Džordž Orvel - 1984 lektira

Džordž Orvel - 1984

Džordž Orvel - 1984

Džordž Orvel - Hiljadu devetsto osamdeset četvrta

 

Uopšteno o 1984

 

Knjiga "1984", predstavlja distopijski, odnosno antiutopijski roman Džordža Orvela. Prema većini književnih kritičara, tema romana jeste totalitarni režim kao takav, odnosno, život običnog, beznačajnog pojedinca u društvu totalne kontrole. Budući da je roman distopijski, dakle suprotno od utopije, Džordž Orvel ide jedan korak dalje od pukog opisivanja jednog totalitarnog društva, već nudi potpuno novu verziju predviđanja budućnosti. U pitanju je čista fikcija, ali koja svakako korene nalazi u stvarnom svetu iz Orvelovog perioda.


Radnja priče odvija se u Okeaniji, (tačnije u provinciji koja se naziva "Aerodrom jedan", a "nekada se nazivala Engleska") jednoj od tri super-države nastale nakon globalnog rata u kome je dve trećine svetske populacije ljudi zbrisano. Pored Okeanije, tu su i Euroazija i Istazija sa kojima je Okeanija u neprekidnom sukobu, takozvanom večitom ratu, s tim da se zaraćene strane večito menjaju, pa je tako u jednom momentu Okeanija u savezu sa Istazijom i ratuje protiv Euroazije, a već sledećeg trenutka, situacija je obrnuta.

 

Unutar same Okeanije, svu vlast u svojim rukama drži Partija, kojoj pripada 10% od ukupnne populacije Okeanije, na čelu sa Velikim Bratom kao velikim vođom. Vladajuća ideologija na kojoj Partija gradi svoju vlast, naziva se "Inglsoc"(english socialism, eng-soc, ili na srpskom engleski socijalizam), i predstavlja izmišljenu sintezu staljinističkog modela socijalizma i tradicionalnog engleskog konzervativizma. Sama Partija, podeljena je na "Užu Partiju" koju čini oko 5% od ukupnog broja članova, a ostatak članova pripada takozvanoj "Široj Partiji". Državni aparat, sastoji se iz četiri ministarstva, a to su "Ministarstvo Istine", "Ministarstvo Mira", "Ministarstvo Ljubavi", i "Ministarstvo Obilja", čiji nazivi su satirični, i u suštini predstavljaju ekstremne suprotnosti. Društvene klase u Okeaniji, podeljene su u praksi na dve, "vladajuću" koju čini Partija, i "radničku" kojoj pripadaju "proli" (proleteri), mada, može se reći i da postoje tri klase, ukoliko bismo članove "uže partije" posmatrali kao "srednju klasu". Službeni jezik Okeanije se naziva "Novogovor", o čemu će biti reči nešto kasnije.


Priča prati Vinstona Smita, člana Šire Partije koji živi u malom trošnom stanu u Centru Aerodroma jedan ("nekadašnji London"), zaposlenog u Ministarstvu Istine na falsifikovanju istine, i prevođenju tekstova na Novogovor. Kao što su i svi ostali članovi, bilo Šire ili Uže Partije pod konstantnom prismotrom, tako je i Smit pod neprekidnim nadzorom sa telekrana, uređaja koji u isto vreme služi i kao prijemnik, i kao predajnik poruka, a nalazi se na zidu. Vinston tajno vodi dnevnik, što se u Okeaniji kažnjava smrću, kao i većina prestupa, jer u Okeaniji ne postoje sudovi i zakoni, već Partija sudi i kažnjava proizvoljno. U vezi je sa Džulijom, zaposlenom u istom ministarstvu kao i on, članicom Šire Partije, kao i takozvane "Lige protiv seksa", jedne od partijskih sekcija. Njihov odnos, koji je bez odobrenja Partije, takođe je kažnjiv smrću. Vinston nema prijatelje, i uglavnom vreme provodi pišući dnevnik, ili na poslu. Jedini ljudi sa kojima kontaktira su njegove kolege sa posla, prema kojima je naravno, apsolutno nepoverljiv. Takav način života, prekinuće se kada Vinston upozna Džuliju, a "preokret" u njegovom životu nastane kada upozna Obrajena, člana Uže partije koji mu ponudi da se pridruži pokretu otpora pod vodstvom Emanuela Goldštajna, nekadašnjeg člana partije, a danas izmišljenog državnog neprijatelja broj jedan. Nakon kratkog perioda pisanja dnevnika, i ljubavne romanse, Vinstona i Džuliju na prevaru hvata "Policija misli", tajna politička policija u okviru Ministarstva Ljubavi. Odvode ih u podrume Ministarstva Ljubavi, gde ih odvajaju jedno od drugog. Tada, započinje svakodnevna tortura nad Vinstonom Smitom koja za cilj ima da ga potpuno slomi, i kao fizičko biće i kao individuu. Vrhunac toga, predstavlja ispiranje mozga koje nad Vinstonom vrši njegov navodni prijatelj i saveznik Obrajen, koji ga je zapravo od početka pratio, i na kraju predao Policiji Misli. Nakon što je slomljen, Vinston definitivno prihvatia principe Inglsoc-a, i izlazi iz zatvora. Potom, sreće Džuliju, i shvata, da ju je izdao, kao i da je ona njega izdala. Priča završava sa Vinstonom, koji sada gleda u bilbord Velikog brata, i iako ga je sve do zatvaranja mrzeo, Vinston shvata da se sada "izlečio", i da istinski voli Velikog Brata.

