Zatvorska priča - Centralni zatvor 5

Sreda - 13. 02. 2013

Higijena

U okruženju koje odiše nečistoćom, zarazom, vlagom i truleži, održavanje lične higijene na nekom optimalnom nivou je prilično težak zadatak, pogotovo zato što se čovek oseća prljavim već nakon par sati od kupanja.

Kupanje u CZ-u je organizovano na jedan katastrofalan način, ali, uprkos tome, ima dosta robijaša kojima je to kupanje dva puta nedeljno nešto što napolju nisu imali, tu mislim pre svega na one koji su na "slobodi" živeli u krajnjem siromaštvu. Mnogo mi je gorčine stvaralo gledanje tih likova koji su bili oduševljeni što imaju priliku da se okupaju, gorčine što im je sistem oduzeo sve, bacio ih u najgore siromaštvo, pa u zatvor, i na kraju im je dao jebeno kupanje toplom vodom dva puta nedeljno kako bi mogao da dokaže da se brine o njihovoj higijeni.

Dakle, kupanje je bilo dva puta nedeljno i, kao što je to slučaj i sa kantinom, nikad se nije znalo u koliko će nas sati voditi na kupanje. Najgora je bila varijanta kada naša soba ide prva na kupanje jer je to značilo da odmah nakon dolaska nove žandarske smene u sedam ujutru idemo na kupanje. Sam čin kupanja se odvijao u posebnoj prostoriji koja se nalazila kod ulaza na blok. U toj prostoriji se nalaze dve kabine sa po jednim tušem i svaki tuš uključuju sami robijaši, podešavajući ručke za toplu i hladnu vodu. Pub dođe do sobe i izvodi grupu po grupu od po četiri robijaša na kupanje, zaključa ih u prostoriju za kupanje i dođe da otključa posle desetak minuta, što znači da svaki robijaš ima po jedno pet minuta da se okupa. Niko, naravno, ne ulazi bos u te kabine, već se ulazi u papučama kako se ne bi zaradilo neko suludo gljivično oboljenje, jer ima ljudi koji praktikuju u tim kabinama razne stvari kao što je pišanje i drkanje kurca i brijanje svih mogućih delova tela, pa samim tim nije preporučljivo da se ulazi bosih nogu ili da se dodiruju zidovi kabine. Nakon završetka kupanja, pub prati robijaše hodnikom nazad do sobe, a to je potpuno kretenski urađeno, jer robijaši onako u papučama, gaćama, majicama, sa mokrim glavama imaju sve preduslove da dobiju zapaljenje pluća ili upalu mozga dok dođu hodnikom do sobe, jer je pola prozora na hodniku polupano. Taj prizor se ljudima spolja najlepše može dočarati ako se kaže da su golubovi i njihova govna bili svakodnevna pojava na hodniku. Nije ni čudo što su se ljudi redovno prehlađivali dok su se vraćali sa kupanja.

Kupanje, kao ključni aspekt održavanja lične higijene, bilo je omogućeno, kao što sam već rekao, dva puta nedeljno, što je premalo s obzirom na nehigijenske uslove koji su vladali po sobama. Koliko god se često soba prala, trljala, ribala, ipak je bila prljava, kao da se prljavština stvarala na neki neobjašnjiv, magičan način već sat vremena nakon čišćenja. Likovi koji su bili zaduženi za čišćenje sobe, ribali su peškirima pod svako jutro i svako veče. Dakle, klekne se na kolena i svaki centimetar sobe se trlja peškirom nakon što je posuta posebna mešavina za „čistu i mirisnu sobu". Ta posebna mešavina se pravila tako što se u flašu sipa voda do pola, stavi se neko sredstvo za čišćenje (sudova, jer su se jedino ona prodavala na kantini) i malo najjeftinije paste za zube, zatim se sve lepo promućka u flaši da bi se napravila penasta masa i ta mešavina se polako prosipa po sobi. Ta mešavina bi trebalo da osigura da soba miriše ali taj miris izvetri već posle čuku vremena.

