Branko Ćopić - Orlovi rano lete lektira

Branko Ćopić - Orlovi rano lete

Branko Ćopić - Orlovi rano lete

 

Roman počinje opisom Prokinog gaja, pošto se na toj sceni zbiva najveći deo radnje. "Zapuštena, gusta i prilično velika šuma, na sat hoda od podnožja planine" sa obiljem "zapuštenih krošanja".Uz to, tu je i grob hajduka Jovančeta, na samoj ivici gaja. Tepsija, zaravan u Prokinom gaju, mesto je gde su deca najčešće boravila.

 

Zaplet nastaje kad početkom te školske godine u selo Lipovo stigne novi učitelj, "zloćud stariji čovek", pijanac, nevaspitan, mrk, zlovoljan, svadljiv, koji je po kazni iz grada premešten u selo. Imao je nos crven kao paprika, a obraze podbule - sve od rakije. Đaci su bili uplašeni i zažalili su za dobrom, leptirastom plavom učiteljicom Lanom. S tim se nikako nije mogao pomiriti Stric, najviši đak u razredu, te je za učitelja smislio originalan nadimak: gospodin Paprika. Ova vest iz zadnjih redova širila se po poznatom sistemu "javi dalje" i kad je stigla do polovine učionice, učitelj je primetio šaputanje i dreknu:

 

- Šta vi tu šapućete, a?
Preplašenom đaku, kod kojeg se zaustavio , same izleteše reči:
- Molim, gospodine Paprika, kažu da se vi zovete gospodin Paprika.

 

Naravno, učitelj je besno tražio da se javi "kum", Jovanče je hrabro preuzeo odgovornost na sebe, a Stric je dobio zadatak da nađe prut. Da ne bi dobio batine, Jovanče iskače kroz prozor i tu nastaje opšta trka za njim uz šalu i smeh. U nastavku pisac nas postupno "upoznaje" sa dečacima članovima "hajdučke družine" koja se "odmetnula" zbog zuluma njihovog učitelja Paprike. Družina se postepeno uvećava: prvo Jovanče, zatim Stric, pa Đoko Potrk, Lazar Mačak...

 

Članovi družine polažu zakletvu na grobu hajduka Jovančeta, čukundede njihovog vođe Jovančeta. Uređuju logor na Tepsiji. Grade kolibu za družinu i kućicu za kuju Žuju i ognjište za vatru. Dok  ostala deca, koja nisu dobila batine,  idu u školu, družina boravi u logoru, a kad đaci pođu kući i družina "hajduka" se zajedno sa njima vraća. Dakako, ova tajna nije mogla ostati za dugo. Logor je prvo "otkrila" devojčica Lunja, koja posle silnih rasprava sa dečacima postaje član družine. Lukavi poljar Lijan krene da uhodi hajduke kad su roditelji ovih dečaka saznali da im sinovi, umesto u školu, idu negde u šumu. Ovaj deo romana kipi od komičnih situacija kao što je i ona kad poljar Lijan nabasa na tajnu Žujinu kuću i upadne u jamu, ili scena kad roditelji opkole skrovište sa svih strana. Dečaci su se branili bacanjem kromira na napadače. Na kraju su ipak savladani, ali u njihovu odbranu staje Nikoletina Bursać, seoska delija, i spasava ih od kazne.

 

Na uporno navaljivanje seljaka, učitelja Papriku povukoše iz njihove škole, a u selo se ponovo vrati učiteljica Lana. Tako je okončana hajdučija i svi dočekaše zimu u školi. Evropom je besneo rat. Družina čeka proleće. Tu se završava prvi deo romana.

 

