Petar Kočić - Jazavac pred sudom

Čista, svijetla sudnica. Po zidovima vise slike velikih ličnosti. Na desnoj strani od vrata kraj prozora, sto, na lijevoj takođe sto. Na stolovima protokoli i nekakve debele knjižurine.

David, malen, nizak, suva kao grana, lagan kao perce. Lijeva mu je noga malo kraća od desne, te se gega kad ide. Oči su mu svijetle i prelijevaju se kao u mačke iz mraka. Sav sijed, preko pedeset godina. mijenja glas. Umije zaplakati kao malo dijete, zalajati kao pašče, a zakukurikati kao pijetao. Često puta udari zgodno rukama o bedra kao pijetao krilima i zakukuriječe, te prevari pijetlove, a se prije vremena raskukurječu po selu. Zato ga ruže pomlađe žene. Pretvara se i da je stidljiv. Ne vjerujte mu. Ulazi u sudnicu krsti se i drži jazavca svezana u vreći. U Jazavca samo njuška viri iz vreće...

Djelo Jazavac pred sudoma nastalo je 1904. godine.

David Štrbac je lik koji nosi najviše osobina bosanskog seljaka, od buntovnosti i prevejanosti do ulagivanja i lukavstva. Surovost života učinila je da se njegova raspoloženja prelivaju jedna u druga, da se mijenjaju najčešće svjesno, a katkad i nesvjesno, ali uvijek s određenim ciljem: ismejati predstavnike austrougarske okupatorke vlasti i izliti na njegovu glavu sav žuč i sav jed. Zato on nije sam predstavnik seljaka iz Stričića, on simbolizuje sve seljake u pokorenoj bosni koji zasigurno jesu manje obrazovani od okupatora,ali su veći kao ljudi i imaju čojstva više no stotinu okupatora.

Kočić je u Davida Štrbca ugradio u svoju jednu osobinu - svijest da se pred sudom ne govori samo u svoje ime, već u ime čitavog bosanskog seljaštva i da pred sobom nema samo dva sitna činovnika okupatorskog režima već čitav režim, i više od toga - državu koja iza njega stoji, i još više - ropstvo uopšte. Ova svijest je Davida postavila daleko iznad običnih svakodnevnih seljačkih nevolja: nerodice, suše, poplave, postavila ga je u centar opšteseljačkih briga, patnji, njihovih bolova i njihove nesreće.David svojom riječi, grimasom i gestom podvrgava podsmijehu čitavu okupatorsku vlast.

U Davidovom stavu prema životu i njegovim postupcima ogledaju se osobine jednog naroda koji se vijekovima razvijao pod pritiskom ropstva. Ako čovjek nije u mogućnosti da se bori protiv jačeg fizičkom sbagom,onda će učiniti sve da se bori nadmudrivanjem.

Kočić u kratkim i ritkim rečenicama Davida Štrpca prikazuje ukletost sudbine bosanskog seljaka. Za šumu kaže: Za turskog suda svačija, ničija šuma, a danas, carska šuma. A njivica koju jazavac pljačka nije "ni Davidova,ni carska,ni spahijska". U gradaciji koja ubrzano ide ka svome paroksizmu David nabraja čega ga je sve oslobodio "slavni sud". "Oslobodio" ga je svinjčeta, koze i krave. I najzad ona sa bolom kaže da ga je sud "oslobodio" sina, kojega su uzeli u vojsku i odveli u Grac gdje je za godinu dana umro. Vrhunac bola, dostojanstva i ponosa predstavljaju ove njegove riječi: "Lani oko časni veriga donese mi knez crnu knjigu i tri vorinta. Davide, umro ti je sin pa ti carstvo šalje tri vorinta. To ti e nagrada. O dobre carevine, krst joj ljubim! - lijepo ja jauknu' od radosti, a žena i djeca zaplakoše. Brate kneže vrati ta tri vorinta carevini. Pravo će biti i bogu i ljudima da carevina uzme sebi ko, reć' ćemo, kasti, neku nagradu, jer je ona mene od napasti oslobodila." Ova velika tagika, tek obložena providnom skramom humora, peče nagoni suze na oči, budi bijes u srcu i angažuje čitaoca u visoko moralnom smislu. David Štrbac je koncipiran tako da bude grč bijesa i bunta protiv okupacije.

