog zuluma pobegla u šumu? Kako su mučili moga oca Jevrema! Oni su oterali našu vojsku daleko od otadžbine. Pokazuju hrabrost na deci i starcima. Pobiti ih, pobiti!

 

Stani, Lenka, polako. Šta ti je? Kakva te to mržnja obuzela? Žensko si, ali si i vojnik. Morala bi da znaš da se zarobljenici ne ubijaju. To je pravilo srpske vojske. O tome su ti noću, u zemunicama, pričali i Cvijo i ostali. A ti baš hoćeš da ih pobiješ! Hoćeš smrt, hoćeš krv, metak u čelo, vešala...

 

Podigoh pogled i ugledah Jakova Valjarevića. I on je gledao mene. Očekivao je moju reč. Setih se Ilije, dvanaestogodišnjaka koji mi je pokazao put do planine, kad sam otišla od kuće. Šta li je s njim? Da li su ga Švabe mučile? Potom se setih braće Vićentija i Radoja Carevića. U njihovoj kolibi su me uhvatile Švabe, tukle korbačem i kundakom. Tražili su da kažem gde se krije Lenka! Tukli su i moje domaćine...

 

Mislila sam već da kažem da ih oslobode, neka idu svojoj komandi, kad mi padoše na pamet ona dvojica koja su naišla na mene. Da ih pustim? Ako su one noći silovali i osramotili neku nesrećnicu? Ako su je u krvi ostavili? Zar da pustim takve zlikovce? Šta će reći ljudi? Oni silovali, narod očekivao zaštitu od svojih ljudi, a mi pustili zločince? Smem li to da učinim? I zašto ja da odlučim? Zašto Savi Bošnjaninu to pade na pamet?

 

Sve je to potrajalo kratko, koji minut. Za to vreme kroz glavu mi protutnjaše mnogi događaji. Htela sam, na kraju, da se povučem, da kažem - neka Cvijo odluči. On je vođa. Njegova se sluša. Ali, umesto toga, rekoh glasno:

 

- Odvežite ih!

 

Jakov Valjarević i Miloš Simeunović priđoše i odvezaše zarobljenike. Švabe drhte. Stoje kao ukopani, bez snage, spremni da kleknu na kolena i mole za milost... Pređoh pogledom po njima i naredih da se - svuku. Da skinu uniformu. Nisu se ni pomakli s mesta. Od straha. Mislili su da hoću da ih streljam, ali da ne želim da oštetim njihovu uniformu. Ponovih naredbu. Mlađi iz družine prićoše i svukoše ih. Tada naredih da ih ponovo vežu. Sve je za tili čas bilo izvršeno. Vezaše ih nekim konopcima kojima je čas ranije stoka bila vezana.

 

Cvijo me je netremice posmatrao, ne sluteći šta smeram. Strepela sam od tog pogleda i nastojala da što pre okončam sve ovo. Najzad se obratih Švabama:

 

- Idite svojoj komandi i kažite da vam je Lenka poklonila život! Ispričajte oficirima šta vam se desilo na Tari. I kažite im neka se gube iz ove zemlje!

 

Prestrašeni švapski vojnici krenuše lagano kroz šumu prema Bajinoj Bašti. Morali su biti srećni što su ovako prošli. Mogu da zamislim kako su se osećali kad su ih ugledali njihovi oficiri. Carska vojska u gaćama! Jad i beda! Premrli od straha pred jednom devojkom. Pred nekolicinom ljudi koji su se latili oružja da štite sela od pljačke i zuluma...

 

Cvijo naredi da odmah krenemo prema svojim zemunicama. Računao je, čim u Bajinu Baštu stignu švapski vojnici, komanda će da uputi na nas silnu vojsku. Najbolje je da bar dva-tri dana izbegavamo borbu. Da se malo odmorimo i okrepimo.

 

Sve ono silno oružje i municiju poneli smo u sklonište. Sad smo imali gomilu pušaka. Municije i bombi na pretek. Cvijo je bio srećan. Mogli smo da naoružamo stotinak ljudi. A nas je bilo trideset.

Idući kosom, uglavnom kroz šumu, stigli smo do zemunice. Ovce i konje smo vratili uz put seljacima jer smo znali iz čijih su torova i štala opljačkani.

