Branko Ćopić - Priče ispod zmajevih krila

Vrsta dela - bajka
Mesto radnje - u zemlji bajki
Vreme radnje - nekada davno

Branko Ćopić, jedan od najdražih autora mnogoj djeci, iznova oduševljava snagom svoje mašte, koju vješto upreže u službu mnoštva šarolikih likova, iznova nam dokazujući svoj pripovjedački genij. Vješto personificirajući životinje i prirodne pojave, pisac balansira na granici realnog i izmaštanog, uvodeći čitatelja u neobični svijet svojih junaka te ih tako uči da zavole književnost od malih nogu. Njegove priče prilagođene su djeci svih uzrasta, nudeći pouke koje će mnogi nositi kroz cijeli život. Živopisni likovi poput mačka Toše i psa Šarova koje pisac koristi kao glavne likove u više pripovijetki, uče nas junaštvu i snazi prijateljstva između likova koji bi u prirodi trebali biti neprijatelji. Kreja, Veliki Dim i Gavran pokazatelji su osobina s kojima se ne bi trebali poistovjećivati. To su, primjerice, samohvala, pretjerano samopouzdanje i omalovažavanje drugih. Posebno se ističe važnost obrazovanja koje je naglašeno u više pripovijetki iz ove zbirke (Nasamareni vodeni Đavo, Žuća i račundžija, Hrabri Mita i drekavac iz rita, Hvalisavac i pesnik).

Nećeš mi verovati

Predstavlja uvod u čitavu knjigu. Čovek govori kako ima zmaja i kad želi da ga vidi, on ga samo dozove. Tada mu veže ispod krila jednu staru korpu za ugalj i zmaj se vine u visine, a čovek posmatra sve što se na njoj dešava i zapisuje to u svoju svesku. Na kraju iz tog nastane ova knjiga.

Čudnovati svetski putnik

Bio jednom jedan dečko poznat pod imenom "Zimski leptir" koji je želeo da čestita svom dedi stoti rođendan, te je u poštansko sanduče ubacio pismo na kome je pisalo "za mog dedu". Poštar je sutradan uzeo pismo i pomislio da je to za njegovog dedu, te je rekao poštaru da odnese pismo u obližnju varoš gde je živeo njegov deda. Kada je stigao u varoš, šofer je pročitao pismo i pomisli da je to za njegovog dedu. Dao je pismo nekom dečaku koji je putovao za Ulcinj. Kada je tamo stigao otrčao je na plažu i pismo mu je ispalo iz džepa. Tamo su ga našli dečak i devojčica i počeli da se svađaju oko njega. Zatim je naišlo neko momče koje je uzelo pismo i dalo ga nekom slikaru da odnese njegovom dedi u Veneciju. Ali slikar je pismo izgubio izlazeći iz parobroda u Veneciji. Tamo ga je našao dečak koji ga je predao kapetanu da ga odnese na Severni pol. Kada su stigli tamo kapetan je pismo dao mornaru i rekao mu da pronađe dedu. Mornar je naišao na nekog čoveka koji mu je rekao da je deda na Južnom polu. Tada su se mornar i čovek počeli kartati. Čovek je izgubio sve te je odlučio da ode na Južni pol. Pošao je preko Amerike i u Brazilu su ga napali neki ljudi i počeo je da beži sve do Argentine. Usput je izgubio pismo. Pismo je pronašao neki dečak koji je bio iz Dalmacije, te je dao mornaru da ga odnese za Jugoslaviju. Međutim, mornarov brod je počeo da tone i on je pismo stavio u bocu i bacio u more. Bocu je progutala ajkula, a ajkulu su ulovili neki mornari. Kada su je rasporili, jedan mornar je pročitao da na pismu piše "za mog brata" te je dao nekom vojniku da ga odnese. Ali, taj vojnik je morao da otputuje za Indiju. Tamo je pismo završilo ispred jugoslovenske ambasade i poslato po kuriru nazad za Beograd. Kuriru je pismo izletelo kroz prozor voza i završilo kod dede dečaka "Zimskog leptira" kome je bilo i namenjeno.