David je o čitavom svom životu govorio pred sudom i pred njim bio čas stidljiv,čas surov,čas molećiv i miran kao jagnje,ali uvijek spreman da neprijatelja napadne sa njegove nasjabije strane.

__________________________________

Petar Kočić - Jazavac pred sudom

Jazavac pred sudom je najpoznatije i najpopularnije delo Petra Kočića. Napisan je za jednu noć 1903. godine u Beču. Ta prva verzija bila je u obliku pripovetke. Godine 1904. dramatizovani Jazavac pred sudom objavljen je u knjizi pripovedaka S planine i ispod planine. Odmah pošto je napisan, Jazavac pred sudom je čitan u bečkom akademskom društvu Zora, a 1904. godine Kočić ga je čitao u sali Kolarčeve zadužbine u Beogradu. Ovo Kočićevo delo je čitano na seoskim skupovima u okupiranoj Bosni, na sastancima napredne omladine, književnim večerima. Igran je na skoro svim pozornicama u srpskim krajevima. Jedan Kočićev savremenik je rekao da je jedna predstava Jazavca pred sudom značila više nego stotine političkih zborova.

Socijalni i politički bunt - Jazavac pred sudom ima formu jednočinke i ton vrlo oštre i ubojite satire. Kočić se uporno borio za nacionalna prava i slobodu srpskog življa u Bosni, koje je bilo pod austrougarskom vlašću. Borio se kao političar, publicista i književnik. Zato ovo delo sjedinjuje u sebi elemente političkog govora, programskog manifesta porobljenog naroda i komedije. Međutim, junak ove jednočinke, David Štrbac, nije se sveo na lik narodnog tribuna, a njegovo kazivanje nije opterećeno parolama. Naprotiv, on je jednostavan i prost čovek iz naroda, ali bistar, lukav i dovitljiv. On govori iz srca i od srca o svojim nevoljama i nevoljama svoga naroda.

David Štrbac je došao na sud i doveo jazavca da mu se sudi što je pojeo čitavu njivu kukuruza. Pošto su se sudac i njegov pisarčić začudili kako se može tužiti jazavac, David im objašnjava da ovaj vaš car ima za svašta zakon, pa mora suditi i jazavcu. To je povod da se razvije rasprava između Davida Štrpca i činovnika, koja će otkriti sav čemer života bosanskog seljaka; izrabljivačku i tiransku politiku okupatorske austrougarske vlasti; duhovnu snagu, dovitljivost i bunt Davida Štrpca koji ovde govori ispred miliona duša. David se čini luckastim kako bi sebi obezbedio alibi: glupom ili ludom se mora oprostiti, odbiti na ludost. David vešto i neosetno ubacuje u svoje govorenje po neku misao ili rečenicu koje su nabijene nipodaštavanjem, prezirom i mržnjom prema tuđinskoj vlasti.

David je sebi obezbedio dvostruki alibi: tuži jazavca i govori vešto, ezopovskim jezikom. I jedno i drugo zbunjuje činovnike: tužiti jazavca znači biti lud; govorenje ezopovskim jezikom (sa skrivenim, kamufliranim značenjima) onemogućava sudu da Davida optuži za huljenje na vlast, cara i državu. Zaštićen tako predstavom o svojoj blentavosti, David izručuje sav svoj jed i svu svoju mržnju prema tuđinskoj vlasti. Predmet satire su austro-ugarska vlast, institucije austrijske vlasti (car, zemljana vlada, sud), bogati Srbi iz Bosne. A kada se zaboravi i zanese, pa kresne u lice čino- vnicima shvatljivu aluziju ili iskaz, David se brzo povlači, zabašuruje što je rekao, malo smiruje naboj prkosa i mržnje, pa opet krene.