 

Ova borba, posebno vraćanje konja i ovaca, donela nam je još veći ugled i otvorila sva vrata.

Iako su strepeli od osvete, seljaci su nas sve više pomagali. Budno su pratili kretanje Švaba i retkih pojedinaca koji su radili za njih i o svemu nas obaveštavali.

 

Tek što smo se odmorili i okrepili, samo dva dana posle borbe na Kaluđerskim barama, Cviju stiže poruka da na nas kreće velika vojska. Vest je bila tačna. Neko je, izgleda, otkrio naše sklonište, tako da su Švabe krenule pravo prema našim zemunicama. Bilo ih je, zaista, i znatno više nego prošli put - najmanje stotina.

 

Cvijo je, kao i uvek, bio raspoložen:

 

- Dok je bombi, nema razloga za strah. One će Švabama zadati najveću muku. Ne brinite, izvućićemo se, kao dosad. Još ćemo se mi i te kako tući, borbe tek predstoje...

 

Kad smo izašli na kosu, vojska nam je bila kao na dlanu. Išao je gust streljački stroj. Bilo je oko devet časova. Topao dan, sunce greje.

 

I mi smo, prema njihovoj zapovesti, zaposeli položaj:

 

- Na moj znak, raspalićemo plotunom. Pripremite bombe. Danas će biti žestok boj...

 

Švabe su nas opazile i osule vatru. Bili smo dobro zaklonjeni. Rečeno nam je da ne gađamo dok ne budu na pedeset metara.

 

- Gađajte bez promašaja! - šapatom zapovedi Cvijo. - Municije ima dosta, ali ne trošite je uzalud. Borićemo se do poslednjeg metka.

 

Najzad i mi otvorismo vatru. Zemlja se, činilo mi se, pretvori u pakao. Cvijo je u pogodnom trenutku prvi bacio bombu, mi za njim. Švabe to, izgleda, nisu očekivale. Nisu znale koliko nas je. Do tada su možda mislili da nas je najviše petoro-šestoro.

 

Dok su jedni neprekidno gađali, drugi su se u skokovima, skrivajući se iza stabala, prebacivali. Pripremila sam nekoliko bombi i čekala. Kako se koja grupa približavala bacala sam bombe...

 

- Ovo je za Jakova i njegovu ranu! - vikala sam. - Ovo je za Careviće i njihove muke. Ovo za onu noć provedenu u snegu, za oca Jevrema...

 

Kao da sam bila poludela. Naizmenično sam se laćala puške i bombi. Žestoko smo se branili. Cvijo je bio u pravu kad je govorio da će bombe napraviti džumbus. Čim su izgubili nekoliko vojnika, Švabe su počele da se povlače. Borba je trajala najviše dva sata. Krenuli smo prema Bukovoj glavici. Imali smo dvojicu teško ranjenih. Izgubili smo Nastasa Slovića i Milisava Rebeljca. Slović je brzo podlegao ranama, a Rebeljca su Švabe odvele sa sobom u Užice. Tamo su ga obesili...

 

Još istog dana prebacili smo se u selo Zaovine, u kuću Rajka Jevtića. Tu smo se odmarali izvesno vreme. Danju i noću čuvali smo stražu da nas Švaba ne iznenadi.

 

Tu me zateče i strašna vest da su Švabe odvele moga oca Jevrema. Odvele su još neke seljake iz Bioske za koje su pretpostavljali da održavaju vezu s nama. Cvijo je bio utučen. Ništa nije govorio. Znao je da otac onako bolestan i star neće moći da izdrži mučenje u užičkom zatvoru.

 

U Jevtićevoj kuću ostali smo samo tri dana. Odatle smo otišli u Mokru Goru. Svratili smo u kuću Dika Turudića koji nas je lepo dočekao. Ponudio nam je za hranu ono što je imao, ali nije bio voljan da nas zadrži. Nije ni čudo, bojao se da će za to gostoprimstvo da saznaju Švabe pa će kuću da mu zapale i pobiju ukućane.

 

Iz Mokre Gore smo otišli u Kremnu i ostali dan-dva kod moje sestre Ane, čiji je muž bio u ratu. Ona nam je dala dva para odela. Skupo je platila svoje gostoprimstvo. Čim su saznali da smo boravili kod nje, došle su Švabe i zapalile kuću, a nju i decu odveli u Užice. Istog dana js zatvorena i sestra Julka...