Doživljaji čiča Zimonje

Čiča Zimonja pričao je preko telefona sa vetrom Severcem raspitujući se o tome da li stiže Proleće. Svake godine čiča Zimonja donosi sneg na krovove kuća i štipka đake za uši, ali čim sunce ojača čiča se uznemiri. Tako je i sad. Severac mu govori da je čuo kako neki vojnik peva pesmu o lasti i da je video dečaka kako nosi visibabu. Sutradan Severac i čiča Zimonja odoše na vrh planine i napisaše objavu da je Proleću i Jugu u čijoj je pratnji Sunce zabranjen pristup. Ali, Sunce je bilo prvo koje je pročitalo ovu objavu i otopilo sneg. Kada su Severac i čiča Zimonja odjurili na mesto gde je bila obala zatekli su jezero i novi oglas na kome piše da sva deca moraju da se igraju i da je zabranjeno nošenje kaputa. I tako su te godine otišli u Sibir, gde su im ukrali kapute, a sledeće u Norvešku jer tamo ništa ne kradu.

Doživljaji jednog čvorka

Upita jednog dana čvorak vrapca zašto ovde nema grožđa, a vrabac mu odgovara da nikad nije video grožđe. Utom se javi vrana i odgovori da je grožđe u prošlosti, a da je prošlost iza njih. Međutim, iza njih je bio samo seoski put i jedan vo. Čvorak odlete do vola i upitaga gde je prošlost. Vo mu reče da je tamo negde blizu štale. Čvorak odlete do tamo i spusti se na granu jednog hrasta. Hrast mu reče da je prošlost gore, na tvrđavi, jer on je tamo nekad bio samo mali žir koga je jedan dečak doneo tu, dole. Čvorak ga upita šte se desilo sa dečakom. Hrast mu ispriča priču kako je dečak porastao i da se hrabro borio protiv Kara-Mustafe koji je želeo da osvoji njegov zamak, ali je na kraju bio ubijen. Posle toga čvorak odlete na tvrđavu i tamo vide jednog istoričara. Zajedno sa njim ode na fakultet da sluša predavanja o prošlosti. A vrabac i dalje čeka svog prijatelja čvorka da mu kaže gde je prošlost.

Šarov u zemlji bajki

Zemlja bajki nalazi se na kraju sveta i još pola sata dalje, u njoj se nalazi pseće selo u kojem Šarov sada živi. A kako je Šarov došao do te zemlje? Otkrićemo sada. Jednog dana u zemlji Buji-Baji skupilo se mnogo ljudi koji se se pretvarali da su bolesni da ne bi morali da rade. Dok su oni tako sedeli i tražili milostinju došla je straža. Uhapsili su vlasnika psa Šarova, a samom Šarovu naredili da beži što dalje od varoši. Šarov je tako išao dok nije stigao na deveto brdo. Tamo je odlučio da potraži čarobno pseće selo. Išao je tako danju i noću dok nije stigao u neku nepoznatu zemlju i video veliki stub sa tablom na kome su pisala sva pravila Zemlje bajki. Šarov uđe u Zemlju bajki i prvo stiže do zečijeg sela ispred koga se nalazila tabla sa slikom psa kako človi pred zecom. Šarov pobeže odatle i dođe do mačijeg sela, a kad tamo pas koji je vezan za rep. Šarov pobeže i odatle i dođe do psećeg sela. Tamo su mu sudili o njegovim dobrim i lošim delima. Dobra dela su prevagnula, a Šarov je ostao u čarobnoj psećoj zemlji.

Strašni zmaj

Bio jednom jedan zmaj koji je živeo na planini Grmeča. Njegov posao je bio da plaši drvoseče, ali nažalost niko se nije uplašio kad bi se on pojavio. Zato je odlučio da krene na put. Došao je tako do pruge i ubrzo začuo voz, uplašio se i pobegao. Išao je zato kroz kukuruze dok nije naišao na aerodrom i video avione. Pomslio je da su to neke ptice i odlučio da se trka sa njima, ali kada je avion poleteo zmaj se uplašio. Zatim je sreo strašilo koje mu je reklo da su ljudi sada moćniji od zmajeva. Kad je palo veče zmaj je otišao do jedne kolibe gde su bila dva dečaka, jedan dečak je rekao da će ga poderati. Zmaj se uplašio i odleteo. Odlučio je da traži posao te je otišao do jednog crkvenjaka, a ovaj ga je uputio do babe-Klepetuše. Baba mu je naredila da očisti dvorište, ali on je sve oduvao, pa je i odatle morao da beži. Pokušao je da nađe još mnogo poslova, ali nijedan nije bio uspešan. Sada zmaj živi daleko, daleko na kraju sveta u zemlji priča.

