Marko Kraljević ukida svadbarinu - Analiza pesme lektira

Marko Kraljević ukida svadbarinu - Analiza pesme

Marko Kraljević ukida svadbarinu - Analiza pesme

 

U vremenima kada su Turci i Arapi nasrtali na našu zemlju i ugnjetavali naš narod, kao otpor ropstvu stvaran je mit o Marku Kraljeviću, neustrašivom i nepobedivom junaku koji se borio za pravdu, moral i poštenje. On je opevan kao krupan čovek izuzetne snage, duhovno nadmoćan, mudar i odlučan, ali i plemenit i osećajan, pun ljudske jednostavnosti i neposrednosti o čemu najbolje svedeoče stihovi narodne pesme Marko Kraljević ukida svadbarinu.

 

U ovoj pesmi Marko Kraljević susreće lepu Kosovsku devojku čija je kosa osedela zbog nesreće koja ju je zadesila. Devojčina tuga i bol su ga duboko dirnuli, pa je nežno razgovarao sa njom, ne bi li u razgovoru saznao šta je muči. Devojka mu je rekla da je nesrećna i da mnogo pati jer se ne može udati i osnovati porodicu bez svadbarine koju njena siromašna porodica ne može da plati. Pored toga, morala je i da bude Arapinu ljuba na jednu noć, ali je više volela da umre nego da bude ljuba dušmaninu svoje zemlje. Nadahnut rečima nesrećne devojke, Marko ju je odvratio od smrti i ponudio joj dukate za svadbarinu, ali kad mu je devojka ispričala o zlu koji Arapin čini, u njemu se javila ogromna želja za osvetom. Nije mogao da dopusti da nepravda pobedi pravdu i bio je spreman da bez kolebanja udari na zločinca i presudi mu za njegov zličin. Pun hrabrosti i vere u sebe, sa suzama na junačkom licu zbog nepravde koja je naneta njegovom narodu spustio se na svom konju Šarcu niz Kosovo ravno. Srdit Marko na srditom Šarcu iz čijih kopita je živa vatra sevala, a iz nozdrva se dizao modar plamen, krenuo je bez imalo straha na Arapina i njegove sluge. Kad se našao sa Arapinom lice u lice, pred noge mu je bacio dukate i zatražio devojku na veresiju. Svojom drskošću i hrabrošću izazvao je Arapina, pa ga je on u svom besu udario buzdovanom nekoliko puta. Krupnom i neuništivom Marku nisu naudili ti udarci već su mu dali još više snage. Zamahnuo je svojim buzdovanom i samo jednim udarcem skinuo Arapinu glavu sa ramena. Sabljom je posekao njegove sluge, a ostavio samo četvoricu koje je poslao na četiri strane da svima po Kosovu razglase da je Marko ukinuo svadbarinu.

 

Marko je bio krupan čovek teške ruke i grube spoljašnjosti iza koje se krilo toplo srce puno vrlina. Bio je hrabar i nesalomiv junak, a njegovo junaštvo je izviralo je iz duboke ljubavi prema osobi koja je u nevolji. Bio je osećajan, pogađala ga je tuđa nesreća i želeo je da bude zaštitnik svima onima koji se ne mogu sami zaštiti.

 

Marko Kraljević ukida svadbarinu - Epska pesma iz ciklusa pesama o Marku Kraljeviću

Tema - Tuga i bes Marka Kraljevića zbog patnje devojke i njegova borba protiv nepravde nanete devojci i ostalim pripadnicima potlačenog srpskog naroda (Marko Kraljević ubija Arapina i spasava srpski narod od zla).

 

Glavni likovi - Marko Kraljević, Kosovka devojka, Arapin

Mesto i vreme odvijanja radnje - Kosovo polje

 

Početak pesme - Susreću se Kosovka devojka i Marka Kraljević. Devojka je tužna, deluje nesrećno i izgubljeno. Marko, neposredan, srdačan i pun ljudske topline, započinje razgovor sa njom i interesuje se za njene nevolje. Devojka je bila lepa i rumena u licu, lepog stasa i otmenog držanja, ali njena kosa je bila seda. Činjenica da je mlada, a da je pre vremena osedela govori o tome da je puno propatila i da je duboko nesrećna. Marko želi da sazna uzrok devojčinih muka i narušene lepote. U svojoj dobroti i osetljivosti na tuđe nevolje, iako ne zna ko je devojka, oslovljava je sa "draga sestro", a ona, iako ga prvi put vidi u svom životu obraća, mu se sa "dragi brate" i ispoveda mu se. Devojka se nije bojala niti stidela Marka jer je delovao pitomo i ulivao joj je poverenjejer je iz njega zračila dobrota, saosećajnost i razumevanje za tuđu bol i nesreću.