 

Svi smo bili utučeni zbog ovoga. Teško nam je i što smo izgubili Rebeljca i Slovina. Mučno nam je i ovo brzo prebacivanje iz sela u selo. Glad nas je sve više morila.

 

Cvijo reče da bi najbolje bilo da se ponovo prebacimo na Taru. Tu nam je najsigurnije. I, zaista, sutradan krenusmo prema Zaovinama. Uz put sretosmo nekog Nikolu Stanića. On nam ispriča ono što je čuo poslednjih dana. Bile su to, uglavnom, vesti od naših sa Solunskog fronta, ali vedrije nego ranije. Neki vojnici su u pismima nagoveštavali skori povratak...

 

Ostali smo u Stanićevoj kolibi, a on reče da će nam doneti nešto za jelo.

 

Samo što smo stigli, braća Marinko i Jakov Valjarević i Simeun Simeunović i njegov sin Mploš stadoše da se dogovaraju nešto sa Cvijom. Tražili su dozvolu da odu do sela Jasikovice. Govorili su da je nešto važno. Cvijo im odobri, ali reče da ujutro zorom budu ovde.

 

Odoše gladni, ne čekajući da stigne obećana hrana.

 

Proleće je uveliko bilo osvojilo planinu. Sve se zeleni. Šuma puna ptica i divljači. Iako smo najčešće bili gladni, Cvijo nije dozvoljavao da se ubijaju srne.

 

Te noći, kad su otišli Valjarevići i Simeunovići, bila je mesečiia. Nije prošlo ni tri sata od njihovog odlaska, začuemo graktanje gavrana. Lepo sam, na jednoj grani, videla tri gavrana. Neko iz družine reče da to ne sluti na dobro. Cvijo reče da se pokajao što je pustio onu četvoricu da odu u Jasikovicu. Iako smo bili umorni, niko nije zaspao. Nikola Stanić je održao reč. Doneo nam hleba i sira i malo luka. Svi smo dobili po komad hleba. Četiri parčeta smo ostavili za naše drugove. Tako smo i zoru dočekali.

 

Na stotinak metara od kolibe primetili smo čoveka. Neko reče da je to Miloš Simeunović. Bio je sam. Pušku je držao u ruci. Kad nam je prišao na desetak metara, Cvijo skoči i upita:

 

- Gde su ostali?

- Ne pitajte! - reče Miloš tihim, iznemoglim glasom. - Izginusmo noćas! Ostadoh bez oca, ostadosmo bez najboljih prijatelja. Poginuše i braća Valjarević...

 

Mladić zarida, družina zaneme.

 

Ne znam šta su drugi tog trenutka mislili, ali meni padoše na pamet ona tri gavrana...

 

Miloš Simeunović nije mogao da se pribere. Govorio je iskidano, kroz jecaje i suze:

 

- Samo što smo došli do Jasikovice, zastadosmo da se malo odmorimo. Umorne, uhvati nas san. Ne znam kako je moj otac bio toliko neoprezan. Stari je ratnik. Neko nas je, izgleda, izdao, tako da su nas Švabe iznenadile. I ja sam bio zaspao. Trže me pucnjava. Skočim i zgrabim pušku. Vidim oca, već je bio ranjen. Ali, gađao je nevidljivog neprijatelja, pucao je nasumice. I ja ispalih nekoliko metaka. Kraj mene padoše braća Valjarević. Bez reči. Ne znam kako sam se izvukao. Živ im se ne bih dao...

 

Nikad nisam uspela da saznam šta se dogodilo u Jasikovici. Da li ih je zaista neko izdao ili su nabasali na Švabe? Tek, to je za nas bio težak gubitak. Za nedelju dana izgubili smo pet ljudi.

 

- Nećeš dugo, Švabo! - govorio je te večeri Cvjo.

 

Sutradan je napisao pismo švapskoj komandi u Užicu. Tražio je da sestre budu odmah puštene iz zatvora. Zapretio je da će njihove vojnike ubijati na svakom koraku ako to ne učine.

