Momo Kapor - Haski Arči

Imao sam mačora Mitsu-a, koga je ubio jedan pas, a za koga smo bili vezani moja žena i ja. Ona je pala u duboku depresiju. Tog mačora nam je poklonila Iva Sanjina, stara balerina i često je pitala kako napreduje. On je bio član naše familije. Dočekivao nas je, ispraćao, mjaukao, razgovarao sa nama. Kada je on ubijen, odlučio sam da kupim svojoj ženi psa.

Problem je u našoj zemlji i u našoj sredini to što čovek nikako ne može da ima psa. Kad je čovek dete, psa mu ne dozvoljavaju roditelji. Izbacuju psa koga on dovede iz kuće i on pati. Zatim, ode u vojsku gde su psi uglavnom oficiri, a nema pravih pasa. Kad se čovek oženi, psa mu ne dozvoljava ni žena zbog bebe. Međutim, u Engleskoj, kada se rodi dete, odmah se kupi i pas da bi čuvao dete i da bi dete bilo socijalno, tj. da rastu zajedno. Dakle, muškarac može da dobije svog prvog psa tek u drugom braku. Tako sam i ja dobio psa u svom drugom braku. Išli smo po njega čak u Kraljevo. Tamo je bilo leglo u kom on jedini nije bio prodat. To je bilo leglo sibirskih haski-ja, a on nije prodat jer je bio bolešljiv i nikakav. Ušao je u torbu moje žene, dok smo sedeli kod odgajivača. Tim potezom je pokazao sofisticiranost, jer je torba bila Louis Vuitton. Ne bi ušao u neku drugu torbu sigurno, možda eventualno u Hermes. Tako smo ga u kutiji doneli u Beograd.

On je postao moj nerazdvojni drug. Jedan deo dana morao sam da ga šetam. Tada je imao dva meseca. Stanovali smo u Skadarliji koja je bila veoma nezgodna za pse, zato što oni obeležavaju stolice na kojima sede gosti. Tamo je neka kaldrma i nizbrdica, a ostale ulice su zakrčene automobilima, pa su šetnje izgledale kao provlačenje kroz Scilu i Haridbu.

Onda smo se preselili na Vračar i on se našao u pravom kraju, jer tu je Karađorđev park. Sada dolazimo do pitanja imena. Zasto Arčibald? Bio sam scenograf u jednoj drami koju je napisao Slobodan Marković, a koja se zvala "Zaobilazni Arčibald". Međutim, psima se ne daju srpska imena. Jer ako se pas nazove Žika, i vi ga pozovete "Žiko!", prićiće vam troje ljudi. Ali ako viknete "Arči!", može samo da vam priđe drugi sekretar američke ambasade koji džogira u tom trenutku kroz park.

Arči je za mene veoma povoljan za šetnju, jer ne razgovara o politici. Uvek kada sa nekim razgovaram o politici, posvađamo se. Međutim, Arči lepo ide, mi njušimo razne tragove, to se zove "čitanje novina", a njega njuše neke divne kučkice koje imaju veoma šarmantne i lepe vlasnice. Uopšte mi nije jasno stanje ljudi koji se žale na usamljenost i koji ne mogu da nađu nekog s kim bi se družili i koga bi voleli. Dovoljno je da uzmu kera, da šetaju sa njim i upoznaće gomilu sveta, naročito ženskog. Žene više šetaju sa psima jer su muškarci zauzeti, oni rade pre podne. Vlasnice ne rade, nego šetaju pse, a tada počinje čuvena konverzacija - da li je mužjak ili ženka? Ako kaže ženka, onda je u redu. A koliko je stara? Koja je vrsta? Tako da tada već ulazimo u intimnije razgovore. A treći put je već ljubljenje u senci drveća Karađorđevog parka.

Godinu dana pre nego što smo kupili Arčija, u jednom pariskom bistrou, sedeli smo moja žena i ja i pili vino. Pored nas je došao mladić sa devojkom i haskijem. Haski je seo i gledao nas svojim plavim očima. Moja žena je rekla, ako ikad bude imala psa, da će to biti haski. Gledao nas je sa takvim obožavanjem.

Ono što me je zapanjilo je jedna čudna priča. Učestvovao sam u jednoj emisiji na televiziji koja se zove "Kućni ljubimac". Tu je Arči, tada još mlad, jeo kosti iz moje ruke. Uvek sam mu davao neku veliku kost. Uopšte, bio je mnogo šarmantniji od mene. Kad je ta emisija emitovana, kroz deset minuta javio mi se jedan divan ženski glas i rekao je da je videla emisiju sa Arčijem, da je Arči predivan pas koji ima plave oči. Sa takvim očima pre rata nisu puštali poštare kući među žene. Ona je pitala da li bih ja dozvolio da se Arči pari sa njenom ženkom. Ja sam bio zaprepašćen. Rekao sam "gospođo, ja sam 35-40 godina na televiziji i to ne 15 minuta kao Arči, nego sat ili sat i po, a nikada nisam dobio takav predlog, a on ga je dobio odmah."

Kod mene ima i pritajene narcisoidnosti, jer kad idem sa njim, nailaze devojke i kažu "jao što je lep". Ja se pravim da govore o meni, napravim inteligentan izraz, koliko je to moguće. Ali, sa onom gospođom smo se dogovorili da dođe sa kujom u moju kuću. Ona je došla, ali je došla sa mužem, buketom cveća i bocom šampanjca, a njena keruša, kako je ušla, odmah je skočila na Arčija. To je Arčija prilično zbunilo, jer ga je ona napala. On je gledao u mene tražeći da ga zaštitim, ali nisam mogao ništa. Na kraju, oni su krenuli da obavljaju tu dužnost, gospođin muž je slikao aparatom. Gospođa je plakala, a ja sam naravno pio. I kad se to sve završilo i kad je Arči obavio posao oko produžetka vrste, gospođa me je pitala "koliko smo dužni"? Kada sam je pitao "za šta?", ona je rekla "pa za to sto je Arči oplodio moju Astru". Ja sam rekao "gospođo, ovo je neverovatno, ja sam u godinama kada ja plaćam". "Nemojte samo da tražite alimentaciju, ostalo će biti u redu". Iz te kombinacije smo dobili jedno božanstveno štene koje smo poklonili.

