Petar Kočić - Pisma Milki Vukmanović

Milki Vukmanovć u Banju Luku, Beč, 02. 02. 1899. godine

Draga Mico,

U pet sati posle podne istog, to jest današnjeg dana pisao sam na otvorenoj dopisnici, držeći da ti neću se moći ubrzo javiti, a osim toga tu sam dopisnicu pisao u kafani "Fin du siecle", gde je bilo tada dosta mojih drugova, te nisam bio rad da znaju za moju tajnu. Iz tih, dakle, uzroka nisam ti se, draga i mila Mico, mogao pismom javiti iz ove vrlo divne i lepe varoši, po kojoj sam mnogo lutao dok se nisam našao sa svojim drugovima iz Beograda i Sarajeva.

Kao što ti je poznato, ja sam se krenuo iz Banje Luke 30. septembra u 4 sata posle podne. U Zagreb sam došao u u pola pet izjutra. Tu sam čekao na bečku železnicu do 7 sati i 5 minuta, pa sam se onda krenuo i u Beč sam stigao u 6 sati uveče 1. o. meseca.
Celo moje putovanje od Banje Luke do Beča bilo mi je teško i dosadno. Neka nepojmljiva tuga morila je moju dušu i srce. Lepa i divna tvoja slika lebdila mi je pred očima, jer pri našem rastanku ja sam video u tvojim očima suzu koja me opominjaše da ti budem do groba veran.

Veruj, Mico, da te silno ljubim i da te neću izneveriti, a što se tebe tiče, ti radi kako ti srce zapoveda, pa nećeš pogrešiti. Mogu ti kazati da me jako iznenadilo ono čudnovato ponašanje tvoje majke prema meni. Ja je jako volim, ali se ona prema meni pri polasku nečovečna pokazala, ne davši mi ni ruku, da se rukujemo pri rastanku.

Slušaj majku, ali i ne zaboravi na mene, koji u dalekoj tuđini uzdiše za tobom.

Čim dobiješ ovo pismo, odmah mi odgovori, da znam kako je tamo. Tvoj dar jedina mi je uteha u ovim teškim danima. Molim te, draga Mico, da mi odmah sa odgovorom na ovo pismo pošalješ svoju sliku. To je najveće dobro što mi ga možeš učiniti. Ja ću se slikati na prvog po novom kalendaru, još dakle za 15 dana, pa ću ti odmah sliku poslati.

Veruj u moju ljubav i budi vesela!! Tvoj Petar koji ti šalje nebrojeno poljubaca.

Moja adresa: Petar Kočić, stud. phil. in Wien I. Universistat
Pozdravi majku, makar ona i bila ljuta na me.

Sarajevo, 05. 08. 1899. godine

Draga i mila Mico,

Juče u devet sati uveče prispeo sam u lijepo i pitomo Sarajevo. Ja sam ti obećao pisati iz Jajca, ali su okolnosti bile take da nisam mogao nikako izvršiti svoje obećanje. Zbog toga, draga i lepa Mico, oprosti mi, i nemoj misliti da sam zaboravio na naše grlenje i ljubljenje poslednje večeri. Ah, kako mi se bilo teško rastati sa Banjom Lukom, gde mi je ostalo ono što mi je najdraže na svetu. Onu celu noć nisam mogao spavati, nego sam tri-četiri puta prolazio pokraj tvoje kuće, gledeći na onaj prozor gde ti obično sediš. Nemoj se brinuti, budi vesela i pevaj, jer je pesma melem zaljubljenoj duši i rastuženom srcu. Ja ovo tebi govorim, a sam se ne držim toga.

Celog svoga putovanja, neraspoložen i neveseo, ćutao sam i jednako pušio, a u zraku pred očima lebdila mi je ona tvoja lepa i ljupka slika, a usne su mi gorele od tvojih slatkih poljubaca. Ah, kako je slatko ljubiti i ljubljen biti! Ne mogu ti iskazati kako sam bio srećan kad sam naslonio svoju glavu na tvoje bujne i mlade grudi, slušajući silno kucanje tvoga mlađanog i žarkog srca, koje jedino za me kuca i živi. Budi vesela, opet velim, jer nas grob samo može rastaviti.