 

"Ja sam naoružan i čim uperim pušku, svak mi mora dati ono što tražim"- pisao je Cvijo. "Naše je da se obračunate sa mnom, a ne da hapsite žene i starce. Ako ste junaci, izaćite na megdan..."

 

Brat je našao jednog seljaka i rekao mu da odnese pismo u Užice.

 

- Slobodno kaži Švabama gde si nas našao. I da smo dobro naoružani i da nas je puna šuma...

Seljak je bez reči pristao da to učini. Možda mu nije bilo pravo, ali to ničim nije pokazao.

Bili smo sigurni da je učinio ono što mu je rečeno. Ali, uzalud - sestre su i dalje bile u zatvoru. Švabe nisu uzele ozbiljno Cvijovu pretnju.

 

Nedelju dana kasnije on me pozva u stranu i reče da bi najbolje bilo da ja odem do Užica.

 

- Ti si mi najsigurnija! - reče i zagrli me. - Uzdam se u tebe. Prerušićeš se tako da te niko neće prepoznati. Odnećeš dva pisma na adrese koje ti budem rekao...

- Zar da padnem Švabama u ruke? - uzvratih molećivo. - Da me uhvate i obese?

- Nešto moramo da učinimo za naše sestre! - reče Cvijo odlučno. - Moramo ih izbaviti iz zatvora. Žensko si, uspećeš da se snađeš. Ja ću te pratiti do Jelove Gore. Odatle ćeš sama do Užica. Desetak kilometara...

 

Sećam se dobro, to je bio četvrtak. Odlučeno je da u subotu budem u Užicu. Brat je napisao dva pisma. Jedno je bilo za nekog Pržuljevića, trgovca, a drugo za jednu učiteljicu. Zvala se Ljubica Čakarević.

 

- Pazi ovako - dade mi Cvijo uputstva - kad budeš kod trgovca, traži vunicu, ako nekoga bude u radnji. Zadrži se malo, pa iskoristi priliku i daj mu pismo. Kaži slobodno ko si i šta si, neće te izdati. Upamti šta će da ti kaže. Kad naćeš Ljubicu Čakarević, ponudi joj kajmak na prodaju. Pa kad se uveriš da je ona, predaj joj pismo. I njoj kaži ko si i šta si. Ja je poznajem dobro, znam njenog oca i braću. Saslušaj šta će sve da ti kaže. Ja ću te, ako bude sreće, čekati u Jelovoj Gori...

 

U petak Cvijo reče družini da ćemo se nas dvoje vratiti sutra uveče. Začudo, niko ništa nije pitao. Cvijo mi odnekud nabavio suknju, opanke, neku reklu i maramu. I malu čabricu punu kajmaka. To je, bajagi, trebalo da prodam. Subotom je pazarni dan u Užicu i dolaze seljani da prodaju mrs i kupe što im treba.

 

Te noći smo prevalili put do Jelove Gore. Izbegavali smo naselja. Cvijo nije nosio pušku. Imao je u džepovima nekoliko bombi. Zastali smo na nekom proplanku, odakle se vidi put. Cvijo izvadi iz džepa komad ugljena i poče da mi farba veđe. Imao je i belilo koje na lice stavljaju devojke kad odlaze na vašar...

 

- Sad dobro pogledaj okolinu - reče. Ako sve bude kako treba, ovde ću te večeras čekati. Ako primetiš nekog iz Bioske, beži od njega. Ne upuštaj se u razgovor.

 

Srce mi je zadrhtalo. Onaj strah koji je bio iščezao ponovo me obuzeo. Bože, mislila sam, da li ću imati sreće da me niko ne prepozna.

 

Pisma sam stavila u nedra ali oklevala sam da krenem. Pade mi na pamet da bi najbolje bilo da ponesem bombu. Ako me Švabe otkriju, neću im se dati živa u ruke.

 

- Cvijo, brate, daj mi tu jednu bombu. Za svaki slučaj. Ti znaš šta me čeka ako me otkrju.

 

On se malo kolebao pa naposletku izvadi bombu i dade mi je. I zagrli me uz nežne reči:

 

- Uz božju pomoć, Lenka! Neka te sreća prati! Čekaću te ovde, upamti...

