Jovan Jovanović Zmaj lektira

Jovan Jovanović Zmaj

Jovan Jovanović Zmaj 1883 - 1904

 

Ako je iko u svom vremenu bio opštenarodni, nacionalni pesnik, onda je tu čast bez sumnje dosegao Jovan Jovanović Zmaj. Nije bilo pismena čoveka da za Zmaja nije znao, pa i danas se veoma često citiraju, ili pevaju njegovi stihovi, a da se ne zna čiji su - toliko je Zmajevo pesništvo postalo i ostalo deo živog narodnog predanja.

 

Zmajev pradeda, Cincarin, Konstantin, doselio se u 18. veku iz makedonskih krajeva u Novi Sad. Trgujući žitom i stokom obogatio se, pa je njegov sin Jovan, već veoma ugledan trgovac, i plemstvo dobio. Zmajev otac Pavle, advokat i senator, bio je među prvim građanima novosadskim. Njegov prvenac, Jovan, rodio se 24. novembra 1833, posle njega još četiri sina i kći, ali će na životu ostati samo tri Zmajeva brata: Đura, Kornel i Mita. Mali Joca, koga je očev prijatelj Sima Milutinović Sarajlija već bio proročki blagoslovio rečima: "Dabogda pesnik bio!", pošao je u osnovnu školu, pa 1844. u gimnaziju novosadsku. Godinu dana proveo je van kuće, u Halašu, da bi naučio mađarski. Po povratku, završava peti razred gimnazije, pa završni šesti, već u smutnim vremenima bune 1848 - 49, kada je porodici Jovanović, izbegloj u Srem, izgorela kuća. Posle bune, prvi gradski načelnik Novog Sada bio je Pavle Jovanović, a njegov Joca volonterski pristav gradskog kapetana. Školovanje nastavlja na liceju u Bratislavi, Modri i Trnavi. Započinje studije prava u Beču, nastavlja u Pešti, pa u Pragu, pa opet u Pešti, ali studije prekida 1857, zbog očeve bolesti i siromašenja. Izabran je za aktuara novosadskog magistrata, pa za podbeležnika. Oženio se Ružom Ličanin 1862, a sledeće godine seli se u Peštu, gde će biti upravnik Tekelijanuma, aktuar i delovoditelj Matice srpske, uz studije na Medicinskom fakultetu koje je završio krajem 1869. Lekar je u Novom Sadu, pa u Pančevu, gde mu 1872. umire Ruža, ostavivši ga sa tek rođenom Smiljkom, jedinim detetom koje je nadživelo majku - Mirko, Tijana, Sava, Jug ni detinjstvo nisu doživeli. Prelazi u Futog za opštinskog lekara. Uz njega i Smiljku je udovica Marija Kostić sa ćerkom Marijom koju je Zmaj usvojio, kao i nešto kasnije rođenu Anku. Ne doživevši drugi rođendan, umire i poslednje Ružino dete, Smiljka. Porodica i uteha su mu poćerka Maca i kći Anka, no i njih će nadživeti; obe su umrle 1901. Ponovo je lekar u Novom Sadu, od 1874, pa u Sremskoj Kamenici. Pozvan u Beograd, bio je dramaturg Narodnog pozorišta 1878 - 1880. Najdužu lekarsku praksu imao je u Beču 1880-1889, zatim je kratko opet u Sremskoj Kamenici, pa u Beogradu 1890-1898, te Zagrebu 1898 - 1901. Poslednje stanište mu je bila Sremska Kamenica, gde je umro 14. juna 1904. Njegova kuća pretvorena je u muzej.

 

Čitavog života istrajao je u svom lekarskom pozivu, dosledan stavu da je osnovna lekarska etika pomoći ljudima u nevolji, biti od koristi prvo društvu, pa tek onda sebi. U prvom svom lekarskom oglasu objavljuje da će sirotinju lečiti besplatno. Ličnu korist je zanemarivao i u Beogradu, gde je osnovao i besplatno vodio sanitarni nadzor u školama, a sa još desetak lekara osnovao je prvu ambulantu u Srbiji. U Beču manje sam leči, upućujući svoje pacijente, bolesne Srbe iz svih krajeva, najboljim bečkim specijalistima.