Što se tiče sibirskog haskija, kada šetamo Karađorđevim parkom, kada naiđu tri starija čoveka sa kapama zvanim "lenjinke", očigledni informbirovci i kada me pitaju kakav je to pas? Ja im kažem "eta ruskaja sabaka". Tada se oni ozare, shvate da je Arči njihov. Zatim naiđe neki Amerikanac, pošto su u okolini predstavništva i pita me "kakav je to pas"? Ja mu kažem da je to haski sa Aljaske. Onda se i on ozari takođe, drago mu je da čuje da je to američki pas. Ponekad naiđe neko sa šajkačom i štapom i pita me "je li bre, kakav je to ker"? Ja mu kažem - "to je SOP - srpski odbrameni pas". I on takođe ode zadovoljan. To su uglavnom moji odgovori na pitanje odakle je Arči. Arči je tipičan sibirshi haski, njegov otac je prvak Evrope, a deda je prvak sveta. Nikad ga nisam vodio na takmičenja, jer se ja takmičim umesto njega. Dve slavne ličnosti u kući bilo bi previše. Arči jede granule, ali pomešane sa mesom. Moja žena ga hrani i ona je njegov pravi gazda. Ja sam samo rezervni gazda koji ga šeta, obično ujutru, dok ona spava, ili uveče, jer mi je on alibi da svratim u "Konobu" i popijem nekoliko pića.

Ta rusko-američko-srpska varijanta psa prilično teško podnosi klimu u Beogradu. Leti uglavnom spava pod klima-uređajem, dok je zima njegovo vreme. Tada voli da spava na snegu na terasi ili u dvorištu. Jednostavno, iskopa rupu i spava. Međutim, on je oštenjen u Kraljevu, pa se ipak koliko-toliko navikao na vrućinu. U svakom slučaju, vrlo je tužno videti ga na vrućini, leto nije njegovo vreme. Sada počinje njegovih pet minuta. On je sed, kao i ja, stariji je od mene po "psećim godinama", sporo se i umorno kreće kao i ja, jedino živne kad naiđe neka keruša. Onda potrči.

Odgajivačica koja nam je prodala psa rekla nam je da se sa njim upravlja ljubavlju. Postoje priče o haskijima mužjacima koji beže pedeset kilometara, a o tome sam čitao u jednoj američkoj knjizi. Piše da preskaču ogradu od pet metara, to je sve koješta. Njega drži ljubav. On nikada nije bio udaren, nikada niko nije mnogo vikao na njega. On obožava moju ženu, ona mu je gazdarica, boginja. On je prati i strašno voli mačke.

Za vreme bombardovanja smo on i ja šetali. Tada kućne ljubimce nisu puštali u skloništa. To se odnosilo i na mene i na njega. Jer pisci su bili kućni ljubimci, takođe. Zbog toga smo mi šetali i gomilu tih bombardovanja preturili preko glave. U toku jedne od tih šetnji, u parku je iz jednog grma izašlo mače, crno sa belim grudima. Verovatno ga je neko izbacio iz kuće. Kada je Arči prišao, ono je videlo po prvi put psa u životu. Ja sam ga uzeo i odneo kući. Njih dvoje su se u toj meri sprijateljili da je ta mačka spavala uz Arčija, na njegovom krznu. Sada kad prolazi pored mačaka, ne primećuje ih, ne reaguje. Po tome je on vrlo čudan pas. To mače je ostalo kod nas. Možete misliti kako mi je, s obzirom da kad god ustanem iz kreveta, crna mačka mi pređe put.

__________________________________

Momo Kapor rođen je u Sarajevu 1937. godine. Za vreme bombardovanja Sarajeva 13. aprila 1941. pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momina majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Mome, koga je majka zaštitila legavši preko njega. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd.

Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedelјka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu "Bazar". 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju "Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod". Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke "Hit". Tako su u izdanju "Znanje Zagreb" (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimlјeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Knjiga Onda, objavljena je 1982. a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988), Istok-Zapad (1988), Halo Beograd (1991), Zelena čoja Montenegra (1992), a 1995. Lero kralј leptira. Stvaralaštvo Mome Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavlјena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Prevođen je na francuski, ruski, nemački, polјski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.

Umro je u Beogradu 3. marta 2010. godine na Vojno-medicinskoj akademiji. Sahranjen je u Aleji velikana u Beogradu.

Nјegove kćerke Ana i Jelena Kapor osnovale su Fond Momo Kapor juna 2010. godine.

Momo Kapor - Burek 

Momo Kapor - Ćale 

Momo Kapor - Drama u lovu

Momo Kapor - Govorite li srpski

Momo Kapor - Imati i nemati

Momo Kapor - Kako ste

Momo Kapor - Nikad narodu udovoljiti

Momo Kapor - Očevi i sinovi

Momo Kapor - Pohvala novinarima

Momo Kapor - Pohvala starosti

Momo Kapor - Pravo pravcato čudo

Momo Kapor - Preučio

Momo Kapor - Prijateljstvo zanat najstariji

Momo Kapor - Pubertet

Momo Kapor - Robna kuća pesnika

Momo Kapor - Snežana

Momo Kapor - Una