 

Krenuh prema putu. S torbom o ramenu koračala sam ubrzano. Jedva ako sam prešla dva kilometra kad me stiže jedan seljak s konjskom zapregom. Na kolima je bila i devojčica od desetak godina. Taj čovek reče:

 

- 'A jde, đevojko, ako ćeš u Užice. Penji se...

 

Pomislih: baš lepo. Taj mi čovek može biti kao otac. Manje ću biti sumnjiva. Uskočih u kola i zapodenuh razgovor s devojčicom. Nije bila govorljiva. Pritiskala je neka bolest tako da je teško disala. Otac je poveo lekaru...

 

Brzo sam našla rečenog trgovca, samo je njegova radnja bila puna sveta. Činilo se da mi se neće ukazati prilika da budemo nasamo. Izašla sam na ulicu i čekala.

 

Brojala sam one koji su izlazili iz radnje. Kad mi se učinilo da su svi izašli, oprezno sam ušla. Trgovac me dočeka kao i svaku mušteriju. Priđoh tezgi i šapnuh:

 

- Ja eam Lenka Pjević. Sestra Cvija Pjevića...

 

Čovek se iznenadi, ali se ne obradova. Tako se meni učinilo.

 

Izvadih iz nedara pismo i tutnuh mu u ruke. On ga prihvati i brže-bolje se povuče u magazu. Dugo ga nije bilo. U međuvremenu, radnja se opet napuni mušterijama. Gledala sam po rafovima, iskreno se diveći tkaninama za haljine i suknje. Bože, mislila sam, ovaj svet se oblači i raduje žpvotu, a ja živim kao vuk. Provlačim se između zaseda i potera...

 

Uto stiže trgovac. Ne gledajući ostale mušterije, reče mi:

 

- Pogledao sam u magazi, ali nema. Stići će ta vunica za koji dan. Učiniću sve što mogu. Nadaj se za nedelju dana. Pozdravi tvoje...

 

Zatim se okrenu drugoj mušteriji. Izađoh zadovoljna. U pismu je stajalo da ovaj trgovac na snaki način pokuša da izbavi Anu i Julku, naše sestre, iz zatvora. Cvijo ga je molio da potkupi Švabe, da ponudi i pare i zlato, pa ćemo sve pošteno vratiti kad dođe sloboda.

 

Zaputila sam se potom kući Ljubice Čakarević. O njoj gotovo ništa nisam znala. Samo ono što mi je Cvijo rekao: da je njen otac učitelj i da je s trojicom sinova otišao u rat.

 

Išla sam tačno onako kako mi je Cvijo rekao. Na izlasku iz grada, prema Dovarju, treća kuća s desne strane. Pokucah na vrata. Pojavi se mlada žena mojih godina.

 

- Hoćete li, možda, lepog kajmaka? - upitah je tiho. - Dobar je, sa planine...

 

Žena se osvrnu, pa reče:

 

- Dođi, Ljubice, jedna seljanka nudi kajmak. Kaže da je pravi planinski.

 

Za tili čas pojavi se još jedna žena. Plava, vitka i lepa. Ona me pozva u kuću. Dam im da probaju kajmak iz čabrice. Pošto sam se uverila da smo same, upitah:

 

- Jesi li ti Ljubica Čakarević?

- Ja sam - reče devojka koja me je pozvala da uđem. Zatim, iznenađena mojim pitanjem, dodade: ovo je moja sestra Ruža...

- Ja sam Lenka! - šapnuh. - Lenka sa Tare. Sestra Cvija Pjevića...

 

Dve žene poskočiše kao da su na žeravici. Zatim poleteše prema meni, grleći me.

 

- Lenka junak! - reče Ljubica. - Pa, ti praviš i čuda na planini... Kako si se usudila da dođeš u grad?

Umesto odgovora, izvukoh iz nedara pismo i bombu.

- Ovo je - rekoh pružajući pismo - za tebe, a ovo je - pokazah bombu - za mene, ako me Švabe otkriju. Neću im se dati živa u ruke...

 

Ljubica zgrabi pismo i poče da čita. Cvijo je, računajući na njenu obaveštenost, tražio da mi kaže kada će se vratiti naši vojnici. Ne znam šta je sve bilo u pismu, ali znam da mi je ova dobra devojka rekla da pouzdano zna da naša vojska sprema proboj Solunskog fronta i da je samo pitanje dana kada će krenuti.