 

Zaplet - Devojka otvara svoju dušu Marku i plačući mu iznosi svoje nevolje i muke. Iz njene ispovesti Marko saznaje za veliku dramu koja se odvijala u njenoj duši, saznaje da je na Kosovo pre devet godina došao i tu ostao svirepi Arapin, da ga narod hrani i poji. da je on uveo namet zvani svadbarina, tako da onaj koji nema novaca ne može se ni udati ni oženiti. To je i razlog zašto je ona ostala neudata, bez lične sreće. Svadbarina nije bila jedino zlo koje je Arapin uveo. Mnogo gore je bilo to što je svaka devojka pre udaje morala spavati sa njim, a svaka nevesta sa njegovim slugama. Red je bio došao i na nju, ali ona nije želela da prihvati uslove Arapina jer ih je smatrala ponižavajućim. Bila je dostojanstvena, čestita devojka koja je više volela da ode u smrt, nego da bude ljuba neprijatelja i mučitelja njenog naroda i tako se ponizi i osramoti. Marko je dirnut ispovešću Kosovke devojke. Odgovara je od njenog nauma i daje joj novac kako bi joj olakšao nevolje. Takođe, traži od nje da mu kaže mesto na kome je Arapin, da se sa njim sretne i plati mu svadbarinu i to onako kako njemu junaku dolikuje - sabljom i osvetom.

 

Vrhunac - Marko kreće preko Kosova sećajući se kakvo je ono bilo za vreme vladavine cara Lazara. Duboko povređen saznanjem da mu je Kosovo u ropstvu, da se njegov narod pati, da je ponižen i da mu je ukaljana čast. U sebi oseća nemir i ogroman bes koji se sa njega prenose i na njegovog konja Šarca kome "iz kopita živa vatra sijeva, iz nozdrva modar plamen diže. Iako je veliki junak, Marko plače od žalosti i tuge za svojim narodom, jer sudbinu i sramotu svog naroda doživljava kao svoju. Otuda potiče i njegova ogromna želja da se suprotstavi Arapinu i osveti mu se za zlo koje je učinio. "Osvetiti ili pognuti" bile su njegove misli dok je po Kosovu tražio Arapina.

 

Rasplet - Marko se susreće sa Arapinovim slugama koji uplašeni njegovom junačkom pojavom i mrkim izgledom beže pod šator, kriju se iza Arapina i sakrivaju svoje sablje od Markovog pogleda. Arapin, svestan Markove velike snage i srca junačkoga nastupa lukavo. Pretvara se da je srdačan domaćin i poziva nepozvanog gosta da zajedno piju vino, kako bi ga prvo odobrovoljio, a kasnije ubio i opljačkao. Oštroumni i mudri Marko je odmah shvatio Arapinove namere, pa se poigrava sa njim. Daje mu samo tri dukata svadbarine - sumu znatno nižu od one koje je Arapin zahtevao i time ga vređa i izaziva. Shvativši da mu se Marko ruga, besni Arapin nasrće na njega i udara, ali ti udarci su bili toliko slabi da su kog srpskog junaka izazvali samo smeh. Bio je nadmoćan, a Arapin u pogledu na njega jadan, bedan, nemoćan, jednom rečju ništavan. Nije se namerio junak na junaka, te Marko smatrajući da Arapin nije dostojan borbe, ubija ga svojim buzdovanom, samo jednim zamahom i jednim udarcem. Sabljom je posekao sve Arapinove sluge osim četvorice koje je ostavio da bi krenuli na sve četiri strane sveta i svima javili vest da nema više svadbarine.