 

Sloboda je sloboda reći da su dva i dva četiri - V. Smit

 

Vinston Smit, nikada nije shvatio šta znači sloboda u pravom, istinskom smislu te reči. On je nikada nije živeo, već je jedino uspeo da je nasluti. Zašto početi upravo pričom o slobodi? Verovatno zato, jer je najosnovniji princip svake ideologije sloboda,pa je tako u svom začetku, to verovatno bio i princip Inglsoc-a. Svakako, opravdano se nameće pitanje „sloboda za koga, da čini šta" , ali sama priča o slobodi, bilo da iza nje stoje časne namere pojedinca ili grupe, ili pak čista demagogija, dakle sama priča o slobodi je neizostavni aspekt svake ideologije. Prvo što je Vinston Smit zapisao u svoj dnevnik, kupljen u jednoj antikvarnici (antikvarnici koja će ga kasnije stajati "slobode") iz proleterske četvrti, bile su upravo reči iz ovog podnaslova. Suočen sa nezamislivim životom u društvu totalne kontrole, Vinston Smit traga za slobodom. Kao i svako ljudsko biće, makar i najmanje svesno sebe, i Vinston prirodno reaguje na nepravdu, prirodno, u njemu se stvara otpor, želja da se bude slobodan. Zato pisanje dnevnika, predstavlja prvi pravi čin pobune u životu jednog običnog službenika Šire Partije, koji uz to ne sme naglas da izgovori, zapravo ni da pomisli da kaže nešto što je u suprotnosti sa onim što tvrdi Partija. U društvu totalne kontrole, ukoliko Partija tvrdi da su dva i dva pet, onda dva i dva zaista jesu pet. Ukoliko ne postoji čin pobune, istina je ono što Partija odredi da je istina, a sam čin govorenja istine, direktno se tretira kao čin neposlušnosti, a kazna za to se u Okeaniji zna. Ali nije nužno da se običan čitalac upire da zamisli Okeaniju. Dovoljno je da zaviri u Severnu Koreju, pa da shvati koliko je istina u društvu totalne kontrole promenljiva i relativna. Uzmimo za primer rat Severne i Južne Koreje. Opšte je poznata činjenica da je Severna Koreja napala Južnu. Međutim, 100% stanovnika Severa, do kraja je ubeđeno da je upravo Južna Koreja napala Sever, kao kada bi neko tvrdio da se Sunce okreće oko Zemlje, a nikako obrnuto. Vinston Smit koji u svoj dnevnik zapisuje ono što je očigledno, mogao bi biti istinski revolucionar i oslobodilac, vrhunski primer milionima onih, koji žive stvarnost Okeanije i to ne u nekakvoj udaljenoj ili imaginarnoj prošlosti ili budućnosti, već u ovom trenutku, upravo sada.

