Momo Kapor - Robna kuća pesnika

Najbolji način da nekog odvratite od pisanja je da ga odvedete na Frankfurtski sajam knjiga i da ga popnete na neko uzvišeno mesto da pogleda odozgo tu beskrajnu pučinu ispisanih stranica. Tu su i nečija sabrana dela samo zrnce peska na dugoj gutembergovoj plaži. Ako i tada ne odustane od svoje prve knjige, onda je zaista lud i treba da postane pisac.

Gle, vraćamo se kući posle posete sajmu, sedamo za kompjuter ili pisaću mašinu i nastavljamo da pišemo svoju knjigu za koju smatramo da je bolja od svih ostalih. Kako se, uopšte, postaje pisac? Evo šta je o tome rekao veliki američki pisac Vilijam Fokner.

On priča kako je kad je bio mlad, za vreme prohibicije, istovarivao preteške sanduke sa viskijem na pristaništu u nju Orleansu. Svakoga dana viđao je jednog čoveka kako šeta kejom i pitao je ko je to. Rekli su mu da je to Šervud Anderson, veliki američki pisac. Upoznao se sa njim, pa su svake večeri sedeli po pabovima i pili vino. Pisac, kako sjajno zanimanje u odnosu na istovarivanje sanduka. Fokner se zatvorio u svoj sobičak i počeo da piše prvi roman "Vojnikova plata". Jednoga dana u njegovu sobu uđe Đervud Anderson da ga pita da li se nešto naljutio na njega kad se više ne viđaju? Ne, odgovorio je Fokner, ja pišem roman! O Bože! - rekao je Anderson. Preporučiću vas mom izdavaču, samo pod jednim uslovom - da ne čitam vaš roman... Tako je i bilo.

Poznati humorista, pokojni Mile Stanković, pričao mi je kako je on postao pisac. Pošao sam iz Šapca lađom za Beograd na studije - pričao je, a kada se brod odvojio od pristaništa, otac mi doviknu "Piši sine!", i ja počeh tako da pišem.

Za razliku od Frankfurtskog, Beogradski je jedinstven sajam na svetu, gde čovek posle posete, kada se vrati kući, mora istog časa da se okupa i opere kosu od dima i gara roštiljdžija kroz koje mora da prođe da bi ušao u sajamsku halu. Ništa se naime tako dobro ne slaže kao pljeskavica u masnoj hartiji u jednoj ruci sa knjigom u drugoj.

Za razliku od Frankfurtskog, kroz Beogradski sajam prođe nekoliko stotina hiljada ljudi koji kupe manje od hiljadu knjiga ali zato pokupe sve besplatne prospekte, bedževe i brošure. Najdirljiviji prizor su deca iz provincije koja u čudu gledaju slavne pisce koji se među štandovima šetaju kao živi bronzani spomenici. Kako ih sve pohvatati i vratiti autobusom u Paraćin ili Vlasotince? Možda se neko od njih i ne vrati tamo, nego ostane u Beogradu i postane pisac, ko zna?

U štandovima, za sastavljenim stolovima, inače sede oni koji su već uspeli u životu; postali su direktori i glavni urednici izdavačkih kuća, koje služe viskijem (bez leda) dugonoge plavuše, hostese, koje će posle zatvaranja sajma odvesti na večeru: na stolu mešano meso na žaru - ispod stola mešane noge. Čitav sajam bazdi na alkohol i na krcave "bobi" štapće sa indijskim kikirikijem. Direktore, bivše preko noći obogaćene akvizitere, čekaju ispred Sajma u "audijima" njihovi šoferi, inače magistri književnosti. Oni vode svoje strane goste, Engleze, Amerikance i Francuze u gurmanska svetilišta, gde ih prstima nude jagnećim bubrezima i rumenom prasećom kožicom.

Zanimljivo je da se od svih knjiga u Srbiji jedino ne prikazuje najčitanije štivo, ono koje je apsolutni bestseler svih vremena - Jelovnik. Ima li uzbudljivijeg teksta od njega? Počinje sa hladnim i toplim predjelima, da bi vas uvelo u tadnju, dok su, kao zaplet, prisutne špagete a rasplet je na kraju, u delu koji se bavi desertima. Tu nam je i ime autora: svojeručni potpis šefa restorana sa pečatom, sve to u kožnom povezu. U našim nepismenim krajevima, ništa se toliko dugo i tako pažljivo ne čita kao Jelovnik, koji je uz Telefonski imenik i Red vožnje, svakako najčitanija knjiga i tamo gde nema nijedne knjižare, a u srpskim gradovima (izuzev Beograda i Novog Sada) uglavnom ih i nema.

Srbi se, izgleda, već pripremaju za digitalno čitanje knjiga sa kompjutera, pa neće da gube vreme na prevaziđenu Gutenbergovu galaksiju. Kad ovoliko dugo nisu čitali, mogu da sačekaju još koju godinu bez knjiga, a onda ubace disketu u kompjuter, pred spavanje, pa kompjuter stave na grudi... Pitanje je samo ko će ga ugasiti kad zaspu.

Evo naših i na Sajmu knjiga u Frankfurtu; opustili kaiševe na trbusima, olabavili kravate, piju pivo i jedu frankfurtske kobasice. Naučili već da kažu wurstel, Bitte i Danke. A ovom prilikom, u gradu gde je živeo Gete, posetili su najpre robnu kuću kuću pesnika.

___________________________________

Momo Kapor rođen je u Sarajevu 1937. godine. Za vreme bombardovanja Sarajeva 13. aprila 1941. pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momina majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Mome, koga je majka zaštitila legavši preko njega. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd.

Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedelјka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu "Bazar". 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju "Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod". Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke "Hit". Tako su u izdanju "Znanje Zagreb" (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimlјeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Knjiga Onda, objavljena je 1982. a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988), Istok-Zapad (1988), Halo Beograd (1991), Zelena čoja Montenegra (1992), a 1995. Lero kralј leptira. Stvaralaštvo Mome Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavlјena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Prevođen je na francuski, ruski, nemački, polјski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.

Umro je u Beogradu 3. marta 2010. godine na Vojno-medicinskoj akademiji. Sahranjen je u Aleji velikana u Beogradu.

Nјegove kćerke Ana i Jelena Kapor osnovale su Fond Momo Kapor juna 2010. godine.

Momo Kapor - Burek 

Momo Kapor - Ćale 

Momo Kapor - Drama u lovu

Momo Kapor - Govorite li srpski

Momo Kapor - Haski Arči

Momo Kapor - Imati i nemati

Momo Kapor - Kako ste

Momo Kapor - Nikad narodu udovoljiti

Momo Kapor - Očevi i sinovi

Momo Kapor - Pohvala novinarima

Momo Kapor - Pohvala starosti

Momo Kapor - Pravo pravcato čudo

Momo Kapor - Preučio

Momo Kapor - Prijateljstvo zanat najstariji

Momo Kapor - Pubertet

Momo Kapor - Snežana

Momo Kapor - Una