Marko Kraljević i vila - Analiza pesme

Marko Kraljević i vila - Epska pesma iz ciklusa pesama o Marku Kraljeviću

Tema - Pobratimstvo Marka i Miloša, sukob Marka i vile

Glavni likovi - Marko Kraljević, Miloš Obilić, vila Ravijojla

Mesto radnje - Miroč planina

Pesma Marko Kraljević i vila je nastala u vremenu kada je potlačenom srpskom narodu koji se nalazio pod turskim zulumom bio potreban junak koji bi se po snazi, pameti ili inatu uzdizao iznad ostalih i kao takav ulivao narodu nadu u srca davajući mu snagu da istraje pod turskim jarmom sa neuništivim snom o slobodi. Tako su narodni pevači stvorili mit o Marku Kraljeviću, nadčoveku ogromne snage koji se teškim buzdovanom u ruci suprotstavlja jačim i nadmoćnijim turskim velikašima. Njegova hrabrost, snaga i junaštvo su toliki veliki da mu ništa ne mogu ni vile, lepa i moćna nadprirodna bića.

U pesmama i pričama u dalekoj prošlosti vile su opisivane kao božanska bića neprikosnovene moći koje se odlikuju lepotom, sujetnošću, plahovitošću, takmičarskim duhom i velikim magijskim sposobnostima. U ovoj pesmi vila Ravijojla je sačuvala ta najstarija svojstva vila: bila je lepa, sujetna, lepo je pevala i nije mogla da dopusti da jedan običan smrtnik bude njoj u nečemu ravan, što je tipična osobina božanstava. Saznavši da Markov pobratim Miloš peva lepše od nje, postala je strašno ljubomorna i zabranila mu je pušta svoj prelepi carski glas i da se pesmom oglašava po Miroč planini. Marko Kraljević, kavgadžija i buntovnik u srcu, prkosan i željan da se suprotstavi vili i njenim pretnjama, naterao je svog pobratima da zapeva i tako izazvao njegovu nesreću, jer čim je pustio svoj glas vila je ispunila svoji pretnju i bez oklevanja ga je ustrelila u srce i glavu. Pogođen smrću svog pobratima koju je sam izazvao i ispunjen gorućom žudnjom da se osveti Marko je đeleo da se obračuna sa vilom. Nije se plašio njenih natprirodnih moći, niti očekivanog ishoda njihove borbe koja bi bila borba između običnog čoveka, smrtnika i nepobedivog božanskog bića. Po svaku cenu je želeo da zaštiti ono što predstavlja najveću srpsku svetinju, a to je pobratimstvo i ljubav prema svom pobratimu. Nestrpljiv da što pre pronađe vilu i osveti joj se tvrdoglavi Marko zatražio je pomoć od svog vernog saputnika, vidovitog konju Šarca. Davao mu je obećanja, nudio poklone, pretio, a Šarac, taj čudesni konj, brzo je pronašao vilu na Miruču i sprečio je da pobegne nebu pod oblake. Napadnuta od strane hrabrog i neustrašivog srpskog junaka i sučena sa smrću vila je molila Marka za milost zaklinjući ga u boga i svetog Jovana, a njegovo srce puno ljubavi i milosti prema bogu i srpskim svecima uslišilo je njene molbe. Iz zahvalosti za Markov milostiv čin vila je na Miroču ubrala lekovito bilje i iz mrtvih vratila njegovog pobratima Miloša, dajući mu još lepši glas i još zdravije srce junačko.

Borba između Marka i vile je borba između muškarca ogromne snage željnog osvete i lepe, sujetne žene natprirodnih moći koja je toj snazi ne može da odupre. Marko je pobedio vilu jer je bio nadahnut ljubavlju prema svom pobratimu, a veličina i snaga pobratimske ljubavi jači su od svega. Pobediti natprirodno biće nije isto kao i pobediti običnog smrtnika. Zato Markov junački podvig i veličanstvena pobeda u borbi sa vilom, daju mu epitet nadčoveka, ljudske osobe koja je po svojoj snazi i snalažljivosti ravna nepobedivom mitskom biću.

Motiv pobratimstva kojim počinje narodna pesma "Marko Kraljević i vila" je ono na čemu se datira celokupna radnja pesme čiji su nosioci hrabri srpski junaci Marko kraljević i Miloš Obilić. Reč pobratim označava važan odnos među ljudima. Pobratimi su jedan drugom po svemu ravni i jednaki, vole se i uzajamno poštuju. O emotivnoj jednakosti Marka i Miloša insistira se već u početnim stihovima pesme:

Jedan drugom belo lice ljubi
Od milošte do dva pobratima.

