Momo Kapor - Drama u lovu

Posle obilne večere u domu starog pisca i velikog lovca, pošto smo uživali u zečijoj pašteti i srnetini s knedlama u delikatnom sosu, naš domaćin nas ponudi debelim cigarama "cohiba". Po zidovima su visili jelenski rogovi, svedočeći o nekadašnjoj snazi i moći njihovih nosilaca. Pod budnim okom veprove glave, zamolismo za dozvolu da skinemo sakoe. Tada lenjo započe priča o vlasti i vlastoljublju, koje jedan gost uporedi sa drogom i kockom, zaključivši da su mnogo jače od ovih.

Domaćin, koji nas je mirno slušao odbijajući dimove cigare, priznade nam da kao pisac ne ume generalno da misli i zaključuje, već se više bavi sitnicama iz života, pa započe priču iz lova. Naš domaćin bio je ponekad pozivan na diplomatske lovove, jer ga je Maršal cenio i kao književnika i kao velikog lovca, a bili su i ratni drugovi. Polazilo se u državna lovišta u osvit zore čuvenim Plavim vozom koji je kretao sa Topčiderske stanice. Mada po zanimnjau bravar i podoficir austrougarske vojske, Maršal se pridržavao španskog protokola i bio strog u pogledu svakog detalja. Svako je znao tačno broj svog vagona i sedišta, broj sobe u kojoj će spavati u lovačkoj kući, a takođe i tačno mesto na čeki koje mu pripada.

I tu započe njegova priča. U svakom lovu, učestvovao je i izvesni ministar koga su zvali drug Sivi (u to vreme, ministri su još nosili svoja partizanska imena: Crni, Plavi, Beli, Čiča, Stari...), ne baš od onih najznačajnijih funkcionera, ali u toj hijerarhiji nalazio se pri samom vrhu. Stari revolucionar, odan Partiji i vođi, nije baš mnogo uživao u lovu, ali morao je da odlazi sa svojim partijskim drugovima, ježeći se pri pomisli u kakvom će osinjaku putovati i loviti. Pazilo se na svaku reč, na svaki pokret, svaku šalu i na najmanju sitnicu ali - i na svaki pucanj. Trebalo je biti veoma oprezan ta tri dana.

Opremljen lovačkom puškom, municijom i rancem sa potrebnim stvarima, stigao je tako nekoliko minuta ranije na peron pred Plavi voz i uputio se ka svom uobičajenom vagonu, koji je bio treći od lokomotive. U prvom je, naime, bio Maršalov salon, u drugom su se vozili najviši rukovodioci, a u trećem, već godinama, on sa ministrima svog ranga. Ali na tom putu, zaustavi ga vitak, mlad čovek iz protokola koji je na metalnoj tabli, prikačen štipaljkom, držao spisak visokih putnika. Mada mlad, stekao je već mrku maslinastu boju kože i smrknut izgled ljudi iz tajne policije.

- Kuda ćete, druže? - upita Sivog.

- U svoj vagon! - odvrati ovaj.

Čovek iz protokola poče da ga traži na spisku i pronađe ga tek na šestoj strani.

- Vaše mesto je u vagonu broj deset - reče.

- To mora da je neka zabuna - osmehnu se Sivi, kome niz kičmu kliznu laki drhtaj straha. - Pa, vi me poznajete.

- Ne znam ja nikog! Vaše mesto je u vagonu broj deset - ponovi ovaj intonacijom koja nije dozvoljavala nikakav prigovor, pa se nesretni ministar uputi ka tom vagonu, škiljavog svetla, koje se toliko razlikovalo od bleštavo osvetljenih prvih kola. Najpre je verovao da je u pitanju neka slučajna zabuna kada se našao okružen ljudima iz obezbeđenja, lovočuvarima i kuvarima, nadajući se da će tamo, na početku kompozicije, uskoro primetiti da je njegovo mesto prazno i pozvati ga da im se pridruži. Ali voz je već uveliko sekao Panonsku ravnicu a niko nije dolazio po njega, pa ga obuze očajanje; znači, i njega je snašlo ono čega se najviše plašio dok je potpisivao lojalnost svojoj Partiji i Vođi, odričući se najboljih prijatelja koji su odlazili u zaborav, na robiju ili u smrt. Šta sam to učinio, mislio je preturajući po glavi mnoge pijane noći i poverljive razgovore u četiri oka; ko me je prijavio? Kroz glavu su mu proticali svi časovi kada bi ga obuzelo piće i duhovitost.

Posmatrao je šume pod snegom kroz koje je prodirao mutni dan i zavideo svakoj lisici, ježu i svakom pužu na njihovom šumskom miru i beznačajnosti. Menjao bi se sa svakim jazavcem koji sada drema u hrastovoj duplji, samo da ne doživi ono što ga čeka a što su doživljavali njegovi saborci. Poznavao je do tančina taj nemilosrdni mehanizam; najpre, oduzimanje kabineta, sekretarice i posluge, zatim iseljavanje iz vile i oduzimanje službenih kola. O letovanju na Brionskim ostrvima i da se ne govori!

