Vladislav Petković Dis - Tamnica

Pesma Tamnica je prva pesma o Utopljenim dušama. Ona daje ton i osnovno raspoloženje celoj zbirci. Naslov ove pesme kazuje jednu od najsumornijih misli o životu izrečenu u srpskoj poeziji Tamnica to je onaj život, gde sam pao i ja. Već u drugom stihu označen je i drugi motiv. Ova misao o čovekovom padu na zemlju poznata je u mnogim religijama. Nevine daljine u Disovoj tamnici nijednom oznakom ne sugerišu misao o božanskom raju. Ni to što Dis ovde sluti, neko čovekovo ranije postojanje koje predhodi ovozemaljskom, ne govori o religijoznoj Disovoj inspiraciji. U religioznim viđenjima čovekovom padu predhodi krivica, koju čovek može da iskupi životom na zemlji prema moralnim propisima. U Disovoj viziji pada u život, nema ni iskupljenja ni povratka u nevine daljine. Bez svesti o predhodnom postojanju, bez svoje volje, uz bol i suze u prvom dodiru sa životom, čovek počine svoj život pod nebeskim svodom. Slika života koji mora da živi je sumorna. Čovek mora "Da nosi oblik što se mirno menja" , da sanja lepotu, da boluje svet jada . Mora da živi sa zemaljskim svetom prolaznosti a tu prolaznost označavaju boje, tragovi bivših zvezda i zemlja. Samim stihom: To je onaj zivot gde sam pao i ja, pesnik nagoveštava spoznaju da je "To ono danas kao ovo juce, ono sutra kao ovo danas". Život jednako isti u svoj svojoj gorčini, zatvorenosti, grubosti. Život se nudi pesniku kao začarani krug bez mogućnosti izlaza iz njega, kao tamnica, čemer, jad. Na kraju pesme narocito u poslednje dve strofe pesnik nagovestava izlaz iz pesimizma i začaranog kruga. Centralna metafora ovde je biće pesnikovo i pesnikov duh. Ako ova pesma označava stvaralaštvo kao specifičan vid stvaralačke moći u otkrivanju tajnovitosti svetova onda život ne mora da bude tamnica. Vera u mogućnosti pesnikovog stvaranja i ljubav tu je čovekovo izbavljenje. Umetnost i ljubav snage su koje razbijaju životne tamnice. Istina pesniku nema povratka u nevine daljine ali i ovaj život ima svojih lepota koje treba neprestano osvajati.
Svaka strofa tamnice započeta je i završena istim stihom što doprinosi punoći pesnikovog kazivanja.

______________________________

Vladislav Petković Dis - Tamnica

Pesma Tamnica dobila je u Utopljenim dušama prološko mesto. To nije nimalo slučajno. Ona poseduje osobine programske pesme, pesme koja sadrži osnovne naznake celokupnog pesništva i predstavlja uvod u poeziju Vladislava Petkovića Dis - a: naznačuje osnovne motive, nagoveštava dominantna osećanja i raspoloženja, predočava tip disovskog lirskog iskaza koji je iracionalan, halucinantan, neizreciv i nedokučiv.

U strukturi pesme Tamnica uočavaju se tri tematsko - smisaone celine:

- rođenje (1 - 2. strofa),

- buđenje čula i saznavanje sveta (3 - 7. strofa) i

- buđenje svesti o sebi i drugima (8 - 10. strofa).