Drugi deo romana počinje vešću koju je učiteljica Lana saopštila učenicima. Otpočeo je rat. Beograd je bombardovan. Zaštitnik dečije družine Nikoletina Bursać odlazi u rat. "Toga trenutka prestalo je ono pravo,bezbrižno djetinjstvo đačkog harambaše Jovančeta. Nastalo je jedno drugo djetinjstvo, oprljeno mrazom rata, dječaštvo buntovnika, nekadašnjeg vođe odmetnika iz Prokinog gaja". Okupatorska vlast ("ustaše") oduzimali su seljacima oružje, vojničku opremu, pljačkali žito i stoku, premlaćivali i mučili ljude, palili kuće, ubijali nejač. Stara družina dečaka se aktivirala. Zadatak im je bio da motre i obaveštavaju seljane o približavanju ustaša selu. Tako su Jovanče i Stric upozorili Nikoletinu da njegovoj kući idu ustaše i tako mu pomogli da se na vreme sakrije. Paljenjem vatri, odnosno, dimnim signalima sa obližnjih uzvišenja Lisine i Golog brda, kao i kurirskim načinom obaveštavanja, upozoravali su seljane na dolazak neprijatelja. Stric se jednom izložio smrtnoj opasnosti. Ustaše su na njega pripucale, ali je stradao samo njegov šešir. Jovanče i Mačak spasili su opkoljene Lanu, Nikoletinu i Lijana, pokazavši im put do pećine. U njoj su u toku NOB-a partizani čuvali zaplenjeno oružje i municiju. Čitava Jovančetova četa prošla je kurirski kurs. Prokin gaj postaje partizanska radionica.

 

Roman se završava podatkom da u rat odlazi Jovančetova družina.


Neka bude onako kako ste se dogovorili na poslednjem sastanku u Gaju: oni koji ostanu živi sastaće se opet jednog dana u Prokinom gaju, naložiće vatru u logoru Tepsija i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili...

 

Književni rod: epika


Književna vrsta: roman


Mesto radnje: Bosanska krajina, selo LIPOVO


Vreme radnje: Pred početak Drugog svetskog rata i za vreme okupacije (jesen 1940. i proleće 1941.)


Glavni likovi: Jovanče, Stric, Nikolica, Đoko Potrk, Lazar Mačak i Lunja.


Sporedni likovi: Poljar Lijan, učiteljica, učitelj i Nikoletina Bursać


Tema: Kako je proticalo nemirno i burno dečaštvo Jovančetove družine


Ideja (poruka): Poruka je u naslovu romana. Orao i soko u narodnoj poeziji simboli su slobode i hrabrosti. Za ove dečake rekli bismo pre da su orlići, ali u teškim iskušenjima oni su raširili svoja krila  i počeli rano, nego što se očekivalo, da lete, to jest, postali su pravi orlovi. Prerano suočavanje sa surovošću i nepravdom; još nedozreli (dečaci) morali su boriti se za opstanak i slobodu, ili što bi Njegoš rekao: - Mlado žito, navijaj klasove, pređe roka došla ti je žnjetva.

 

Glavni likovi:

Junaci ovog romana učenici su četvrtog razreda osnovne škole, osim Nikolice Jovanče:

Harambaša hajdučke družine je postao jer je bio najcenjeniji i najodlučniji od svih dečaka. Pisac za njega veli: Dječak je od starijih čuo tek ponešto o pravdi, ali sluti da je dobro i pravedno to što je pokušao da zaštiti Strica. To ga ispunjava čudnom snagom i radošću i daje mu odvažnost da sam krene u dubinu puste šume" da bi izabrao mesto za hajdučki logor. Bistrouman je, procenjuje stvari pametno, a prema svima iz svoje družine odnosi se brižno i privrženo. On je i snaga i "mozak" hajdučke družine. Dečaci u njega imaju veliko poverenje, omiljen je i poštovan.

 

Stric njegovo pravo ime bilo je Stevo, ali su ga u razredu zvali Stric jer je bio najviši. Bio je siroče bez oca i majke. Dosetkom je reagovao na mane učitelja. U romanu najviše komike ima kad je na sceni Stric, ali imao je i jednu slabu tačku prema devojčici Lunji, za koju su svi znali, pa su ga zadirkivali, a on bi pri pomenu njenog imena uvek pocrveneo i zbunio se. Bio je neustrašiv što je i dokazao kad je sam prespavao noć u šumi. Ume da razgovara sa životinjama.

 

Lunja to je razdragana devojčica, koja, gde god da dođe, donosi neku radost i toplinu. Ona se, makar i nedovoljno svesno, bori za ravnopravnost između dečaka i devojčica i u tome na najbolji način pokazuje da je u mnogo čemu iznad dečaka (na primer u hrabrosti: setimo se scene u tajanstvenoj pećini, ili kad otkriva diverzante). Nju pisac ovako slika: Lunja je bila tiha ćutljiva desetogodišnja djevojčica, velikih mirnih očiju. Stričeva prva komšinica. Uvek je ćutke i nepozvano išla za dječacima, posmatrala šta rade i kako se igraju, pronalazila ih je u ribarenju oko rijeke, u krađi lubenica, u potrazi za ptičijim gnijezdima. Vikali su na nju, prijetili joj čak i kamenjem, ali tiha radoznala djevojčica sklonila bi se samo za kratko vrijeme i tek je dječaci smetnu sa uma, a ona već viri iza nekog žbuna ili šuškajući izlazi iza visokog kukuruza... Ona je Stricu uvijek za petama... krpi dječacima košulje, čarape, kape, prišiva dugmad, brine o svenu.