 

Epilog - Pesma se završava kolektivnim blagoslovom. Narod blagosilja i slavi Marka Kraljevića kao velikog izbavitelja od nevolja i zla.

 

Bog da živi Kraljevića Marka,
Koji zemlju od zla izbavio,
Koji satr zemlji zulumćara;
Prosta m' bila i duša i telo! 

________________

 

Marko Kraljević ukida svadbarinu

 

Književni rod - epika
Književna vrsta - narodna pesma iz Ciklusa pesama o Kraljeviću Marku

 

Osnovna tema epske narodne pesme Marko Kraljević ukida svadbarinu je bes i žalost Marka Kraljevića kada je čuo šta muči Kosovku devojku. Istovremeno bi se moglo reći da je tema ove pesme i borba glavnog junaka protiv nepravde koju su njegovom narodu nanosili Turci i Arapi.

 

Radnja pesme Marko Kraljević ukida svadbarinu je smeštena u period po završetku Kosovske bitke, a odvija se na Kosovu polju. Glavni junak pesme je, kao što i sam naslov veli čuveni srpski junak, Marko Kraljević. U kompoziciji pesme Marko Kraljević ukida svadbarinu se izdvajaju dva osnovna motiva i to: motiv susreta junaka sa Kosovkom devojkom i motiv sukoba Marka Kraljevića sa Arapinom, koji već devet godina ugnjetava srpski živalj na Kosovu.

 

Pesma Marko Kraljević ukida svadbarinu počinje slikom susreta glavnog junaka i Kosovke devojke. Iako mlada, ona ima sedu kosu:

 

Draga sestro, Kosovko devojko!
Lepa ti si, seko, mlađa bila!
Krasna ti si stasa i uzrasta!
Rumenila, gospodska pogleda!
Al' te, seko, kosa pokvarila;

Jer si tako, seko, osedila? 

 

Marko Kraljević shvata da je devojka mnogo patila, čim joj je tako rano kosa osedela, pa je pita koji je razlog. Devojka mu, u ispovednom tonu govori o mukama koje njenim sunarodnicima zadaje Arapin, već devet godina. Ujedno, scena u kojoj Kosovka devojka govori o mukama koje trpi ona i njeni sunarodnici od Arapina predstavlja zaplet radnje pesme "Marko Kraljević ukida svadbarinu". Devojka se Marku obraća sa "delijo neznana", ali se ipak oseća prisan, ispovedni ton. Tako glavni junak saznaje da je Arapin uveo svadbarinu, to jest namet napaćenom srpskom življu. Ko nije imao dukate da mu plati namet nije mogao da se ženi ili udaje:

 

Ko s' udaje, trideset dukata;
Ko se ženi, tridest i četir;
Koji ima, te toliko dade,
Taj se junak može oženiti
I devojka mlada udomiti...  

 

Ali, sudbina devojčina je teška, jer njeni roditelji i braća nemaju toliko novca. Međutim, ono što je još gore za čitav narod jeste što je Arapin uveo još jedan namet:

 

Nego evo i veće nevolje,
Još je veći zulum nametnuo:
Na noć ište mladu i devojku,
Pa devojku Arapine ljubi,
A nevestu sluge Arapove...

 

Zato je devojka razmišljala da okonča svoj život, pošto je došao red i na nju, pe veli Marku Kraljeviću:

 

Mili Bože, što ću i kako ću?
Il' ću jadna u vodu skočiti,
Ili ću se mlada obesiti:
Volim, brate, izgubiti glavu,
Neg' ljubiti svoj zemlji dušmana.  

 

U velikom, hrabrom srpskom junaku se budi saosećajnost prema devojci, ali i bes prema ugnjetavaču. Zato Marko njoj nudi dukate, istovremeno se raspitujući gde su Arapinovi dvori, kako bi on otišao da plati svadbarinu za nju i:

 

Gdi su dvori Arapina crna?
Imam reči besediti s njime.

 

Vrhunac radnje pesma Marko Kraljević ukida svadbarinu dostiže u trenutku kada glavni junak kreće ka Arapinovim dvorima, to jest šatoru. A koliko je Marko Kraljević bio besan najbolje opisuje stanje njegovog vernog konja Šarca:

 

Krenu Šarca, ode niz Kosovo,
Dobra Šarca vrlo rasrdio,
Iz kopita živa vatra seva,
Iz nozdrva modar plamen liže...  

