Momo Kapor - Una lektira

Momo Kapor - Una

Momo Kapor - Una

 

Čitajući "Unu", imala sam osećaj kao da slušam priču iz komšiluka. Blisku, već poznatu, prirodnu i tako ljudsku. Onu koju svakodnevno viđamo ili smo istu proživeli. Bez kompleksnih i teških stilskih formi, Kaporov stil prija svojom jednostavnošću koja ne isključuje rečitost i domišljatost. Naprotiv, u stanju je da filigrantski dočara i najfinije detalje ljudskih težnji i postupaka. Oslikavanjem karaktera, umetanjem zapleta i razvijanjem priče, on konstantno čuva čitaočevu pažnju zanimljivim, svakidašnjim replikama junaka dok humorom i dosetkama nudi izazovnu i prijatnu stvarnost iza fasade svakog lika.


Svi možemo biti oni i svi oni zapravo smo mi... Opis lifta urezao mi se u sećanje. Bio je to lift iz moje zgrade u rodnom gradu. Zapravo, bio je to svaki lift od Beograda do unutrašnjosti, ukrašen lucidnim i drskim skicama, odvažna seksualna slikovnica koja čuva misli iz najdubljih slojeva uma njenih posetilaca, među njenim zidovima smelih no u spoljašnjem svetu, ozbiljnih i pristojnih članova Kućnog saveta... Stari lift koji se često kvario, služio im je kao azil u kojem bi svojim najskrivenijim pobudama davali krila i slobodu da se oblikuju u toj čudnoj i nemoj umetnosti na zidu...

 

Njegova drvena kabina, nekada obložena svetlim, lakiranim drvetom i već odavno razbijenim ogledalima, bila je prava mala antologija najprimitivnijih pornografskih poruka, stihova, psovki i opsenih scena, ugrebanih perorezima, ključevima, ekserima, noktima, ispisanih flomasterima, sprejevima u boji, pa čak i damskim krejonima za oči... Kao da je čitav pritajeni i dugo potiskivani erotski potencijal ove zgradurine od betona siknuo u bezbednosti skripavog i čegrtavog lifta - lascivne kapele - neslućenom žestinom, zeleći da obesnom raspusnošću satre i uništi i poslednji trag čednosti svojih putnika.  

 

Erotskim nitima protkao je svaki segment priče. Setimo se samo scene iz profesorovog detinjstva kada je, mlad i ustreptao, pogledom pratio prizor nagih tela plivačica u kupatilu obavijenom oblakom vodene pare. Ti čeznjivi momenti provejavaju poput same pišćeve nostalgije za mladošću i svim uzbuđenjima koje je vrela i brza krv donosila, ali pre svega za san-devojkom, odvajkada traženom i sanjanom, ogrnutom čežnjom i nagoveštajem potpune sreće!

 

Kaporov jezik fascinira i opija nekim osećajem prepoznavanja, već lično doživljene drame, iskusane na našoj sopstvenoj koži. Od prve stranice on gradi prijateljstvo sa čitaocem iznoseći mu svoju dugo čuvanu ispovest, najslađa ali i najgorča sećanja iz prohujalih vremena. Dr Babić prilika je da pisac progovori o sebi. Da zauzme i odbrani svoje stavove, iznese hipoteze, prokomentraiše zbivanja i probleme... On budi neko prećutno razumevanje i samilost, možda baš kao posledicu svesti o sopstvenoj predaji i nemogućnosti da se izvuče iz kandži vapeće i omamljujuće požude...  Tog đavola strasti utamničenog u bademastim očima željene žene. Une. One koja izaziva, šokira, kojoj ni samo nebo nije granica. U vrtlogu avanture, zagrižena za život, postala je njegova suština i nasušna potreba, izbavljenje iz sveta osrednjih i sredovečnih, njegova karta za paralelnu stvarnost oživljenu u puževima na stolu hotela "Esplanada", Zen sobi, ulicama Ljubljane i Zagreba gde nije morao krišom da miluje njenu ruku u svojoj... Bila je sve, darovana tim posebnim talentom za lepotu, "O kakve li samodovoljnosti!"