 

Đoko Potrk tako su ga zvali jer je trkom dolazio u školu i vraćao se kući, potrkivao je i onda kad na tablu izlazi. U družini je bio zadužen za sklapanje stihova:


Naš učitelj baš je slika,
nos mu crven ko paprika..
Ovdje živi hrabra četa
harambaše Jovančeta.

 

Nik Ćulibrk, zvani Amerikanac otac mu je dugo radio u Americi, pa je povremeno u razgovoru koristio engleske reči: halo, bojsovi i sl. Nosio je plave pantalone i kaubojski šešir.

 

Nikolica najmlađi u družini, učenik prvog razreda. Bio je svojeglav i ljut, crn kao Arapin. Prepoznatljiv je u romanu po tome što je uvek sa sobom vodio kuju Žuju, zbog toga su ga zvali Nikolica sa prikolicom.

 

Ivan Popović Vanjka njegov otac je bio za vreme 1. svetskog rata zarobljen u Rusiji i tamo se oženio Ruskinjom. Plavokos je i krupan da su ga svi zvali Vanjka Široki.

 

Poljar Lijan - krivonog čičica lisičijeg lica i lukavog pogleda. Uvek je "mućkao bocu s rakijom i potezao iz nje". Ume da se pretvara i da se ulaguje; seoskom knezu se obraća sa kneže-viteže. Njegov zadatak je bio da luta selom "na krivim hodaljkama i da juri decu s tuđih voćnjaka i vinograda i da im brani da love ribu... Boreći se večito sa decom, nije čudo što je i sam podetinjio; upuštao se u prava dečija lukavstva, smicalice i doskočice. Međutim, nije bio zločest, niti surov prema deci. Naprotiv, mnogo je voleo decu i najčešće im "gledao kroz prste" kad bi ih uhvatio u šteti. Pisac za njega veli: - Umije taj da vreba... kao pravi osnovac, da se provlači kroz plot, krije se tako vešto kao da igra žmure, a po potrebi će se i na drvo uspuzati... Domišljat i sam je krao voće, lubenice i krastavce, a onda je po selu dizao dreku i "tražio lopove".

 

Nikoletina Bursać to je momak neobično jak koji se zaštitnički odnosi prema  svoj seoskoj deci. (Na primer, kada spasava decu - hajduke od fizičkih kazni njihovih roditelja posle hvatanja u njihovom logoru. Bio je nežan i osećajan, popustljiv prema dečijim nestašlucima. Među privim je otišao u borbu kad je neprijatelj napao domovinu. Ovom junaku Ćopić je posvetio zbirku pripovedaka Nikoletina Bursać. Neke ste već čitali Surovo srce, Mitraljezac golubijeg srca.

 

Učitelj, bio je "zloćud stariji čovjek koga su po kazni, zbog pijanstva, premjestili u selo iz obližnje varošice". Imao je poveći crven nos kao paprika i podbule obraze od pijanstva. Vrebao je svaku priliku da, i bez ikakvog razloga, tuče decu i da vreči kao jarac. Poslije onog Lunjinog navaljivanja da dobije batine i njezinog neočekivanog bjekstva kroz prozor, učitelj Paprika se sasvim prozlio. Upadao je u razred ljut i mamuran, podozrivo gledao primerne đake, zlurado se smeškao, razgoropadio bi se i sve đake redom tukao govoreći: - Baš mi je škola za vas divljake seoske! Za vas je šuma i koze, a ne knjiga.

 

Razgovor o romanu

- Kako počinje roman?
Opisom Prokinog gaja.


- Kako je izgledao Prokin gaj?
Mračna, zapuštena šuma u koju se ulazilo sa strahom.


- Zašto?
Verovalo se da u toj šumi živi drekavac.