 

A sam Marko je vrlo tužan, posebno zato što je svestan kakvo je Kosovo bilo pre, pa mu se direktno obraća:

 

Oj davori, ti Kosovo ravno!
Šta si danas dočekalo tužno,
Posle našeg kneza čestitoga,
Da Arapi sad po tebi sude!

 

Za glavnog junaka, sama činjenica da ugnjetavači to čine njegovom narodu je sramotna i on je rešen da zaštiti svoj narod po cenu sopstvenog života, pa veli:

 

Danas ću vas, braćo osvetiti,
osvetiti ili poginuti.  

 

Kompozicija pesme i njena analiza nas dalje vode do raspleta radnje. Analiza ovog trenutka u pesmi je posebno zanimljiva, jer narodni pevač prikazuje kako su Arapinove sluge videle Marka Kraljevića:

 

Gospodine, Arap-prekomorče,
čudan junak jezdi niz Kosovo
na vitezu konju šarenome,
dobra konja vrlo rasrdio,
iz kopita živa vatra seva,
iz nozdrva modar plamen liže;
hoće junak na nas udariti.  

 

Ali Arapin ni ne sluti šta ga čeka, jer smatra da "ne sme junak na nas udariti", već veli svojim slugama da sigurno donosi svadbarinu, jer je našao sebi devojku. I mada ih je Arapin savetovao da lepo dočekaju ovog junaka, kada su ga ugledale u svoj njegovoj veličini i snazi, sluge su se razbežale. Potom Marko ulazi pravo u šator kod Arapina, a ovaj vrlo lukavo počinje da se poigrava sa njim, misleći da če ga pobediti. Shvativši da sa Markom nema šale, Arapin vadi svoj buzdovan i udara ga. Ali, ti udarci samo zasmejavaju glavnog junaka pesme Marko Kraljević ukida svadbarinu, te on govori Arapinu:

 

A ja mislim da se šališ, tužan;
a kad, more, ti od zbilje biješ.
i ja imam nešto buzdovana,
da te kucnem tri – četiri puta;
koliko si mene udario,
toliko ću tebe udariti,
pa ćem' onda na polje izići
i iznova mejdan započeti.  

 

Koliko je Marko Kraljević prikazan kao jak i silan, najbolje pokazuje scena u kojoj on udara buzdovanom Arapina te mu otkida glavu. Glavni junak pesme Marko Kraljević ukida svadbarinu, obraća se Bogu, smejući se:

 

Bože mili, na svem tebi hvala,
kad brž' ode sa junaka glava!
Kanda nije na njemu ni bila!  

 

Potom Marko ubija sve Arapinove sluge osim četvorice, koje je poslao na sve četiri strane sveta da jave kako Marko Kraljević ukida svadbarinu. Analiza pesme nas vodi do epiloga u kome narod blagosilja velikog junaka i svog zaštitnika:

 

Bog da živi Kraljevića Marka,
koji zemlju od zla izbavio,
koji stare zemlji zulumćara;
prosta m' bila i duša i telo!

 

Analiza lika Marka Kraljevića - Pored toga što je prikaza kao izuzetno hrabar i čestit junak, narodni pevač je Marka prikazao i kao vrlo osećajnog čoveka, koga pogađa nepravda i ugnjetavanje koje doživljava njegov narod. Iako je prikazan kao krupan čovek, prilično grube spoljašnjosti, jasno je da je Markovo srce puno saosećanja i želje da poaže onima kojima je pomoć potrebna.

 

Vrlo često je tema za pismeni sastav lik Marka Kraljevića, zato je bitno da pročitate i razumete sve navedene segmente.

 

Pesma Marko Kraljević ukida svadbarinu počinje slikom u kojoj Marko kreće put Kosova, gde sreće Kosovku devojku na "vodi Servani". Marko joj naziva: - Božja pomoć, Kosovko devojko!, a ona mu se klanja do zemlje, obraćajući mu se sa "delijo neznana". Potom joj Marko veli da je lepa, mlada, da ima gospodski pogled, ali je pita zašto je tako rano osedela, pa je ta seda kosa sada ruži. Pita je zbog koga je izgubila sreću. Ona mu potom objašnjava da je muči ono što muči i sve njene sunarodnike na Kosovu, koje već devet godina za redom globi crni Arapin.