 

Ko kontroliše prošlost, kontroliše sadašnjost. Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše budućnost - Partija

 

Vinston Smit je, kao što je ranije pomenuto, prikazan kao beznačajni pojedinac, samo još jedan šfraf u ludačkom sistemu Okeanije. Kao pojedinac, svakodnevno je izložen prismotri, ali da bi postojalo društvo totalne kontrole, Partiji nije dovoljno samo da nadzire i apsolutno osmišljava život pojedinca. Vinston Smit, izložen je 24 časa dnevno neprekidnoj, sistematskoj propagandi od strane režima, u čemu on i sam učestvuje. Svakoga dana, osmišljavaju se nove činjenice u Ministarstvu Istine. Neprekidno se vrši falsifikovanje činjenica, i ide toliko daleko, da se više niko i ne seća, ne šta je bilo pre Partije, već sa kime je Okeanija do juče bila u ratu.


Nije najzad poražavajuća činjenica da Partija kontroliše svaki aspekt ljudskog života, koliko je poražavajuća činjenica da ona kontroliše ljudska sećanja, i sistematski falsifikuje istoriju.

 

Ali, to falsifikovanje i izvrtanje istorije, svakako da nisu izmislili Partija, niti Džordž Orvel. Orvel je to samo dobro prikazao u "1984". U današnjem svetu, tačnije u ovom trenutku, u jednoj nama bliskoj zemlji koju nazivamo Srbija, istorija je sluškinja jeftinih politikantskih interesa. Svaka ideologija na svetu, podrazumeva se da falsifikuje istoriju i potčinjava je sebi, pa tu izuzetak ne može biti ni taj izmišljeni Inglsoc. Sve ideologije ovog sveta, koliko god delovale dijametralno suprotne i suprotstavljene, ipak imaju zajedničku želju, zapravo potrebu da izmišljaju istoriju, svaka već prema svojim potrebama. Ideologije moraju uspostaviti istorijski kontinuitet, moraju imati neki događaj i neki pokret, neku organizaciju sa kojom bi se identifikovale u prošlosti. Time ideologije nastoje da dokažu svoj legitimitet kod građana, traže opravdanje za ono što čine u sumornoj sadašnjosti, i traže potvrdu svoje ispravnosti i istorijske nužnosti. Međutim, budući da istina nije, kako to postmodernisti često tvrde stvar dogovora, tako se ni istorija, nikada ne dešava onako kako je trebala da se desi, već naprotiv, onako kako se zaista i desila. Tada nastaje falsifikovanje, kao odgovor na neki deo istorije koji je nepoželjan, koji nije smeo da se dogodi, i koji baca senku na neku sadašnju ideologiju i diskredituje je.


Vinston je postao svestan toga, i postalo mu je odvratno da po ceo dan neželjene činjenice baca u "Mašinu zaborava", puši loše cigarete i pije loš džin. U svoj dnevnik je zapisao "DOLE VELIKI BRAT". Govoriti istinu, pobuniti se protiv fabrikovanja laži, značilo je za Vinstona Smita živeti "prividnu slobodu", i kao što je već pomenuto, naslutiti onu pravu.

 

Rat je mir, sloboda je ropstvo, neznanje je moć -Partija

 

U svakom totalitarnom režimu, a ne samo u antiutopijskoj Okeaniji, najosnovnije vrline civilizovanog sveta, izokrenuto su i obesmišljene do neprepoznatljivosti. Mir je oduvek bio jedan od najuzvišenijih ideala svakog civilizovanog društva, ali i pojedinca u njemu. Plakati i bilbordi širom Okeanije, bombardovali su svoje "građane" rečima iz ovog podnaslova. Kako je moguće, da mir, sloboda i znanje postanu svoje sušte suprotnosti?


Ranije je pomenuto, da u Okeaniji vlada "večiti rat". Okeanija, pored toga što je totalitarna, ona je i ultranacionalistička država, kao što su i totalitarne države stvarnog sveta nekada bile, ili još uvek jesu ultranacionalističke. Nacionalizam je kolektivna paranoja , i sve dok postoje paranoja i strah, dotle postoji i totalitarni režim. Svaki totalitarista na svetu, oslanja se upravo na ovu pretpostavku kako bi ljude držao u pokornosti. Vladari se običnim građanima predstavljaju kao istorijska nužnost, kako bi sačuvali mir. Naravno, unutrašnji mir. Dolazimo dakle, do još jednog od mnogobrojnih paradoksa Okeanije, ili nekih drugih, ne tako izmišljenih režima. Samo spoljašnji rat, garantuje unutrašnji mir, unutrašnju sigurnost.