David Štrbac je veoma složena ličnost. U njemu su oličene osobine bosanskog seljaka, osobine koje su se u vekovnoj borbi za hleb i opstanak isklesale u markantne crte. David je prevejan i lukav, dosetljiv i oštrouman, istrajan i uporan, šeret i buntovnik. Zasenjuje širokim spektrom osobina ali i kompaktnošću svoga lika: ova raznovrsiost osobina ne razvodnjava njegovu ličnost - on baš zato deluje celovito i uverljivo.

Štrbac je strpljiv i molećiv, miran kao jagnje kada treba da podiđe i da zahvati udarcem svoje satire. Ali je oštar i surov kada prospe bujicu svoje osude suda, vlade, carstva i bosanske čaršije. Dar glume omogućava mu da se prilagodi situaciji, da menja ponašanje i raspoloženje. Pravi se luckast i lud da bi obezbedio alibi za slobodno kazivanje, za ismejavanje i satirično šibanje tuđinske vlasti i ropstva uopšte. Život je naučio Davida da se snalazi u svakoj situaciji: da se povlači kada oseti opasnost, da ponovo pusti svoju žaoku kada se situacija smiri, kada sudijama zavara trag svojim čudnim rečima. Životna mudrost i dar besede čine njegovu reč uvek mnogoznačnom, čudnom. Njegova reč je i vedra i tužna, i naivna i blentava, ali iznad svega - ona je oštra i ubojita. Svojim rečima David dovodi činovnike u nedoumicu: nešto osećaju, vide da David kazuje nešto što niko na tom mestu ne bi smeo kazati, a opet, on deluje naivno, blentavo. A kada prekipi, iz Davida potekne bujica protesta i bunta, da bi se zatim ubrzo promenio, nastavio naivno i bezazleno:

David: E, kad oćeš da kažem, kazaću ti: dira u tuđu sirotinju, pa ja mislim da je baš za vašeg zemana rođen. Eto po čem znam!

Sudac: Kako, kako?

David: Sve polako... Oprosti, gospodine, pomeo sam se. Oprosti, gospodine, molim te, zbunio sam se, pa ne znam šta Govorim.

I baš zato što je zaklonjen velom naivnosti i bezazlenosti, buntovnost Davida Štrpca je ubojitija. Tada njegova reč potresa iz temelja, iznosi na videlo svu istinu teškog položaja bosanskog naroda, šiba po tuđinu i njegovim ustanova. Taj izliv bunta ne nosi u sebi samo oštricu osude, već i bol potlačenog i obesiravljenog. Iz toga bunta prosijava tragika Davida Štrpca i njegovog naroda:

David: O mi smo zadovoljni! Pritisnulo nas dobro sa sviju strana; od nekakve silne smo se miline umrtvili, pa jedva dišemo... Ali mi je vrlo tegško, što mi gazde kažu da nijesam Srb. Ja nijesam Srb! (Ustaje sa stolice, i živo sijeva i strijelja očima suca) Pogledaj me, gospodine, dobro me sad pogledaj: mjerio sam se na dva carska kantara, na turskom kantaru i na kantaru ovog vašeg cara, pa ni dram manje ni dram više od dvadeset i pet oka! A kad se Srb u meni napiri i nadme, nema tog carskog kantara na 'vom svijetu koji bi me mogao izmjeriti!!!

Tragika i komika se stalno smenjuju u kazivanju i delovanju Davida Štrpca. Komika je u funkciji odbrambenog mehanizma ili maske: njome David olakšava sebi, obezbeđuje odstupnicu za svoje reči i postupke pred sudom. Ali, iz čitave njegove ličnosti izbija i tragika kao posledica stanja i položaja njegovog. Tragično je u sudbini njegovoj i zahvata prošlost i sadašnjost njegovu i njegovog naroda. Komično je u delovanju Davida Štrpca, u svakoj njegovoj kretnji, gestu i reči. Preplitanje traščnog i komičnog u jednoj ličnosti i situacije iz kojih vrcaju tragika i komika, ukazuju da je u njemu lično i opšteljudsko: sve ono što njemu kao pojedincu pripada, što iz njega kao jedinke izbija, sinteza je opšteg stanja — položaja bosanskog seljaka, njegove sudbine i njegovih težnji. Davpd samo prpvidno govori o sebi jer je tokom čitavog zbivanja u prvom planu narod i njegova sudbina. Otuda i ona poslednja Davidova reč:

Nijesam ja, gospodini moji, četrdeset gradi budala, već sam ja vami za to čudnovat, što u meni ima milijun srca i milijun jezika, jer sam danas pred ovim sudom plako ispred milijuna duša koje su se od silnog dobra i miline umrtvile, pa jedva dišu.