Soba je na taj način bila temeljno čišćena dva puta dnevno, ali se prljavština skupljala po sobi uprkos tome. Zato se jednom nedeljno radila generalka. Tokom generalke su se izvlačile sve kutije sa stvarima koje su držane ispod kreveta i svaka kutija se brisala od prašine. Ispod kreveta se tada isto polivala mirišljava mešavina i igrači su se zavlačili ispod kreveta da to počiste. WC se tada takođe temeljno čistio, pločice su se trljale četkom, oni razmaci između pločica na zidu su se strugali brijačima sa kojih su skidani graničnici da bi žileti bili goli a čučavac se ceo ribao četkicom za zube. Od cele sobe samo je WC bio stvarno uvek potpuno čist i mirisan i takođe je bio temeljno čišćen dva puta dnevno.

Iako se soba ludački čistila, ništa nije moglo da pobedi ustajali miris vlage koji je izbijao iz onih sivih zidova. Taj miris je činio da se većina ljudi stalno oseća prljavo, pa se većina robova kupalo ledenom vodom dva puta dnevno (što sam i ja praktikovao) pomoću genijalno napravljenog tuša u WC-u. Taj tuš je za mene bio jedan od hiljadu sitnih zatvorskih dokaza da je ljudska inventivnost ograničena jedino maštom (koja je neograničena), a nikako mogućnostima, jer sam u zatvoru video kako se od nedostatka mogućnosti prave nove genijalne opcije. Tuš je bio napravljen od petnaestak onih valjkastih pakovanja od šumećih vitaminskih tableta koje su bile ugurane jedna u drugu pa zalepljene selotejpom skinutim sa paketa i ručkova od kuće. Gornji kraj tuša je bio zakrivljen na dole i okačen o malu omču od komada čaršava koja je visila sa neke izbočine koja je na volšeban način prosto postojala i živela svoj život na visini od 2 metra iznad poda, a metar i po iznad česme, koja stoji iznad čučavca. Donji kraj tuša je bio zakrivljen na gore kako bi mogao da se navlači na tu česmu. Kad je tuš tako pozicioniran, pusti se voda i nakon par sekundi eto ga pravi pravcati tuš u funkciji. Na taj način je uspešno uvaljen kurac žandarskoj koncepciji kupanja dva puta nedeljno i mogao je bilo ko da se kupa bilo kada. Jeste da je bilo u pitanju kupanje hladnom vodom, ali je to ipak bilo kupanje. Da je po volji uprave, kupali bi smo se dva puta nedeljno. Ovako, kupali smo se svaki dan, a kad je toplo, i po više puta dnevno. Što se tiče pranja veša, bilo je dve varijante. Robijaši iz Beograda, koji su imali redovne posete (dva puta mesečno), uglavnom su na poseti izbacivali odeću da im porodica opere pa pošalje u paketu, a robijaši koji nisu iz Beograda ili nemaju redovne posete, morali su da u sobi peru veš sami. Kupi se kofa i prašak za veš na kantini, pa se ili potopi veš u hladnu vodu ili se na kupanju ponese kofa da se napuni vrelom vodom, pa se u njoj potopi veš, a po neki pub hoće uveče da pusti da se ode do kupaonice da se napuni jedna kofa vrele vode. Tim zatvorskim pranjem „na ruke" jako malo toga može da se opere i odeća uglavnom ostaje prljava, samo što nakon pranja miriše lepo par dana, dok ne poprimi onaj sobni miris. U svkom slučaju, to pranje odeće u CZ-u je jedno veliko, uzaludno davljenje, čija je uloga više da zavara robijaša kako nosi čistu odeću, da mu ojača psihu, nego što stvarno uspeva da očisti odeću kako treba.