Posao zbog koga sam ovamo došao nisam još svršio. Sutra ću ići na Visoku zemaljsku vladu kod barona Kučere radi toga posla, koji se, kako sam ti već pisao, tiče i moje i tvoje sudbine. Ako ne dobijem povoljna odziva, onda od mene nema ništa. Ako hoćeš begati u daleki svet, pa šta nam sudbina dade. Ja ću ti ovde ukratko izložiti radi čega sam ovamo došao. Stvar je u ovome. Svršio sam gimnaziju u Beogradu, kao što ti je poznato, pa sam sad namislio da idem u Beč, da slušam filozofiju, kako bih postao profesor. Ali za to treba dosta novaca...

Pisao bih ti još mnogo, ali veruj, draga i mila Mico, da nemam vremena. Ti si dobra pa ćeš mi oprostiti.
Primi nebrojeno poljubaca od tvog vernog i odanog studenta filozofije Petra Kočića,
Pozdravi mamu i Savu, ako ga vidiš. Ja ću brzo doći.

Spustivši glavu na moje grudi,
Plakala ti si, nevino čedo,
A tvoje nežne i bujne vlasi,
Skrivahu lice turobno bledo.
I ja sam plako, gledeći tebe
I bujni potok suza je teko,
Ali sam ipak presrećan bio,
Jer ljubav sam za ljubav steko.  

Milki Vukmanović u Banju Luku, Beč, 21. 03. 1901. godine

Draga moja Milko,

Danas sam primio tvoju kartu. Drago mi je što ti se dopada moja slika. Ja sam se sam čudio da sam na fotografiji nekako debeo i zdrav izišao. To je zato što sam se u bradi slikao; da sam se bez brade slikao, izišao bih vrlo mršav.

Čudim se što mi više ne pišeš. Kakva je to okolnost što ti smeta da mi više nisi mogla pisati. Da te opet ko ne prosi, ili da nisi slaba? Piši mi, vere ti, dok ne dobiješ ovo pismo. Ja ću ti doći tamo oko 1. jula po novom kalendaru. Pre ne mogu, jer imam dva ispita da položim. Ako si ti bolesna, ja ću sve ostaviti pa doći da te vidim.

Lepa moja Milko, Ciganko moja, ti ne znaš kako te ja volim! Učiniću sve na svetu za te, što god hoćeš. Hoćeš duše, hoćeš krvi, sve, sve ću ti dati! Ako hoćeš da čitaš, poslaću ti "Bosansku vilu" i "Novu iskru", pa malo čitaj i zabavljaj se. Ta oba književna lista dobivam ja besplatno. U njima ima lepih priča. Ja sam dve napisao, i to: u "Bosanskoj vili" "Đurini zapisi", a u "Novoj iskri" "Tubu". To je jedno žensko ime, upravo ime jedne devojke čiji dragan umire u Gracu. Ona će ti se dopasti, – to znam unapred.

Sad ovo, pazi dobro. Ja hoću da se ženim. I to ovako: da se ja i ti vjenčamo tamo u Jošavci kod onog tvog popa. Za to ne treba niko da zna. Ja ću izvaditi od svog popa vjenčanicu, pa ću tamo doći da se u najvećoj tišini vjenčamo. Ja neću ni oca zvati, ni brata – nikog! Onda ću te poljubiti kao svoju ženicu i ostaviti kod majke, a ja ću nastaviti školu. I još za dve godine sam svoj čovjek.
Piši mi šta ti o tome misliš, ali sve onako iskreno. Ja ti iskreno i od srca pišem i javljam za svoju nameru. Oprosti mi što ovako ružio pišem. Nemam vremena, pa moram.

Pozdravi oca i majku, a sama primi nebrojeno poljubaca od tvog Petra, koji bi te tako slatko poljubio.
Odmah mi piši šta misliš?!!

Milki Vukmanović u Banju Luku, Zagreb, 25. 05. 1901. godine

Draga moja Milko,

Pet punih dana u nestrpljenju i grozničavosti očekujem od tebe pismo; očekujem odgovor ma kakav bio. Mila moja Milko, ti ne znaš kako je to teško čekati u dalekoj tuđini odgovor od svog ljubljenog i milog stvorenja. Ja sam od cilog svita ostavljen. Sa ocem sam se zbog tebe zavadio, brat mi ništa ne piše, a prijatelja kakvih i nemam, te sam tako ostavljen bez iđe ikog svoga. Ja sam nesrećan, mene je svak od sebe odbacio, još me jedina bolna nada teši da me ti nećeš u ovim teškim danima moga života izneveriti i ostaviti. Ja bih se ubio kad bi me i ti napustila. Ali ti opet kažem, ako misliš i tvrdo veruješ da ćeš s drugim moći biti sretna, ti me ostavi i predaj mojoj nesretnoj sudbini. Sreća
tvoja – to je sreća moja.