Nasamareni vodeni đavo

Pričaju čiča Dinjar i mladi inženjer Kosta o vodenom đavolu. Čiča Dinjar ubeđuje mladog inženjera da vodeni đavo postoji i da on ruši vodenice, čupa drveće i ruši drveni most. Na to mu mladi Kosta odgovara da je on inženjer koji lovi vodene đavole. Čiča ga je zaprepašćeno gledao i poče ga moliti da mu pokaže kako to radi. Inženjer je prvo merio i zapisivao nešto, a onda u klanac dođe veliki broj radnika koji počeše da prave puteve, betoniraju obalu i podižu ogromnu branu preko čitave reke. Čiča ga upita šta je to, a inženjer mu odgovori da je to hidrocentrala u kojoj se nalaze vrteške i točkovi koji će nasamariti đavola. Onog dana kada je hidrocentrala otvorena čiča je bio srećan i smejao se nasamarenom đavolu.

Učitelj, razbojnik i ptica

Iza velike šume nalazila se škola gde predaje jedan dobar učitelj svojim mališanima. Jedan mališan postao je prodavac duvana, drugi čuveni istraživač, treči ministar, a četvrti razbojnik. Jednog dana kod dobrog učitelja došao je pticolovac i požali se na dečaka razbojnika. Učitelj je odlučio da ga potraži i vrati nazad u školu. Kada je došao do pećine u kojoj je živeo, razbojnik je postiđeno rekao da ga je učitelj naučio da se ptice ne smeju loviti i pristao je da se vrati nazad u školu. Deca u školi su ga prihvatila kao svog druga, a razbojnik je naučio da koristi svoje igračke (olovne kuglice, sekiru i kuburu) tako što će pomagati deci. Jednog školskog dana ponovo je došao onaj isti pticolovac, razbojnik je počeo da ga juri, ali ovaj je nestao. Na kraju školske godine razbojnik je pošao u potragu za pticolovcem i posle toga niko ga više nije video.

Mesečev gost

Ovo je pričao o dečaku Vučiću koji je čitavu noć proveo sa Mesecom. Dečak je ostao bez roditelja i sada je živeo sa čobaninom Bajom. Jedne večeri seti se da mu je sutra deseti rođendan, pa je seo isped praga kolibe i posmatrao zvezde, kad se odjednom pojavio Mesec. Zbog njegovog rođendana obasjao je čitavu šumu i probudi veverice i zečeve da mu donesu poklon. Veverice su donele mnogo lešnika, a zečevi pošto su pojeli sav kupus, igrali su i pevali za dečaka. Probudio se ovčarski pas Žuća, a zečevi su uplašeno pobegli. I zvezde su pripremile poklon za dečaka, održale su utakmicu u klizanju. Jedan mali oblak hteo je da stvori grmljavinu, ali u tome nije uspeo. Ujutro dečak je od čobanina dobio malo čupavo meče.

Brko i Šmrko

Pošli u rat dva druga, Brko i Šmrko. Šmrko je bio sujeveran te je otišao kod vračara i zamolio ga da mu napravi amajliju koja će ga štititi od svih bolesti i metaka. Zatim je otišao kod Brke i upitao njega šta on ima da ga štiti. On mu je pokazao svoju pletenu kapu koju je njegova majka isplela i utkala u nju ljubav i savete. Kada su došli do rovova i kada su ih protivnički vojnici napali Šmrka je pobegao, a Brka je ostao da brani otadžbinu. Bio je ranjen, ali je ostao i borio se. Sledećeg jutra bolničari su ga našli i odveli u bolnicu. Tamo im je Brka ispričao o čudnovatoj moći kape. A što se tiče Šmrke, on se i dalje krije u nekoj pećini.

Branko Ćopić - Priče ispod zmajevih krila - verzija 1

___________________________________

Branko Ćopić je rođen 1915. godine u Podgrmeču u selu Hasani nadomak Bosanske Krupe. Osnovnu školu zavrsava u rodnom selu nakon čega upusuje nižu realnu gimnaziju u Bihaću. Knjiga Magareće godine nastala je po sjećanju na vrijeme provedeno u "Prosvjetinom" internatu u Bihaću, takozvanom  konviktu. četriri godine koje je tu proveo pisac opisuje kao jedan od najljepših dijelova svog života. Nakon niže gimanzije upisuje učiteljsku školu u Banjoj Luci u klasi prof. Vlade Milosevića kod kojeg je i polagao prijemni ispit iz jezika i muzičke kulture.