David Štrbac - složena ličnost - Primećuje se da gotovo u svakoj prilici, u svakom gestu ili reči Davida Štrpca istovremeno dolazi do izražaja više osobina ili raspoloženja. Na jednoj strani su naivnost, pritvornost, šeretluk i smeh, a na drugoj strani su oštroumnost, bunt, tragika i suze.

Naivnost i pritvornost

Kako sam budalast, more biti da bi i to učinio...

E, čekaj blentavi Davide! Što si posrljo ko prase u surutku?

Poče me žena jednom tući. Uhvati me za grlo da me udavi.

Šeretluk i smeh

Šuti, marvo jedna! To je lako reći. Eto i ja velim.

Kome ti to veliš magarče?

Dok jadni težak svješti vaš red i zakon, a vi odma: ti si lud, ti si budala...

Zar ja četrdeset gradi budalast?! O, mlogo, pobogu, braćo! Pa koliko ste onda vi?

Oštroumnost i bunt

Zdravo mirno, gospodin Dane, ili...

Bolan, bolan, ja bi krvi svoje, i ako je snažna i otrovna ko zmijski ujed, utočio našoj premilostivoj zemljanoj vladi...

O, kako tužno šušte čemerni slomljeni kukuruzi! Rekao bi čojek, da uzdišu za osvetom i pravdom.

Tragika i suze

Bože moj, ala vi usrećiste našu zemlju! Svijet se lijepo umrtvio od nekakva dobra i miline, pajedva diše. Svak vese, zadovoljan, svak pjeva, samo se pjesma nigdje ne čuje. Jedini sam ja (plače) nezadovoljan, jadan i čemeran.

Lijepo ja jauknu od radosti a žena i djeca zaplakaše.

David Štrbac je čovek iz naroda i njegovo govorenje nosi obeležje narodnog duha i jezika. Izvorno narodno ogleda se pre svega u leksičkim oblicima koji su deformisani u narodnom izgovoru, ali baš takvi imaju svoje puno značenje. Kada David kaže ukopacija mesto okupacija, to nije samo narodski izgovorena reč, već reč obogaćena sasvim novim smislom: označava stanje kada je ukopana sloboda jednog naroda. Takvi su izrazi zemljana vlada, glavati, velevlažni, paligrap i mnogi drugi. Bogatstvo narodnog govora je u mnogoznačnosti leksike, koja omogućava kazivanje surovih istina. Mnogoznačnost se ostvaruje kontekstom, intonacijom, gestom.

Aktuelna politička sadržina - Koristeći lik Davida Štrpca kao umetničko sredstvo za prezentovanje svojih stavova i svog odnosa prema društvenim problemima vremena u kome je živeo, Petar Kočić je u ovom delu razobličio niz pojava.

1. Nerešeno agrarno pitanje, koje je najviše pogađalo bosanskog seljaka (njiva je ni Davidova, ni carska, ni spahijska).

2. Regrutovanje srpskih mladića u austrougarsku vojsku da se bore za tuđe interese i stradaju.

3. Kritika formalizma zakonskih propisa: u njima se ne vidi čovek, niti štite čoveka.

4. Kritika beskrupulozne eksploatacije bosanskog naroda od strane porobljivača.

5. Kritika sluganstva varoških gazdi i njihove otuđenosti od naroda, njegove tradicije i jezika.

David Štrbac je šeret i patnik istovremeno. Kao takav, deluje snažno: zasmeje do suza, potrese do bola. Smehom bodri i uliva veru u sopstvene snage, bolom pokreće obodrene na akciju. Zato je Jazavac pred sudom u onim teškim vremenima delovao budilački i pokretački, a David Štrbac ostao jedan od najpunijih i najupečatljivijih likova srpske književnosti.