- Po čemu je Prokin gaj bio značajan za decu iz sela Lipova?
Tu se nalazila zaravan zvana Tepsija gde su se deca okupljala i grob hajduka Jovančeta, čukundede dečaka Jovančeta, gde su mali hajduci polagali zakletvu.


- Kako i kad počinje zaplet (sukob)?
Kad u selo Lipovo, umesto lepršave učiteljice Lane, dođe namrgođeni učitelj, stariji čovek koga su zbog pijanstva po kazni iz grada poslali u selo.


- Ko se od učenika najteže mirio sa ovom promenom?
Stric, najviši učenik u razredu.

 

- Šta on čini da vrati učiteljicu?
Moli se neobičnim svecima!


- Je li pomoglo?
Nije, kad je otvorio oči, opet je video antipatičnog učitelja.


- Šta je zbog toga Stric smislio?
Smislio je originalan nadimak za učitelja.


- Po čemu je značajan čas geografije (zemljopisa)?
Na učiteljevo pitanje: "Gdje se uliva Dunav?", Stric prvo odgovori; "U Jadransko more", zatim kaže da se ne ne uliva nigde, nego da ponire kao onaj potočić u Prokinom gaju.


- Ko šapuće Stricu da se Dunav uliva u Crno more?
Devojčica Lunja, Stričeva susetka.


- Šta čini učitelj kad čuje šaputanje?
Šeta besno s prutom kojim je maločas istukao Strica - traži krivca.


- Šta usput nađe?
Crtež - karikaturu i prepoznavši sebe, ljutito pita: - Ko je ovo na škrabao?


- Šta je tom prilikom jednom zbunjenom i uplašenom učeniku nehotice izletelo iz usta?
Molim, gospodine Paprika.

 

- Ko preuzima krivicu na sebe za crtež?
Odvažni i hrabri Jovanče.


- Šta se onda dogodilo?
Učitelj izbacuje Nikolicu s prikolicom van, a tad ga napadne kuja Žuja. Nakon toga, da ne bi dobio batine, Jovanče iskače kroz prozor, a učitelj šalje sve đake da ga uhvate.


- Ko se s decom u šljiviku bori?
Poljar Lijan.


- Ko se pridružuje Jovančetu u odmetništvu?
Stric, Nikolica s prikolicom, Vanjka Široki, Đoko Potrk i Nik Ćulibrk.


- Zašto se nova družina okupila na grobu hajduka Jovančeta?
Da polože zakletvu da neće odati tajnu okupljanja i izaberu harambašu.


- Koga su dečaci izabrali i zašto?
Svog druga Jovančeta, čukununuka hajduka Jovančeta, jer je bio među njima najhrabriji.

 

- Čime je dečak Jovanče stekao poverenje drugova?
Sam je pošao u dubinu šume da bi izabrao mesto za logor; prema svima iz družine odnosi se brižno i privrženo.


- Šta dečaci rade posle zakletve?
Popravljaju krov na starom mlinu kako bi imali sigurno sklonište, i grade kućicu za kuju Žuju.


- Ko je prvi otkrio njihovo sklonište?
Devojčica Lunja, a potom i lukavi poljar Lijan.


- Tom prilikom Lijan je imao malu nezgodu, koju?
Upao je u maskiranu jamu kod Žujine kućice.


- Kakva je Žujina uloga bila?
Da lavežom upozori družinu na dolazak neželjenih posetilaca.


- Šta čine roditelji kad saznaju da im deca, umesto u školu, idu u šumu.
Organizuju poteru.


- Šta je vrhunac radnje u prvom delu romana?
Smešna borba između roditelja i "odmetnika".


- Kako su se branili mali hajduci?
Gađali su svoje starije krompirima.

 

- Na kraju su roditelji pohvatali svoje sinove, ko decu spasava da ne dobiju težu kaznu?
Nikoletina Bursać, seoska delija.


- Šta se dogodilo u školi, pa su deca mirno provela zimu?
Na zahtev meštana proteran je namćorasti učitelj, a vraćena učiteljica Lana.


- Kojim značajnim događajem počinje drugi deo romana?
Učiteljica Lana čita vest o bombardovanju Beograda, počeo je Drugi svetski rat.


- Rat stiže i u selo Lipovo, pa se družina ponovo sastaje; koja im je sada bila uloga?

Sa obližnje visoravni iznad sela družina je paleći vatre - dimnim signalima obaveštavala meštane o dolasku neprijateljskih vojnika.