Oni bažični aspekti lične higijene (pored kupanja), kao što su pranje ruku, zuba, čišćenje ušiju i sečenje noktiju se podrazumevaju za svakoga, ako neko na primer nema štapić za uši, pastu za zube ili sapun, to mu se da, jer svi moraju da budu čisti kako ne bi došlo do izbijanja neke bolesti u sobi. To je glavni razlog zašto je higijena jako bitna u zatvoru, ako se jedan razboli onda će se svi razboleti u sobi. Bilo je slučajeva da nam u sobu ubace nekog cigana za neku sitnu krađu na metar dana, a on niti ima kinte na računu niti ima koga da ga poseti. Takvim likovima se odmah da sve što im je potrebno za održavanje lične higijene i da im se par majica, nekoliko pari gaća i čarapa i neka trenerka kako bi imali šta čisto da obuku dok su tu. Nema tolerancije za one koji ne vode računa o sebi. Robovi im prvo skrenu pažnju u fazonu „moraš da se redovno kupaš", „peri zube, smrdi ti iz usta" itd. Bio je jedan slučaj u jednoj sobi kad lik prosto uopšte nije prao zube, nego je puštao da smrdi. Pošto nije hteo da pere zube, ostali robovi iz te sobe su morali,nažalost, nasiljem da mu objasne da im nije ni na kraj pameti da tolerišu njegov smrad iz usta. Takvi slučajevi su, srećom, retki, jer većina ljudi sama kapira koliko je vođenje računa o sopstvenom telu bitno i za njih i za okolinu.

Sve to cimanje da se održi neki nivo čistoće i cela ta konstantna borba sa prljavštinom zatvora je još jedna u beskonačnom nizu neprijatnosti sa kojima se suočavaju robovi. Jeste da davi, jeste da gricka mozak iz prikrajka ko neki parazit, ali to je deo odvratne zatvorske stvarnosti protiv koje čovek mora da se bori, jer predati se ne ide.

Petak 29. 03. 2013

Dekoracija

Zidovi su odvratni, prljavi, natopljeni duvanskim dimom i vlagom. Kasete za stvari su isto tako odvratne, neke bolesne, mrtve bež boje, a vrata žandarski plave boje. S obzirom da robijaši provode 23 sata zatvoreni u tom sumornom okruženju, mnogi od njih podržavaju svaki pokušaj da se on ulepša različitim oblicima kolaža, zatim slikama, posterima i sličnim načinima dekoracije.

Lično sam i video da se čovek lepše oseća kada oko sebe vidi neke sulude duhovite natpise ili crteže ili bilo kakvu sliku koja je prijatna za gledanje. Takve stvari podsećaju čoveka da u jednom užasnom crnom okruženju ipak nije sve tako crno i da ipak može da izdrži ceo taj užas zatvora. Video sam različite oblike dekoracije u CZ-u i pokušaću da ih što bolje dočaram. Neki od tih oblika su duhoviti (po zatvorskom humoru koji je neshvatljiv, grub i sulud ljudima na slobodi), neki su ozbiljni, neki besmisleni, ali su svi jednako prihvaćeni u zatvoru.

Na primer, tu su kolaži i natpisi koji se lepe po zidovima, vratima i kasetama, i to kako se lepe? U CZ-u nije dozvoljena nikakva vrsta lepljive trake, već se devedeset posto stvari lepi najjeftinijom pastom za zube sa kantine. Ona se namaže po površini na kojoj se lepi i preko nje se zalepi neka slika. Onih ostalih deset posto stvari koje iziskuju lepljenje se lepe selotejpom, kojeg inače ima vrlo malo i jako je dragocen. On se pažljivo skida sa paketa sa ručkovima od kuće i namotava na prazne tube od šumećih tableta.

Kolaži se prave od slika i slova isečenih iz raznih dnevnih novina ili časopisa. Oni mogu biti svakakvi, i navešću par primera iz sobe u kojoj sam bio. Na jednom zidu je stajala velika slika sočnog, masnog hamburgera sa svim mogućim prilozima ispod kog je velikim slovima pisalo „Glad" a iznad njega je pisalo „Ako si gladan, pojedi pljeskavicu". Sećam se koliko je često poneki robijaš sedeo za stolom i gledao tu sliku onako gladan, a hrane ni od korova. Barem smo mogli da gledamo taj lepi mesnati prizor, nekome je to mučenje, ali je nama to govorilo da ipak postoji nešto lepo i ukusno tamo negde iza tih čemernih zidova.