Iako su pobratimi i između njih vlada ravnopravnost, Marko i Miloš u ovoj pesmi nisu opevani kao junaci iste moći. Miloš je slabiji, ranjiviji i plaši se kazne vile Ravijojle, dok je Marko onaj koji zna kako se zaštititi od vile i onaj koji preuzima ulogu zaštitnika.

Vila je čuvar gore planine, čuvar granice i gospodarica onog sveta, a ulaz u taj svet strogo je zabranjen neposvećenima ljudima. Čak i kada bi im se dozvolio ulaz, oni nisu smeli ni da govore ni da se osvrću dok borave u njemu, Vrsta i težina kazne za onog ko se ne pridržava pravila uvek je bila ista: ranjavanje ili smrt. Vile su kažnjavale svako svojevoljno narušavanje granica njihovog domena i neodgovarajuće ponašanje. Samim Markovim lepim pevanjem i natpevavanjem sa vilom prekinuta su pravila, i Marko je morao biti kažnjen.

Marko spava, Miloš popijeva;
Začula ga vila Ravijojla,
Pa Milošu poče da otpeva,
Miloš peva, vila mu otpeva,
Lepše grlo u Miloša carsko,
Jeste lepše nego je u vile.
Rasrdi se vila Ravijojla,
Pak odskoči u Miroč planinu,
Zape luka i dve bele strele,
Jedna ud'ri u grlo Miloša,
Druga ud'ri u srce junačko

Borba Marka Kraljevića s vilom, koja sledi, jeste sukob sličnog sa sličnim, jer uzorit junak mora imati uzoritog protivnika. Ipak, Marko je svestan svoje ograničenosti i zato u pomoć priziva konja Šarca koji je vidoviti konj, pa stoga ima moć da vidi natprirodne pojave, On zna kako se kreće kroz planinu koja je prostor demona. Tako je, u ovoj pesmi, po svojim svojstvima Šarac ravnopravan vili, i jedino zajedno, konj i konjanik imaju moć da nadvladaju demone prirode. Da bi dosegao vilu, Šarac mora da se propne do oblaka tako što će skakati tri koplja u visinu i četiri unapred...

Vila leti po vru planine,
Šarac jezdi po sredi planine,
Ni gde vile čuti ni videti.
Kad je Šarac sagledao vilu,
Po s tri koplja u visinu skače,
Po s četiri dobre u napredak,
Brzo Šarac dostigao vilu;

U trenutku kada je vila sustignuta, ona biva surovo kažnjena. Marko na njoj iskaljuje sav svoj bes i gnev i tera je da oživi Miloša. Iskoristivši Markou ljubav prema bogu i Jovanu Krstitelju, vila ga moli za oproštaj, a kada joj Marko podari život odlazi u skupljanje lekovitog bilja. Nabravši bilje po Miroču, Ravijojla isceljuje i vaskrsava Miloša Obilća i čini ga boljim nego što je bio.

Lepše grlo u Miloša carsko,
Jeste lepše nego što je bilo,
A zdravije srce u junaku,
Baš zdravije nego što je bilo.

Miloš se tako ponovo rađa u svom novom liku majstora pevača, bolji,lepši i zdraviji, onakav kakav je kao idealni junak i opisan u svojoj društvenoj zajednici.

__________________________________

Marko Kraljević i vila - Analiza pesme

Književni rod - epika
Književna vrsta - narodna pesma Ciklusa pesama o Kraljeviću Marku

Ideja - ljubav i poštovanje između dva pobratima

Tema - sukob Marka Kraljevića i vile

Radnja pesme "Marko Kraljević i vila" je smeštena na Miroč planinu. Narodni pevač već na početku pesme uvodi motiv pobratimstva, koji je ujedno i ideja na kojoj počiva pesma:

Pojezdiše do dva pobratima
Preko krasna Miroča planine,
Ta jedno je Kraljeviću Marko,
A drugo je vojvoda Milošu.