- Čemu služi pećina što su je kraj potoka otkrili dečaci?
Pretvorena je u partizansku radionicu gde je čuvano naoružanje oteto od neprijatelja.

 

- Šta se na kraju dogodilo sa Jovančetovom družinom?
Svi odlaze u rat uz obećanje da se po njegovom završetku preživeli sastanu u Prokinom gaju i da pričaju o onima koji se nisu vratili.

 

Stilske figure

U ovom delu Ćopić vrlo često koristi veoma uspela poređenja: nos crven kao paprika; vreči kao jarac, vreba kao pravi osnovac, itd. U opisu dominiraju neobični epiteti i metafore: zloćud, stariji čovek; nevaspitan, mrk, zlovoljan, svadljiv, krivonog lukavog pogleda, na krivim hodaljkama. Epiteti su podvučeni, a poslednji primer uz epitet ima i metaforu. Da se podsetimo: metafora je (najprostije rečeno) skraćeno poređenje - umesto da kaže noge su mu kao krive hodaljke, pesnik veli: krive hodaljke; epitet je najčešće pridev uz imenicu kojoj određuje neku bitnu osobinu, ali - može biti i imenica uz imenicu kolor televizor, internet kafe), ili prilog uz glagol: nečujno se prikradati itd.

 

Kritički osvrt

Ćopićev roman "Orlovi rano lete" ima dva dela. U prvom - dati su događaji na početku nove školske godine i neuporedivo je bolji od drugog  koji govori o prvim danima okupacije. Pre svega, jer se Ćopić drži onog što najbolje ume: da sa nekoliko poteza naslika komičnu situaciju tako realno kao da ste je i sami doživeli, pa se po umeću može meriti sa velikanima svetske književnosti. Drugi deo, nema sumnje, protkan je ideološkom notom koje se borac-partizan Ćopić nije mogao otarasiti. Ta činjenica, po mom skromnom mišljenju, sputava ovo delo da razbije vremensko ograničenje i prostor. Naime, danas, niko pametan ne bi dopustio da maloletnici prvog ranga krenu u rat, a još manje bi se divio njihovom umiranju, pa makar to bilo i za najsvetliju ideju SLOBODE. Mi, Srbi, imamo dve poslovice: "Bolje grob, nego rob i "Robom ikad, grobom nikad" i ja bih ovde zastao. Izbor je vaš.

 

Humor u romanu

Gotovo sve scene i slike u romanu su pune vedrine, životnosti, detinje radosti, pa i šala. Sigurno ste zapazili da su "najsmešnije" ličnosti Stric i Lijan. Prisetimo se šaljivih scena:
Kad je Stric rekao da se Dunav uliva u Jadransko more, zatim da se ne uliva nigde, da ponire pod zemlju kao onaj potočić u Prokinom gaju; kada učitelj pokušava da tuče Jovančeta, a ovaj pobegne kroz prozor, a onda celo odeljenje za njim, kobajagi da ga uhvati, vičući: Aha, drži ga, drži!
Kad Stric izgovara molitvu, obraćajući se svecima da dovedu u razred našu staru učiteljicu...
Kad bi "ljuta bitka" između dečaka i njihovih roditelja itd.

________________________________

 

Branko Ćopić je rođen 1915. godine u Podgrmeču u selu Hasani nadomak Bosanske Krupe. Osnovnu školu zavrsava u rodnom selu nakon čega upusuje nižu realnu gimnaziju u Bihaću. Knjiga Magareće godine nastala je po sjećanju na vrijeme provedeno u "Prosvjetinom" internatu u Bihaću, takozvanom  konviktu. četriri godine koje je tu proveo pisac opisuje kao jedan od najljepših dijelova svog života. Nakon niže gimanzije upisuje učiteljsku školu u Banjoj Luci u klasi prof. Vlade Milosevića kod kojeg je i polagao prijemni ispit iz jezika i muzičke kulture.

 

Učiteljsku školu u Banjoj Luci Branko Ćopić nije završio. Izbačen je iz škole u četvrtom razredu zbog čitanja napredne literature. Nakon toga upisuje je se u Učiteljsku školu u Sarajevu iz koje je, takođe, izbačen. Iz Sarajeva se vraća u Banja Luku, ali školu je, ipak, završio u Karlovcu gdje je prabačen uz pomoć nekih profesora. Po završetku učiteljske škole Branko Ćopić odlazi u Beograd, upisuje i završava Filozofski fakultet. Za vrijeme studiranja s vremena na vrijeme objavljivao je priče u "Politici", posebno kada je urednik bio Žika Miličević.