 

Većina društvenih teoretičara, i etičara bi se složila sa tvrdnjom da je sloboda, pre svega odgovornost. Dakle, odgovornost za sopstveni život, i sopstvene postupke, kao i odgovornost za narušavanje tuđe slobode. U totalitarnom režimu, ne postoji pojedinac, niti postoji mogućnost donošenja odluka, dakle individualnih, ali i kolektivnih. Umesto pojedinca ili grupe pojedinaca, odluke donosi vladajuća grupa ljudi. Ta grupa, uzurpiranjem prava na donosenje odluka, ali i ukidanjem snošenja posledica, svesno oslobađa ljude od svih štetnih posledica donošenja loših odluka. Zato se smatra, da je sloboda ropstvo, i takvu pseudo-objektivnu logiku, Partija je kroz čitavu priču uspevala da usadi u svest običnog prola, ili člana Šire Partije. Džulija, Vinstonova ljubavnica je Vinstona navela da i sam pokuša da donosi "loše" odluke. Onog dana kada mu je krišom doturila cedulju na kojoj je bila ispisana ljubavna poruka, tog trenutka je Vinstonovo blaženo ropstvo osudila na propast u slobodi. Na sličan odnos, kakav je između Partijske oligarhije i V. Smita nailazimo ukoliko pogledamo primer nacističkih koncentracionih logora. Odredi Sonderkommando-sa , u potpunosti "slobodno" su svoje sunarodnike trovali gasom i spaljivali u pećima. U Okeaniji, sasvim su slobodno prokazivali svoje sunarodnike, kao neprijatelje Partije i time ih osudili na smrt. Ono što se smatra slobodom u civilizovanom svetu, postalo je ropstvo, dok je ono što se smatra nemoralnim, postalo vrhunski primer najuzvišenijih vrlina.

 

Međutim, nije dovoljno obesmisliti samo pojam mira ili slobode. U čitavom civilizovanom svetu, važi parola "znanje je moć". Ipak, u Okeaniji je i u ovom slučaju situacija obrnuta. Ovakva partijska parola, može značiti dve stvari, naravno, ukoliko se postavi pravo pitanje, a ono glasi: "Za koga?" S jedne strane, ono znači moć za Partiju, jer ukoliko svoje podanike drži u neznanju, ona time (kao i "novogovorom" o čemu će biti reči kasnije), sprečava i misao o slobodi, ili uspostavljanje kontinuiteta sa nečim drugim u istoriji, što ni najmanje ne ide u prilog Partiji. U jednom momentu, naš glavni junak kupuje dnevnik, i bezuspešno pokušava da starog antikvara podseti na prošlost, i ubedi ga da mu nešto više o tome ispriča. Zatim juri senilnog starca u čuvenoj kafani "Pod kestenom" gde je i sam Emanuel Goldstajn, arhi-neprijatelj Partije i inglsoc-a jednom prilikom sedeo. Pa ipak, ni to mu ne pomaže da zadovolji iskonsku, reklo bi se nasušnu ljudsku potrebu za znanjem. Zato, Vinston samo nazire slobodu, kako je ranije rečeno. S druge strane, iskrivljenom logikom inglsoc-a gledano, neznanje oslobađa ljude od "zlomisli" , i time ih čini "moćnim", kako to Obrajen kasnije kaže u njihovom blaženom neznanju i pokornosti.

 

Veliki Brat

 

