Narodne pesme o Marku Kraljeviću lektira

Narodne pesme o Marku Kraljeviću

Narodne pesme o Marku Kraljeviću

 

Kako je nastala legenda o Marku Kraljeviću - Posle Maričke bitke 1371. godine, zemlje kralja Vukašina potpale su pod tursku vlast. Njegov sin Marko formalno je vladao kraljevinom, ali je bio u vazalnom odnosu prema sultanu. Njegova je obaveza bila, između ostalog, da sa svojom vojskom učestvuje u svim bitkama koje su Turci vodili u daljim osvajanjima. Poginuo je na Rovinama 1395. godine u jednom turskom sukobu sa vlaškim vojvodom Mirčetom. Kao minorni vladar, nije ostavio poseban trag u istoriji, ali je zato u srpskoj epskoj poeziji opevan kao najveći srpski junak i zaštitnik porobljene raje.

 

Narodna pesma je sačuvala ovu istorijsku činjenicu o vazalstvu Marka Kraljevića, ali joj je dala drugu sadržinu. Naime, Marko Kraljević je za račun sultana progonio osione turske velikaše koji su se odmetali od sultana i zlostavljali porobljenu raju. Ubijati turske velikaše bila je velika hrabrost, pa je raja, ne razumevajući prave povode ovih Markovih obračuna, slavila Marka kao osvetnika, prkosnog i nesavladivog. Iz te klice razvila se legenda o Marku kao o junaku i zaštitniku sirotinje raje. O Marku su pevali Makedonci i Bugari jer su živeli u istim uslovima kao i Srbi - svi su oni kroz epski lik Marka Kraljevića izražavali svoj san o slobodi.

 

Vazalstvo Marka Kraljevića mora se posmatrati u istorijskim okolnostima. On nije bio samo vazal, nego i vladar u svojoj državi. Kao takav, nesumnjivo je koristio svome narodu štiteći ga od zuluma: nisu Turci mogli bahato da se ponašaju u Markovoj državi jer je on bio vladar koji je ispunjavao određene obaveze prema sultanu. Vazalstvo je bilo istorijska nužnost: može se odbiti i izgubiti glavu, ali se time ništa ne pomaže raji. O toj nužnosti govori i majka Jevrosima:

 

U svate se ide na veselje,

na kumstvo se ide po zakonu,

na vojsku se ide od nevolje

idi, sinko, na carevu vojsku;

i bog će nam, sinko, oprostiti,

a Turci nam neće razumeti.

(Marko Kraljević i Mina od Kostura)

 

Epski lik Marka Kraljevića nikao je iz osećanja potrebe da se sav jad ropstva ublaži pevanjem o junaku bez premca koji progoni i ubija Turke, oličenje zla i tiranije, pred kojim će drhtati ne samo zulumćari nego i sam sultan koji inače svojata Marka kao posinka. Marko je izrastao u velikog borca za pravdu i branioca sirotinje raje. On može i sme sve ono što raja niti može niti sme jer je turska sila bila ogromna i nesavladiva. Marko je junak kakvog niko nigde nema. Njegova snaga je neviđena, konj Šarac je izuzetan (veran, poslušan, pije vino, štiti gospodara). Epski Marko Kraljević je živeo tri stotine godina - od pretkosovskih do hajdučkih vremena. Narodni pevač zanemaruje proticanje vremena pa će junake iz različitih istorijskih epoha postaviti u iste situacije: Marko, Miloš Obilić, Miloš od Pocerja, vojvoda Janko, vojvoda Momčilo, dijete Grujica, Relja Šesgokrili. Za dugih pet vekova robovanja, narodni pevači su ispevali veliki broj pesama, ali je znatan deo zaboravljen. Ono što je zapisano, potiče od pevača Vukovog vremena.