I tako, sav u crnim mislima, okružen već podnapitom poslugom u vagonu, nesrećni ministar stiže u Panonsko lovište. Poražen i dotučen, uputi se korakom izgubljenog čoveka ka Upravi lovačkog gazdinstva, gde je obično do tada noćivao, ali pred njim, kao zla kob, ponovo iskrsnu onaj sivi čovek iz protokola sa spiskom na metalnoj tabli, koji mu reče da je njegova soba u sporednoj zgradi, nekadašnjoj štali na kraju imanja, pa se, pomiren sa sudbinom, uputi tamo, gde se nađe u prostoriji sa desetak postelja i onim istim društvom iz vagona kojim je doputovao. Treba reći, napomenu stari pisac, da je taj vagon, inače, bio poslednji u kompoziciji i da su se ispred njega nalazili čak i zabavljači, dvorske lude, muzičari, pevači i komičari, a ispred njih je bio specijalni vagon za lovačke pse.

A onda, kada je lov već započinjao, ministar se uputi ka čeki sa koje je nekoliko puta ubio divlje veprove, ali pred njim, kao da je iznikao iz strnjike, pojavi se ponovo sivi čovek, koji nije čak osećao ni hladnoću, jer je jedini bio bez bunde, u besprekorno ispeglanom odelu, svežoj beloj košulji sa crnom kravatom. On ga strogim glasom uputi na čeku koja mu je određena, gde se sem nekoliko vrana nije pojavilo ništa vrednije. Naravno, nije ni mislio o lovačkoj slavi; pritiskale su ga mnogo crnje misli: deca će morati da mu se vrate sa studija u Engleskoj, izgubiće pratioce, ljubavnicu iz baletskog kora i svako će moći da mu nekažnjeno priđe na ulici i tresne u lice sve što misli o njemu. Kao i ostali komunisti, naime - pričao je pisac - ministar nije imao nikakvu ušteđevinu. Nije mu bila potrebna. Živeo je već u Raju. Nije plaćao vilu, poslugu, telefon, kola, šofera, ni letovanje. Nije morao da krade državni novac, a i da je hteo, nije znao, niti je to bio običaj u to vreme. Svi su sve imali, sve što im je potrebno - živeli su već u komunizmu. A sada je izgubio sve, i još više od toga! Bio je, dakle, niko, kao i svi ostali obični podanici države. Pomisli da se ubije kad već ima pušku, ali reši da je bolje da sačeka, možda će ga već neko od njegovih odstreliti s leđa, promašivši fazana ili zeca. Nije želeo da ostavlja taj strašni suicidni teret svojoj deci.

I tako se završi diplomatski lov. Potpuno poražen, uništen i pomiren sa sudbinom, na peronu obližnje varošice pokraj zatvorenog lovišta on se, jedva vukući noge, uputi ka svom knjaževačkom vagonu broj deset, kada ga sustiže onaj sivi čovek, kucnu ga po ramenu i upita ga gde se uputio? U vagon broj deset, jedva prevali te reči preko sasušenih usana.

- Druže Sivi, ali vaše mesto je u vagonu broj tri! - kazao je čovek iz protokola, ceremonijalno mu pokazavši put ka njegovom mestu.

Ko drukčije kaže, taj kleveće i laže, osjetit našu će pest! Zagrmeše mu u ušima reči masovne pesme iz njegovih mladih dana.

Ušao je i seo bez reči u svoju fotelju, a niko od njegovih saputnika, ministara, kao da nije primetio da se u međuvremenu bilo šta čudno dogodilo. Niz obraze mu potekoše suze sreće i olakšanja, a on ih objasni tim da je papričica, koju je dobio na posluženju, bila izuzetno ljuta.

Maršal je samo pokazao šta može da mu se dogodi ako ne bude dobar i poslušan.

Stari pisac otpuhnu dva duga dima "cohibe" u čijim se kolutovima maglilo to daleko vreme.

Ćutali smo.

- Mogu li da napišem tu priču ako je vi nećete?

Poklanjam ti je, kazao je domaćin, ponudivši nas kafom i konjakom, što je bio znak da je vreme za odlazak iz njegove gostoljubive kuće.

__________________________________

Momo Kapor rođen je u Sarajevu 1937. godine. Za vreme bombardovanja Sarajeva 13. aprila 1941. pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momina majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Mome, koga je majka zaštitila legavši preko njega. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd.

Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedelјka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar". 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod". Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit". Tako su u izdanju „Znanje Zagreb" (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimlјeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Knjiga Onda, objavljena je 1982. a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988), Istok-Zapad (1988), Halo Beograd (1991), Zelena čoja Montenegra (1992), a 1995. Lero kralј leptira. Stvaralaštvo Mome Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavlјena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Prevođen je na francuski, ruski, nemački, polјski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.

Umro je u Beogradu 3. marta 2010. godine na Vojno-medicinskoj akademiji. Sahranjen je u Aleji velikana u Beogradu.

Nјegove kćerke Ana i Jelena Kapor osnovale su Fond Momo Kapor juna 2010. godine.

Momo Kapor - Burek 

Momo Kapor - Ćale

Momo Kapor - Govorite li srpski 

Momo Kapor - Haski Arči

Momo Kapor - Imati i nemati 

Momo Kapor - Kako ste

Momo Kapor - Nikad narodu udovoljiti

Momo Kapor - Očevi i sinovi

Momo Kapor - Pohvala novinarima

Momo Kapor - Pohvala starosti

Momo Kapor - Pravo pravcato čudo

Momo Kapor - Preučio

Momo Kapor - Prijateljstvo zanat najstariji

Momo Kapor - Pubertet 

Momo Kapor - Robna kuća pesnika

Momo Kapor - Snežana 

Momo Kapor - Una