Jovan Jovanović Zmaj - Pođem, klecnem, idem, zastajavam

Pesma Pođem, klecnem ... (IV) jedna je od najkompleksnijih pesama Đulića uvelaka: u njoj je bol dostigao vrhunac, susret sa smrću i shvatanje njene neminovnosti unosi nemir u dušu lirskog subjekta, osećanje nemoći i očaja - nemoć pred smrću je tema ove pesme. U celom ciklusu dominira osećanje tuge zbog brojnih smrti najmilijih, ovde je predočen trenutak umiranja žene kojoj je posvećen ciklus Đulići. Potpuno verno je data psihologija lirskog subjekta kome umire voljena žena: on je bespomoćan i unezveren u silnom strahu i strepnji od smrti KOJOJ' nema odupiranja jer bolesti nema leka. Svest o tome da voljena žena bespomoćno umire tu, pored njega, a on je takođe bespomoćan da joj pomogne, izaziva eksploziju bola, snažna osećanja, nemir tela i duha - stalno besciljno i neosmišljeno kretanje po prostoriji.

Čovek pred smrću - to je središnji motiv ove pesme. On pokušava da izmoli pomoć, da spreči smrt, da učini nemoguće. Prvo će sam pokušati da nešto učini tako što će se suprotstaviti vremenu koje neumitno teče. Simbol toga vremena je sat, on otkucava prolaženje vremena a kazaljka na njemu (šetalica), iako ide sporo, odmiče. Čoveku se čini da ona brzo odmiče, u tom trenutku misli da treba šetalicu satu da zadrži, zaustavi. Situacija je direktno predočena u prvom stihu: Pođem, klecnem, idem zastajavam - četiri glagola kretanja koji oslikavaju psihološko stanje nesigurnosti, zbunjenosti i nemoći u neumitnom proticanju vremena. Ovi glagoli asindetski povezani, sa značajnim pauzama, sugerišu otkucavanje sata koje odzvanja u svesti lirskog subjekta. Njegova reakcija je prirodna: Šetalicu satu zadržavam. Ali odmah uviđa da vreme teče i izmiče iako je sat zau tavljen - ne pokazuje više on proticanje vremena, ali to pokazuje stanje bolesnika koje je sve teže. To je uzaludan čin i zato nastaje još veći nemir, osećanje očaja raste, kretnje postaju nekontrolisane - jurim, bežim, ka očajnik kleti. Ovde su stavljena jedan pored drugog dva suprotna glagola koji se isključuju: jurim - ići za nekim da bi se uhvatio; bežim - bežati od nekoga da ne bi bio uhvaćen. Ovaj dodir glagola suprotnog značenja samo je slika psihološkog stanja zbunjenosti i apsolutne izgubljenosti. Toga je lirski subjekt potpuno svestan i priznaje: zborim reči, reči bez pameti: ne sme nam umreti. Pokušaj da sam pomogne svojoj dragoj na samrti ne uspeva.

Zato čini novi pokušaj - obraća se silama koje u arhetipskoj svesti postoje i kojima se čovek uvek okretao tražeći pomoć:

Vičem bogu: Ona je još mlada!

Vičem pravdi: Ona se još nada!

Anđelima: Vi joj srca znate!

Vičem zemlji: Ona nije za te!

Niotkuda nema mi odjeka, -

Vičem sebi: Zar joj nemaš leka!...

Idem, stanem, ka očajnik kleti,

Opet zborim reči bez pameti:

Ne sme nam umreti!

To Je navođenje argumenata protiv smrti: ona je još mlada, dobra je srca, nada se, majka je deteta u kolevci. Imaginarne sile u svesti lirskog subjekta imaju moć da pomognu, ali u stvarnosti njegove životne situacije ostale su gluve (Niotkuda nema mi odjeka). Sile su gradacijski poređane od najjačih do najslabijih, od kosmičkih do zemaljskih; gradacijski je poređano i njegovo postupno saznavanje nemoći i jačanje očaja. I opet se obraća sebi pitanjem Zar joj nemaš leka: ono je postavljeno u očajanju. Sam zna da leka nema, ali je ovo čin samoosude. Intimno osećanje krivice zapretano na dnu duše provaljuje jaukom u očajanju i nemoći. Očaj ga je dotukao, fizička manifestacija unutrašnjih stanja se menja: mesto, jurim, bežim u prvoj strofi, ovde je idem, stanem. To je izraz smenjivanja nade (idem...) i očaja (stanem...), koje prelazi u saznanje konačne uzaludnosti i nemoći - to je ideja pesme. Tema i ideja su se ispreplele, od pokušaja se nije ni odmaklo, ostalo se na istom mestu, lirski subjekt, očajan i usamljen, samo se vrteo u krug.

Osećanje nemoći je kulminiralo: glagol IDEM smenio je glagol STANEM a potom je došao glagol KLONE: od paničnog kretanja došlo se do potpune klonulosti. Lirski subjekt je spustio glavu nad kolevkom gde nam čedo spava čedo s' budi pa me gleda nemo; gledamo se, pa se zaplačemo. Susret dva nemoćna bića, preplašenog deteta i očajnog oca, dva molećiva pogleda: lirski subjekt traži potporu u detetu, u njegovoj nevinosti i čistoti. To je poslednji krik Ne sme nam umreti, a onda sve tone u apsolutni mir nemoći i poraza.

