Ljubavi srpskih pisaca - Velimir Rajić - Na dan njenog venčanja

I srušiše se lepi snovi moji...

Srpska istorija ga ne pamti kao junaka s ratišta, što je želeo, već kao poetu čiji život je obeležila jedna pesma.

Taj događaj ne navode samo udžbenici istorije: ovekovečen je na starim gravirama, opevan desetercem, živi u usmenom predanju i pamti se u narodnom sećanju.

Proleće 1815. godine. U jeku je Drugi srpski ustanak. Na Ljubiću, nedaleko od Čačka, po šančevima, prsa u prsa, žestoki okršaji između Srba i Turaka. - Junak Rajić, kad vide da se Srbi pomutiše i osuše begati, povika: - Ne bežite, braćo, no udrite, od Boga ne našli! Kako bi svoje topove ostavili!? Znate li kako nam je bez nji!

Kako nam valjaju svud i svakada! A kad vide da ga niko ne sluša, on vikne ovako: - A ono ću ja kod nji ostati na oba sveta i do veka! Turci jurnu u šanac, a Rajić, imajući u desnoj ruci sablju, a u levoj pištolj, ubijajući i sekući Turke i braneći sam Srbske topove, slavno pogine, gde sav isečen na komade bude, da mu se ni traga od tela njegovog naći nije moglo.

Ovako je pogibiju Tanasija - Tanaska Rajića, čuvenog Karađorđevog barjaktara, rodom iz sela Stragara u nahiji kragujevačkoj, opisao pesnik i istoričar Sima Milutinović Sarajlija (1791 - 1847) u "Istoriji Serbije od početka 1813. do konca 1815". Prikaz Tanaskove junačke smrti, 25. maja 1815. godine, može da se smatra verodostojnim, jer je Sarajlija tada pisar kod ustaničkih vođa, dakle, svedok ili učesnik odlučujućih istorijskih zbivanja kad je 1500 ustanika izvojevalo pobedu nad 5000 Turaka. Ličnost Tanaska Rajića opevaće i u poznatom epu "Serbijanka".

Nepun vek kasnije Srbija je u balkanskim ratovima. U leto 1913. godine vode se teške bitke između srpske i bugarske vojske. Iscrpljena i još neoporavljena od Prvog, zemlja je sad ugrožena Drugim balkanskim ratom. Pored redovne mobilizacije, javljaju se i brojni dobrovoljci sposobni za borbu.
Okružen knjigama, jedan mladić 4. jula 1913. godine ispisuje svoju poslednju volju:

- Smatrajući da kao Srbin, kao sin i punopravni građanin ove zemlje, imam prava da se za nju i lično žrtvujem – polazim sutra na bojište. Iz želja koje zatim navodi uočava se nesumnjiva plemenitost i iskreno rodoljublje: moli da se zaborave i oproste sve pozajmice koje je učinio pojedincima, ali i da mu se, pogine li ili umre u ratu, ne drži nikakvo posmrtno slovo, već da sve bude "skromno, tiho, povučeno". Da li se u tom odvažnom momku, dok je drhtavom rukom pisao ovu sudbonosnu odluku, po ko zna koji put snažno javio spomen na njegovog slavnog pretka iz šanca na Ljubiću? Uz Stevana Sinđelića i Vasu Čarapića, istorija ustanaka u Srbiji uzdiže i Tanaska Rajića kao oličenje rodoljublja, junaštva i samožrtvovanja. Po toj dubokoj odanosti svom narodu spominjaće i njegovog unuka Velimira. Ali, ovaj Rajić nezaobilazan je i kad je reč o srpskom pesništvu, pogotovo onom posle Vojislava i Zmaja, u prvoj deceniji 20. veka.

Ma koliko to želeo, nikada nije otišao na front, ni u tom, balkanskom, ni u svetskom ratu, koji će Srbiju da zahvati već sledećeg leta. Kao odgovor na austrijske pretnje, srpska vlada objavljuje 25. jula 1914. godine proglas o opštoj mobilizaciji u kome stoji i ovo:

- Smatramo za dužnost pozvati narod na odbranu otadžbine, verujući da će se našem patriotskom pozivu svaki rado odazvati.