 

Kako je izatkana legenda o životu Marka Kraljevića, tako je izatkana i legenda o njegovoj smrti:

 

Tebe nitko Šarca otet neće,

nit' ti možeš umrjeti, Marko,

od junaka i od oštre sablje,

od topuza ni od bojna koplja,

ti s' ne bojiš na zemlji junaka;

već ćeš bolan, umrijeti.Marko,

ja od boga, od starog krvnika.

(Smrt Marka Kraljevića)

 

Tiha i neosetna smrt, jednostavna i neprilična junaku, ali prilična čoveku koji živi tri stotine godina - život se ugasio božjom voljom. Takvu smrt pevač (i narod) doživljava kao nepravdu jer je izgubio svog jedinog zaštitnika. Otuda i onaj jetki izraz "od starog krvnika" - nazvati boga krvnikom, još mu to pripisati kao stalnu osobinu ("stari") može samo očajni rajetin koji je izgubio svoga junaka i zaštitnika. Svojom smrću Marko Kraljević kao da se izgubio u vremenu: po jednoj drugoj legendi Markova smrt je sagledana kao privremeni san koji će biti prekinut kada Šarac pojede mahovinu a mač ispadne iz stene u koju je zaboden. Poruka i pritajena želja je jasna - kad zatreba Marko će doći. I misterija o grobu razrešena je u duhu narodne želje: nalazi se u najvećem svetilištu srpskog pravoslavlja, ali je neobeležen ,da se njemu dušmani ne svete", kako su već učinili sa moštima svetoga Save.

 

Kada se govori o Marku Kraljeviću kao velikom junaku, odmah se nameće misao o Milošu Obiliću. U svesti srpskog naroda i Miloš i Marko su simboli junaštva. To što o Milošu postoji mali broj pesama, a o Marku vrlo veliki broj pesama, nimalo ne stavlja Miloša u podređeni položaj. Oni u pamćenju naroda, u srpskoj tradiciji, imaju ravnopravan status. Miloš je na Kosovu ubio sultana pa Turci nisu dozvoljavali da se o njemu peva - pevalo se krišom, pesme su se slabo širile, brzo su zaboravljene. Marko je bio turski vazal pa su mogle da se pevaju pesme o njegovim podvizima, ali i o njegovom služenju sultanu.

 

Epski likovi dva srpska junaka, Miloša Obilića i Marka Kraljevića, bitno se razlikuju. Miloš je pravi lik herojskih epova, koji govori samo o junaštvu i junačkoj pogibiji, o dokazivanju junaštva i viteštva - jedina mu je želja da pogine kao vitez. U njegovom liku ima svečanog i uzvišenog, onoga što ga udaljava od stvarnosti ljudskog življenja i činjenja. Marko Kraljević je ambivalentan karakter jer se u njegovoj ličnosti spajaju suprotnosti: hrabrost i strah, poštenje i prevara, plemenitost i brutalnost, ozbiljno i komično. Marko se uvek trudi da se izvuče iz teške situacije, da preživi. U njegovom liku ima jednostavnosti i prirodnosti. On je po tome vrlo blizak i razumljiv za slušaoca, jer je deo njegove stvarnosti ili doživljenog iskustva. "Miloševa i Markova sudbina postavljaju dva mitska antipoda ljudske situacije i mogućnosti, dva antipoda srpske istorije, pa i dva suprotna pola procene i osećanja života." (Svetozar Koljević)

 

Epski lik Marka Kraljevića

 

Snaga, junaštvo i viteštvo - Marko Kraljević je pre svega junak i vitez. Iz toga je izrastao epski lik Marka Kraljevića, iz toga se razvila legenda o njemu, to je učinilo da on zauzme istaknuto mesto u kolektivnom pamćenju. Tek potom su došle do izražaja druge osobine i naravi Marka Kraljevića kao rezultat prirodnog nastojanja narodnog pevača da što kompleksnije oblikuje lik ovog srpskog junaka.

 

Marko je snažan i markantan:

 

Nešto mu se u zubima crni,

kao jagnje od pola godine.