Alibi - Stvarna neprisutnost jedne osobe na nekom mestu u određenom vremenu. U umetnosti: odsustvo osude, karikature ili satire. Postupak u književnosti kada se, određenim postupkom u naraciji, kompoziciji ili oblikovanju likova, prikriva društvena kritika ili osuda nekih postupaka i pojava. Slikom zamenjenih vrednosti (R. Domanović: Danga) šiba se gaženje ljudskih prava i dostojanstva, teror državne vlasti. Najuspešnija upotreba alibija jeste u onim slučajevima kada se o nečemu piše afirmativno, a u stvari izražava negiranje i osuda (M. Glišić: Glava šćera). Za Davida Štrpca alibi je njegova prividna blentavost i glupost. Ovakvi postupci imaju ne samo misaono-idejnu vrednost, nego ostvaruju i izvanredne umetničke efekte.

_________________________________

Jazavac pred sudom - Petar Kočić

Osvrt na Delo - Jazavac pred sudom - I svoje najpopularnije delo Kočić je napisao u vreme svojih studentskih dana u Beču. Napisao ga je 1903. godine, a objavio ga u svojoj drugoj knjizi S planine i ispod planine (Zagreb, 1904). O tome kako je nastao Jazavac postoje zanimljiva svedočanstva.

Na osnovu sećanja Kočićevog druga Sime Erakovića, M. Selimović je izneo niz pojedinosti u vezi s tim. Po Erakovićevom sećanju, jedno vreme Kočića se nigde nije moglo pronaći, a kada ga je ipak otkrio u nekom sirotinjskom stanu na periferiji, Kočićevo raspoloženje je silno odudaralo od zapuštenosti njegovog izgleda i nereda koji ga je okruživao. Bio je vedar. Uhvatio je Erakovića za ruku i gledao ga smešeći se. Za noć sam napisao, za jednu noć! A posle dužeg uzdaha rekao je: To je priča o Davidu Štrpcu što tuži prokletog jazavca u onom našem nesretnom kraju -

U prvoj verziji Jazavac je bio napisan u obliku pripovijetke. Kočić ga je čitao 28. novembra 1903. godine u srpskom akademskom društvu Zora u Beču, uz burnu političku diskusiju u vezi sa Kočićevim invektivama ne samo protiv tuđinske vlade nego i protiv kompromisnih sklonosti domaćih vođa autonomne borbe.

Kao što je poznato, i David Štrbac je u stvarnom životu postojao. O njemu M. Karanović piše: Prošao sam iznad Davidove krčevine, koja se zove: Ni Davidova, ni carska, ni spahijska, i u kojoj je David uhvatio jazavca i odveo u sud. Na jednom groblju na visu, pod retkom trešanja, pokazaše mi grob Davida Štrpca sa prevaljenom krstačom. Niže groblja u pristranku je njegova kuća, pokrivena krovinom...

David, koji je živio od 1836. do 1906. bio je, navodno, isti onakav kako ga Kočić opisuje, a ni događaj s jazavcem nije izmišljen jer je David uistinu donosio jazavca u sud, da ga tuži za pojedene kukuruze, pa ga je, praveći se luckast i naivan, pustio u sudnici.

U Davidovom stavu prema životu i njegovim postupcima ogledaju se osobine jednog naroda koji se vekovima razvijao pod pritiskom ropstva. Ako čovek nije u mogućnosti da se bori protiv jačeg fizičkom snagom, onda će učiniti sve da se bori nadmudrivanjem.