Rajić se ponovo javlja kao dobrovoljac, ali je vojna komisija opet stroga i nepopustljiva: u uniformu i pod oružje mogu samo zdravi i snažni. To, nažalost, nije i ovaj tanani, bledunjavi mladić: u njegove grudi poodavno se naselila „žuta gošća", zla kob srpskih književnika, pesnika pogotovo.

Može da se pretpostavi kroz kakve je i duševne patnje prolazio Velimir Rajić: umesto puške, borbe i juriša, on se nije odvajao od maramice u koju je kašljao, svestan od rane mladosti da mu nema leka. Grudobolja, međutim, nije njegova jedina nesreća: to slabašno telo muči i epilepsija, ili padavica, užasna bolest zbog koje je, ne znajući kad će i gde da ga obuzme njen mučni napad, prinuđen da izbegava društvo. Daleko od bojišta, takav ne može da brani svoju zemlju i svoj narod niti da izvede čin koji bi bar podsetio na onaj nezaboravni njegovog dede Tanaska.

Budućnost će da ga spominje kao poetu, a ne kao bojovnika. Ostaje mu da vene u Beogradu, da u časima samoće i zamišljenosti piše setne stihove ili gorke ispovesti na stranicama svog „Dnevnika". Nemoćno će da gleda sve one ratne strahote koje će da zadese prestonicu: užasno bombardovanje, razaranje i paljevine, masovno stradanje, pljačke, glad.

U mesecima kad je Beograd bio oslobođen, od decembra 1914. do oktobra 1915. godine, Velimir Rajić uređuje Ratne zapise. Osmog dana oktobra, dok se austrougarski vojnici iskrcavaju na beogradski kej, major Dragutin Gavrilović drži glasoviti govor braniocima, „puku koji je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine". Slede dramatični dani i meseci kad će cela Srbija da se pokrene u mukotrpno i neizvesno povlačenje.

I Velimir Rajić je primoran da napusti grad koji je toliko voleo. Opet čuje grmljavinu neprijateljskih topova i vidi strašne oblake crnog dima iznad beogradskih krovova. Njegovo telo sad je sasvim iznureno: polažu ga u kola s volovskom zapregom koja dugo i sporo, po kiši i hladnoći, putuju ka Gornjem Milanovcu. Tu stiže 20. oktobra. Smeštaju ga u kuću njegove strine Jelke Rajić. Sutradan, predveče, obraća se s postelje okupljenoj rodbini: „Svi ste vi ludi što se trudite oko mene!" Zatim je stisnuo rukama grudi i uzdahnuo: „Ah, moje pesme!" To su mu, u trideset šestoj godini, bile poslednje reči.

Siromah Rajić!, dirljivo piše Branislav Nušić u memoarskoj knjizi „Devetsto petnaesta" sećajući se onih trenutaka kad je, negde u povlačenju, saznao za njegovu smrt. „Slab i inače, i svoj rođeni život je jedva nosio, a naišao ovaj slom te mu navaljao na dušu teške bolove.

On se nije žalio, nije se ni jadao ni vajkao, on je jauknuo pri svakoj nedaći koje su počele snalaziti našu otadžbinu. A nesreća se nizala za nesrećom, slom za slomom i jauk za jaukom i – on je presvisnuo. Biće mu je bilo bol, sav život njegov bio je jedan težak bol, bio je pesnik bolova, i umro je kao žrtva bolova!"

On je bio kulturan i otmen u pravom smislu reči, prikazuje ga Jaša Prodanović (1867–1948), poznati profesor, političar i književni istoričar koji je takođe blisko poznavao Velimira Rajića. Bio je blag i tolerantan. Neprijatelja nije imao sem svoje svirepe bolesti. Imao je više spreme i znanja nego što je hteo pokazati.