Zmajevo pevanje je jednostavno, takvo je i u ovoj pesmi: jezik je jednostavan, bez metafora, bez neobičnih leksičkih obrta, bez patosa, Međutim, u skladu sa prirodom izraženih osećanja snažnoga očaja i nadljudskih pokušaja da se zaustavi vreme i spreči smrt, leksička i sintaksičko - intonacio - na funkcionalnost ostvaruju izvanredne umetničke efekte. Dinamizam je osnovno umetničko svojstvo ove pesme: dinamizam osećanja i raspoloženja, dinamizam govora i kretanja, podignuta intonacija. Dinamizmu doprinose glagolski oblici koji čine trećinu leksičkog fonda pesme. Dva su tipa glagola dominantna:

- glagoli kretanja: POĆEM, KLECNEM, IDEM (3), ZASTAJAVAM, ZADRŽAVAM, JURIM, BEŽIM, STANEM (2), KLONE = 12.
- glagoli govorenja: ZBORIM (3), VIČEM (4) = 7.

Učestalost glagolskih oblika (kretanja i govorenja) dočarava sliku izgubljenog, bespomoćnog i očajnog čoveka - oni su, u stvari, fizička manifestacija psihološkog stanja lirskog subjekta.

Intonacija je podignuta, napregnuta i grozničava; ona je pojačana uzvičnim i upitnim oblicima rečenice. Grozničavost intonacije, inicirana snažnom strepnjom, naglašena je brojnim ponavljanjima - ovo stilsko sredstvo ima značajnu ulogu ne samo u tvorenju intonacionog ritma i dočaravanju unutrašnjeg stanja lirskog subjekta, nego ima pre svega značenjsku vrednost:

Anafora

Vičem bogu - Zborim reči

Vičem pravdi - Opet zborim reči

Vičem zemlji - Zborim reči

Vičem sebi

Ponavljanje x3

Ka očajnik kleti

Reči bez pameti

Ne sme nam umreti!

Refren

Ne sme nam umreti!

Asimetrični trohejski deseterac svojim osobenostima značajno doprinosi ritmu i ekspresiji pesme:

- cezura je posle četvrtog sloga (4//6) (Pođem, klecnem idem, zastajavam),

- prvi polustih je po pravilu sastavljen od dve trohejske akcenatske celine (Pođem, /klecnem; // vičem /zemlji),

- promene unose polustihovi sa četvorosložnim akcenatskim celinama - samo pet slučajeva (šetalicu, niotkuda, anđelima, nad kolevkom, gledamo se).

POĐEM, KLECNEM, IDEM, ZASTAJAVAM...

Podjem, klecam, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne, ne sme umreti!"

Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Ni otuda nema mi odjeka...
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?...
Idem, stanem, ka' očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"

Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo s' budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"

_________________________________

Jovan Jovanović Zmaj (1833 - 1904), spada u red najplodnijih pesnika srpskog romantizma: mnogo je pisao, pokretao je i uređivao mnoge književne časopise, učestvovao je u svim vidovima i manifestacijama javnog života - bio je u pravom smislu narodni pesnik. Završio je medicinu i do kraja života radio dva posla: bio je lekar i pesnik. Pisao je lako, pisao je mnogo, različitim povodima i podsticajima, reagovao je ne samo na trenutke intimnog života - ima kod njega izvrsnih pesama, ali ima i slabih, pisanih prigodnim prilikama. Bio je veoma cenjen i voljen kao pesnik, ali bio je i osporavan. Ipak je ostavio poeziju koja ima trajne i neosporne vrednosti: Đuliće, Đuliće uveoce i pesme za decu. To je ono što niko nije osporavao i što će ostati kao trajna vrednost u srpskoj književnosti.

Život je prema ovom pesniku bio veoma okrutan. Oženio se Ružom Ličanin kojoj će posvetiti čitav ciklus pesama pod naslovom Đulići (đul - ruža). Ove pesme opevaju dana porodične sreće i ljubavi, lepotu življenja radost života. Sreća je kratkotrajna: umirala su deca, žena se razbolela, bolest je bila neizlečiva. Sada su nastali dani bola i tuge, nastajali su električni stihovi koji prate porodične nesreće, bolesti i umiranja, bol i patnju. Tako su nastali Đulići uveoci, pesme patnje i trpljenja, ali i očajnih uzdaha. Izgubio je ženu i petoro dece. Ostala mu je samo poezija. Njoj je posvetio život, neprekidno pisao, ogledao se u svim lirskim vrstama: rodoljubive pesme, misaone pesme, političke i satirične pesme, šaljive pesme i pesme za decu.

Zmaj je bio vrstan prevodilac sa mađarskog, ruskog, nemačkog, francuskog, latinskog, poljskog i češkog jezika - iz dvanaest stranih književnosti, preko stotinu pesama: Gete, Puškin, Petefi, Hajne, Ljermontov, Igo, Sili Pridom, Tenison - samo nekoliko najpoznatijih imena. Prema mišljenju mnogih znalaca ove oblasti, Zmajevi prevodi su bili izvrsni, ravni originalu, često ga prevazilazeći po umetničkim kvalitetima.

Zmaj je pokretao i uređivao mnoge književničke časopise: Javor, Zmaj (po njemu je dobio nadimak), Staramali, Žiži, Neven - časopis za decu. Mnoge od njih ispunjavao je uglavnom svojim pesmama.

Najznačajnija objavljena dela: Đulići (1864), Đulići uveoci (1882), Pevanija (1882), Snohvatice (1895), Čika - Jova srpskoj deci (1899), Devesilje (1900), Čika - Jova srpskoj omladini (1901).

Jovan Jovanović Zmaj 1883 - 1904 Biografija

Jovan Jovanović Zmaj - Đulići

Jovan Jovanović Zmaj - Jututunska narodna himna

Jovan Jovanović Zmaj - Materina maza

Jovan Jovanović Zmaj - Svetli grobovi

Jovan Jovanović Zmaj - Taši taši