Potom narodni pevač bliže objašnjava čitaocu koliko su oni bliski, veleći:

Jedan drugom belo lice ljubi
Od milošte do dva pobratima

Čitaocu se daje do znanja koliko je čvrsta veza između ove dvojice junaka. Potom Marko veli da je pospan, te moli svog pobratima:

A moj brate, vojvoda Milošu!
Teško me je sanak obrvao,
Pevaj, brate, te me razgovaraj!

Ali, Miloš veli da on želi da peva, ali je sinoć popio mnogo vina sa vilom Ravijojlom u planini, te mu je vila zapretila da će ga ubiti ukoliko ga bude čila da peva dok putuje kroz planinu čija je ona zaštitnica. Vila Ravijojla je čuvala i planinu, ali i bila predstavnik sveta onostranog, sveta koji nastanjuju posebna bića i u taj svet je bio zabranjen ulazak običnim ljudima. Baš iz tog razloga je vila Ravijojla u pesmi " Marko Kraljević i vila " zabranila velikom junaku, Markovom pobratimu da peva, jer je itekako bila svesna koliko je njegov glas lep.

A u toj situaciji je narodni pevač zapravo prikazao koliko se glavni likovi razlikuju. Iako su pobratimi, njihova snaga i hrabrost ipak nisu iste, te se Miloš boji upozorenja vile Ravijojle, a Marko staje u njegovu zaštitu:

Pevaj, brate, ti se ne boj vile
Dok je mene Kraljevića Marka
I mojega vidovita Šarca
I mojega šestopera zlatna.

Ćuvši reči ohrabrenja od svog pobratima, kojemu je bespogovorno verovao Miloš počinje da peva. A Marko slušajući umilni glas svog pobratima zaspa.

Ali, Miloševo pevanje je čula i vila, pa poče da se nadpevava sa njim:

Začula ga vila Ravijojla,
Pa Milošu poče da otpeva,
Miloš peva, vila mu otpeva,
Lepše grlo u Miloša carsko,
Jeste lepše nego je u vile.

Ali, ovakvo Miloševo pevanje, koje je bilo mnogo bolje od njenog je razbesnelo vilu te ona:

Pak odskoči u Miroč planinu,
Zape luka i dve bele strele,
Jedna ud'ri u grlo Miloša,
Druga ud'ri u srce junačko.

Kad je to video njegov pobratim, on pokazuje svu svoju snagu i kreće da juri vilu Ravijojlu. Zato moli svog vernog konja Šarca:

Šarca konja i grli i ljubi:
Jao Šaro, moje desno krilo!
Dostigni mi vilu Ravijojlu

Veleći mu da će ga potkovati "čistim srebrom i žeženim zlatom", te da će ga pokriti sve do kolena svilenim prekrivačem ako uspe da sustigne vilu. Ali, ukoliko Šarac ne uspe da uhvati vilu Ravijojlu:

Oba ću ti oka izvaditi,
Sve četiri noge podlomiti,
Pa ću t' ovde tako ostaviti,
Te se tuci od jele do jele
K'o ja Marko bez mog pobratima.

Ovim rečima Marko Kraljević zapravo pokazuje koliko mu je stalo do njegovog pobratima, jer je svestan da mora da uhvati vilu Ravijojlu, kako bi "zagasila rane" koje su mu načinile njene strele.

Iako je vila Ravijojla bila vrlo vešta, Šarac je bio još veštiji, te je uspeo da je sustigne. A onda je na scenu stupio Marko:

Poteže se buzdovanom Marko
Pustimice dobro neštedice,
Belu vilu međ' pleća udari,
Obori je na zemljicu čarnu,
Pak je stade biti buzdovanom

Na to ga vila Ravijojla moli, nazivajući mu Boga, a Marko je bio "milostiv na Boga, a žalostiv na srcu junačkom", pa je pustio vilu da ode u goru da nabere travke kako bi "zagasila rane" na njegovom pobratimu.

Analiza borbe u pesmi Marko Kraljević i vila je vrlo važna, jer je u njoj narodni pevač prikazao da je jača junačka hrabrost velikoga Kraljevića Marka od nadčovečanske moći vile Ravijojle. Marko je upravo na njoj iskalio sav svoj bes zbog stradanja svog pobratima. A vila Ravijojla je krajnje prepredeno iskoristila to što je Marko "milostiv na Boga", te mu veli:

Bogom brate Kraljeviću Marko!
Višnjim Bogom i svetim Jovanom

Znajući da je Marko "milostiv na Boga, a žalostiv na srcu junačkom", te da će joj sigurno poštedeti život.