Okeanijom vlada Veliki brat. On je najlepši, najbolji, najpametniji koji je ikada postojao. On je je ono što se u Severnoj Koreji naziva "Veliki Vođa", u Nacističkoj Nemačkoj je to bio "Firer", u Španiji "Kaudiljo". Svaki totalitarni režim, mora imati upravo jednog takvog. Figura Velikog Vođe, je autoritarna figura, a da bi neki totalitarni režim uspeo, on mora biti i autoritaran. Autoritet je neophodan iz dva razloga. Prvi svakako leži u ljudskoj prirodi, i njenoj nesavršenosti. Kako je najveći deo ljudske populacije slab i podložan manipulacijama, u većoj ili manjoj meri, tako je potrebna jedna jaka ličnost, neko iz gomile, vođa čopora, onaj koji će da vodi. Dobar primer toga je čak i Balkan. U svakom istorijskom trenutku u kome je narod imao šansu da izabere, uvek je birao pogrešno. Oduvek je birao snažne, autoritarne ljude, i svaki put, ispostavilo se da se radi o licemerima željnim lične vlasti. Od Stefana Nemanje, preko Karađorđa, pa sve do Miloševića, svima im je zajednička karakteristika lična vlast. Drugi razlog, povezan je sa prvim. Sve ono što ljudi zahtevaju od jednog vođe, Partija je stanovnicima Okeanije ponudila, a oni su je prihvatili, i niko sem V. Smita i Džulije, nije se ohrabrio da preispita autoritet, da ga dovede u pitanje, da shvati da je Veliki Brat, čista podmetačina i da u svoj dnevnik zapiše "Dole Veliki Brat". Međutim, u jednom momentu tokom svog tamnovanja, Vinston se zapita, postoji li uopšte Veliki Brat, budući da ga on nikada osim na plakatima nije video. Tada Obrajen kaže: "Veliki Brat postoji, i on će uvek postojati". Fizički, čovek umire, kao što su mnogi veliki diktatori i vođe umirali. Ali sama ideja, i potreba za autoritetom, postoji dotle, dok postoji i društvo totalne kontrole. Iako se u celoj knjizi ne pojavljuje ni jednom, njegovo preteće lice je svuda na plakatima. "Veliki Brat te posmatra", postalo je danas, nakon toliko godina od kada je knjiga "1984" objavljena, jedno od ključnih upozorenja čovečanstvu na ono što se može desiti ukoliko autoritet ne dovode u pitanje već uzimaju zdravo za gotovo, opomena da niko nije savršen, i da nečija harizma, ili demagogija, nikada nisu pravi izbor.

 

Najpre ćemo da te promenimo, pa ćeš prestati da postojiš - Obrajen

 

Tek kada je zatočen, podvrgnut mučenju, izgladnjivanju i lišen sna, Vinston Smit, dobija priliku da u potpunosti doživi sav apsurd Okeanije, i shvati na čemu se zapravo ceo taj ludački sistem zasniva. Iako i napolju, izvan podruma Ministarstva Ljubavi tretiran kao rob, pod konstantnom prismotrom i paranojom, V. Smit, sada je i dehumanizovan i ponižavan. Ono na čemu se zasniva svako društvo totalne kontrole, ali i svako drugo ljudsko društvo organizovano u državu jeste nasilje, ogoljena fizička sila koju vlast vrši potpuno legalno. Ipak, kako to Obrajen kaže, cilj je, promeniti čoveka. Potpuno ga preobratiti, otrgnuti ga od svih ranijih, ali i mogućih novih "zabluda", a zablude su sve ono što Partija kaže da su zablude. Važan je još jedan upečatljiv detalj. Vinston je u zatvoru sedeo u prostoriji u kojoj se nalazilo još ljudi, a svi oni, već su bili uvereni da su u zabludi, ali to nije bilo dovoljno. Vinston tada, na početku svog tamnovanja saznaje za sobu 101, sinonim nezamislivih užasa. Gubi pojam o vremenu, i počinje da puca. Što se kasnije mučenje povećava, sve više nestaju ideje koje su Vinstona pokrenule, dale smisao i kontekst njegovom životu. Stvara se nov Vinston, očišćen od svih „zabluda", Vinston po meri Partije, istinski sledbenik inglsoc-a.


Nakon neodređenog vremena prebijanja i izgladnjivanja, Vinston se budi prikovan za krevet, i vidi poznato obrajenovo lice iznad sebe. Započinje još jedan stadijum Vinstonovog „preobraćenja", ispiranje mozga. Takav zastrašujući metod, kako sam Obrajen tvrdi, primenjivali su i Inkvizitori, i Nacisti, i Staljinisti. Ipak, Partija ide korak dalje. Jeretici, ili neprijatelji naroda u Nacističkoj Nemačkoj, ili SSSR, imali su mogućnost da nikada zaista ne revidiraju svoje stavove. Pred svojim mučiteljima, mogli su da tvrde kako su „izlečeni", dok su u mislima i dalje mogli biti oni stari. Kod Partije za to ne postoji mogućnost. Partija ide dalje od nervnog sloma, dalje od izvlačenja pukog priznanja, ona zaista ubeđuje čoveka u zabludu. Zatvoren, dehumanizovan, i obespravljen čovek, podvrgava se konstantnoj propagandi. Suočen sa pretnjom po svoj fizički opstanak, čovek reaguje instinktivno, i predaje se. U takvoj situaciji, spreman je da prihvati svaku ideju, koliko god delovala apsurdno, jer nije sposoban da pati, da podnosi patnju. Mučenje ide toliko daleko, da sam čovek poželi smrt koja rešava svih muka. Međutim, upravo sa tim računaju oni koji vrše ispiranje mozga, i zato smrt ne dolazi. U jednom momentu, i sam Vinston preklinje Obrajena da ga streljaju, na šta mu ovaj odgovara da hoće, ali će ga najpre učiniti jednim od njih.