 

Ali sve lepotice su ogrnute velom nesreće primećuje Babić, davajući nagoveštaje Unine rastrzanosti i besmisla koji ju je okruživao poput dima marihuane i hašiša. Izgubljena, bez svog ličnog sveta i večito obeležena nedostatkom očeve prisutnosti i pažnje, nije bila sposobna da bilo koga usreći jer sebe nije pronalazila nigde osim u Miselovim očima ispunjenim divljenjem. Stoga je, na znak gubitka te dragocene i uvek zeljene pažnje, prosula svoju nekadašnju superiornost predajući se ulozi ljubomorne i zavisne žene, upletene u mrežu potrebe, navike, čežnje, želje. Uspela je da svojom izdajom kao manipulativnim činom, sahrani dušu tog čudnog coveka Mišela Babića, koji je u svojim zanosima ka njenoj mladosti i šarmu, rastrgnuo svoj pređasnji život i stavio tačku na jedino u šta je ikada verovao - svoju karijeru i svoje ideje. Poklekao je, predao se, priznao poraz.


"Njihovi infarkti posledica su prskanja odvojenih ličnosti!"


A njegovog - ona. Una. Jedina, sama.

 

Priredila Iva Pavlović

__________________________________

 

Momo Kapor - Una

 

Una ne skida očiju s kaluđera, trudeći se hipnotičkom koncentracijom da mu ubaci bludne misli u lepo skrojenu glavu, čija valovita kosa pada na mantiju. Kad god je pogleda, sačekuje ga jezero pritajene žudnje i vlažne usne koje oblizuje jezikom. Neskrivena obećanja. Očigledno, taj pogled ga zbunjuje i on bledi. Prsti mu podrhtavaju (više nije onako odmeren i gospodstven kao na početku predugog ručka, koji još traje mada je već uveliko prošao dan, a tama se spustila nad dolinu), ali nešto ga vuče da je još jedanput pogleda i da se uveri da možda greši, da je to sve proizvod zabune njegove vrele krvi. "Kako bih se menjao sa ovim živahnim gradskim čovekom, kad bi to bilo moguće, što slobodno vodi sa sobom i svoju devojku (očigledno je da nisu bračni par), kako bih se samo menjao večeras! Izmoliću sto očenaša da me izbave od lukavog!"

 

"Kako bih se samo menjao sa ovim mladićem" misli profesor, "za njegov asketski život u nekoj ćeliji belih zidova, gde bih, najzad, mogao da na miru saberem svoje rasute dane i da ih ponovo slepim u celinu pomoću tišine i osamljenosti; da ustajem sa suncem, čitam, okopavam posle svega svoj vrt kao Candide, da pijem svežu izvorsku vodu, hranim se biljkama bez pesticida... Zavidim mu na skrušenosti i skromnosti. Kako je on daleko od elektronske gužve, od ambicija, zavisti, prežderavanja, bludničenja, koje se podrazumeva posle dezerta i didžestiva, izvan večite besmislene trke i neizvesnosti..."

 

"Kako mu zavidim," misli kaluđer "na ovoj devojci - đavolu, koja me iskušava u mojoj nesreći i posećuje noćima u postelji, tražeći da je uzmem!"

 

"Kako bi bilo dobro sa obojicom!" - misli Una, menjajući treću kasetu. - "Jedan koji je rafiniran, i drugi divlji; sa njima bih bila potpuna, a još potpunija kad bi se, možda, našla i neka žena! Bilo bi super!"

 

Iguman Dimitrije ne učestvuje u razgovoru za stolom. Kad ga nešto zapitaju, on se izvine; kaže da mu je sluh jako oštećen. Povremeno, izdaje zapovesti starici i Muti, koji poslužuju. Piletinu jede narodski, prstima, i briše se kockastim ubrusom mladi kaluđer otmeno barata nožem i viljuškom, kao da mu nije do jela. Mada, očigledno, prezire priprostog igumana, ne može da sakrije da je počašćen što je pozvan za svećanu trpezu sa ovim uglednim gradskim gostima. Reči, samo reči, reči...Ovi ljudi što tako vešto obrću i melju učene reči, nikada neče spoznati suštinu Boga. Oholi su i stalo im je da nadmudre jedan drugog.

 

Uni se spava. Opio je planinski vazduh i ružičasto manastirsko vino iz starinskih čaša. Razgovor polako zamire. Ljudi za stolom tonu sve češće u oaze tišne. Iguman spava na stolici, glave zabačene na naslon, pa govore polušapatom da ga ne probude. Povremeno, on se trgne, pogleda svoje goste, pa opet zapadne u starački polusan, lagan kao mrena. Profesor govori gadeći se sve više reči: zašto od svega, po svaku cenu, praviti sistem? Njegove teorije, na koje je kolko do juče bio ponosan, odjedanput gube svaku vrednost pred licima ovih poštenih sveštenika, izgubljenih u jednom od poslednjih bastiona pravoslavlja, niz čije se zidove cede vosak, vlaga i vreme.