- Na samom početku pesme istaknuta je poetska tema: stapanjem naslova sa prvim stihom (Tamnica, to je onaj život gde sam pao i ja) dobija se sintaksičko - intonaciona celina koja sadrži predmet pevanja - život na ovom svetu, na zemlji, jednak je životu u tamnici. U taj život se dolazi rođenjem, ali ne po svojoj volji i ne radosno i veselo. Prvi susret sa svetom obeležen je plačem. Nevino biće "s nevinih daljina", "nepoznato govoru i nevolji ružnoj" ulazi u svet koji se otvara za življenje, ali iz koga će pobeći u nevinost, u zvezde i san. Plač ne donosi promenu i boljitak, sudbina je neumoljiva: "I ostadoh tako u kolevci tužnoj / Sa nimalo znanja i bez moje volje" - ostaje zemlja, opora zbilja, bespomoćnost bića. Život u koji se dolazi rođenjem označen je zamenicom onaj - nije njegov, nego tuđ život; nije život koji je prihvaćen i življen, nego život koji je apsolutno tuđ i dalek u emotivnom smislu. Egzistencijalno, on je u tom životu, ali duhovno (emotivno i misaono) on je izvan njega. Izbor zamenice taj ili ovaj potpuno bi promenio tačku gledišta i emotivno težište. Biće koje je došlo u život dospelo je "s nevinih daljina", iz majčine utrobe, moralno i duševno čisto, ali, istovremeno, neiskusno, bezazleno i nevino. Rođenje je doživljeno kao rušenje toploga gnezda, kao sudar sa tuđom voljom. Zato je prvi plač i izraz prvog otpora i nesaglasnosti sa činjenicom rođenja.

- Bivanje "u kolevci tužnoj" proteklo je "sa nimalo znanja" i bez sopstvene volje, u nirvaničnom stanju duha. Zato lirski subjekt može da kaže "i ne znadoh da mi krv sgruji i teče", odnosno da uopšte nije bio svestan da živi, da postoji, da jeste. To je izraz njegove bezvoljnosti, ova je posledica nevoljnog dolaska na svet, u život. Nije bio svestan ni da beže zvezde napuštajući boje, stvari, prostor, javu. Ostala je samo zemlja za njegov hod po njoj i za njegov život ispunjen bolom i suzom koja "i sad sija". Prva i sedma strofa, u kojima se pojavljuju isti stihovi sa neznatnim variranjem, čine sadržinsko - smisaoni okvir koji združuje prvu i drugu celinu:

To je onaj život gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa očima zvezda
i sa suzom mojom što nesvesno sija
i žali, ko ptica oborena gnezda.
To je onaj život gde sam pao i ja.

I tu zemlju danas poznao sam i ja
sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda.
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
i žali k'o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.

U prvoj strofi reč je o "padu" u svet (rođenju), u sedmoj je reč o spoznanju zemlje (sveta - života). "Nevine daljine" su simbol majčnne utrobe, "nevino srce" je činjenica o moralnoj čistoti koja se održala. "Oči zvezda" su simbol svetlosti rođenja; "bez mojih zvezda" je iskustvo života - u njemu nema svetlosti, jasnog puta, perspektive. Pri rođenju je suza nesvesno sijala kao što je i dolazak na svet bio nesvestan i slučajan - posledica tuđe volje, a ta suza "i sad sija", ali je ona posledica poraznog iskustva u susretu sa svetom. Ovo formalno združivanje dveju slika ima pokriće u jedinstvenoj atmosferi: odsusgvo svetlosti, mrak, tamne boje. Tome doprinosi leksika: suzan, žali, oboren, pao, nevolja, ružna, plakah, tužan, jad, bol.

- Spomenuti okvir koji združuje prvu i drugu tematsko - smisaonu celinu sugeriše zaokruženost i dovršenost - "i tu zemlju danas poznao sam i ja". Međutim, u poslednje tri strofe javlja se svetlost ili slutnja svetlosti što je označeno već prvim stihom: Kao stara tajna ja počeh da živim. To menja ošptu sliku emotivnog i misaonog plana:

- nije završetak nego novi početak;

- ne spušta se ton kazivanja nego podiže - ja počeh;

- krug se ne zatvara nego kroz pukotine neizlaza prodiru naslućivanja nade;

- pogled je upravljen, daljinama sivim - očekivanje, nada, težnja;

- snovi se bude i nude utešne slike - zainteresovaiost, oslobađanje od nirvane;

- duh lirskog subjekta je "u pogledu trava", "u svemu" - otkrivanje smisla;

- tu je pesma (potreba za iskazivanjem, ispovedanjem, komuniciranjem) i divna draga (ljubav, ispunjenost, nežnost, osmišljeiost života).