 

Mi kontrolišemo činjenice - Obrajen

 

Samo ispiranje mozga Vinstona Smita, odigravalo se kroz mnoštvo seansi, najčešće sa Obrajenom. Kao što je ranije već rečeno, ispitivači, a najviše Obrajen, pokušavali su na sve načine da Vinstona slome i ubede ga da je u zabludi, od kažnjavanja za bilo koju izgovorenu reč, pa sve do simuliranja prijateljskog, gotovo bratskog odnosa. Vinston Smit, koji je sve do tada uspeo da nazre slobodu, da donekle razume najosnovnije ljudske, moralne principe, kao što su istina, ljubav, i mir, sada je bio na korak od potpunog uništenja. Do sada je već izdao svakoga koga je mogao, potpisao sva moguća priznanja za zločine koje jeste ili nije počinio, ali, još uvek nije bio promenjen, još uvek je postojao neko koga nije izdao. Džulija. Još uvek nije izdao Džuliju, iako je bio ubeđen da je ona njega izdala.


Tokom jedne seanse, Obrajen je Vinstona učio partijskoj disciplini i ideologiji inglsoc-a. U svom dnevniku, kao što je poznato, Vinston je zapisao da onu čuvenu misao po kojoj je sloboda reći „da su dva i dva četiri". Ipak, Obrajen ide toliko daleko, da dovodi u pitanje i ovu očiglednu, i nebrojeno puta dokazanu tvrdnju. On Vinstonu pokazuje četiri prsta na svojoj ruci, i konstantno pita jedno isto pitanje, a to je koliko prstiju Obrajen pokazuje. Za svaki pogrešan odgovor, a svaki Vinstonov odgovor je bio pogrešan, sledio bi jak elektrošok. Suština nije bila u tome da se na pitanje dobije tačan odgovor, niti da se dobije onaj odgovor koji Obrajen i Partija žele da čuju. Suština je bila da se ne dobije nikakav odgovor. Sve ono što pojedinac pouzdano zna, mora postati nebitno. Na taj način, stvara se ono što se zove rob, bedni ostatak nekadašnjeg čoveka, bez bilo kakve svesti, ili samosvesti, bezlična masa mesa i kostiju, sposobna jedino da bespogovorno sluša šta mu se naredi, i prihvati šta mu se sugeriše. Na kraju, Vinston daje pravi odgovor. "Ne znam"! Upravo ono što Partija od samog početka želi.

 

Još dok je radio u Ministarstvu Istine, Smit je, pre nego što ju je ubacio u Mašinu zaborava, imao prilike da vidi fotografiju tri člana uže Partije sa kongresa u Njujorku. Ta tri člana, kasnije su optužena za izdaju i sabotažu, upravo u to vreme kada su bili na kongresu. Iako su priznali krivicu(gotovo sigurno pod prisilom), Vinston je znao da su ta trojica nedužna. Sada mu je Obrajen pokazao tu fotografiju, a zatim je uništio, i rekao da se ne seća da je fotografija ikada postojala, na šta Vinston odgovara da ona ipak postoji u njegovom sećanju, i da je nemoguće izbrisati je, trajno izbrisati činjenicu njenog postojanja u vremenu i prostoru. Tada Obrajen potvrđuje ono što se od samog početka znalo, i izgovara jednu zastrašujuću rečenicu: "Mi kontrolišemo činjenice, osmišljavamo istinu, i prošlost ne postoji". Dakle, jedino ogoljena fizička sila, ili pretnja silom, u ovakvom društvu su sposobne da budu univerzalni princip. Na ovakvom stavu, svako društvo totalne kontrole, stvara istinsko sledbeništvo, ono isto sledbeništvo sposobno da zaista, bez i najmanje sumnje, slepo prihvata ono što im je rečeno.