Bavljenjem s tobom u Jošavci, ona nežna tvoja briga o meni i o našoj sreći, učinila da danas ni o čem drugom ne mislim već o tebi. Onaj tihi i mirni porodični život za ona četiri dana u Jošavci mene je čisto preobrazio – ja danas drukčije mislim nego što sam dosad mislio. Meni i sad lebdi pred očima ona slika: kako ja sedim za stolom, a ti ulaziš na vrata i nosiš večeru... Posle velere ti dolaziš na moj krevet, pa se razgovaramo, grlimo i ljubimo...

To se možda nikad više neće vratiti. Ja sam ti veran, do groba veran postao posle dolaska svog u Jošavku s tobom u kolima. Ali ti si mogla opaziti da se ja ni o čem ne brinem, da sam bezbrižan, ali si u isto doba mogla uvideti da sam do krajnosti pošten. Ja ništa nemam osim poštenja i žarke ljubavi prema tebi. Mene cela Banja Luka mrzi što ja tebe volim. Mnogi mi je trgovac prigovorio i pitao me zašto sam – znaš onda sa Simom – dolazio tamo. Ali nek me mrzi ako će ceo svet – meni je svejedno, samo ako me ti iskreno i odano voliš.

Ja se danas patim i mučim sa školom, samo da tebi i sebi izvojujem dobar položaj u društvu. Ali treba da i ovo znaš: da ću ja možda i po zatvorima i apsanama provesti veći deo svog života, jer ćemo mi svi đaci otpočeti borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i ubija sreću. Ako si na sve pripravna, možeš poći za me; ako nisi, onda je bolje da me ostaviš, pa sa mnom šta bude. Iako ću biti nekad gospodin profesor i doktor filozofije, ipak će možda doći vreme kad ću na tvojim vratima zakucati. Ti ćeš poznati nekadašnjeg svog dragana u odrpanim haljinama, pa ćeš mu udijeliti koricu kruva.

Ti možda ne veruješ da to može biti, ali ja u to jedva mogu sumnjati, jer taka će vremena neminovno doći. Kako mi se cepa srce kad na to pomislim! Kako me bolno tišti kad pomislim da će moja rođena deca obijati tuđe pragove.

Ja bih tebi o mnogo čemu pisao, ali ne smem, jer se bojim da me nećeš pravo onako kako treba razumeti. Ukratko ti kažem da najviše volim tebe, pa onda moj nesretni i zarobljeni narod. Boriću se do kraja svog života za tvoju sreću i za sreću i napredak svog milog naroda. Ako voliš svoj narod i ako mu želiš bolju i lepšu budućnost, zagrli se sa mnom, da se kroz ceo svoj život za sirotinju borimo, jer smo i nas dvoje uboge sirote. Zato će nas narod i sirotinja blagosiljati.

Dok dobijem od tebe odgovor, pisaću opširno pismo tvom ocu. Priča mi jedan moj drug – Marko Kraljević – da se s tvojim ocem viđao u Srbiji, u man. Petkovici. Stevo je mene vrlo mnogo hvalio.

Pozdrav svima, a osobito tebi, jedina moja srećo! Grli te i žarko ljubi tvoj rastuženi Petar.

Adresa: Petar Kočić, stud. fil. Zagreb, Sveučilište.

Milki Vukmanović u Jošavku (Banja Luka), Beč, 01. 11. 1903. godine

Mila moja Milko,

Tek danas primih tvoje pismo pošljednje koje si mi pisala. Bio sam jako bolestan, pa nisam smio izlaziti napolje i odlaziti na univerzitet.