Leksički izbor potpuno menja ton, atmosferu, emotivnost: živim, život, oči, pogled, daljine, voda, moć, snaga, pesma, govor, draga. Time je pesimizam nadvladan i pronađeni načini za osmišljavanje života. Na kraju pesme je ovlašno naznačen motiv ljubavi (divna draga) koji će biti razvijen u većem broju ljubavnih pesama a najlepšu obradu će dobiti u baladičnoj pesmi Možda spava.

Stalni disovski motivi - Tamnica je jedna od pesama koja sadrži veliki broj motivskih reči. Ovde se sreću, bezmalo, svi ključni motivi Dis- ove lirike: zvezde, oči, zemlja, san, život, boje, oblik, pogled, videti, tišina, suze, draga, pesma. Ovi motivi, u većoj ili manjoj meri, prisutni su u gotovo svim pesmama. Samo u jedanaest pesama prve pesnikove knjige ne javlja se ni jedan od navedenih stalnih motiva.

Već u Tamnici se javlja buđenje čula, viđenje kao saznavanje i susret sa životom i prirodom:

Da osećam sebe u pogledu trava.

I očiju, što ih vidi moja snaga,
očiju što zovu kao glas tišina,

Pesnik je ovde izvan očiju i izvan pogleda (to je on pređašnji), ali je, istovremeno, jako prisutno osećanje toga pogleda i osećanje očiju: pesnik je zahvaćen njima, njegovo telo i duh (snaga) oseća pogled i oči, koji će ga stalno pratiti kao budni stražar i kao brižno biće. Ali ovde su i oči lirskog subjekta, koje se u trenutku prikovanosti za zemlju - svet - tamnicu okreću ka sivim daljinama u potrazi za razrešenjem i oslobođenjem. Ove dvojake oči - lirskog subjekta i one izvan njega - sreću se na početku pesnikovanja Vladislava Petkovića Dis - a i pratiće ga do kraja: oči, njihov pogled i viđenje, osnovna su obeležja pesnikovog aktiviteta.

Semantostilem ZVEZDA vrlo je čest kod Dis - a, pa je i u ovoj pesmi dominantan:

S nevinih daljšš, sa očima zvezda

I da beže zvezde iz mojih očiju

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje

Pri beganju zvezda zemlja je ostala

Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda

Ovaj semantostilem ima nekoliko značenja, a toliko značenja i njegovo odsustvo:

(1) simbol svetlosti - tama; (2) simbol vodilje, orijentacije - izgubljenost, dezorijentacija; (3) simbol uspeha - neuspeh, slom iluzija. Kod Dis - a zvezde nestaju, odlaze, gube se, gase se. Njihovo nestajanje ima značenje izgubljenosti, tame, neuspeha, sloma iluzija.

Oči se u Tamnici javljaju sedam puta. To su najpre oči zvezda, koje pripadaju tek rođenom biću, tek pristiglom "s nevinih daljina". Oči lirskog subjekta okrenute su daljinama, tražeći u njima smisao postojanja. Ali tu su i oči drugog bića koga opaža snaga lirskog subjekta. Oči su tako moć viđenja sveta, ali i utočište za san i snagu. Tako je biće lirskog subjekta (i pesnika) nastanjeno u svet očiju i pogleda. Pogled poseduje sve što je oko lirskog subjekta, pa i trava ima pogled. To prožimanje prirode i lirskog subjekta označava onaj stupanj njegovog vezivanja za zemaljski život kada se poistovećuje sa stvarima zemaljskim, sa svetom oko sebe i kada se oseća sputanim i onemogućenim za put u kosmičko prostranstvo koje neprestano naslućuje i priželjkuje kao razrešenje svojih nespokojstva i oslobođenje iz tamnice života.