Od malih godina, Jovan Jovanović je u matici političkih tokova srpskog naroda u Ugarskoj. Prihvatio je i predano podržavao ideje Ujedinjene omladine srpske, pokreta za kulturno i političko objedinjavanje svih Srba, bez obzira na granice, i ostao im veran i posle zabrane ove organizacije 1871, može se reći do kraja svoga života. Kao što je bio uz sam rukovodeći vrh Srpske narodne slobodoumne stranke Svetozara Miletića, kojoj je osnovni, daleki cilj oslobođenje Srba i njihovo sjedinjenje u jednu državu. Bliži ciljevi Miletićevog pokreta su borba za razvijanje nacionalne svesti, očuvanje nacionalnog identiteta, ponovno uspostavljanje autonomije Srba u Ugarskoj umesto ukinutog Vojvodstva Srbije, demokratski građanski odnosi. Ne samo kao političar, već i kao pesnik, Zmaj je ovim ciljevima doprineo kao malo ko od njegovih savremenika. Tištao ga je rascep stranke posle Miletićeve smrti, pokušaavao je da ga spreči, a kada je video da je touzaludno, opredelio se za radikalnu granu. Miletiću je desna ruka najviše u primeni njegovih ideja u kulturnoj sferi. Prvorazrednu političku ulogu imali su njegovi časopisi: "Zmaj", po kome je dobio nadimak (1864 - 1871), "Žiža" (1871 - 1873) "Starmali" (1878 - 1889). Snaženju nacionalnog i oslobodilačkog duha nemala potpora bila je "Ilustrovana ratna hronika" (1877 - 1878) kojom se žestoko suprotstavljao opakim austro-mađarskim optužbama protiv Srbije i krajnjoj pristrasnosti u srpsko - turskom sukobu. Časopis "Javor" (1862 - 1863) bio je važna pokretačka poluga mlade romantičarske literature. Njegov "Neven", a uređivao ga je od 1880. do smrti, vaspitavao je generacije i generacije srpske dece. Koliko je vremena trošio na te važne, no ipak efemerne poslove, ilustruje podatak da je evidentirano skoro 500 pseudonima i šifara kojima se potpisivao u svojim časopisima da prikrije stalno oskudni broj saradnika. Poneke brojeve ispunjavao je sam, od prve do poslednje reči.

 

Doista je bio nemaran prema svojim delima. Ponekad ih je i zaboravljao, gubio, ostavljao van Pevanije u koju je sabirao svoju poeziju. Zaturio je, ili namerno zaboravio, čak i prvu svoju štampanu pesmu. Bila je to "Srpska zora", glosa na stihove jedne pesme Jovana Hadžića. Ta pesma je štampana u temišvarskim novinama "Južna plela", 17. oktobra 1851, a on je, ipak, za početak svoga pesničkog rada uzeo objavljivanje pesme "Proletno jutro" u drugoj svesci "Letopisa Matice srpske" za 1852. Od te, kasnije, godine računali su se njegovi pesnički jubileji, a "Srpska zora" ostala je donedavno sasvim nepoznata.


I prva i druga objavljena pesma Jovana Jovanovića bile su početničke i u dobroj meri epigonske, išle su tragom Jovana Hadžića odnosno Pavla Popovića Šapčanina, pesnika predbrankovske epohe. No, pesme koje su usledile, sve do prvih đulića iz 1857, otkrivaju druge uzore - narodnu lirsku pesmu, a naročito Brankovu poeziju: "Ja se, kao početnik pesnik, sasvim dragovoljno podadog uticaju tako lepe poezije". To "podavanje uticajima" biće i docnije čest podsticajni impuls Zmajevoj poeziji - prepoznavaće se u njegovoj pesmi poneki tonovi naše građanske poezije, a naročito stranih pesnika koje je prevodio: Petefija, Aranja, Getea, Hajnea, Bodenšteta, Puškina. Ali, ni govora nema o epigonstvu. Zmaj je bio izuzetno prijemčiv za lepotu tuđe poetske ideje i izraza, upijao je umetničke kvalitete drugih pesnika, utapao ih u svoj pesnički fundus, pa u najboljim svojim delima amalgamisao i sintetizovao poseban, svoj pesnički izraz i stil.

