Vladislav Petković Dis - Možda spava

U sadržini pesme Možda spava uočavaju se tri aspekta.

- Saznajni asoekt pesme izraz je stalne potrebe za otkrivanjem i saznavanjem, Ali se kao antipod javlja sumnja u mogućnost saznavanja, svest o nedovoljnom znanju i poznavanju stvari i svest o nepodobnosti sveta za fizičku i duhovnu egzistenciju.

- Kosmički aspekt pesme je u težnji za bekstvom iz egzistencijalne stvarnosti u duhovnu stvarnost, iz racionalnog u iracionalno, iz teskobe života u prostranstvo kosmičke vizije, u svet sveljudskog i univerzalnog.

- Aspekt večite ljubavi - ljubav je neuništiva uprkos vremenu, zaboravu i smrti.

Možda spava je ljubavna pesma sa baladičnom sadržinom, tonom i ritmom. Ali je ovo neobična ljubavna pesma neobične sadržine, neobičnih slika, još neobičnijeg jezika. To nije pesma ljubavnih izjava ili poruka, niti je pesma konkretnih slika, prepoznatljivih ličnosti, naviknute intonacije, ritma i jezika. Ovde se ne peva o konkretnoj nego o transcendentalnoj ljubavi, nije ovde reč o konkretnom doživljaju nego o ljubavnom snu; u njoj nema opipljive sadržine već je sva sazdana od nagoveštaja i slutnji. U njoj se sreću i sukobljavaju iracionalno i racionalno, zaborav i sećanje, san i java, onostrano i životno, ne - život i život, nesvesno i svesno, slutnja i znanje, "ne - ja" i "ja", noć i dan, mrak i svetlost. U tom sukobljavanju prednost je na strani sna, vizija, iracionalnog i apstraktnog.

U svim Dis - ovim ljubavnim pesmama, pa i u ovoj, podsticaj je njegova velika ljubav iz mladosti i zavičaja. O toj ljubavi (stvarnoj i doživljenoj u ranoj mladosti) pesnik nikada nije govorio, ali su o tome svedočili njegovi savremenici i supruga Hristina. Otuda se može shvatiti pevanje o dečijem licu, staroj pesmi, starim zvezdama i nekom starom danu, o očima koje pesnika "po životu vode i gone". Ta istinska ljubav, međutim, u ovoj pesmi se pretopila u kosmičku i transcendentalnu ljubav, u ljubav uopšte, ljubav kao iskonsko, najjače i večito osećanje ljudskog bića.

U oblikovanju pesme Možda spava Dis je ostvario izvanredan sklad i postupnost u predočavanju lirskih situacija. U strukturi pesme razaznaju se četiri lirske situacije:

- zaborav - prva do četvrte strofe - (Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja)

- slutnja - od pete do sedme strofe - (Alii slutim, a slutiti još jedino znam)

- svest da drage više nema - prva tri stiha osme strofe - (Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas - Ne znam mesto na kom živi ili počiva; - Ne znam zašto nju i san mi java pokriva)

- nada - dva stiha osme strofe i deveta strofa - (Možda spava, i grob tužno neguje joj stas)

Prva lirska situacija obuhvata prve četiri strofe. Započinje saznanjem da je lirski subjekt zaboravio "pesmu jednu" što je u snu svu noć slušao. Na javi je ("danas") pokušavao da je čuje jer mu je do nje stalo "kao da je pesma bila sreća moja sva", ali je napor bio uzaludan - zaborav je bio potpun. Snaga zaborava je utoliko neshvatljivija što je san bio tako opojan da lirski subjekt nije "znao za buđenja moć" i za sve ono što buđenje donosi - sunce, jutro, zoru, dan. U trećoj strofi se nazire (jedva mogu znati) sadržina sna:

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

I u njsmu oči neke, nebo nečije,

Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,

Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ovde se prvi put spominju oči kao „oči neke" na nekom licu, a stara pesma, stare zvezde i neki stari dan upućuju na vreme iz koga potiču oči - propšost, vreme detinjstva. Četvrta strofa ukazuje na apsolutni zaborav (Ne sećam se ničeg više): nema ni očiju, ni arije (pesme) ni ičeg drugog što se snilo "kao da je san mi ceo bio od pene". Ovom lirskom situacijom dominiraju neki od ustaljenih motiva Dis - ove poezije: u prvoj strofi to je PESMA (4), u drugoj SAN (2) i VIĐENJE (2), u trećoj SAN (2) i četvrtoj OČI (3). To su dominantni, vrlo frekventni motivi u strofama, ali se pored njih javljaju i drugi, sa manjom učestalošću. U središtu ove situacije je zaborav koji se ka kraju sve više gradacijski pojačava: "zaboravio sam", "nisam znao", "jedva mogu znati", "ne sećam se ničeg više".