(Marko Kraljević i Arapin)

 

Udarce silnog Arapina uopšte ne oseća:

 

Oj, junače, Arapine crni,

il' se šališ, il' od zbilje biješ?

(Marko Kraljević ukida svadbarinu)

 

On s "nešto buzdovana" "kucne" Arapina tri - četiri puta i skine mu iz ramena glavu. Njegov mač nemilice seče, sam ulazi u vrtlog borbe i

 

Na tri strane vojsku rašćerao:

jednu vojsku sabljom isjekao,

drugu vojsku Šarcem pogazio,

treću vojsku pred cara dognao.

(Marko Kraljević i Mina od Kostura)

 

Rasrđen i gnevan Marko ima čudesnu snagu:

 

Diže Marko ralo i volove,

te on pobi Turke janičare.

(Oranje Marka Kraljevića)

 

Snaga Marka Kraljevića predočena je i ovom slikom - hiperbolom:

 

Donesoše drenovinu Marku:

kad je steže u desnicu ruku,

pršte pusta nadvoje natroje,

i dv 'je kaplje vode iskočšie.

(Marko Kraljević i Musa Kesedžija)

 

Kolika je slava junaka Marka Kraljevića i koliki je strah od njega, kazuju stihovi pesme Smrt Marka Kraljevića:

 

Ko gođ prođe drumom širokijem,

te opazi Kraljevića Marka,

svako misli da tu spava Marko,

oko njega daleko oblazi,

jer se boji da ga ne probudi.

 

Marko je svestan svoje snage, siguran je u sebe, ali ume objektivno da prizna da je svaki megdan "sreća junačka" ili "božja volja". Uzda se u boga i sreću jer se bori za plemenitu stvar: pomaže u nevolji, izbavlja od zuluma, pomaže prijatelju. Nikad ne precenjuje ni svoju snagu, ni junaštvo: priznaće da se prepao, priznaje da je Arapin dobar na megdanu, viteški će priznati da je ubio boljeg od sebe:

 

Jao mene do boga miloga

đe pogubih od sebe boljega.

(Marko Kraljević i Musa Kesedžija)

 

Porodica - Poštovanje porodice i porodičnih obaveza za Marka je vrhovni princip. Pažljiv je i nežan prema majci, stalno joj se obraća za savet, poslušaće njene želje. Kada polazi na Kosovo da presudi na kome je carstvo, Marko će prihvatiti savet majke Jevrosime. Čak i onda kada je majčina želja nepraktična, Marko će je ispuniti. Kada polazi na Ohrid po ribu da bi počastio goste na slavi, majka ga moli da ne nosi oružje: prgav je pa će proliti krv o prazniku. Iako svestan da bez oružja može da strada, Marko će poslušati majku:

 

Mučno mu je ići bez oružja,

a još gore ne poslušat majke,

(Marko Kraljević i Đemo Brđanin)

 

I odnos prema ocu je sinovski: Vukašin je spreman da ubije sina što je carstvo presudio Urošu, ali Marko beži oko crkve:

 

Bježi Marko ispred roditelja,

jer se njemu, brate, ne pristoji

sa svojim se biti roditeljem.

(Uroš i Mrnjavčevići)

 

A kad pozna očinu sablju u tuđim rukama i sazna da je Turčin ubio nemoćnog ranjenika, Marko ga pogubi. Skrhan bolom, besan zbog Turčinovog postupka, Marko kod cara ulazi obuven i gledajući ljuto i popreko. Na pitanje što su ga tako razljutili Marko kaže:

 

Ne pitaj me, care poočime!

Poznao sam sablju baba moga;

da sam bog do u tvojim rukama,

i ti bi me 'vako razljutio.