Bolest će da mu obeleži i sputa već rano detinjstvo, pa je sasvim prirodno da se Velja, sin uglednog beogradskog sudije Jevrema Rajića, sasvim okrene knjizi i učenju. Rođen u Aleksincu 20. januara 1879. godine, živeće u Beogradu, u sadašnjoj Svetogorskoj ulici, donedavno Ive Lole Ribara. Nekada je nosila poetično ime Dva bela goluba, po poznatoj obližnjoj kafani. Tu, na Paliluli, nedaleko od današnjeg Radio-Beograda i Ateljea 212, pre stotinak godina nalazile su se skromne porodične kuće s dvorištima, kaldrmom, česmama, baštama, voćem... Bio je to svojevrstan poetski „kvart": u Rajićevom komšiluku živeli su Jovan Ilić i njegovi sinovi Milutin, Dragutin, Vojislav i Žarko, svi pesnici, zatim od Velimira godinu mlađi Vladislav Petković Dis, kao i Milutin Bojić, najmlađi i najdarovitiji izdanak tadašnjih naraštaja srpske poezije. Kao dečak, Velimir je viđao najčuvenije srpske pisce i druge znamenite ličnosti od nauke i umetnosti kako idu u posetu Jovanu Iliću. Verovatno je tada i sam poželeo da doživi bar deo njihovog ugleda i slave...

Školuje se u Drugoj muškoj gimnaziji, a zatim studira Filozofski fakultet. Završava ga u roku, u dvadeset četvrtoj godini. Tada, 1903. godine, Ministarstvo prosvete postavlja ga za suplenta francuskog jezika – profesora pripravnika – u gimnaziji koju je i sam pohađao i u čijim klupama tada sedi učenik Milutin Bojić. Još dok se školovao, Rajić je maštao da radi kao profesor, ali ostvarenje te želje sprečava bolest. Ona će nemilosrdno da pokosi i sve ostale njegove nade. S tugom se zauvek oprašta od učionice i mladih, znatiželjnih đačkih lica i postaje službenik u administraciji Ministarstva prosvete. Međutim, ni tu ne ostaje dugo: 1908. godine opet je premešten, sad u Narodnu biblioteku, gde radi jednolični posao običnog pisara.

Živko Milićević, književnik, novinar i značajni međuratni urednik književne rubrike „Politike", zapisuje:

- Velimir Rajić je u svom kutu, u tišini biblioteke koju bi narušavalo samo prevrtanje listova, podsećao na kakvu zalutalu senku: toliko je bilo nečeg tihog i u njegovoj reči i u njegovom pokretu.
Te iste, 1908. godine, objavljuje skromnu knjižicu „Pesme i proza" sa samo dvadeset pet pesama i dve lirske novelete. Pa ako i nisu tako melodični i misaono sadržajni kao oni Milana Rakića, Disa ili Sime Pandurovića, Rajićevi stihovi sigurno su nesvakidašnje potresni i iskreni: njegova patnja, beznađe i žal nad sopstvenom sudbinom lišeni su ma kakvog pomodarstva. A kad im se prisajedine i zapisi iz „Dnevnika", dobija se celovita sumorna slika jednog uistinu nesrećnog i čoveka i pesnika.

Njegovi savremenici svedoče da je izgledom i ponašanjem ličio na sveca koji je sišao sa ikone: tužnih, tamnih očiju, tih i uvek zamišljen, koračao je polako i nečujno, kao u zebnji da će poremetiti nečiji mir. Odličan student i poeta od koga se mnogo očekuje, Rajić je već tada znalac francuskog i ruskog jezika. Prevodi književne priloge za časopis „Zvezda" koji uređuje Janko Veselinović (1862–1905). Zahvaljujući toj saradnji, dvadesetjednogodišnji student druge godine fakulteta upoznaje Persidu-Pepu Veselinović, maloletnu Jankovu kćerku.