O, da ti je samo znati kako me je tvoje milo pismo obradovalo! Od radosti sam plakao! Plakao sam kao malo dijete. Ja nisam znao da ima negdje na svijetu ta prokleta Ašana, koja me je mnogo suza, jada i čemera stala. Još sam manje mogao znati da ima negdje još kakva Milica Vukomanović. Ja sam mislio da je to tvoje ko đoja pravo kršteno ime Milica, a ono Ašana, mislio sam da je Orava, pa da je pogrešno štampano. Tek te sad onako silno, vatreno, zanosno ljubim i volim, jer vjeruj mi: da sam te izgubio, ja bih dosad bio među mrtvima. Da sam imao revolver, pucao bih na sebe, jer ne možeš pojmiti kako me je bila obuzela nekakva duboka, neizmjerna tuga i očajna usamljenost.
Ovo me je tvoje lijepo, nježno pismo upola izliječilo, ali one vatre i snage nestalo je. Ostala je samo nježna ljubav prema tvojoj ljepoti, prema ljepoti moje nemirne, strasne, bujne, tvrdoglave, a lijepe, ubave, ljupke, primamljive Mrgude! Milko, ti si moja Mrguda!... Svi književni listovi i novine hvale ovu moju pripovetku "Mrgudu". Jedan list veli: "Mladi pisac naš tako je lijepo i vjerno iznio i opisao Mrgudu kao da je to sve sam doživio".

Ah, Milko – Mrgudo, ne mogu ti opisati koliko te volim!
Oprosti što ti više ne mogu da pišem, jer sam umoran. Vjeruj svome Petru. On uvijek na tebe misli. On u slatkoj čežnji umire, gine za tvojom ljepotom, njegovo srce plače i pišti kao ucvijeljeno dijete, jer ti se mučiš i stradaš u toj očajnoj pustinji zbog njega. Vjeruj, Milko, da to njega bolno tišti, ali on je nemoćan da te sad odmah iz te pustinje oslobodi.

Pitaš me šta bih učinio da si se slučajno za drugog udala? Ja bih te oteo, a kad ne bi htjela ići sa mnom, na mjestu bih te ubio, pa onda sam sebe. Čudnovat sam ja čovjek. Ja bih sve mogao učiniti. Mila moja Milko, nemoj se ni s kim družiti, čuvaj se, jer ne bih želio da što rđavo o tebi čujem kad tamo oko ferija dođem. Imaj uvijek u očima da ćeš ti biti žena jednog srpskog književnika i budućeg profesora. Služi u svojoj kući, čitaj ako imaš knjiga i pjevaj, veseli se, nemoj biti tužna. Opet ti kažem: budi spremna na svašta, jer mi ćemo se u svom životu mnogo patiti. Biće dana kad nećemo imati ništa ni jesti. Ja sam sav srećan kad pomislim na te, jer ti možeš i kukuruze, kao i ja. Mi ćemo, hvala bogu, ipak biti zadovoljni.

Pozdravi mi po nebrojeno puta oca i mamu. Poljubi ih mjesto mene, jer su oni nama tako dobri. Milko, oni nas vole, naročito naša slatka i dobra mama, a bogami, Stevo je onako... ja mu ne znam boje! Što se tiče mojih knjiga, razaslao sam ih jedno 400 komada, ali do danas ne dobih gotovo ni pare. Možda ću uskoro dobiti.

Piši mi odmah dok dobiješ ovo pismo. Bar u osam dana da redovno dobijam tvoje pismo – lakše bi mi bilo. Vjeruj svome Petru. Njegovo je srce dobro. On te iz daljine... grli i ljubi.
Petar

__________________________________

Petar Kočić rođen je jednog junskog dana 1877. godine,godinu dana uoči Berlinskog kongresa koji je Bosnu i Hercegovinu dao na upravu Austriji na trideset godina. Rodio se na Zmijanju, selo Stričići, u Bosanskoj krajini, u brvnari bez prozora, u onom herojskom kraju koji nikad nije bio pod kmetstvom. Petra je prvi čovjek u svom rodu koji je sišao sa planina i otisnuo se u svijet. Bilo mu je dve godine kad je izgubio majku, njegov otac, sveštenik Jovan, iz duboke žalosti za ženom, napustio je kuću i dijecu i otišao u manastir Gomionicu i postao monah Gerasim. Iz baba - Vidine škole kraj ovaca i goveda krenuo je Kočić po očevoj želji u manastir Gomionicu da uči čitati i pisati kod polupismenuh, bistrih i rodoljubivih kaluđera. U manastiru je završio dva razreda osnovne škole (više ih tamo nije ni bilo). Ostala dva učio je u Banjaluci. Po završetku osnove škole 1891. godine Kočić je po očevoj želji krenuo u Gimnaziju u Sarajevo. Otac je sanjao o tome da mu stariji sin postane sveštenik i da time nastavi porodičnu tradiciju, ali Kočićeva priroda borca nagoveštavala je da se očevi snovi neće ispuniti.