 

- Izdržite još malo! - reče i ponovo me zagrli. - Pogledaj je, Ružo, molim te. Još devojčurak, a ratnik! I to kakav ratnik! O tvojim delima će se uz gusle pevati... Da nije moje bolesne sestre, rado bih pošla s tobom...

 

Saznala sam još dosta novosti. O našim vojnicima na frontu i o tome šta se sve priča o našoj družini sa Tare. Ljubica je bila učiteljica, ali nije radila. Zaklela se da neće da radi pod okupacijom, makar je to glave stajalo. Ova devojka se ubrzo zatim probila do Soluiskog fronta našla je oca i braću i učestvovala u proboju...

 

Kajmak sam htela da im poklonim, ali one nisu htele ni da čuju za to. Dale su mi novac i ja sam, sećam se, kupila dosta duvana i šibice.

 

Ljubica mi je rekla da ne idem kroz grad, već da savijem levo iza ugla i krenem prema stanici. Odatle, desno, obalom reke pa da se potom dočepam brda.

 

Imala sam zaista retku sreću. Grabila sam prema brdima pre nego što je počeo mrak. Tek tada me je obuzeo strah od pomisli šta je sve moglo da se dogodi. Sa mnom i iza mene išli su seljaci, vraćajući se kućama. Svi su žurili da što pre izmaknu iz grada.

 

Cvijo me je čekao na prvom proplanku, blizu puga. Bio je srećan što se moje putovanje uspešno završilo.

 

Pre svitanja smo bili u Zaovinama, srcu Tare. U našoj družini nije bilo nikakvih promena, svi su bili na broju.

 

Posle nedelju dana saznali smo da su obe naše sestre puštene iz zatvora. Trgovac Pržuljević je uspeo da potkupi Švabe. Ispunio je obećanje. Ali, sestra Ana nije imala kud da ode kuća joj je bila spaljena... Sa troje dece smestila se u kuću starije i siromašne sestre Julke. Istog dana, kad su pustili naše sestre iz zatvra, Švabe su našeg oca Jevrema sprovele u logor u Mađarskoj. Odveli su i našeg bratanca Rista, koji je imao samo devet godina, njegovu maćehu Milisavu i sestru Milojku, devojčicu od deset godina, zatim Tomaniju Valjarević, sestru braće Valjarević koji su bili s nama u družini i još neke iz Bioske. Oni su bili u Nežideru i svi su, osim oca Jevrema, preživeli rat i vratili se kući.

 

Po mom povratku iz Užica podelili smo se u dve grupe. Jedna je ostala u Zaovinama, a druga, u kojoj smo bili Cvijo i ja, krenu prema Mokroj Gori. To smo učinili radi hrane, jer su sve zalihe potrošene, a seljani nisu mogli da nas pomognu. Zaputili smo se prema brdu Viogor. Prelazeći preko Građevnice primetili smo straže. Vešto smo ih zaobišli. Cvijo je rekao da neko vreme izbegavamo borbe sa Švabama, jer se nadao da će uskoro stići naši vojnici s fronta.

 

- Kad oni krenu od Soluna, mi ćemo Švabama potprašiti tur! - govorio je. - Ali, ako nam uđu u trag, branićemo se kao i dosad.

 

Svratili smo u kuću nekog Tomislava. Kad nas je ugledao prebledeo je od straha:

 

- Pre pola sata ovde je bilo deset Švaba. Tražili su vas. Idite odmah jer će mi kuću zapaliti i čeljad pobiti.

- Daj nam nešto za jelo - reče Cvijo blagim glasom - pa posle idi i prijavi nas. Kaži da smo bili kod tebe, ali nemoj da kažeš koliko nas ima.

 

Tomislav se malo odobrovolji. Dade nam dosta hrane i mi zamakosmo u šumu. Tu smo ostali sedam dana. Potom se prebacismo na Taru, u Zaovine. U gustoj šumi, koju smo odlično poznavali, bili smo najsigurniji. Ponovo smo bili zajedno. Konačili smo u jednoj kolibi, blizu pećina u kojima su bili medvedi. Ove životinje smo često viđali. Bilo ih je puno ali nas nisu napadale.