Tu je bilo još million raznih natpisa i slika po sobi. Na vratima je stajao natpis „Male su nam šanse, ali veliki je ulog", zatim „Gotov je, peva kod sudije", pa slika krokodila i natpis „Mala bara, puna krokodila", „Ovde zvezde robijaju", pa „Pažnja, jako smo kurati" i još bezbroj natpisa koji nemaju preteranog smisla, ali je bolje da ih ima, nego da ih nema. Najviše je bilo kolaža sa likovima raznih političara, pevaljki i ostale „gospode". To su bile slike na kojima se u glavnom muška glava stavlja na žensko telo, a ženska glava na muško, a bilo je i varijanata gde se ljudska glava stavlja na telo životinja kao što su svinje, ovce, krave, kokoške i sl.

U nekim sobama, tj. u većini soba je u ovom ili onom trenutku bio neki rob koji je opako znao da crta i koji je crtao za sve u sobi po neki crtež, a pored toga je crtao po zidovima. Srećom, na kantini u CZ-u postoje drvene bojice i tempere, tako da su ti zatvorski umetnici imali materijala za crtanje po zidovima. Slike po zidovima su imale razlicitu tematiku – od prizora sa ulice, navijačkih motiva, pa do grafita i svakakvih parola, ali su definitivno religijski motivi najpopularnija tematika za slikanje po zidovima. U većini soba ima bar dve, tri slike nekog manastira ili sveca, a u glavnom ima i jednog i drugog. U nekim sobama su zidovi potpuno iscrtani ogromnih slikama razlicitih manastira i svetaca. Mnogim robijašima te slike pružaju neko osećanje spokojstva i mira, jer svaki robijaš u CZ-u traži neku misao, neku nit za koju može da se uhvati i koja bi za njega predstavljala tračak sreće u moru nesreće. Za mnoge su religija i njeni prizori upravo taj tračak sreće, i zato im oni prijaju.

Unutrašnjost svake kasete je posebno, lično svetilište roba kome ona pripada. Na unutrašnjoj strani vrata od kasete većina robijaša drži slike svojih porodica, dece, ortaka i po neku sliku nekog njima važnog događaja ili prizora sa slobode. Problem sa takvim slikama jeste što u glavnom bace robijaša u depresiju – izbedače ga nakon gledanja u njih, što je i normalno, jer svakom bude teško kada gleda slike ljudi koje voli, a ne zna kada će biti ponovo sa njima napolju ili pak to zna, i upravo ga to vreme ubija dok gleda u slike i razmišlja o njima.

Sa druge strane, u WC-u po pločicama oko čučavca u visini do oko metar i po nalazi se sobno „seksualno svetilište", sastavljeno od desetine slika različitih formata na kojima su sve vrste golih, polugolih i obučenih devojaka. Te slike služe kao seksualno pomagalo iliti kao literatura za drkanje. Tu se stavljaju bukvalno sve vrste slika na kojima se nalaze žene koje „liče na nesto" , nebitno da li je to malecna sličica iz dnevne štampe ili slika A4 formata iz nekog časopisa. Te slike se pažljivo seku žiletom skinutim sa brijača i lepe se na ranije pomenuti način pastom za zube. Taj kutak oko čučavca je zapravo najbitniji vid dekoracije sobe, jer je odsustvo seksa i neviđanje ženskih osoba jako brutalan oblik represije i slamanja ljudske volje, pa samim tim samozadovoljavanje postaje jedan od retkih trenutaka sreće u zatvoru.

Svaki od ovih oblika sobne dekoracije ima svoju psihološku funkciju, kako bi čovek osnažio svoju volju i prkosio okruženju. To su neke sitnice koje u četiri zida puno znače. Mnogo je lepše kad čovek ugleda sliku nekog sunčanog morskog predela na zidu do kreveta kada se probudi, nego odvratni zatvorski zid koji smrdi na duvan.

Priča o najmlađem kaplaru na svetu

Priča - Demoklov mač

Priča - Lenka Rabasović

Priča - Milunka Savić

Priča - Neposlušna papigica

Priča - O zlatnim jabukama

Priča - Potemkinova sela

Ravno do smrti - Istinita priča iz komšiluka

Moja ratna priča

Moja ratna priča - nastavak 1

Moja ratna priča - nastavak 2

Zatvorska priča - Centralni zatvor

Zatvorska priča - Centralni zatvor 1

Zatvorska priča - Centralni zatvor 2

Zatvorska priča - Centralni zatvor 3

Zatvorska priča - Centralni zatvor 4