Kočić u kratkim i ritkim rečenicama Davida Štrpca prikazuje ukletost sudbine bosanskog seljaka. Za šumu kaže: Za turskog suda svačija, ničija šuma, a danas : carska šuma. A njivica koju jazavac pljačka nije ni Davidova, ni carska, ni spahijska. U gradaciji koja ubrzano ide ka svome paroksizmu David nabraja čega ga je sve oslobodio slavni sud. Oslobodio ga je svinjčeta, koze i krave. I najzad ona sa bolom kaže da ga je sud oslobodio sina, kojega su uzeli u vojsku i odveli u Grac gde je za godinu dana umro. Vrhunac bola, dostojanstva i ponosa predstavljaju ove njegove reči: Lani oko časni veriga donese mi knez crnu knjigu i tri vorinta. Davide, umro ti je sin pa ti carstvo šalje tri vorinta. To ti je nagrada. O dobre carevine, krst joj ljubim! - lepo ja jauknu od radosti, a žena i deca zaplakoše. Brate kneže vrati ta tri vorinta carevini. Pravo će biti i bogu i ljudima da carevina uzme sebi ko, reć ćemo, kasti, neku nagradu, jer je ona mene od napasti oslobodila. Ova velika tagika, tek obložena providnom skramom humora, peče nagoni suze na oči, budi bes u srcu i angažuje čitaoca u visoko moralnom smislu. David Štrbac je koncipiran tako da bude grč besa i bunta protiv okupacije.

Analiza dela - Jazavac pred sudom

Književni rod -drama

Vrsta dela - satira

Mesto radnje - čista svetla sudnica: Ulazeći u sudnicu, krsti se i drži jazavca svezanog u vreći

Vreme radnje - vreme austro-ugarske okupacije

Osnovni motiv - Ismijavanje vlasti

Sporedni motivi

- Kritikovanje zakonodavstva tadašnjeg nenarodnog režima

- Društvene mane mračne okupacije

- Sloboda i pravda

Likovi - Davud Štrbac, sudija, pisarčić, doktor, Davidova žena, jazavac.

Analiza glavnog lika - David Štrbac je glavni lik satire Jazavac pred sudom koju je napisao Petar Kočić... malen, nizak, suv kao grana, lagan kao perce. Leva mu je noga malo kraća od desne, te se gega kad ide. Oči su mu svetle i prelivaju kao u mačke iz mraka. Sav sed, preko pedeset godina. Menja glas. Ume zaplakati kao malo dete, zalajati kao pašče, a zakukurikati kao petao. Često puta udari zgodno rukama o bedra kao petao krilima i zakukuriče te prevari petlove, pa se pre vremena raskukuriče po selu. Zato ga ruže pomlađe žene Pretvara se da je stidljiv. Siromašan je i naoko naivan seljak, koji tuži sudu jazavca, a ustvari, kritikuje i osuđuje okupatora i njegovo sudstvo kao i sve negativne pojave koje je austrougarska okupacija donela. Zapravo, on je ovde simbol otpora prema svemu što je tuđinsko, izrabljivačko, što ponižava čoveka i ne da mu da živi i napreduje. David je slojevita ličnost. Maštar, pričalica, šaljivdžija. Svežim i sočnim jezikom svog rodnog kraja David je omogućio bolji užitak pričitanju. Neki ga smatraju budalom, dok drugi bistrim i pametnim čovekom.

Analiza sporednih likova - Davidova žena - Na osnovu Davidovog opisa saznajemo sledeće karakteristike: naopaka, zločesta, ..učevna žena , Kršna, naočita, mlada k'o kap;  Pričalic akao i muž, mahaluša, ljutica.

Pisarčić je pametan i učevan čovek, zbunjen ovim slučajom kao i sudija.

Enterijer - Čista svetla sudnica. Po zidovima vise slike velikih ličnosti. Na desnoj strani od vrata, kraj prozora, sto, na levoj takođe sto. Na stolovima protokol i nekakve debele knjižurine

Oblici kazivanja

- pošto je ovo drama cela satira je ispričana u dijalogu;

- monolog: DAVID (u sebi): E, moj, sinko, zar si ti to sad video.

- opis: naveden u analizi glavnog lika.

Pripovijedanje - Onda sam imo čet'ri koze. Za turskog suda mirne k'o ovčice, a kad zastupi okupacija, osetiše i one slobodu, bog i ubio, pa se ne daju snositi

Red kazivanja - hronološki sa oblicima retrospekcije

Tema - Jazavac pred sudom

Jezik satire - književni sa elemntima narodnog govora emocionalan, slikovit, svež i sočan jezik Kočićevog kraja, humorističan.