 

Arapin je nametnuo plaćanje svadbarine, za sve one koji žele da se udaju ili ožene. A kako njeni rodditelji i braća nemaju novaca, svi su zgledi da se devojka neće udati. Međutim, postoji još jedan namet koji nju muči mnogo više nego svadbarina. Naime, Arapin traži da mu dovode mlade srpske devojke i neveste na dvor, da budu njegove za po jednu noć. I to, da bi ih još više ponizio, devojke ljubi on, a neveste njegove sluge. Pa je devojka očajna, jer je došao red na nju. Zato je i krenula da prošeta, jer razmišlja šta da radi i kako da okonča svoj život, jer nema nameru da bude ljuba duš,aninu svog naroda. Marko joj veli da ni slučajno ne pomišlja da se ubije, jer će joj on dati novac za svadbarinu, odnosno on će ga odneti crnom Arapinu, jer ima enšto i da porazgovara sa njime. Devojka mu objašnjava gde se nalazi šator crnog Arapina i glavni junak pesme Marko Kraljević ukida svadbarinu odlazi rasrđen i besan, na svom konju Šarcu, a pronađe crnog Arapina.

 

Iz daleka su ga ugledale Arapinove sluge i bili su uplašeni kada su videli koliko su rasrđeni i juak i njegov konj. Međutim, kada su rekli Arapinu šta su i koga videli, on im veli da neće takav junak udariti na njih, već da sigurno žuri da donese svadbarinu, jer je pronašao devojku za ženidbu. Arapin savetuje sluge da lepo dočekaju ovog junaka, međutim čim su ga ugledale, sluge beže. Tako Marko ulazi u Arapinov šator, u kome zatiče devojku i nevestu koje ga služe vinom. A Arapin ga poziva da mu se pridruži i pita ga zašto je došao. Marko mu veli da je došao da plati svadbarinu i pita ga koliko beše treba dukata da da. Lukavi Arapin mu govori da on sigurno zna od pre, ali mu ipak ponavlja kolika je svadbarina. Na to mu Marko daje samo 3 dukata, umesto 34 koliko bi trebalo, pravdajući se da nema i da će mu dati kada ode po devojku, jer će ga tamo dobro darovati. Na to se Arapin rasrdi i izvadi svoj buzdovan, te udari Marka. Ali, Marko se samo na to nasmejao, rekavši da je mislio da se Arapin šali, ali pošto je shvatio da se ne šali, moraće i on njemu da uzvrati. Pa Marko ivadi svoj buzdovan i - Kako ga je lako udario, iskide mu iz ramena glavu! Potom Marko izađe iz šatora i poubija sve Arapinove sluge. Samo četvoricu je ostavio u životu i to da bi otišli na sve četiri strane kako bi raširili glas - Marko Kraljević ukida svadbarinu.

 

Pesma Marko Kraljević ukida svadbarinu se završava stihovima u kojima narod blagosilja junaka koji ih je spasio od višegoldišnjeg zuluma kome su bili izloženi.

_______________

 