 

Soba 101

 

Iako fizički gotovo slomljen, i intelektualno osakaćen, Vinston je uspevao da sebe i svoje mučitelje zavara. Preostao mu je još samo jedan korak do potpune pokornosti, potpunog gubitka samosvesti i individualnosti, gubitka sećanja. Soba 101 je mesto na kome se, prema Obrajenovim rečima nalazi "najstrašnija stvar na svetu". Za Vinstona Smita, to su pacovi koje nije mogao da smisli.


Budući da je Vinston, još uvek bio čovek, još uvek se sećao, i gajio je osećanja, voleo je Džuliju, i prezirao Velikog Brata, sada je preostala još samo jedna lekcija. Kako je Obrajen to rekao, morao je da nauči da voli Velikog Brata. U sobi 101, suočio se sa svojim najvećim strahom, i popustio, konačno se slomio, izdao je Džuliju. Ipak, i pored svega kroz šta je prošao, ostala su mu sećanja, maglovita sećanja da je nekada bio čovek. Ovaj finalni momenat, momenat Vinstonovog "preobraćenja", ipak bi mogao da posluži kao primer drugima. Svako ko je dovoljno hrabar da, bez obzira na okolnosti bude ličnost za sebe, i razmišlja slobodno, nikada u potpunosti ne može biti savladan i slomljen. Zaista jaka ličnost, kakvih je na svetu malo, sposobna je da izdrži sve patnje, svaki izazov i svaku kušnju, i da iz toga izađe kao čitava ličnost, sa novim iskustvom. Najbolji primeri toga, možda je Đordano Bruno, koji je, i nakon mučenja, i nakon što je postavljen na lomaču, istrajao do kraja, bez obzira što je bio suočen sa fizičkim nestankom. Svakako, inkvizicija nije išla toliko daleko kao Partija, ali su u osnovi, cilj i metodi isti. Mogle bi u krajnjoj liniji biti zanimljive kalkulacije o tome kako bi se Bruno držao pred Obrajenom u sobi 101. Vinston Smit, ipak je bio samo običan, prosečan čovek sa proširenim venama i dubokim strahom u srcu, i nije izdržao.


Zato je važno, možda i najvažnije od svega, u svakom trenutku biti svestan sebe, i sveta oko sebe. To su odlično objasnili "KUD Idijoti" [sic!] u pesmi "Ja sjećam se". Dakle, "ma šta mi uradili, ma šta mi govorili, ja sjećam se", i samo je to važno, jer je to jedini način odbrane, jedino što može obećati neizvesnu budućnost, jedini mogući put da se nazre sloboda koju Vinston nikada nije doživeo.

 

Novogovor

 

Pomenuto je ranije, da je Novogovor službeni jezik Okeanije, pa ipak, njime nije govorio niko, jer je još uvek bio u fazi normiranja i standardizovanja. Ipak, mnogo je važniji sam cilj Novogovora. Partija je smatrala da će, uprošćavanjem jezika, uspeti da spreči ono što se u novogovoru nazivalo "zlomisao", odnosno nepoželjne misli, koje bi jednog dana mogle dovesti do pobune, a time i do mogućeg kraja vladavine Inglsoc-a. Ovakav recept, primenjivali su i staljinisti, što je uočljivo ako se pogledaju reči kao što su "kominterna" , ili "politbiro". Pa ipak, sličan recept primenjuje se i danas, i to ne samo u totalitarnim, već i u demokratskim društvima. Kada recimo, umesto reči kao što su "divno", "lepo", "prelepo", "sjajno", "izvanredno", "izuzetno", postoji samo reč "ekstra", koja označava sve to, kao i ostale prideve, slične navedenim, radi se o vrlo ozbiljnom problemu, ne samo za lingvističare, već i za sve ostale govornike tog jezika. Bilo bi pomalo paranoično tvrditi da to neko čini svesno, međutim, ovakvu mogućnost svakako da ne treba u startu odbaciti. Suviše deluje orvelovski, da bi bila čista slučajnost, a ovakvih primera je mnogo. Zato je za ljudsko društvo i pojedince u njemu važno, pored sećanja, negovati i razvijati jezik, kao sredstvo pomoću koga svaka misao može da se iskaže, i pred kojim neće biti prepreka, ili mogućnosti za neko buduće, ispiranje mozga.