 

U lirskoj poeziji najznačajnije su dve njegove zbirke: Đulići i Đulići uveoci. Te pesme su poetska autobiografija najsrećnijih i najnesrećnijih njegovih godina - približno od 1860. do 1875. Mada su neke od pesama i kasnije napisane, sve proističu iz emocionalnog naboja toga životnog perioda. Rečeno je da je to gotovo pesnički roman, da je to, poput petrarkine zbirke, kanconijer njegove ljubavi. Posle pregršti vedrih, lakih, brankovskih ljubavnih pesama, u kojima se i po koji nestašan, lascivan ton znao pojaviti, nastali su prvi đulići. Oni još uvek nisu pravi đulići - još nije bio upoznao Ružu, svoj đul - još uvek je "pola srce, pola kamen", život mu je "tužan, pustolina grdna", ali očekuje i sluti "tajnovitu krasotu", istinsku ljubav. A onda se, 1861, pojavila Ruža. "Oh, doveo te Bog!"; "Mila Ružo, duše dušo"; "ala su nam srca blizu"; "ti se mene raspevala". Potekli su stihovi ljubavi i sreće, oblikovali poeziju nežnosti, čednosti, poljupca u obraz, izuzetno blagu i ljupku, anđeoski opojnu. "Al je lep ovaj svet!" Nažalost, ne zadugo, samo deset brzih godina. Najpre tek rođena deca, pa Ruža "bolna leži, a nas vara nada". Pretopi se životna radost u tugu bez kraja, svenuše đukili i đuliće uveoke: "Od muke se pesme viju, rad leka se suze liju". Pitomina ljubavne emocije skrhala se, obrušila u dubine ljudskog bola, unisoni pev blaženstva razdrobio se u uzdahe, jadikovke, krike čak. Ogorčenost zbog nemilosrdne sudbine iskazaće se u ponekom od uvelaka i kao filozofska upitanost nas smislom života. Zmajevi stihovi podaju se rezignaciji i ineumitnosti, no ipak se neće utopiti u pesimizam kao opšti doživljaj sveta. On, i pored obrvanosti bolom, ne apsolutizuje svoju ličnu nesreću. Svet je otvoren za sreću ljudi, ali nije za ličnu pesnikovu. Ni u Đulićima uveocima, kao ni u Đulićima nema egzaltacije, ali ima, razume se, romantične idealizacije. Pesme su uvek jednostavne i transparentno jasne, nema u njima ni traga hermetičnosti. Zmaj uvek uspeva da podeli svoja osećanja sa čitaocem, jer emocije iskazane u ovim zbirkama osećanja su običnog čoveka, bez pesničke hipersenzibilnosti. Zbog toga je moguća čitaočeva identifikacija s emocijom pesme što Zmaja čini izuzetno pristupačnim pesnikom.

 

Teže bismo to mogli reći za ostale dve Zmajeve zbirke pesama Snohvatice i Devesilje (1895. I 1900), mada i u njima ima prelepih pesama. Naročito u Snohvaticama gde su pesme "koje su samo prošle kroz moju dušu, koje sam manje više zapamtio iz rane i najranije mladosti svoje, pa ih sada kao u snu hvatam". One su podstaknute narodnim motivima, duhom i formom, ali je usmena tradicija u najboljim pesmama oplemenjena intimnim doživljajem i prebogatom ličnom asocijativnošću. Raznolikost je u njima izuzetna - od poskočice, pošalice, ljubavne pesme, balade do misaonih sinteza paganskog i hrišćanskog doživljaja sveta.