(Marko Kraljević poznaje očinu sablju)

 

Za Marka je pobratimstvo i posestrimstvo svetinja. Dovoljno je da neko izgovori "bogom brate" (makar to bio suparnik u megdanu), Marko odmah menja svoj odnos - on to shvata sasvim ozbiljno i sa poštovanjem. Zato će poraženom Alil-agi, koji mu nudi svoju ženu da ga Marko ne bi obesio, a pri tom ga oslovljava sa "bogom brate", oštro uzvratiti:

 

O Turčine, živ še bog ubio!

Bud li bratiš, što mi ženu daješ!

Meni tvoja žena ne trebuje,

u nas nije kano u Turaka,

- snašica je kano i sestrica.

(Marko Kraljević i Alil-aga)

 

Time je osudio Alil-agin moral i moral njegovog naroda istakavši visoke moralne vrednosti srpskog naroda. Ljubav, nežnost i poštovanje prema ženskim članovima porodice iskazani su deminutivima "snašica" i "sestrica". I pesma Marko Kraljević i Arapin otkriva Markov odnos prema posestrimstvu i poštovanje zakletve. On ne odgovara ni na carev ni na caričin poziv da dođe i spase carsku porodicu od Arapina koji traži carevu kćer. Tek kad devojka "sitnom knjigom", bratimi i kumi Marka i zaklinje "vašijem svetijem Jovanom", on će odlučiti:

 

Jaoh mene, moja posestrimo!

zlo je poći, a gore ne poći:

ja s' ne bojim cara i carice,

a se bojim boga i Jovana

baš ću poći da neću ni doći.


Marko i životinje - Epski junak u životinjama ima svoje verne pratioce i pomagače. I Marko Kraljević ima svoga Šarca, nerazdvojnog prijatelja, koji pokazuje i čisto ljudske crte i postupke. Marko pomaže i pticama: spasao je orla koji nije mogao da poleti s bojišta jer mu se krv sasušila na krilima; spasao mu je orliće iz požara, malo ih oporavio i pustio u šumu. Kad Marko ranjen leži -

 

Na koplju je sura tica orle:

širi krila, Marku čini lada,

i u kljunu nosi vode ladne,

te zapaja ranjena junaka.

(Marko Kraljević i orao)

 

U pesmi Lav Markov s Turcima Murat vezir je uvređen što je Markov soko bolji i što nije dozvolio vezirovom sokolu da mu preotme plen, pa Markovom sokolu lomi krila. Marko prvo zavije krilo sokolu pa pojuri za vezirom i pogubi ga. U ovim pesmama, koje opisuju Markov odnos prema životinjama, on je dobar i plemenit, a njegova dobrota ni u jednom trenutku nije dovedena u pitanje. Životinje vidi kao ljudska stvorenja i pomaže im kao i svakom nezaštićenom ljudskom biću. Prema životinjama Marko je dosledan u plemenitosti i oličenje je beskrajne dobrote. U ljudskom svetu Marko je onakav kakav je taj svet - oličenje svih lepota i poroka tog sveta.

 

Blago - U negativne crte ličnosti epskog Marka Kraljevića ubraja se lakomost na blago (zlato). Tačno je da Marko u svakoj prilici nastoji da dođe do "tovara blaga". Blago je sastavni deo sveta epskog junaka - veliki junak mora da ima i veliko blago! Marko dobija blago kao nagradu za svoja junačka dela i usluge moćnima i bogatima, ali i otima blago od onih koji su ga oteli sirotinji raji. Ali Marko ume i da deli blago onima kojima je potrebno - devojci da se uda, kovaču da se prehrani, sirotici. Blago koje je Đemo Brđanin oteo od naroda, Marko vraća narodu: nije mu stalo do blaga nego da obračuna sa Đemom (Marko Kraljević i Đemo Brđanin). Uostalom, Marku je život miliji od blaga:

 

Pozdravi mi cara poočima:

ja ne smijem na Arapa doći,

Arapin je junak na mejdanu;

kad mi uzme sa ramena glavu,

što će mene tri tovara blaga.