Najinteresantniji do - Ustanovljavanje da li je Davidova žena udovica

Taj deo nalazi se na 21. i 22. strani. Zašto? Zato što je tu pisac koristio slikovit i humorističan jezik.

Kompozicija -

Uvod - Dolazak Davuda Štrbca u sudnicu

Početak - David upoznaje sudiju sa slučajem

Zaplet - Jazavac trči kroz sudnicu i oni ga jedva uhvatiše

Vrhunac - Sdijino saopštavanje presude jazavcu

Peripetija - Dolazak novog lika, doktora

Rasplet - Doktor pregleda Davida i meri mu glavu

Kraj - David ljutito odlazi iz sudnice.

Fabula dela - Jazavac pred sudom

Suv kao grana David Štrbac ulazi u sudnicu i drži jazavca svezana u vreći. Naime, došao je da ga tužijer mu je izio čitavu njivu kuruza. Sudiji i pisarčiću je ovaj slučaj čudan i pomalo smešan jer gde se videlo da se životinja tuži. Ali ipak sudija pristaje da mu sudi i presudio mu je na kraju 20 godina. U svom dočaranom govoru David spominje kako ga je slavni sud u mnogo čemu pomogao, oslobodio od mnoge bede i nevolje. Zapravo on to hiperboliše i govori, hajmo reći, u prenesenom značenju. On ustvari time kritikuje i razobličava vlast, takođe, kritikuje i sve društvene mane koje je sa sobom donela jedna mračna okupacija - austrougarska. Posle, Davida pregleda doktor i pamet na gradi meri. Nakon merenja David ljutito odlazi iz sudnice.

Ideja - Kada se sve izgubi ostaje lepa reč, ostaje uteha i nada.

Jezičko-stilska sredstva

Epiteti - čista, svetla (sudnica), nekakve debele (knjižurine), malo (dete), prežalosna (majka), slavni (suel), pametna i učevna (žena), kršna, naočita, mlada, nezadovoljan, jadan, čemeran, slomljeni (kukuruzi), zelena (grana)...

Poređenje -

...kao grana.

...kao perce.

...kao malo dete.

...kao pašče.

...kao da zapovedaš.

...k'o zelena grana.

...k'o gazde.

...k'o šokački pratar.

...k'o jela.

...k'o mlinački kamen.

Kontrast - Sudija u jednom trenutku misli da je David budala, dok u drugom ga smatra bistrim i učevnim čovekom.

Hiperbola - David u svom govoru uzdiže slavni sud do neba,

Metafora - Hiperbolisanje vlasti

Onomatopeja - ...šušte čemerni, slomljeni kuruzi

________________________________

Petar Kočić rođen je jednog junskog dana 1877. godine,godinu dana uoči Berlinskog kongresa koji je Bosnu i Hercegovinu dao na upravu Austriji na trideset godina. Rodio se na Zmijanju, selo Stričići, u Bosanskoj krajini, u brvnari bez prozora, u onom herojskom kraju koji nikad nije bio pod kmetstvom. Petra je prvi čovjek u svom rodu koji je sišao sa planina i otisnuo se u svijet. Bilo mu je dve godine kad je izgubio majku, njegov otac, sveštenik Jovan, iz duboke žalosti za ženom, napustio je kuću i dijecu i otišao u manastir Gomionicu i postao monah Gerasim. Iz baba - Vidine škole kraj ovaca i goveda krenuo je Kočić po očevoj želji u manastir Gomionicu da uči čitati i pisati kod polupismenuh, bistrih i rodoljubivih kaluđera. U manastiru je završio dva razreda osnovne škole (više ih tamo nije ni bilo). Ostala dva učio je u Banjaluci. Po završetku osnove škole 1891. godine Kočić je po očevoj želji krenuo u Gimnaziju u Sarajevo. Otac je sanjao o tome da mu stariji sin postane sveštenik i da time nastavi porodičnu tradiciju, ali Kočićeva priroda borca nagoveštavala je da se očevi snovi neće ispuniti.