 

Jednog jutra, sećam se, čuvala sam stražu. Oprezno sam se kretala unaokolo, kad odjednom začuh lomnjavu grančica. Sklonih se iza stabla. Gledam: puteljkom ide grupa seljaka. S druge strane-još jedna. Čujem njihov razgovor:

 

- Ima li ih gde? - pita nečiji glas.

- Nigde - odgovara njih nekoliko u isti mah. - Ako ih ne nađemo pobiće nas Švabe!

 

Shvatila sam da traže nas, pa izađoh iza zaklona.

 

- Evo onih koje tražite! - rekoh i uperih pušku. - Stanite u potiljak!

 

Ljudi premrli od straha. Jednome naredih da ih prebroji. Bilo ihje četrdeset. Svi iz okolnih sela, svi zatvoreni kao taoci pa pušteni da nas pronađu i prijave. Čuvši moju komandu, družina je već zauzela položaj za odbranu.

 

- Razumem vašu nevolju - reče Cvijo seljacima - ali ni nama nije lako. Švabe su nam stalno za petama. Borimo se koliko možemo. Nikoga ne teramo da nam se pridruži, ali očekujemo da ne budete protiv nas... Vratite se i obavestite Švabe da ste nas našli. Možemo, ako hoćete, da u onoj kolibi ostavimo nešto od oružja, kao dokaz da ih niste prevarili, da smo bili ovde. Izvucite se kako ste vešti, a mi odosmo u drugi kraj...

 

To je bila varka. Ljudi se, pokunjeni, vratiše, a mi ostadosmo tu. Cvijo je bio siguran da nas ovde neće tražiti.

 

- Ako mi se šta dogodi - često mi je govorio brat - ostani sa mojim pobratimom Todosijem Ordagićem. Njemu najviše verujem. Ako i on pogine, brini o sebi kako znaš. Ne daj se živa dušmanima u ruke.

 

Cvijo mi je pokazivao kako se čovek može sam ubiti puškom i bombom.

 

Početkom avgusta gotovo svakog dana mi je govorio o smrti. Kao da je nešto predosećao. Bio je nežan, grlio me i govorio kako sam nesrećna. Sve moje drugarice su se udale, rodile decu, a ja živim kao kurjak...

 

- Ako poginem, osveti me! - govorio je. - Ni ja, kao što vidiš, nemam sreće. Ne stekoh porodicu. Latio sam se puške da branim ljude od Švaba, da okupatoru pokažemo da smo neuništivi.

Jadni moj brat. Ubrzo je poginuo, a ja taj dan, deveti avgust 1917. godine, nikad neću zaboraviti. Bili smo usred Tare, na proplanku. Unaokolo šuma dokle pogled dopire. Ljudi su čistili oružje i odmarali se, a ja sam malo podalje kuvala krompir. Neki su i pevušili.

 

Iznenada odjeknu pucanj. Za njim plotun. Zgrabih pušku. Još ni metak nisam opalila, čuh nečije reči:

 

- Pogibe Cvijo! Ubiše Cvija!

 

Odjeknu plotun i sa naše strane. Ordagić je preuzeo komandu. Ja zanemela. Dobauljam do Cvijovog zaklona, kad imam šta da vidim: on u lokvi krvi. Mrtav. Pogođen u leđa...

 

Nisam ni suzu pustila. On bi me, znam, zbog toga prekoreo: junak, a plače! Jedina misao mi je bila: bombe! A Švaba navaljuje. Čekam da se približi, pa bacam bombe. Tamo, kod njih, leleci, ali ne odstupaju. Ima ih kao pleve. Hoće da nas opkole. Ordagić naredi da se u grupicama povlačimo u dubinu šume. Morala sam da slušam naređenje. Povukli smo se. Cvija smo ostavili...

 

Sutradan ga je sahranila Marija Jugović iz Beserovine. Sama je iskopala grob. Hvala joj po sto puta.

Ni meni više nije bilo stalo do života. Cvijo mi je govorio da ga osvetim ako pogine?! Ko će, mislim, ako ne sestra? Gorela sam od želje da se ponovo sretnem sa Švabama.

 

Ponovo smo se podelili u dve grupe. Nas petnaestak ostade uz Ordagića, ostali krenuše sa kaluđerom Milekićem. Tako nas uhvati zima. Život je bio sve teži, hrane sve manje.