(Marko Kraljević i Arapin)

 

Markova lakomost na blago u stvari je pohlepa sirotinje raje koja ništa nema - mnogo blaga u Markovim džepovima ili bisagama čini raju srećnom. Ovakve slike potiču iz istih pobuda kao i kod pričaoca bajke, koji stvara svet sjaja, obilja i bogatstva i tom iluzijom "ublažava" tegoban život, nemaštinu i glad.

 

Rekli su - Radovan Samardžić - Marko Kraljević, u narodnom predanju, ostaje kao poetska sinteza mentaliteta i etike onog našeg puka koji je, pod Turcima, stvarao svoju istoriju sam, kako je mogao. gorostasan, snažan kao zemlja, prek na delu koliko i na reči, Marko raspolaže onim čudesnim gestom koji je bio toliko potreban narodu lišenom slobode, onim pokretom koji uništava gomilu osvajača i oslobađa potčinjenu raju. Njegov smisao za pravdu bitni je izraz njegovog bića, jer je taj smisao bio i suštinskii izraz zajedničke volje naroda, kad je, prepušten sebi, počeo da upravlja sobom, ali kad mu je pravda bila potrebna i kao uteha i duhovna hrana. Silan junak, Marko ipak nije lišen one osećajnosti koja nagoni čoveka da vida rane svakom pojedincu, makar koliko ubog i neznatan bio. Narod, ostavljen u nevolji, narod u zbegu, u sužanjstvu, sklonjen u dubine svojih šuma i na visine svojih planina ili izložen dobroj volji tuđinske pravde, uvek je osetljiv na pojedinačna stradanja i na taj način izražava brigu oko svoje zajedničke egzistencije. Ipak, Marko nije beživotna šema etičkih načela naroda: posmatran iz blizine, on je pustahija, naklonjen ženama i piću, ponekad izložen moralnim dilemama i još češće spreman da nasilničkim gestom i na svirep način izvrši kaznu, potvrdi pobedu ili afirmiše svoje biološko biće, i u ovom slučaju onakav kakav je bio naš profesionalni ratnik ili odmetnik u dugim vekovima turskog gospodstva na Balkanu. Bezbrojna istorijska svedočanstva otkrivaju kod hajduka i uskoka sasvim slična svojstva kakva je narod, u to vreme, pripisao Marku Kraljeviću.

 

Jelo i piće - Prekomernost u jelu i piću često se navodi kao jedna od negativnih osobina Marka Kraljevića. Obimne đakonije (beli hleb, debelo ovnujsko meso i velike količine vina i rakije) imaju dvojako poreklo. (1) Potiču iz večite gladi koja je mučila sirotinju raju. (2) Potpuno su u skladu sa junakom o kome se peva - izuzetan junak po snazi i junaštvu mora obilato da se hrani i pije. Prema junaku i trpeza - priliči mu:

 

Namesti me đegod u mehanu,

primakni mi vina i rakije,

i debela mesa ovnujskoga,

i beškota leba bijeloga;

da posedim nekoliko dana,

kazaću ti kad sam za megdana.

(Marko Kraljević i Musa Kesedžija)

 

Ovde su hrana i piće lek za junaka koga je tamnovanje iscrpilo. Oni su i lek za junaka sa sedamdeset rana:

 

Ali Marko ne traži ećime,

već on ide iz krčme u krčmu,

te on traži đe je bollje vino.

Tek se Marko vina ponapio,

i grdne mu rane zarastoše.

(Marko Kraljević i Mina od Kostura)

 

Kakav junak, takav i konj:

 

Ne pije ga čim se vino pije,

već leđenom od dvanaest oka,

pola pije, pola Šarcu daje.