Posle sudara sa školskim vlastima Kočić je 1895. godine prešao u Beograd. Tamo je iste godine završio četvrti razred Gimnazije i upisao se u peti. Gimnaziju je zavšrio u junu 1899. godine i otišao u Beč da studira slavistiku kod čuvenog profesora Jagića. U Beču Kočić ulazi u krug studenata Bosanaca i počinje da se bavi literaturom i nacionalnom borbom.U kružoku Pavla Lagarića napisao je Kočić svoje prve radove. Prva zbirka njegovih pripoveaka pod naslovom S planiine i ispod planine pojavila se u Sremskim Karlovcima 1902. godine. Ovom zbirkom u srpsku književnost ušao je pisac "od talenta, od stvarnog i originalnog talenta". Dve godine kasnije pojavljuje se druga zbirka koju Kočić posvećuje "uspomeni genija Đure Jakšića", najznačajnija novina ove zbirke je poznata satirična aktovka Jazavac pred sudom.

Kočić je u junu 1904. godine apsolvirao filozofiju i zatražio službu od srpskog ministarstva prosvete.Postavljen je za profesora srpskog jezika i književnosti u učiteljskoj školi u skoplju. Privlačila su ga stara ognjišta srpske slave i veličine.Ubrzo je došao u sukob s onima koji su ugnjetavali nezaštićene u novoj sredini i u kasnu jesen 1905.godine napušta Skoplje i odlazi u Sarajevo. U Sarajevo je stigao kao poznat književnik i publicist. U svojoj Bosni razvija široku političku i kulturnu aktivnost zbog koje su ga okupacione vlasti gonile. Tako je bio protjeran iz Sarajeva. Ali Kočić ne miruje. Odlazi u Banjaluku i u svojoj Krajini pokreće list "Otadžbina" sa namjerom da oko sebe okupi sve nacionalno svjesne borce. Ipak policija ga nije ostavljala na miru. Od oktobra 1907. do 1909. Kočić s manjim prekidima tamnuje po raznim austrijskim robijašnicama.

Po izlasku sa robije veliki pjesnik Bosanske Krajine opet se vraća litaraturi. Početkom 1910. godine obavljuje u Zagrebu zbirku pripovjedaka pod naslovom Jauci sa Zmijanja, a već iduće godine i svoju homorističko - satiričnu propovjetku Sudanija. Krajem 1912. godine počeo je da osjeća brzo napredovanje progresivne paralize. Borba za oslobođenje i ujedinjenje otpočinje upravo one godine kad je pisac osjetio da je teško bolestan. Morao je da se leči onda kad je trebalo da se bori. Pred sam početak prvog svjetskog rata 1914. godine Kočićevi prelaze u Beograd i Petra smještaju u duševnu bolnicu. I nestao je tiho, nečujno, u praskozorje jednog avgustovskog dana 1916. godine u porobljenom Beogradu. Nekako pred smrt on je sa uzdahom rekao: U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu vajme i umrijeh. Prijatelji su ga ujutru našli u mrtvačnici.

Često se govorilo da je Kočić Borac bacio u sjenu Kočića Pjesnika. Ne treba pjesnika i borca suprostavljati jednog drugom; da nije bilo jednoga ne bi bilo ni drugoga. Kočić je počeo da piše iz potrebe da se bori i sve svoje osobine kao čovjeka i borca sa strašću je preliovao u svoje ličnosti. njih je dosta:duhoviti, prevejani i kompleksni David Štrbac, šaljivi, hvalisavi i tragični Simeun Đak, surovi i mračni mrčajski proto, zaneseni Relja Knežević...

Petar Kočić - Jablan

Petar Kočić - Kroz mećavu

Petar Kočić - Mračajski proto

Petar Kočić - Pisma Milki Vukmanović

Petar Kočić - Ratkovo

Petar Kočić - Tajna nevolja Smaje Subaše

Petar Kočić - Vukov gaj

Petar Kočić - Zmijanje