Učiteljsku školu u Banjoj Luci Branko Ćopić nije završio. Izbačen je iz škole u četvrtom razredu zbog čitanja napredne literature. Nakon toga upisuje je se u Učiteljsku školu u Sarajevu iz koje je, takođe, izbačen. Iz Sarajeva se vraća u Banja Luku, ali školu je, ipak, završio u Karlovcu gdje je prabačen uz pomoć nekih profesora. Po završetku učiteljske škole Branko Ćopić odlazi u Beograd, upisuje i završava Filozofski fakultet. Za vrijeme studiranja s vremena na vrijeme objavljivao je priče u "Politici", posebno kada je urednik bio Žika Miličević.

Drugi svjetski rat zatekao ga je na odsluženju vojnog roka u Mariboru u bivšoj vojsci Kraljevine Jugoslavije. Tu je doživio raspad vojske i države, ali se već na samom početku povezao s narodnooslodilačkim pokretom i od samog početka do kraja rata i oslobođenja bio pripadnik partizanskih jedinica pod Titovom vođstvom. Cijelo vrijeme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, takođe veoma poznatim književnikom, Skenderom Kulenovićem.

Drugi svjetski rat podstiče ga da napiše romane Prolom, Gluvi barut, Ne tuguj bronzana stražo i Osma ofanziva, zatim pripovjetke Rosa na bajonetima, Surova škola, Ljubav i smrt, "Doživljaji Nikoletine Bursaća, Gorki med, Sveti magarac, Ljudi s repom i zbike pjesama Ognjeno rađanje domovine i Ratnikovo proljeće. Napisao je i romane za djecu Orlovi rano lete, Slavno vojevanje i Bitka u zlatnoj dolini (poznati su kao Pionirska trilogija) i Magareće godine, zbirke priča Priče partizanke, Vratolomne priče, Priče ispod zmajevih krila i Doživljaje mačka Toše, zbirke pjesama Čarobna šuma, Armija odbrana tvoja, Partizanske tužne bajke, Večernje priče, Djeda Trišin mlin i Nestašni dječaci.

Čopić je pisao i scenarije za pozorište i film. Poznat je po komediji Doživljaji Vuka Bubala i komadu za djecu Udarnici i scenrijima za ratne filomove Živjeće ovaj narod i Major Bauk. Djela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, njemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski i mađarski jezik.

Cijeli radni i životni vijek nakon drugog svjetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je vrlo često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Mnogi su za njega govorili da je najveći dječiji pisac svih vremena rođen na prostorima bivše Jugoslavije.

Iako je pripadao narodnooslobodilačkom pokretu Branko Ćopić je, kao čovjek velikog obrazovanja, bistra uma, osjećaja za pravdu i pravednost i kritičkog posmatranja stvarnosti koja ga je okruživala veoma rano počeo da iznosi sopstvena mišljenja o nekim pojavama. Radio je to ili otvoreno ili u literaturi kao pisac. Kao jedno od najpoznatijih djela bila je Jeretička priča zbog koje je kasnije trpio velike udare tadašnje komunističke partije na vlasti i državnih organa, pa i od samih kolega. Takvih progona je bilo mnogo, pa je književni istoričar Ratko Peković to sabrao u knjigu Sudanije Branku Ćopiću iz koje se vidi na kakve je sve probleme Ćopić nailazio u svom književnom i političkom životu.

Pretpostavlja se da su ti progoni i glavni razlog samoubistva koji je Branko Ćopić izvršio skočivši s jednog mosta preko rijeke Save 1984. godine. Od tada se taj most zove Brankov most, a ulica koja vodi do njega Brankova ulica.

Veliki Ćopićevi književni učitelji bili su, kako je sam govorio: Petar Kočić, Ivo Andrić, Ivan Cankar, Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Miroslav Krleža - ali i Milovan Glišić, Janko Veselinović i Radoje Domanović, a od stranih pisaca: Servantes, Pirandelo, Gogolj, Gorki, Čehov, Babelj, Zoščenko...

Oženio se 28. juna 1951. godine doktorkom Bogdankom Ilić. Šaleći se, često je govorio da je i on stradao na Vidovdan, kada su izginuli i svi kosovski junaci.

Branko Ćopić - Bašta sljezove boje

Branko Ćopić - Bašta sljezove boje - Interpretacija

Branko Ćopić - Doživljaji Nikoletine Bursaća

Branko Ćopić - Jeretička priča

Branko Ćopić - Ježeva kućica

Branko Ćopić - Magareće godine

Branko Ćopić - Orlovi rano lete

Branko Ćopić - Pohod na Mjesec

Branko Ćopić - U svijetu medvjeda i leptirova

Branko Ćopić - Zatočenik