 

Zaključak

 

Neki od izraza, kao što su "zlomisao", "soba 101", ili "Veliki brat te posmatra", poznatiji su još i kao "Orvelovština", i oni su ušli u sve svetske jezike, iako su mnogi nesvesni njihovog značenja. Među onima koji su pročitali "1984", i koji su pronašli u njoj neko značenje, svakako se javlja jedan nov pogled na ljudsko društvo, ali i na mesto koje kao pojedinci zauzimaju u njemu. Takođe, knjiga je imala, i još uvek ima veliki uticaj na mnoge filozofe, umetnike, i naučnike koji se bave ljudskim društvom, politom i društvenim teorijama. Sam Džordž Orvel je uspeo u onome što mu je od samog početka i bio cilj. Iza sebe je ostavio nemerljiv doprinos kako evropskoj, tako i svetskoj književnosti, ali ono što je i sam tvrdio da je ključno, upozorenje budućim pokolenjima da uvek razmisle pre nego što donesu odluku, i da uvek, i iznad svega biraju slobodu. Sa danas sveprisutnim ratovima, ekonomskim i društvenim krizama, i političkim previranjima u čitavom svetu, poruke iz "1984" su aktuelnije nego ikada ranije. Ukoliko se kao pojedinci, ljudi ne osveste, i ne prihvate slobodu, znanje i mir kao najuzvišenije ideale, već umesto toga izaberu sigurnost, i daju nekom drugom odrešene ruke, krajni rezultat biće nešto nalik Okeaniji. Ipak, ljudska rasa, prolazila je kroz mnoga iskušenja, i kao takva ima ogroman potencijal, koji mora da nauči da iskoristi. Totalitarni režimi su postojali, oni postoje još uvek, mnogi su padali, i mnogi će i pasti. Ali opet, dokle god ljudi, ovaj put kao kolektiv, kao celina ne budu svesni posledica svojih odluka, dotle postoji mogućnost za stvaranje jedne Okeanije. Uzevši u obzir ljudsku prirodu, društvo totalne kontrole je jedino što je izvesno. "Ako želiš sliku budućnosti, zamisli čizmu, kako gazi ljudsko lice... zauvek..."

_________________________________

 

Džordž Orvel - George Orwell, pravo ime Eric Arthur Blair rođen je 1903. god. u Indiji. S četiri godine se vraća s roditeljima u Englesku gdje polazi osnovnu i srednju školu. Do početka 1928. god. Služio je u imperijalnoj policiji u Burmi. Neka od djela koje je napisao: Down and Out in Paris and London, Burmese Days, Keep the Aspidistra Flying, Coming up for Air. Za vrijeme drugog svjetskog rata javlja se dobrovoljno u vojsku, ali iz zdravstvenih razloga nije prihvaćen u aktivnu službu. 1944. god. završava Životinjsku farmu, koja je izašla tek u kolovozu 1945. god. Umro je u siječnju 1950. god.

 

Orwell je danas najpoznatiji po svojim romanima Životinjska farma, Hiljadu devetsto osamdeset četvrta. Prvi je alegorija korupcije socijalističkih ideala Ruske revolucije od strane staljinističkog sistema, a potonji je Orwellova vizija rezultata totalitarizma. Orwell se vratio iz Katalonije kao čvrsti anti - staljinist i anti - komunist, ali je do kraja života ostao ljevičar i, prema svojim vlastitim riječima, "demokratski socijalist". Još jedno poznato Orwellovo djelo je njegov esej Politika i engleski jezik, u kojem se negativno postavlja prema rezultatima političke propagande, službenom jeziku, površnim razmišljanjima o književnim stilovima, vokabularu i na kraju o mišljenju samome. Orwellova briga o prestanku uporabe jezika za izricanje stvarnosti iskreno se odrazila u njegovom izumu Novogovora, jezika izmišljene zemlje Oceanije u romanu 1984. Newspeak je varijanta engleskog jezika čiji je vokabular strogo ograničen od vladinim zakonima. Njegov je cilj postepeno otežati izražavanje misli koje se kose s službenim idejama - i, s vremeno, spriječiti pojavu takvih misli. (usp. Sapir - Whorfova hipoteza).

 

Džordž Orvel - ova lista

Džordž Orvel - Kako umire sirotinja

Džordž Orvel - Mjesečev odraz

Džordž Orvel - Otkrivanje španske tajne

Džordž Orvel - Vješanje

Džordž Orvel - Životinjska farma

Džordž Orvel - Životinjska farma - interpretacija

loading...
7 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Džordž Orvel - 1984

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u