Ko je bio Marko Kraljević - Bio je turski junak, a istovremeno i Srbin. U narodnom predanju ovaj fiktivni lik osim imena i prezimena nema dodirnih tačaka sa istorijskom ličnošću. Sve je plod mašte i kuknjave zbog izgubljenog carstva. Iako je Marko Kraljević u stvarnom životu bio turski vazal, i bio obavezan da ratuje i protiv Srba, u narodno predanje ušao je kao čovek nenadmašne snage - oličenja poštenja i pravde, te od Boga poslat zaštitnik siromašnih, nejakih i potlačenih. Njegov "pesnički" fizički izgled usklađen je sa visoko-moralnim osobinama; naslikan je kao krupan, snažan čovek: imao je brkove "kao jagnje od pola godine". Sve na njemu od odeće do konja bilo je vanserijski. Da bi uvek, baš uvek, bio pobednik, pomažu mu natprirodna bića kao što je vila Ravijojla. Čuvaju ga anđeli, kao i sam Bog. Ali ne bez razloga, jer Marko je ne samo hrabar i snažan, nego i pošten, pravedan i nepristrasan ("Uroš i Mrnjavčevići"): Poštujući ljudske i božje zakone, on presuđuje da je carstvo ostalo nejakom Urošu. Zamalo da zbog toga izgubi glavu kad njegov nezadovoljni otac, kralj Vukašin, potegne sablju, gine jedan Božji anđeo da spasi Marka. Njega se plaše svi, a on se jedino boji Boga i svetog Jovana Krstitelja. Narodni stvaralac Marku suprotstavlja najbolje borce, neki su čak i od Marka jači, ali oni osim snage nemaju nijednu pozitivnu osobinu; nasilnici su koji bezrazložno ugnjetavaju slabije od sebe, pa tiraniji stati na put, ljudska je najsvetija dužnost. Pošto je Marko zaštitnik obespravljenih i slabih, na njegovoj strani su Božja pravda, i natprirodna bića. S druge strane naglasak se stavlja na činjenicu da je pobeda veća i značajnija što je protivnik jači, a to je moguće ako se boriš za pravednu stvar, onda ti i Bog pomaže.

________________________

 

Marko Kraljević ukida svadbarinu

 

Poranio Kraljeviću Marko,
Poranio niz Kosovo ravno,
Kad je bio na vodi Servani,
Sukobi ga Kosovka devojka;
Božju pomoć naziva joj Marko:
"Božja pomoć, Kosovko devojko!"
Devojka se do zemlje poklanja:
"Zdravo da si, delijo neznana!"
Al' joj Marko poče besediti:
"Draga sestro, Kosovko devojko!
Lepa ti si, seko, mlađa bila!
Krasna ti si stasa i uzrasta,
Rumenila, gospodska pogleda!
Al' te, seko, kosa pokvarila;
Jer si tako, seko, osedila?
S kog' si mlada sreću izgubila?
Il' sa sebe, il' sa svoje majke,
Ili sa svog stara roditelja?"
Proli suze Kosovka devojka,
Pa govori Kraljeviću Marku:
"Dragi brato, delijo neznana!
S' sebe sreću izgubila nisam,
Ni sa sebe, ni sa svoje majke,
Ni sa svoga stara roditelja;
Već sam jadna sreću izgubila:
Evo ima devet godin' dana,
Kako dođe Arap prekomorac,
Pa od cara Kosovo zakupi,
I nametnu zulum na Kosovo:
Kosovo ga i poji i rani;
Pa je drugi zulum nametnuo:
Ko s' udaje, trideset dukata;
Ko se ženi, tridest i četiri;
Koji ima, te toliko dade,
Taj se junak može oženiti
I devojka mlada udomiti;
A u mene braća siromašna,
Nema blaga, da Arapu dadu,
U tome sam jadna zaostala,
Te se nisam mlada udomila;
Sa toga sam sreću izgubila.
Pa još za to ne bi ni žalila,
Što vam s' ne da mladim udavati,
I junakom mladim oženiti;
Nego evo i veće nevolje,
Još je veći zulum nametnuo:
Na noć ište mladu i devojku,
Pa devojku Arapine ljubi,
A nevestu sluge Arapove;
Obredi se sve Kosovo redom,
Davaše mu mlade i devojke,
Evo meni tužnoj redak dođe,
Da doveče idem Arapinu,
Da mu noćas, jadna, budem ljuba,
Pa ja mislim i razmišljam misli:
Mili Bože, što ću i kako ću?
Il' ću jadna u vodu skočiti,
Ili ću se mlada obesiti:
Volim, brate, izgubiti glavu,
Neg' ljubiti svoj zemlji dušmana."


Al' besedi Kraljeviću Marko:
"Draga sestro Kosovko devojko!
Ne šali se, u vodu ne skači,
Nemoj sebi smrti učiniti,
Nemoj, seko, duše ogrešiti!
Već mi kaži Arapove dvore,
Gdi su dvori Arapina crna?
Imam reči besediti s njime."
Devojka mu poče besediti;
Dragi brato, neznana delijo!
A što pitaš Arapove dvore?
Što i pitaš? Ostali mu pusti!
Može da si našao devojku,
Pak mu ideš, nosiš svadbarinu;
A možda si jedinac u majke,
Pa ćeš, brate, tamo poginuti,
Pa što će ti samorana majka?"