(Marko Kraljević i Vuča dženeral)

 

Optimizam - Optimizam je karakterističan za Markov pogled na svet i život. Život je iznad svih ostalih vrednosti - slave, herojstva, bogatstva. On uvek gleda način kako da preživi i pri tom ne bira sredstva: hoće da pomogne, odbija da se prihvati rizičnog megdana, pretvara se da je bolestan, prerušava se u kaluđera. Pošto zna svoje vrednosti

 

te od Šarca boljeg konja nema

nit nada mnom boljega junaka

(Smrt Marka Kraljevića)

 

ne upnnje se da po svaku cenu pokaže svoje junaštvo, nikavo blago ne može da ga ubedi da uđe u riskantan sukob:

 

A ja volim moju rusu glavu

neg' sve blago cara čestitoga.

(Marko Kraljević i Arapin)

 

Njegov stav prema životu svodi se na tri stvari: bolje je živeti nego umreti, život je bolji od najjunačnije smrti, život je miliji, makar se platio vazalstvom. Život je složen, varljiv, promenljiv, pun iznenađenja:

 

Đe je sreća, tu je i nesreća;

đe nesreća, tu i sreće ima.

(Smrt Marka Kraljevića)

 

U pesmi Smrt Marka Kraljevića, kada je shvatio da je došlo vreme da se mre, Marko će još jednom iskazati svoju ljubav irema životu:

 

Lažljiv sv'jete, moj lijepi sv'jete!

L'jep ti bješe, ja zamalo hodah,

ta zamalo, tri stotin' godina!

Zeman dođe da sv 'jetom prom 'jenim.

 

Bilo koliko loš, svet je lep kao cvet - svaki život je lepši od smrti. Žeđ za životom je u Markovoj žalbi da je malo svetom hodao - samo tri stotine godina.

 

Optimizam Marka Kraljevića je optimizam narodnog pevača, koji ovakvim mislima o svetu i životu želi da svoje slušaoce i sunarodnike spase apatije i klonulosti, ulije veru da zlo ne traje večito, skrene im pažnju da u životu nije sve tako mračno. Optimizam Marka Kraljevića čini da ovaj epski junak svet i ljude oko sebe, i život uopšte, sagleda kroz smeh, šalu i humor i tako postane "najveći komični lik našeg junačkog epa (...) najveći apostol smeha u Vukovoj epici". (Svetozar Koljević)

 

Smeh, humor, šala - Humor i smeh opuštaju i smiruju, olakšavaju tegobe svakodnevice i bol duše i srca, skreću pažnju na lepšu i prijatniju stranu života. Epska junačka pesma peva o značajnim događajima, ratnim sukobima, viteškim megdanima, izuzetnim ličnostima - u njoj, zato, dominira patetičan ton, snažna intonacija, ozbiljnost kazivanja. Ali i u takvoj atmosferi sine po koje zrno humora i smeha usled neusklađenosti reči i postupaka, htenja i mogućnosti, snova i stvarnosti. Srpskom junačkom epikom povremeno će prostrujati dobrodušni smeh, blaga žaoka ili prijateljska šega. Prilike u kojima je nastajala srpska junačka epika malo su davale povoda za smeh. Pritisnut neslobodom i zulumom, srpski narod je samo ječao i stenjao proklinjući sudbinu. Ali te su prilike tražile načina da se čovek osmehne ili nasmeje te za trenutak oseti opuštanje i olakšanje. Narodni pevač će opisivati različite dogodovštine, lukavstva, podmetanja; stavljaće u usta svojim junacima duhovita zapažanja, podsmehnuće se slabićstvu i smetenosti, strahu i kukavičluku. Naravno, najviše su izloženi smehu oni koji glože, muče i otimaju. To je bio jedini način da se rajetin osveti ugnjetaču. Iz sveta stradanja, tlačenja i patnji, kakav predočava junačka epika, kao prirodan odušak začuće se povremeni smeh. Smeh je moćno sredstvo osvete i likovanja u rukama nemoćne raje. U ruganju i komendijanju oseća se duhovna nadmoćnost i doživljava moralna pobeda.