Posle sudara sa školskim vlastima Kočić je 1895. godine prešao u Beograd. Tamo je iste godine završio četvrti razred Gimnazije i upisao se u peti. Gimnaziju je zavšrio u junu 1899. godine i otišao u Beč da studira slavistiku kod čuvenog profesora Jagića. U Beču Kočić ulazi u krug studenata Bosanaca i počinje da se bavi literaturom i nacionalnom borbom.U kružoku Pavla Lagarića napisao je Kočić svoje prve radove. Prva zbirka njegovih pripoveaka pod naslovom S planiine i ispod planine pojavila se u Sremskim Karlovcima 1902. godine. Ovom zbirkom u srpsku književnost ušao je pisac "od talenta, od stvarnog i originalnog talenta". Dve godine kasnije pojavljuje se druga zbirka koju Kočić posvećuje "uspomeni genija Đure Jakšića", najznačajnija novina ove zbirke je poznata satirična aktovka Jazavac pred sudom.

Kočić je u junu 1904. godine apsolvirao filozofiju i zatražio službu od srpskog ministarstva prosvete.Postavljen je za profesora srpskog jezika i književnosti u učiteljskoj školi u skoplju. Privlačila su ga stara ognjišta srpske slave i veličine.Ubrzo je došao u sukob s onima koji su ugnjetavali nezaštićene u novoj sredini i u kasnu jesen 1905.godine napušta Skoplje i odlazi u Sarajevo. U Sarajevo je stigao kao poznat književnik i publicist. U svojoj Bosni razvija široku političku i kulturnu aktivnost zbog koje su ga okupacione vlasti gonile. Tako je bio protjeran iz Sarajeva. Ali Kočić ne miruje. Odlazi u Banjaluku i u svojoj Krajini pokreće list "Otadžbina" sa namjerom da oko sebe okupi sve nacionalno svjesne borce. Ipak policija ga nije ostavljala na miru. Od oktobra 1907. do 1909. Kočić s manjim prekidima tamnuje po raznim austrijskim robijašnicama.

Po izlasku sa robije veliki pjesnik Bosanske Krajine opet se vraća litaraturi. Početkom 1910. godine obavljuje u Zagrebu zbirku pripovjedaka pod naslovom Jauci sa Zmijanja, a već iduće godine i svoju homorističko - satiričnu propovjetku Sudanija. Krajem 1912. godine počeo je da osjeća brzo napredovanje progresivne paralize. Borba za oslobođenje i ujedinjenje otpočinje upravo one godine kad je pisac osjetio da je teško bolestan. Morao je da se leči onda kad je trebalo da se bori. Pred sam početak prvog svjetskog rata 1914. godine Kočićevi prelaze u Beograd i Petra smještaju u duševnu bolnicu. I nestao je tiho, nečujno, u praskozorje jednog avgustovskog dana 1916. godine u porobljenom Beogradu. Nekako pred smrt on je sa uzdahom rekao: U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu vajme i umrijeh. Prijatelji su ga ujutru našli u mrtvačnici.

Često se govorilo da je Kočić Borac bacio u sjenu Kočića Pjesnika. Ne treba pjesnika i borca suprostavljati jednog drugom; da nije bilo jednoga ne bi bilo ni drugoga. Kočić je počeo da piše iz potrebe da se bori i sve svoje osobine kao čovjeka i borca sa strašću je preliovao u svoje ličnosti. njih je dosta:duhoviti, prevejani i kompleksni David Štrbac, šaljivi, hvalisavi i tragični Simeun Đak, surovi i mračni mrčajski proto, zaneseni Relja Knežević...

Petar Kočić - Jablan

Petar Kočić - Jazavac pred sudom

Petar Kočić - Kroz mećavu

Petar Kočić - Mračajski proto

Petar Kočić - Ratkovo

Petar Kočić - Tajna nevolja Smaje Subaše

Petar Kočić - Vukov gaj

Petar Kočić - Zmijanje