 

Zmaj je osećao i potrebu i dužnost da svojom poezijom uzdiže i krepi narodni duh. Napisao je mnogo rodoljubivih pesama, među kojima ima i remek-dela kao što su "Vila", "Tri hajduka", "Svetli grobovi". Većinom, ipak, to su pesme utilitarnog polazišta. Zmaj hoće njima da iskaže neku aktuelnu rodoljubivu potrebu, da saopšti, klikne devizu, bojni poklič. Malo ih je s istorijskim motivom, iako naši romantičari veoma često posežu za njim. Zmajeve pesme potencijalno sadrže tradiciju narodnog duha, ali svest o prošlosti on najčešće primenjuje na sadašnjost njegovog vremena. Iz istih pobuda, pa i s istim ciljem, nastale su njegove mnogobrojne političke i satirične pesme, kojima se smenjuju i prepliću nacionalne poruke sa zahtevima i programima liberalne građanske nacionalne poruke sa zahtevima i programima liberalne građanske demokratije. Ova vrsta njegovih pesama bila je u direktnoj službi Miletićeve stranke. Najčešće su efemerne - to je nagnalo Lazu Kostića da kaže da je zmaj pojeo slavuja, da je njegov prijatelj zanemario svoj pravi pesnički talenat i vokaciju u korist prolaznosti dnevne politike i političke borbe. Najbolje su one pesme u kojima najviše maha dobija Zmajeva spontana duhovitost. Njegov humor je neposredan, veoma efikasan jer proisitiče iz životnih situacija, vrcav i iskričav, s obiljem jezičkog poentiranja i igara rečima. Usmeren je, veoma često, ka otkrivanju i izvrgavanju ruglu ljudskih mana. Pa i nacionalnih - setimo se prekora i poruka koje je Zmaj pesmama iskazivao onima koji tuđim potiskuju svoje u jeziku, kulturi i svakodnevnom ponašanju. Misaonih pesama kod Zmaja nema mnogo. Ali ima moralističkih i religioznih. Njegova religioznost ne sadrži mističke i teološke elemente, narodska je i svakodnevna, oslonjena prvenstveno na etiku, što se naročito vidi u zbirci Harfa Siona.

 

Sve generacije našeg veka progovorile su tepajući Zmajeve stihove. Prvu svoju pesmu za decu, o Gaši, Zmaj je objavio 1858, kada još nije imao porodicu. Skoro slučajan početak nastaviće se novim pesmama u vreme rađanja Zmajeve dece. Kasnije, kada su mu deca poumirala, Zmaj je utehu tražio prigrlivši svu Srpčad, pišući za njih do kraja života. Njegov časopis za decu "Neven" objavljivao je čika-Jovine stihove i posle njegove smrti. Nepresušna ljubav prema deci, izuzetan dar viđenja životnih detalja, razumevanje za dečje ponašanje i psihologiju, dar komuniciranja sa decom, prilagodljivost njihovom načinu razmišljanja, inventivnost i maštovitost, duhovitost i smisao za iznenadan humoristički obrt, sposobnost lakog fabuliranja kojim se obična zbivanja pretvaraju u priču, a njihovi učesnici u literarne portrete, poštovanje dečjeg integriteta i individualnosti, virtuozna lakoća uobličavanja stiha - to su osnovne osobine Zmajeve poezije za decu. Mnogi od najistaknutijih savremenih pesnika za decu, pa i onih koji se svrstavaju u vrh modernog poetskog izraza, ne taje da pojedine osobine njihovog stvaralaštva imaju plodnu podlogu u Zmajevoj poeziji.

 

J. J. Zmaj bio je i prozni pisac. Sem nekoliko ranih, sasvim romantičarskih pripovedaka, njegova beletristička proza je ili humoristička, ili namenjena deci. Svoj lirski talenat koristio je u "prozaidama", većinom podlogu u Zmajevoj poeziji. Najveći deo napisanoga u prozi pripada publicistici. Zmaj ima dosta političkih, novinskih članaka, satiričnih tekstova, književnih komentara, kraćih portreta istaknutih Srba, pa i pregršt autobiografskih napisa. Mnoge od tih tekstova objavljivao je anonimno, ili potpisane šiframa, tako da ni danas još nije napravljena njihova bibliografija, pa i ne znamo šta je sve napisao.