 

Pesme o Marku Kraljeviću unose u srpsku epiku snažan smeh, razigrani humor, dobroćudnu šegu, ali će povremeno probiti tvrda ironija i oštar sarkazam. Narod je konačno stvorio svoga junaka koji je sklon šeretluku i šegačenju, obdaren mudrošću i duhovitošću, moćan da može da ismeje turske velikaše pa i samog cara. Ovakav junak je bio melem na tešku ranu porobljene raje: olakšavao je život, unosio radost, ulivao nadu.

 

Skoro da nema pesme iz koje se ne oseti sveži dah smeha ili podsmeha, šale ili šege, ironije ili sarkazma:

 

Oj junače, Arapine crni,

il' se šališ, il' od zbilje biješ?

I ja imam nešto buzdovana,

da te kucnem tri četiri puta.

(Marko Kraljević ukida svadbarinu)

 

Ne boj mi se, care gospodine!

Kako bi ga živa dočekao

kad od mrtve glave poigravaš?

(Marko Kraljević i Musa Kesedžija)

 

Bože mili, na svem tebi vala

kad brž' ode sa junaka glava!

Kan' da nije na njemu ni bila!

(Marko Kraljević ukida svadbarinu)

 

Pesma Marko Kraljević i Ljutica Bogdan predočava jednu od osobina Marka Kraljevića: lukavstvo. Kada sa Reljom od Pazara i Milošem od Pocerja treba da se sukobi sa Ljuticom Bogdanom i njegovih dvanaest vojvoda jer je Relja prešao konjem preko njegovih vinograda, Marko, ne krijući svoje zaziranje od Ljutice Bogdana, pita pobratime:

 

Il' volite na sama Bogdana,

il' njegovih dvanaest vojvoda?

 

Pobratimi su se uhvatili na mamac - lakše je udariti na sama Bogdana. Dok je Marko lako savladao i vezao svih dvanaest vojvoda, Bogdan je još lakše sam savladao Markove pobratime. Kada je video da Bogdan vodi svezane pobratime

 

prepade se kako nikad nije

pa sta gledat kud će pobjegnuti.

 

Međutim, morao je spasavati prijatelje. Navukao je kalpak, potegao sablju i mrko pogledao Bogdana:

 

Pod Bogdanom noge obumreše.

gleda Marko Ljuticu Bogdana,

Bogdan gleda Kraljevića Marka,

a ne smije jedan na drugoga.

 

Bogdan poziva Marka da se pomire. To i učine "pak sjedoše piti rujna vina". Ova pesma, puna duhovitih situacija, sa dobro predočenom psihologijom straha, sadrži još jednu lepotu - lepotu viteštva. Dva dobra junaka ne kriju strah i time odaju priznanje onom drugom da je dobar junak i možda čak i bolji. Poslednja scena pesme je veličanstvena po iskazanom viteštvu, poštenju i iskrenosti:

 

Reče Marko Ljutici Bogdanu:

"Zbogom ostaj, Ljutica Bogdane!

Da s' u zdravlju opet sastanemo

i crvena vina napijemo!"

Veli njemu Ljutica Bogdane:

"Zbogom pošo, Kraljeviću Marko!

Već te moje oči ne viđele!

Kako si me danas prepanuo,

nikada te poželeti neću!"

 

Marko ume da se pretvara kad ustreba: prolazeći kroz Carigrad, Marko, da bi izbegao megdane, pretvara se da je bolestan "bez bolesti, od mudrosti teške". (Marko Kraljević i Alil-aga). Videći ga takvog, obesni Alil-aga ga izaziva da se nadstreljaju: ako Marko pobedi, dobiće Alil-agin dvor i kadunu; ako Marko izgubi, Turčin će ga obesiti. Marko ga odvraća ali ne uspeva. Kada je Alil-aga izgubio, prepao se da će ga Marko obesiti, pobratimi ga i nudi mu kao otkup dvor i kadunu. Marko ga prekoreva:

 

O Turčine, živ' te bog ubio!