Marko s' maši rukom u džepove,
Te izvadi trideset dukata,
Pa i daje Kosovki devojki:
Na ti, seko, trideset dukata,
Pak ti idi svome belom dvoru,
Pak se rani, dok ti s' sreća javi:
Samo kaži Arapove dvore,
Ja ću platit' svadbarinu za te.
Zašto bi me Arap pogubio,
Kad ja imam, sestro, dosta blaga,
Mog'o b' platit' sve Kosovo ravno,
Kamo l' ne bi za se svadbarinu?"
Devojka mu poče besediti:
Nisu dvori, već šatori pusti.
Pogledajde dole niz Kosovo:
Gdi se onaj svilen barjak vije,
Onde j' šator crnog Arapina,
Oko njega zelena avlija,
Sva avlija glavam' nakićena:
Evo nema još nedelja dana,
Kako j' proklet' Arap isekao
Sedamdeset i sedam junaka,
Kosovaca tužni đuvegija;
Arap ima četrdeset slugu,
Što čuvaju stražu oko njega."
A kad Marko saslušao reči,
Krenu Šarca, ode niz Kosovo,
Dobra Šarca vrlo rasrdio,
Iz kopita živa vatra seva,
Iz nozdrva modar plamen liže;
Srdit Marko jezdi niz Kosovo,
Roni suze niz junačko lice,
A kroz suze gnjevno progovara:
"Oj davori, ti Kosovo ravno!
Šta si danas dočekalo tužno,
Posle našeg kneza čestitoga,
Da Arapi sad po tebi sude!
Ja sramote podneti ne mogu,
Ni žalosti velike trpiti,
Da Arapi taki zulum čine
I da ljube mlade i devojke.
Danas ću vas, braćo, osvetiti,
Osvetiti, ili poginuti."


Ode Marko pravo pod šatore,
Ugleda ga Arapova straža,
Pa kazuje crnu Arapinu:
"Gospodine, Arap-prekomorče!
Čudan junak jezdi niz Kosovo
Na vitezu konju šarenome,
Dobra konja vrlo rasrdio,
Iz kopita živa vatra seva,
Iz nozdrva modar plamen liže;
Oće junak na nas udariti."
Al' besedi Arapine crni:
"Deco moja, četrdeset slugu!
Ne sme junak na nas udariti,
Valjada je našao devojku,
Pa nam ide, nosi svadbarinu,
Žao mu je, što će dati blago,
Sa toga se vrlo rasrdio;
Već izid'te pred našu avliju,
Pa junaka dočekajte lepo,
Pred njime se smerno poklonite,
Pod njim dobra konja privatite,
Primite mu kolja i oružje,
Pustite ga meni pod šatore,
Neću blaga, uzeću mu glavu,
Da dobijem konja prema sebe."