 

Zimu provedosmo u zemunicama, a u proleće 1918. godine moja grupa krenu prema Valjevu. Nađosmo se u nekom selu pod Maljenom. Neko je Ordagića obavestio da švapski poverenici imaju mnogo para za otkup vune. Ne znam kako, ali se sećam da je ovaj novac tokom noći bio u našim rukama. Neki švapski poverenici su ubijeni. Ordagić je bio neumoljiv: nije praštao nikakvu saradnju sa Švabama. Ni u otkupu vune.

 

Kad smo se vraćali na Taru, Švabe nam preprečiše put. Razvila se žestoka borba koja je trajala do sumraka. U jednom potoku naleteh na grupu Švaba. Zabili glave u zemlju od straha.

 

- Diži se! - viknuh i opalih metak iznad njih. Razoružane, predadoh ih Ordagiću. On je brzo svršio s njima... Posle Cvijove pogibije ni ja više nisam bila tako bolećiva...

 

Tokom noći prebacili smo se do nekih sela iznad Ražane. Upali smo u zasedu, tako da se i onde povela borba. Tek što sam se ispela na brdo, osetih oštar bol iznad kolena. Krv šiklja, rana boli...

 

- Majko moja, raniše me! - rekoh tihim glasom, osvrćući se. Dotrča Rebeljac, rođak poginulog Milisava Rebeljca. Previ mi ranu i pomože da se dokopam zaklona. Tu zamalo nisam poginula metak mi skide kapu s glave, drugi otkide dugme s kaputa... Puzeći, bez ičije pomoći, prebacih se do drugog zaklona. Dugo smo se tukli. Tu izgubismo dva druga. Ne znam koliko je bilo mrtvih Švaba...

 

Rebeljac i Ordagić su me nosili nekoliko stotina metara do nekog potoka. Nađosmo se u šumi. Posle su me nosili na smenu. Nije im bilo teško: bila sam mršava kao grana. Ubrzo smo se dočepali Tare. Mene su sklonili u jednu pećinu, a oni su često izlazili i tukli se sa Švabama. Donosili su mi nešto hrane. Gotovo dva meseca nisam se makla iz pećine. Bilo mi je teško i što sam sama i što ne učestvujem u borbama...

 

Kad sam ozdravila ponovo smo bili zajedno. Odlučismo jednog dana da se spustimo do Kremana. Tu sretosmo seljake koji su se vraćali iz Užica. Pitamo ih šta ima novo, a oni će:

 

- Švabe se povlače! Beže! Naši samo što nisu došli!

 

Naši... Bože, da li je to moguće? Je li kraj našim mukama? Plakala sam kao dete. Prvi put za dve godine ratovanja.

 

To su zaista bili poslednji dani okupacije.

 

Narod se radovao slobodi. Meni se činilo da nisam srećna. A i kako bih kad sam u tom prokletom ratu izgubila oca i braću Vladislava i Cvija. Božo i Nešo su preživeli, ali sa teškim ranama...

 

Trebalo je obnoviti razrušeno ognjište, privići se na miran život, zaboraviti sve one nevolje koje su me pratile.

 

Posle dve godine udala sam se za Mališu Rabasovića. Rodila sam sedmoro dece - sva su, hvala Bogu, živa. Od pet ćerki i dva sina imam četrnaest unuka i deset praunuka. Doživela sam, evo, duboku starost, ali pamtim sve one davne događaje.

 

Priča o najmlađem kaplaru na svetu

Priča - Demoklov mač

Priča - Milunka Savić

Priča - Neposlušna papigica

Priča - O zlatnim jabukama

Priča - Potemkinova sela

Ravno do smrti - Istinita priča iz komšiluka

Moja ratna priča

Moja ratna priča - nastavak 1

Moja ratna priča - nastavak 2

Zatvorska priča - Centralni zatvor

Zatvorska priča - Centralni zatvor 1

Zatvorska priča - Centralni zatvor 2

Zatvorska priča - Centralni zatvor 3

Zatvorska priča - Centralni zatvor 4

Zatvorska priča - Centralni zatvor 5

loading...
1 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Priča - Lenka Rabasović

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u