U proleće 1900. godine, tajeći od Janka, Velimir u njen spomenar upisuje: „Listak će ovaj požuteti, pismena će ova pobledeti, ali će spomen na Vas ostati večno svež, svetao i čist." U sećanju pod rečitim naslovom „Drugarica Velja" o tome piše Maga Magazinović, jedna od najpoznatijih novinarki u istoriji srpskog žurnalizma, inače Rajićeva koleginica sa studija:

Njegova prva ljubav bila je bezazleno devojče, kći Janka Veselinovića. Prostodušnost, prirodnost, smernost zaneli su ga. Verovao je da i ona njega 'pomalo voli'. Ali to je bio njegov san. Varao se nadom: ozdraviće, steći pravo na ljubav, na porodičnu sreću, za kojom je čeznuo do kraja. Bila je to varka. Ona se udala. On odbolovao i izmirio se sa udesom.

A on je od pesnika čiji je i život i delo zauvek obeležila jedna žena, jedna ljubav i jedna pesma: njeni stihovi zaseniće i nadživeti sve ostale.

Zvala se Kosara Bobić. Takođe je studirala Filozofski fakultet, „imala je pametne oči" i dugu, tamnu kosu koju je svijala u punđu. Lepa i produhovljena devojka „iz kraja": stanuje u komšiluku, u Ratarskoj ulici. Viđaju se na fakultetu, čak i šetaju zajedno po Kalemegdanu. On joj piše pisma i posvećuje pesme. Zaljubljen je i – nesrećan. U osami, zapisuje: Ja volim. A smem li ja uopšte voleti? Mladost, zdravlje, ljubav, život... Sve same za me nepoznate stvari, zabranjeni plodovi...

Iako očajan, pokušava da bude i duhovit: „Danas mi je opet zlo, samo mnogo gore nego juče: pao sam... Moja bolest, zajedno sa čovečanstvom, divovskim koracima napreduje." Verovatno „napreduju" i Kosarina osećanja prema njemu jer ga više ne gleda samo kao kolegu sa studija i poznanika iz susedstva. Sve će, ipak, nadjačati razum, pogotovo posle tužnog događaja u njenoj kući...

Februarski sneg 1903. godine prekrio je palilulske krovove i sokake. Velimir Rajić prtinom dolazi u Kosarinu kuću gde zatiče samo njenu majku. I dok sedi i razgovara s njom, odjednom se ruši i gubi svest. Uveče se ispoveda:

Današnji dan je za mene smrt... ali ne, ne smrt, jer to bi za me bio spas, već nešto mnogo gore, strašnije, užasnije... Da sam pri ruci imao kakva god oružja, ja bih se ubio. Zanosne zapise o ljubavi zamenjuju od tog dana sumorne misli o bolestima kojima leka nema. Smatrajući da ni dnevničke beleške ni stihovi više nemaju nikakvog smisla, zariče se da ubuduće nikada neće umočiti pero u mastilo. Međutim, sudbonosni događaj koji je usledio nagnaće ga da ne ispuni ovu zakletvu.

... Jutros je odigran svršetak tragedije moje ljubavi, opet poverava hartiji svoj očaj mladi suplent Rajić. „Ona se jutros, na jutrenju, venčala, naravno s drugim. Po svršenom obredu, i ja sam, sa ostalima, prišao i čestitao... Ona mi je lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo opelo mojoj ljubavi." Naime, tog dana, 12. oktobra 1903. godine, na Miholjdan, Kosara Bobić udala se za poznatog beogradskog profesora Glišu Elezovića. Iste večeri, kao da ističu iz samog srca, potekli su stihovi:

I srušiše se lepi snovi moji,

Jer glavu tvoju venac sad pokriva...

Dve godine kasnije, 1905, u uglednom „Srpskom književnom glasniku" pojavljuje se pesma od deset pravilnih strofa pod naslovom „Na dan njenog venčanja" ispod koje je stajalo – Velimir Rajić. Od tada, već 107 godina, ona je jedna od najomiljenijih u celokupnoj srpskoj ljubavnoj poeziji i decenijama se peva kao starogradska melodija.