Ispadoše Arapove sluge,
Da pod Markom dobra konja prime,
A kad blizu ugledaše Marka,
Ne smedoše pred Marka izići;
Beže sluge pod šator Arapu,
Pa se kriju za Arapa sluge,
Pokrivaju sablje japundžeti,
Da im Marko ne vidi sabalja.
I sam Marko u avliju uđe,
Pred šatorom odsednuo Šarca,
Svome Šarcu tako besedio:
"Odaj, Šaro, i sam po avliji,
A ja idem pod šator Arapu,
Naodi se šatoru na vrati,
Ako b' meni do nevolje bilo."
Pak se Marko pod šatore šeće,
Arap sedi, pije vino ladno,
Služi mu ga mlada i devojka;
Božju pomoć nazivao Marko:
"Božja pomoć, dragi gospodine!"
Arap njemu lepše odgovara:
"Zdrav, junače, delijo neznana!
Od' junače, da pijemo vina,
Pa mi kaži, što si mi došao."
Al' besedi Kraljeviću Marko:
"Nemam kade s tobom piti vina;
A dobro sam do tebe došao,
Vrlo dobro, bolje bit' ne može.
Ja isprosi lepotu devojku,
Ostaše mi na drumu svatovi,
Došao sam, don'o svadbarinu,
Da dam blago, da vodim devojku,
Da mi niko na puta ne stane;
Kaži meni, što je svadbarine?"
Arap lepo Marku progovara:
"Ta ti zato i odavno znadeš:
Ko s' udaje, trideset dukata;
Ko se ženi, tridest i četiri;
Ti se vidiš junak od mejdana,
Nije kvara da stotinu dadeš!"
Marko s' maši rukom u džepove,
Pred Arapa tri dukata baci:
"Veruj meni, više nemam blaga,
Već kad bi me teo pričekati,
Dok se vratim s lepotom devojkom,
Tamo će me darivati lepo,
Sve ću tebi pokloniti dare,
Tebi dare, a meni devojka."
Ciknu Arap kao zmija ljuta:
"U men', kurvo veresije nema!
Ne daš blaga, sa mnom se podsmevaš;"
Pa potrže teška buzdovana,
Te udara Kraljevića Marka,
Udari ga tri četiri puta.
Nasmeja se Kraljeviću Marko.
"Oj junače, Arapine crni!
Il' se šališ, il' od zbilje biješ?"
Ciči Arap, kao zmija ljuta:
"Ne šalim se, već od zbilje bijem."
Ali Marko poče besediti:
"A ja mislim, da se šališ, tužan;
A kad, more, ti od zbilje biješ,
I ja imam nešto buzdovana,
Da te kucnem tri četiri puta;
Koliko si mene udario,
Toliko ću tebe udariti,
Pa ćem' onda na polje izići
I iz nova mejdan započeš."
Trže Marko buzdovana svoga,
Pak udari Arapina crna:
Kako ga je lako udario,
Iskide mu iz ramena glavu!
Nasmeja se Kraljeviću Marko:
"Bože mili, na svem' tebi vala,
Kad brž' ode sa junaka glava!
Kan' da nije na njemu ni bila!"
Trže Marko sablju od pojasa,
Pak zaredi Arapove sluge,
Iseče mu četrdeset slugu,
A četiri ne kte pogubiti,
Već i Marko ostavi za pravdu,
Koj' će svakom pravo kazivati,
Kako j' bilo Arapu i Marku,
Sve s avlije poskidao glave,
Pa je glave saranio lepo,
Da j' ne kljuju orli i gavrani,
Pa avliju pustu nakitio,
Nakiti je arapskim glavama;
Arapovo blago pokupio;
A četiri sluge Arapove,
Koje nije teo pogubiti,
Opravi i' po Kosovu Marko,
Opravi i' na četiri strane,
Te telale po Kosovu sluge:
"Gdi devojka ima za udaju,
Neka traži sebi gospodara,
Nek s' udaje, dok je za mladosti;
A gdi junak ima za ženidbu,
Nek se ženi, neka ljubu traži,
Od sad više nema svadbarine,
Marko za sve svadbarinu plati."
Sve povika, malo i veliko:
"Bog da živi Kraljevića Marka,
Koji zemlju od zla izbavio,
Koji satr zemlji zulumćara;
Prosta m' bila i duša i telo!"

 

Nepoznate reči

 

Servana - naziv reke

sukobiti - sresti

delija - junak

zulum - nasilje, ugnjetavanje

Arapin - čest naziv za Turčina u našoj narodnoj pesmi

obrediti - izređati, obaviti neki posao redom

dušman (dušmanin) - neprijatelj

svadbarina - taksa, novčani iznos koji se vlastodršcu davao da odobri venčanje

đuvegija - momak za ženidbu, mladoženja

japundže - kišna kabanica, ogrtač od debelog sukna, ćebe sa dugom dlakom radi zaštite od kiše

telaliti - obavestiti, objaviti

zulumćar - nasilnik

 

Narodne pesme o Marku Kraljeviću

Marko pije uz ramazan vino - Analiza pesme

Marko Kraljević i orao - Analiza pesme

Marko Kraljević i vila - Analiza pesme

Smrt Marka Kraljevića - Analiza pesme

loading...
11 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Marko Kraljević ukida svadbarinu - Analiza pesme

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u