San, jedan od dominantnih motiva Dis - ove lirike, prisutan je i u Tamnici. Pre svega, to je san lepote, san o lepoti:

I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da nosim oblik što se mirno menja;

I da nosim oblik, san lepote, veče

I tišinu blagu kao dah otkrovenja.

I ne znadoh da mi krv struji i teče.

Posle sna o lepoti je san uopšte: on je smisao i svrha postojanja u životu - tamnici i putovanje u nadživotne predele koji obećavaju oslobađanje bića i duha. Snovi su obuzeli lirskog subjekta tako snažno da u njima živi, živi od njih i za njih sve dotle dok ne shvati, na kraju, da su snovi izgubljeni, a moćne visine zaspale i nedostižne. To je saznanje da su snovi jedno a stvarnost drugo, te da iz tamnice nema izlaza. Međutim, nemirenje mu je svojstvo: snovi se opet bude i želja za odlaskom stalno živi u njemu.

I pesma kao utočište pesnikova bića, i draga kao večita čežnja, nada i uteha, započinju življenje u Dis - ovoj poeziji pesmom Tamnica. Pesma je jedino otkriće smisla života i njoj će docnije posvetiti nekoliko pesama. I divna draga je pesnikova opsesija. Ona se ovde javlja kao lajtmotiv, pojaviće se u više drugih pesama, u nekima (ljubavnim) dobiće centralno mesto, ali je pesma Možda spava himna dragoj, ljubavi i nežnosti.

Pojašnjenje

Semantika - Nauka o značenju koja proučava pravo (osnovno, prvobitno) i preneseno (izmenjeno) značenje reči i vnšeznačnost ili polisemiju.

Semantostilem - Sredstvo pojačanja izražajnosti značenja. To se postiže prenošenjem značenja - metaforikom: zlato (metal) - zlato (draga osoba); srce (organ) - srce (draga osoba). Ove pojave proučava semantostilistika.

Vladislav Petković Dis - Tamnica - verzija 2

__________________________________

Vladislav Petković Dis - Tamnica

To je onaj život gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa očima zvezda
i sa suzom mojom što nesvesno sija
i žali, ko ptica oborena gnezda.
To je onaj život gde sam pao i ja

Sa nimalo znanja i bez moje volje,
nepoznat govoru i nevolji ružnoj
i ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,
i da nosim oblik što se mirno menja;
i da nosim oblik, san lepote, veče
i tišinu blagu ko dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da beže zvezde iz mojih očiju,
da se stvara nebo i svod ovaj sada
i prostor, trajanje za red stvari sviju,
i da moja glava rađa sav svet jada,
i da beže zvezde iz mojih očiju,

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
mesta i daljine i vezuju jave;
i sad tako žive kao biće moje,
nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala
za hod mojih nogu i za život reči;
i tako je snaga u meni postala
snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja
sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda.
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
i žali k'o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja počeh da živim.
zakovan na zemlju što životu služi,
da okrećem oči daljinama sivim,
dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna ja počeh da živim.

Da osećam sebe u pogledu trava.
I noći, i voda i da slušam biće
i duh moj u svemu kako moćno spava.
ko jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava

I očiju, što ih vidi moja snaga,
očiju što zovu kao glas tišina,
kao govor šuma, kao divna draga
izgubljenih snova, zaspalih visina,
I očiju, što ih vidi moja snaga.

_________________________________

Vladislav Petković Dis (10. mart 1880. Zablaće kod Čačka - 16. maj 1917, kod Krfa), pesnik. Veliki srpski pesnik i rodoljub. Radio kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata prebegao je u Francusku. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće nemačka podmornica kod Krfa i on biva potopljen.

Bio je sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu Gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pjesmu Na prozoru sveća gori i to na njemačkom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta će bezuspješno pokušavati da položi maturu. Kada ni drugi put nije položio, ovog puta u Zaječaru, on je predsjednika komisije pozvao na čast: - Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam... Dis je, dakle, bio prosječan učenik, ali sa natprosječnim pjesničkim talentom.