Kompozicija pesme se završava epilogom. Epilog radnje pesme Marko Kraljević i vila je trenutak kada je vila Ravijojla nabrala bilje po planini i "zagasila rane na junaku". Učinivši to, ona Miloša uspeva da učini boljim no što je bio ranije:

Lepše grlo u Miloša carsko,
Jeste lepše nego što je bilo,
A zdravije srce u junaku,
Baš zdravije nego što je bilo.

Sam kraj pesme je ujedno i poenta koju vila Ravijojla iskazuje ostalim vilama, upozoravajući ih na veliko junaštvo Marka Kraljevića:

O čujete, vile drugarice?
Ne streljajte po gori junaka
Dok je glasa Kraljevića Marka
I njegova vidovita Šarca
I njegova šestopera zlatna;
Što sam jadna od njeg' pretrpila!
I jedva sam i živa ostala.

Čini se da je Ciklus pesama o Kraljeviću Marku najbogatiji stilskom figurom poznatom kao hiperbola ( termin je nastao od grčke reči, a u značenju preterivanje). Hiperbola je prisutna, na primer u stihovima:

Po tri koplja u visinu skače
Po četiri dobra unapredak

Takođe, prisutno je i poređenje, kao na primer u stihovima kada narodni pevač govori kakav glas ima Miloš Obilić, a kakav vila Ravijojla:

Lepše grlo u Miloša carsko,
Jeste lepše nego je u vile.

Likovi koji se pojavljuju u pesmi su Marko Kraljević, njegov pobratim Miloš Obilić, vila Ravijojla i Markov verni konj Šarac.

Marko Kraljević, kao glavni nosilac radnje je prikazan u punoj veličini i hrabrosti. Pun je vrlina, a na prvom mestu, odmah iza njegove hrabrosti je njegova ljubav prema pobratimu, velikom srpskom junaku, Milošu Obiliću. U trenutku kada treba da pomogne svom pobratimu, Marko je itekako svestan da sam ne može uhvatiti vilu Ravijojlu, pa traži pomoć od svog vernog konja Šarca. Marko je: hrabar, požrtvovan, srčan, svestan svojih slabosti i pored velike fizičke snage "žalostiv na srcu junačkom" i "milostiv na Boga".

Iako su pobratimi, Miloš Obilić i Marko Kraljević se razlikuju po snazi. Tako ih, barem prikazuje pesma Marko Kraljević i vila. Miloš se boji pretnji vile Ravijojle i ne želi da peva dok ide kroz planinu, ali veruje svom pobratimu da će ga zaštiti. Nakon što ga vila Ravijojla rani, te mu kasnije i vida te rane, Miloš postaje još bolji i jači nego što je bio ranije.

Vila Ravijojla je prikazana kao mitsko biće, koje čuva planinu i svet onostranog. Ali, istovremeno ona ima i osobine ljudi, što se vidi najbolje u trenutku kada se ražesti, jer Miloš Obilić bolje peva od nje, te ga surovo kažnjava. Uz sve ove osobine, vila Ravijojla je i prepredena. Znajući da je Marko Kraljević "milostiv na Boga", ona mu naziva Boga i svetog Jovana, jer zna da će joj veliki junak poštedeti život. Na samom kraju, pesme Marko Kraljević i vila, daje pouku koju je vila Ravijojla izvukla iz sukoba sa Markom Kraljevićem, a ta pouka je data u vidu njenog upozorenja drugim vilama da ne pokušavaju da ubiju niti jednog junaka koji prolazi gorom, sve dok je živ Marko Kraljević i njegov "vidoviti" Šarac.

____________________

Marko Kraljević i vila

Pojezdiše do dva pobratima
Preko krasna Miroča planine,
Ta jedno je Kraljeviću Marko,
A drugo je vojvoda Milošu;
Naporedo jezde dobre konje,
Naporedo nose koplja bojna,
Jedan drugom belo lice ljubi,
Od milošte do dva pobratima;
Pake Marko na Šarcu zadrema,
Pak besedi pobratimu svome:
"A moj brate, vojvoda Milošu!
Teško me je sanak obrvao,
Pevaj, brate, te me razgovaraj!"
Al' besedi vojvoda Milošu:
"A moj brate, Kraljeviću Marko,
Ja bi tebe, brate, popevao,
Al' sam sinoć mlogo pio vino
U planini s vilom Ravijojlom,
Pak je mene zapretila vila:
Ako mene čuje da popevam,
Oće mene ona ustreliti
I u grlo i u srce živo."

