Momo Kapor - Govorite li srpski

Znate li one daveže koji kažu:

- Ne volim da govorim o sebi, ali evo, uzmite moj slučaj...

Dakle, ne volim da govorim o sebi, ali rodio sam se u lepom i nesrećnom gradu Sarajevu i do devete godine govorio kao i ostala deca ijekavski. Onda se vratio moj otac iz rata i odveo me u Beograd, 1946. Nije mi jedino jasno zašto se uvek kaže "daleke 1946", kada je to bilo gotovo juče. Seli smo u motorni voz Sarajevo-Beograd koji je išao preko Užica, činilo se deset dana, a zvao se "Ludi Sarajlija" jer je na nekim mestima razvijao brzinu čak i preko pedeset kilometara na sat. Posle mnogo godina, Emir Kusturica me je provozao tim istim vozom, uskom prugom preko Šarganske Osmice; Gospode, zar su ti vagoni bili zaista toliko mali, manji od tramvaja? Pijući rakiju, prošli smo kroz one iste šume i tunele kada sam prošao 1946. Sećam se, jedan čovek je svirao harmoniku čiji se zvuk slagao sa pejzažom; jedna boca rakije kružila je kroz vagon od ruke do ruke, a neki ludi partizan je kroz otvoren prozor pucao iz šmajsera po šumi...

I tako, stigosmo u Beograd gde su na stanici još radili nosači koji su imali kape sa brojevima, pa je jedan Ličanin rekao drugom kad se vratio u Gospoć iz Beograda, da mu umalo nije video ćaću. Kako, umalo? - upita ovaj. Pa vidio sam jednog što je na kapi imao broj sedam, a znam da tvoj ćaća nosi broj šest.

I tako, u prvom razredu Treće muške gimnazije kod Cvetnog trga, svi su govorili ekavski a ja jedini ijekavski, pa me je tukao ko god je bio jači, a bili su svi. Onda sam naučio ekavski, ali su me izbacili iz te gimnazije i poslali me po kazni u Sarajevo, gde sam ja govorio jedini ekavski, a oni svi ijekavski pa je opet došlo do tuče. A onda sam se vratio u Beograd na Likovnu akademiju gde su svi govorili ekavski, a ja ponovo ijekavski, pa me je opet tukao ko god je stigao.

A onda, 1967. u Zagrebu je potpisana Deklaracija o položaju hrvatskog jezika i pravopisa, koju je potpisao čak i Miroslav Krleža, pa smo mi u Beogradu te daleke godine (zašto daleke?), napisali odgovor - Predlog za razmišljanje, u kome smo tražili da kada se jezici srpski i hrvatski razdvoje, Srbi koji ostanu tamo imaju pravo na svoj jezik, pismo, pravopis, udžbenike i ostalo što sledi. I tada su ponvo počeli da me biju po glavi zbog jezika. Izbacili su sve koji su potpisali taj dokument iz Partije, u kojoj nisam bio ni minuta, smenili ih sa uredničkih i direktorskih položaja i svega ostalog.

Najzad, živim u Republkici Srbiji u kojoj je zvanični jezik srpski, ekavski, ali kad god pređem granicu na Karakaju, počinjem istog časa da govorim ijekavski. Nježnost zvuči mnogo nežnije od nežnosti.

Ali, evo ih ponovo, onih istih od kojih sam pobegao. Dolaze glumci, pevači, pisci i pesnici i drže mi ponovo lekcije, samo što me ne tuku. Nemam ništa protiv njih, ali do juče su se zaklinjali da im noga neće nikada stupiti u Beograd, ali se ispostavio da su im tržišta mala i da mogu da imaju predstavu, ali ne i reprizu jer čitav narod prođe kroz premijeru. Druga stvar, kad bi nas malo pustili na miruz - uželeli smo se sami sebe. Više mi se dopadaju oni mrzitelji Beograda koji su dosledni svojoj mržnji pa im ne pada na pamet da dođu ovamo. Njih poštujem. Ali, nostalgija je jača od bilo čega. U Beogradu su se namnožila mesta sa sarajevskim ćevapom u somunu. "Deset u pola!", kako se kaže. Niz beogradske ulice širi se miris Baščaršije i bratstva i jedinstva na ijekavskom. Sa nostalgijom se sećamo sarajevske aščinice kod Hadži Bajrića gde su se jele bamije, sogan dolme, pače i ujutru, dobre za mamurluk, kisele čorbe.

U inostranstvu, ni za koga ne kažu iz delikatnosti da govori srpski ili hrvatski, već da govori naški. Zanimljivo, u srednjem veku, zbog vezira srpskog porekla, jedan od zvaničnih jezika na Porti bio je srpski i zvao se naški. Naravno, po svetu srećem i likove koji govore da govore jugoslovenski - jezik koji ne postoji, ali neće da se zamere nikome.

__________________________________

Momo Kapor rođen je u Sarajevu 1937. godine. Za vreme bombardovanja Sarajeva 13. aprila 1941. pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momina majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Mome, koga je majka zaštitila legavši preko njega. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd.

Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedelјka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar". 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod". Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit". Tako su u izdanju „Znanje Zagreb" (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimlјeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Knjiga Onda, objavljena je 1982. a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988), Istok-Zapad (1988), Halo Beograd (1991), Zelena čoja Montenegra (1992), a 1995. Lero kralј leptira. Stvaralaštvo Mome Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavlјena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Prevođen je na francuski, ruski, nemački, polјski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.

Umro je u Beogradu 3. marta 2010. godine na Vojno-medicinskoj akademiji. Sahranjen je u Aleji velikana u Beogradu.

Nјegove kćerke Ana i Jelena Kapor osnovale su Fond Momo Kapor juna 2010. godine.

Momo Kapor - Burek 

Momo Kapor - Ćale

Momo Kapor - Drama u lovu 

Momo Kapor - Haski Arči

Momo Kapor - Imati i nemati 

Momo Kapor - Kako ste

Momo Kapor - Nikad narodu udovoljiti

Momo Kapor - Očevi i sinovi

Momo Kapor - Pohvala novinarima

Momo Kapor - Pohvala starosti

Momo Kapor - Pravo pravcato čudo

Momo Kapor - Preučio

Momo Kapor - Prijateljstvo zanat najstariji

Momo Kapor - Pubertet 

Momo Kapor - Robna kuća pesnika 

Momo Kapor - Snežana

Momo Kapor - Una