 

Drugi svjetski rat zatekao ga je na odsluženju vojnog roka u Mariboru u bivšoj vojsci Kraljevine Jugoslavije. Tu je doživio raspad vojske i države, ali se već na samom početku povezao s narodnooslodilačkim pokretom i od samog početka do kraja rata i oslobođenja bio pripadnik partizanskih jedinica pod Titovom vođstvom. Cijelo vrijeme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, takođe veoma poznatim književnikom, Skenderom Kulenovićem.

 

Drugi svjetski rat podstiče ga da napiše romane Prolom, Gluvi barut, Ne tuguj bronzana stražo i Osma ofanziva, zatim pripovjetke Rosa na bajonetima, Surova škola, Ljubav i smrt, "Doživljaji Nikoletine Bursaća, Gorki med, Sveti magarac, Ljudi s repom i zbike pjesama Ognjeno rađanje domovine i Ratnikovo proljeće. Napisao je i romane za djecu Orlovi rano lete, Slavno vojevanje i Bitka u zlatnoj dolini (poznati su kao Pionirska trilogija) i Magareće godine, zbirke priča Priče partizanke, Vratolomne priče, Priče ispod zmajevih krila i Doživljaje mačka Toše, zbirke pjesama Čarobna šuma, Armija odbrana tvoja, Partizanske tužne bajke, Večernje priče, Djeda Trišin mlin i Nestašni dječaci.

 

Čopić je pisao i scenarije za pozorište i film. Poznat je po komediji Doživljaji Vuka Bubala i komadu za djecu Udarnici i scenrijima za ratne filomove Živjeće ovaj narod i Major Bauk. Djela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, njemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski i mađarski jezik.

 

Cijeli radni i životni vijek nakon drugog svjetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je vrlo često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Mnogi su za njega govorili da je najveći dječiji pisac svih vremena rođen na prostorima bivše Jugoslavije.

 

Iako je pripadao narodnooslobodilačkom pokretu Branko Ćopić je, kao čovjek velikog obrazovanja, bistra uma, osjećaja za pravdu i pravednost i kritičkog posmatranja stvarnosti koja ga je okruživala veoma rano počeo da iznosi sopstvena mišljenja o nekim pojavama. Radio je to ili otvoreno ili u literaturi kao pisac. Kao jedno od najpoznatijih djela bila je Jeretička priča zbog koje je kasnije trpio velike udare tadašnje komunističke partije na vlasti i državnih organa, pa i od samih kolega. Takvih progona je bilo mnogo, pa je književni istoričar Ratko Peković to sabrao u knjigu Sudanije Branku Ćopiću iz koje se vidi na kakve je sve probleme Ćopić nailazio u svom književnom i političkom životu.

 

Pretpostavlja se da su ti progoni i glavni razlog samoubistva koji je Branko Ćopić izvršio skočivši s jednog mosta preko rijeke Save 1984. godine. Od tada se taj most zove Brankov most, a ulica koja vodi do njega Brankova ulica.

 

Veliki Ćopićevi književni učitelji bili su, kako je sam govorio: Petar Kočić, Ivo Andrić, Ivan Cankar, Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Miroslav Krleža - ali i Milovan Glišić, Janko Veselinović i Radoje Domanović, a od stranih pisaca: Servantes, Pirandelo, Gogolj, Gorki, Čehov, Babelj, Zoščenko...

Oženio se 28. juna 1951. godine doktorkom Bogdankom Ilić. Šaleći se, često je govorio da je i on stradao na Vidovdan, kada su izginuli i svi kosovski junaci.

 

Branko Ćopić - Bašta sljezove boje

Branko Ćopić - Bašta sljezove boje - Interpretacija

Branko Ćopić - Doživljaji Nikoletine Bursaća

Branko Ćopić - Jeretička priča

Branko Ćopić - Ježeva kućica

Branko Ćopić - Magareće godine

Branko Ćopić - Pohod na Mjesec

Branko Ćopić - Priče ispod zmajevih krila

Branko Ćopić - U svijetu medvjeda i leptirova

Branko Ćopić - Zatočenik

loading...
73 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Branko Ćopić - Orlovi rano lete

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u