Bud me bratiš, što mi ženu daješ!

Mene tvoja žena ne trebuje,

u nas nije kano u Turaka,

snašica je kano i sestrica

 

ali ga i ponižava nateravši ga da mu da tri tovara blaga zbog pocepanih skuta na dolami! Prerušavanje kao komični elemenat javlja se u pesmi Marko Kraljević i Mina od Kostura. Pošto mu je Mina od Kostura, dok je Marko ratovao u turskoj vojsci, poharao dvore, opljačkao blago, pogazio konjima majku i zarobio ljubu, Marko kreće da se sa njim obračuna i izbavi ženu. Preruši se u kaluđera i dolazi u dvore Mine od Kostura. Pohvali se da je ubio Kraljevića Marka i uzeo Šarca. Mina se obraduje i traži od Marka da ga venča:

 

Uze knjigu Kraljeviću Marko,

knjigu uze, te Minu vjenčava,

do sa kime, već sa svojom ljubom.

 

Kad ga Mina daruje dukatima, prerušeni Marko zamoli da poigra "sitno kaluđerski". Zaigra i odseče Mini glavu. Opis venčavanja Mine od Kostura sa Markovom ljubom i Markova igra "sitno kaluđerski", dostojan je pera najboljih komediografa. Humor, smeh i šeretluk čine Markovu ličnost realističnom, bliskom i dragom. Time se ovaj lik depatetizuje i demistifikuje, ublažava se oreol herojstva koji junaka čini nestvarnim i mitskim, a time i dalekim običnom čoveku iz naroda. Ovaj i ovakav Marko blizak je srpskom čoveku u svakom vremenu.

 

Moralni lik - Markov epski lik svodi se na nekoliko crta:

- osvetnik: bori se protiv svih nasilnika koji ugnjetavaju i zlostavljaju raju (Turci, Arapi, Latini);

- pravednik: štiti nemoćne, oslobađa roblje, izbavlja nevine, deli pravdu;

- mudrac: uvek se snalazi u teškim situacijama, duhovno je nadmoćniji od svojih neprijatelja;

- junak: poseduje mitsku snagu, junak je bez premca, neustrašiv borac:

- vitez: poštuje junaka i junaštvo, priznaje kvalitete svojih protivnika;

- čovek: odlikuje ga nežnost i ljubav prema roditeljima, poštovanje kumstva i pobratimstva, nepotkupljivost i poštenje, pravednost i plemenitost.

 

Sinteza moralnog lika Marka Kraljevića data je u pesmi Marko Kraljević i beg Kostadin, kada on ukazuje na tri nečoveštva pobratima bega Kostadina.

 

1. Oterao je sa vrata dve gladne i žedne sirotice na dan svoje slave i to ružnim rečima:

 

Id t' odatle, jedan ljudski gade!

Ne gad 'te mi pred gospodom vina!

 

A kada ih je Marko napojio, nahranio i odenuo u gospodska odela, beg ih je dočekao: "Jed'te, pijte, gospodski sinovi"!

 

2. Stare gospodare, koji više nemaju nekadašnje bogatstvo i ugled, stavlja u donju trpezu; nove gospodare, koji su tek stekli, stavlja u gornju trpezu.

 

3. Treće ti je, beže, nečoveštvo:

ti imadeš i oca i majku,

ni jednoga u astalu nema,

da ti pije prvu čašu vina.

 

U ovoj pesmi su istaktute osnovne moralne vrednosti koje treba da krase čoveka.

 

Marko pije uz ramazan vino - Analiza pesme

Marko Kraljević ukida svadbarinu - Analiza pesme

Marko Kraljević i orao - Analiza pesme

Marko Kraljević i vila - Analiza pesme

Smrt Marka Kraljevića - Analiza pesme

loading...
10 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Narodne pesme o Marku Kraljeviću

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u