Koliko sličnih sudbina su opevali njeni stihovi... Kad su objavljeni, znalo se u celom Beogradu, ne samo u književnim krugovima, kome su posvećeni i kojim povodom su ispevani. Za njih je pesnik primao čestitke ne samo od prijatelja, već i sasvim nepoznatih čitalaca. Da li su pri tom naslućivali koliko je njegove duše i jada utkano u svaku strofu? Kao mlad čovek, čiji se „srušiše lepi snovi", bolniji, tiši i povučeniji nego pre, odlazio bi povremeno u samotne šetnje po groblju. Ali, Velimir Rajić nije bio i usamljenik: ljudi su voleli njegovu mirnoću i otmenost i cenili njegovo obrazovanje i rečitost. Iako nije bio boem, sedeo je u poznatim beogradskim kafanama tog doba sa Disom, Matošem, Čiča - Ilijom Stanojevićem, Dobricom Milutinovićem, Simom Pandurovićem, Žarkom Ilićem, Milutinom Bojićem... U njegovu kuću su, pored ostalih, rado dolazili Petar Kočić, Svetozar Ćorović, Aleksa Šantić... Znameniti slovenački pisac Ivan Cankar ga je nazivao bratom.

Do kraja života maštao je o sasvim običnoj porodičnoj sreći: žena, deca, „tu mala kuća", cveće. Međutim, „to je slika doma što nikad, nikad, nikad biti neće!" Sreća je mimoišla i Kosaru Bobić, udatu Elezović. Na spomen Rajićeve ljubavi, njegovih stihova i njene udaje, samo bi, sa suzama u očima, uzdahnula: „Sudbina..." Ona u Skoplju, u zimu 1919. godine, donosi Kosari grip od koga umire posle nekoliko dana. Prenesena je na beogradsko Novo groblje, Velimir Rajić takođe. Sudbina: počivaju u susednim parcelama.

NA DAN NJENOG VENČANJA

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji –
Prosta ti bila ljubav moja živa.

Čestit'o sam ti. I ti reče: „Hvala!"...
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena –
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči,
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
Da Bog da sunce sreće da ti sija!
Sve što god počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva...
Ja nisam znao da te tako volim,
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis'o njoj, k'o ženi,
Nek' mimoiđe nju, i neka padne
Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
„Prosta ti bila moja ljubav živa!"

__________________________________

Velimir Rajić, rođen je 20. januara 1879. godine u Aleksincu. Posle završetka filozofskog fakulteta u Beogradu, postavljen je za suplenta u Drugoj beogradskoj gimnaziji, školi koju je i sam pohađao. S bolešću je drugovao od najranijeg detinjstva, a bolest je bila teška, neizlečiva. Senka smrti stalno je zaklanjala svetlost pesnikovih životnih radosti.

Pesme Velimira Rajića su pesme bola preobražene uvek u ritmove beznađa, u privlačne i zvučne talase snova koji nikada nisu prozračni i topli jer se završavaju buđenjem i neodoljivom epileptičnom javom. Bolest i bol u Rajićevoj poeziji su prirodna poetska osećanja, jedna vizija. Poetska čistota Rajićeve poezije uzbuđuje pitanjima i definicijom smrti koja kao stalna senka lebdi u svakoj reči. Ta stalna bliskost osećanja smrti čini Rajićeve stihove treperavim i čistim.

Rajićevi stihovi su i jedna tužaljka za ženom, za nedosanjanim i nedostižnim ljubavima, vezama i strastima. Pre besmislenog i bespomoćnog plesa smrti, u noćima tifusnog, grozničavog povlačenja 1915. godine, pomiren sa demonom smrti, sa njegovom egzekucijom, pesnik umire u Gornjem Milanovcu i boreći se poslednjim rečima pokazuje skromno i skrovito mesto, gde je ostavio poslednje rukopise - Ah, moje pesme!

Ljubavi srpskih pisaca - Branko Miljković