Al' besedi Kraljeviću Marko:
"Pevaj, brate, ti se ne boj vile,
Dok je mene, Kraljevića Marka,
I mojega vidovita Šarca,
I mojega šestopera zlatna."

A krasnu je pesmu započeo
Od svi naši bolji i stariji,
kako j' koji drž'o kraljevinu
Po čestitoj po Maćedoniji,
Kako sebe ima zadužbinu;
A Marku je pesma omilila,
Nasloni se sedlu na oblučje.

Marko spava, Miloš popijeva;
Začula ga vila Ravijojla,
Pa Milošu poče da otpeva;
Miloš peva, vila mu otpeva,
Lepše grlo u Miloša carsko,
Jeste lepše nego je u vile;
Rasrdi se vila Ravijojla,
Pak otskoči u Miroč planinu,
Zape luka i dve bele strele,
Jedna udr'ri u grlo Miloša,
Druga ud'ri u srce junačko.
Reče Miloš: "Jao moja majko!
Jao, brate, vila me ustreli!
A nisam li tebe besedio
Da ne pevam kroz Miroč planinu?"

A Marko se trže iza sanka,
Pa otskoči s konja šarenoga.
Dobro Šarcu kolane poteže,
Šarca konja i grli i ljubi:
"Jao, Šaro, moje desno krilo!
Dostigni mi vilu Ravijojlu,
Čistim ću te srebrom potkovati,
Čistim srebrom i žeženim zlatom,
Pokriću te svilom do kolena,
Od kolena kite do kopita;
Grivu ću ti izmešati zlatom,
A potkitit sitnijem biserom;
Ako li mi ne dostigneš vile,
Oba ću ti oka izvaditi,
Sve četiri noge podlomiti,
Pa ću t' ovde tako ostaviti,
Te se tuci od jele do jele,
K'o ja Marko bez mog pobratima."

Dovati se Šarcu na ramena,
Pak potrča kroz Miroč planinu;
Vila leti po vr'u planine,
Šarac jezdi po sredi planine,
Nigde vile čuti ni videti.

Kad je Šarac sagledao vilu,
Po s tri koplja u visinu skače,
Po s četiri dobre u napredak,
Brzo Šarac dostigao vilu;
Kad se vila vide na nevolji,
Prnu jadna nebu pod oblake;
Poteže se buzdovanom Marko
Pustimice dobro neštedice,
Belu vilu međ' pleći udari,
Obori je na zemljicu čarnu,
Pak je stade biti buzdovanom:
Prevrće je s desne na lijevu,
Pak je bije šestoperom zlatnim:
"Zašto, vilo, da te bog ubije!
Zašt' ustreli pobratima moga?
Daj ti bilje onome junaku,
Jer se nećeš nanositi glave."

Šta ga vila bogom bratimiti:
"Bogom brate, Kraljeviću Marko,
Višnjim bogom i svetim Jovanom!
Daj me puštaj u planinu živu,
Da naberem po Miroču bilja,
Da zagasim rane na junaku."
Al' je Marko milostiv na boga,
A žalostiv na srcu junačkom,
Pusti vilu u planinu živu;
Bilje bere po Miroču vila,
Bilje bere, često se odziva:
"Sad ću doći, bogom pobratime!"
Nabra vila po Miroču bilja,
I zagasi rane na junaku:
Lepše grlo u Miloša carsko,
Jeste lepše nego što je bilo,
A zdravije srce u junaku,
Baš zdravije nego što je bilo.
Ode vila u Miroč planinu,
Ode Marko s pobratimom svojim,
Otidoše Porečkoj krajini,
I Timok su vodu prebrodili
Na Bregovu, selu velikome,
Pa odoše Krajini vidinskoj.

Ali vila međ' vilama kaže:
"O, čujete vile drugarice!
Ne streljajte po gori junaka,
Dok je glasa Kraljevića Marka,
I njegova vidovita Šarca,
I njegova šestopera zlatna;
Što sam jadna od njeg' pretrpila!
I jedva sam i živa ostala."

Narodne pesme o Marku Kraljeviću

Marko pije uz ramazan vino - Analiza pesme

Marko Kraljević i orao - Analiza pesme

Marko Kraljević ukida svadbarinu - Analiza pesme

Smrt Marka Kraljevića - Analiza pesme