Uni telo klizi niz stolicu; ona sada gotovo leži, nudeći vrhove svojih dojki pod providnim, mrežastim puloverom pogledu mladog kaluđera. "Taj prokleti, široki sto! Još samo malo i mogla bih da ga dodirnem čizmama da nije tako daleko. Baš me zanima kako bi to primio?"


Sada više nema govora o povratku; dok su oni sedeli i pričali, spustila se neprozirna magla kakva katkad iznenada obavije ovaj kraj. Moraće da prenoće. Hvala Bogu, u Konaku ima dvadesetak soba. Služavka će im pripremiti postelje. Ovde se, na žalost, rano leže, kaže iguman Dimitrije, koji se probudio; leže se, naime, sa prvim mrakom, a ustaje sa petlovima.

 

Soba je hladna, plahte grube i mirišu po nekim travama. Svlače se i dodiruju, osluškujući govor domaćina i njegove korake po popločanom hodniku. Profesorova ruka je na golom Uninom stomaku, prsti na rubu čestara. Vole se. Žmureći, Una zamišlja svog kaluđera na profesorovom mestu. - Daj, jače, jače!-jeca i cvili. - Sada mirno. Stani! Ne, prekidaj! - Profesor zamišlja Unu kako zamišlja kaluđera umesto njega i sveti joj se. Ja sam, ipak, profesionalac, dete! Samleću te, da znaš! Je li ti lepo? Oh, jeste, jeste. Da, da, da, da!

 

Kaluđer čuje prigušene krike dok u postelji, po ko zna koji put, prelistava luksuzno izdanje Borisa Godunova, poklon upravnika Bogoslovije za "odličan uspeh i primerno vladanje u školskoj 1978/79. godini. Zagorsk."

 

Još samo ovo poslednje predanje
I letopis će biti svršen moj.
Ispunih dužnost Bogom danu mi...

 

- Sad ovako! Okreni se... Tako. Je li ti dobro?

 

Ne odredi me Gospod uzalud
I ne nauči veštom pisanju
Da budem svedok mnogih godina,
A duhovnik će nekad revnjivi
Pronaći ovaj bezimeni trud...

 

- Misliš da je kupatilo desno? Gde? Odmah iza onih vrata?
- Ogrni se nečim.
- Zašto? Svi spavaju...

 

... pa uljanicu ko ja užeći
I stresti s knjiga prah od vekova,
Prepisivati istu reč,
Da pravoslavni sete se unuci
Sudbine drevne roda ruskoga...

 

- Hej, hladno je! Pokrij nas...
- Tiše, sve se čuje!

 

Kaluđer Pavle sad kleči u uglu ispod krsta i moli se Gospodu, da ga oslobodi iskušenja. Doktor Drašković hrče. Čuju se sove i psi. I neki noćni avion kako grmeći preleće planinu.

__________________________________

 

Momo Kapor rođen je u Sarajevu 1937. godine. Za vreme bombardovanja Sarajeva 13. aprila 1941. pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momina majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Mome, koga je majka zaštitila legavši preko njega. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd.

 

Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedelјka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar". 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod". Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit". Tako su u izdanju „Znanje Zagreb" (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimlјeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Knjiga Onda, objavljena je 1982. a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988), Istok-Zapad (1988), Halo Beograd (1991), Zelena čoja Montenegra (1992), a 1995. Lero kralј leptira. Stvaralaštvo Mome Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavlјena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

 

Prevođen je na francuski, ruski, nemački, polјski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

 

Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.

 

Umro je u Beogradu 3. marta 2010. godine na Vojno-medicinskoj akademiji. Sahranjen je u Aleji velikana u Beogradu.


Nјegove kćerke Ana i Jelena Kapor osnovale su Fond Momo Kapor juna 2010. godine.

 

Momo Kapor - Burek 

Momo Kapor - Ćale

Momo Kapor - Drama u lovu 

Momo Kapor - Govorite li srpski

Momo Kapor - Haski Arči

Momo Kapor - Imati i nemati

Momo Kapor - Kako ste

Momo Kapor - Nikad narodu udovoljiti

Momo Kapor - Očevi i sinovi

Momo Kapor - Pohvala novinarima

Momo Kapor - Pohvala starosti

Momo Kapor - Pravo pravcato čudo

Momo Kapor - Preučio

Momo Kapor - Prijateljstvo zanat najstariji

Momo Kapor - Pubertet

Momo Kapor - Robna kuća pesnika

Momo Kapor - Snežana

loading...
5 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Momo Kapor - Una

Najpopularnije lektire RSS

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u