U vojsku nije išao. Oslobođen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, a pokraj Zaječara. Sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pjesmama. Teško je, ipak, biti raspjevan u čamotinji i tišini, te on mnoge noći provodi sa seljacima uz tabliće i čokanje rakije. U grad odlazi jednom mjesečno po platu, bez koje se ujutro vraća u selo, nakon kafanske sjedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zaječar. To je trajalo dvije godine, kada je odlučio da napusti učiteljsko mjesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini mogući put za sve pjesnike.

Ušao je sasvim tiho u društvo beogradskih velikana, u vrijeme kada se živjelo po kafanama koje su bile i jedina sastajališta. Znalo se da se, kada izađe, časopis u kafani pročita od korica do korica. Kada se pojavi novo književno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaženi Jovan Skerlić grmio da je sve zlo od njih. Visok i mršav, poduže kose i posve neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Nušića uspijeva da pronađe prvo zaposlenje. Pjesnik, koji će kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naših antologija, radio je kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da mjeri šljive.

Njegov kafanski način života umnogome se izmijenio poslije vjenčanja sa Hristinom - Tinkom, mladom i lijepom poštanskom službenicom koju je odmah smjestio u svoje stihove. Brak su sklopili na jutrenju u staroj Markovoj crkvi. Veoma privržen porodici, ali i prijateljima, Dis će jednom reći: -  Za četiri godine braka nismo četiri puta sami, bez gostiju, ni ručali ni večerali. Na svijet je došlo i njihovo dvoje djece, Gordana i Mutimir, ali i ratovi, balkanski i svjetski, rastanak...

Vladislav Petković Dis je živio u maloj zemlji u kojoj su knjige čitali samo oni koji su ih i pisali. Za svoga života objavio je samo dvije knjige poezije - zbog nedostatka novca, bespoštednosti kritike, zbog toga što je živio samo 37 godina ili zbog svega navedenog, ali činjenica je da smo ostali uskraćeni za mnoge stihove koje je ovaj pjesnik slutnji još mogao das nam podari. Dis je pesnik iracionalnog, on slike nalazi u potsvesnom. Pesnik je sumornih raspoloženja i čak očaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Jovan Skerlić ga je kritikovao, jer se Dis nije uklapao u njegov ideal naprednog pesnika. Kasnija kritika, počevši od Isidore Sekulić, uvrstila je Disa među najbolje srpske pesnike nalazeći da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i pored izvesnih jezičkih nebrižljivosti.

Knjigu Utopljene duše Dis je objavio 1911. godine. Štampao ju je o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pjesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdio da "jeste jedna neuka i gruba imitacija". Poezija "Utopljenih duša" je negatorska, bolećiva, plačna i crna. Uvodi u nju bodlerovske motive što predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koga nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji. Njegova poezija ide u iracionalno, u njoj su Disovi snovi i njegove tišine.

Zbirka poezije Mi čekamo cara napisana je 1913. godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da ju je naslovio "Mi čekamo para". U ovoj zbirci pjesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadžbine. To, međutim, nije radio klicući u nacionalnom ponosu, kao drugi pjesnici, nego je tužno lutao po zgarištima i truleži. Zbog toga su mnogi kritičari smatrali da je ova zbirka slaba u cjelini te da su stihovi zvečeći prazni i jeftino patetični.

Vladislav Petković Dis bio je i patriota i razbarušeni boem, ali i tragična figura, nesrećna i slamana tokom čitavog života. Nije živeo dugo i nije za sobom ostavio veliki opus. Ali njegov pesnički nerv je stvorio poeziju koja je autentična, duboka, snažna. Dis je proživeo svoje stihove i potpisao pesme koje se danas nalaze u svim ozbiljnim antologijama srpskog pesništva i među najboljim su pesmama ovdašnje lirike 20. veka.

Vladislav Petković Dis - Disovo proleće 

Vladislav Petković Dis - Među svojima

Vladislav Petković Dis - Možda spava  

Vladislav Petković Dis - Naši dani

Vladislav Petković Dis - Nirvana

Vladislav Petković Dis - Pijanstvo