 

Velika Zmajeva prilagodljivost, dar uživljavanja u tuđe delo i njegov duh, predodredili su ga za prevodioca. Prve tri njegove knjige su prevodi: Toldija Janoša Aranja, Vitez Jovan Šandora Petefija, Istočni biser Fridriha Bodenšteta. Najviše je preveo s mađarskog. Počeo je u vreme kada je to bio donekle i politički nalog zbog intenzivne saradnje srpske i mađarske opozicione politike protiv Beča, pa nastavio i kasnije zbog lične bliskosti s mađarskom kulturom. On je započeo seriju srpskih prevoda Jokaijeve proze, a najobimniji poduhvat mu je prevod filozofske drame Čovekova tragedija Imre Madača. Najviše je prevodio nemačke pesnike: Lesinga, Gelerta, Ulanda, Getea, Hajnea ali i mnoge drugorazredne i marginalne. Prevod Geteove drame Ifigenija na Tavridi spada u bolji deo naše prevodne književnosti. S ruskog nije prevodio mnogo ali je birao dobro (Puškinova Poltava i Ljermontovljev Demon). S nemačkog je preveo spev engleskog pesnika Alfreda Tenisona Enoh Arden. Zmaj je prevodio slobodno, gotovo nikada reč za reč i stih za stih, već prepevavajući suštinu i duh pesničkog iskaza. Nije mu to uvek sasvim polazilo za rukom, ali ima prevedenih stihova koji su bezmalo kongenijalni.


Kao ličnost javnog života, J. J. Zmaj je zdušno potpomagao kulturne institucije srpskog naroda. Bio je među časnicima Matice srspke, s Miletićem vodi Srpsku čitaonicu, ima udeo u osnivanju Srpske književne zadruge koja njegovu stilizaciju inicijala i danas nosi kao svoj mblem. Naročito mu je na srcu ležalo pozorište zbog uverenja da je to najefikasniji način nacionalnog snaženja i negovanja jezika. Bio je jedan od osnivača Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i do smrti je aktivno učestvovao u njegovom radu. Jedna od programskih osnova njegovog časopisa "Javor" "razvijanje narodnog pozorišta i dramske literature", a pozorišnu rubriku u listu je sam ispunjavao. Polemiše s opadačima mlade institucije, bori se protiv vlasti kojoj nije po volji ovo središte srpskog narodnog života. Pomaže i oko repertoara; kada se pozorište našlo u stisci zbog nedostatka domaćih komada, piše komediju Šaran koja će postati veoma popularna.

 

Ulogu u nacionalnom i društvenom životu, pa i svoj književni zadatak, shvatao je utilitarno, svoju poeziju kao sredstvo oplemenjivanja svakodnevice, nacionalnog, političkog, moralnog, pa i estetskog uticaja na najširu čitalačku publiku. To se delimično može iščitati i iz njegove programske "Pesme o pesmi". Zbog toga je Zmajevo ogromno životno delo veoma nejednako po umetničkoj vrednosti i oscilira od antologijski prvorazrednih dometa do pleve koju je razvejavao svaki dašak budućih vremena. No, i one tekstove čija je vrednost manja, sito naše kulture valja da propusti, jer je reč o čoveku bez koga se ne da zamisliti sudbina, rast, fizionomija srpske književnosti. Bio je, prema Mladenu Leskovcu, hroničar jednog društva, slikar jednog vremena, kritičar društvenih naravi i javnog morala, pesnik borbenih težnji jednog sanjalačkog naraštaja - jedan od najvećih Srba 19. veka.

 

Jovan Jovanović Zmaj - Đulići

Jovan Jovanović Zmaj - Jututunska narodna himna

Jovan Jovanović Zmaj - Materina maza

Jovan Jovanović Zmaj - Pođem, klecnem, idem, zastajavam

Jovan Jovanović Zmaj - Svetli grobovi

Jovan Jovanović Zmaj - Taši taši  

loading...
4 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Jovan Jovanović Zmaj

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u