Druga lirska situacija obuhvata tri strofe (5 - 7). Posle apsolutnog zaborava (ne sećam se ničeg više) ostaje samo slutnja (Ali slutim, a slutiti još jedino znam) koja je obuzeta tajnom očiju. Lirski subjekt sluti da su "te oči" "baš one" koje ga prate kroz ceo život (pesnik je upotrebio pogrešnu reč "gone") i vode ga zaštitnički i brižno (U snu dođu da me vide šta li radim sam). I tada on vidi "te oči", sagledava u njima ljubav i sreću i shvata da su to "njene oči, njeno lice, njeno proleće". Proleće simbolizuje mladost onoga čije su oči i istovremeno ukazuje na vreme iz koga potiču te oči - vreme mladosti i ljubavi. I kada u snu sagleda te oči, u njima i pomoću njih vidi:

Njeku glavu s krunom kose i u kosi cvet,

I njen pogled što me gleda kao iz cveća,

Što me gleda, što mi kaže da me oseća,

Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Tek ovde se razrešava zagonetka očiju: to su najpre bile oči neke, zatim te oči, baš one, najzad njene oči. A ona je - mrtva draga, draga na odru, koja ga gleda iz cveća, oseća ga i brižno mu pruža nežnost. Tek sada se razjašnjavaju i stihovi treće strofe: oči neke, neko lice, nebo nečije - sve to pripada dragoj iz prošlosti (neki stari dan) koje više nema jer je mrtva.

Treća lirska situacija obuhvata samo tri stiha osme strofe: viđenje drage na odru je konačno saznanje da nje više nema, nema njenog glasa i nije poznato mesto, "na kom živi ili počiva". Lirski subjekt izražava nezadovoljstvo što "nju i san mi java pokriva" - on bi da ostane u snu jer samo u snu može da je vidi - java je još jedan gubitak drage.

Četvrta lirska situacija označava okretanje nadi koja je neizvesna (možda) ali je ipak nada, očekivanje i priželjkivanje. Lirski subjekt hoće da veruje da mrtva draga "možda spava sa očima izvan svakog zla, - I s njom spava, neviđena, njena lepota". Poslednji iskaz (Možda živi i doći će posle ovog sna) samo je izraz nade lirskog subjekta da će je opet videti i čuti njen glas u nekom novom snu jer stvarnost (život) potire i ugušuje sve lepote koje san i sećanje oživljavaju.

U pevanju Vladislava Petkovića Dis - a mogu se uočiti neki stalni motivi koji se javljaju iz pesme u pesmu i to sa velikom učestalošću u pojedinačnoj pesmi i Dis - ovom pesništvu uošpte. Učestalost nekoga motiva ukazuje na njegovo mesto u emotivnom svetu pesnikovom i na njegovo simbolično značenje. U Dis - ovoj poeziji pogled ne ide od njega ka svetu nego od sveta ka njemu, on ne gleda nego je gledan, on ne vidi nego je viđen. Onemogućen da pogled uputi ka svetu, ga upućuje metafizičkom svetu, vizijama i snovima.

Nesigurnost, neodređenost, sumnja u mogućnost saznanja - preplavili su ovu pesmu. Već sam naslov nagoveštava nesigurnost i neodređenost sadržine u reči MOŽDA ali i u nedovršenosti iskaza: MOŽDA SPAVA - ko? Modalni izraz MOŽDA svojom učestalošću u pesmi (6) i koncentracijom na kraju pesme naglašava neodređenost, posebno naporednim postavljanjem izraza MOŽDA SPAVA - MOŽDA ŽIVI, što je, u stvari, uverenje i nada u ponovni susret sa dragom u nekom novom snu. Neodređenosti, kao osnovnoj karakteristici ove pesme, doprinose i druge reči i spojevi: kao da je (2), ne znam (6), jedva mogu znati (2), nisam znao (2), neke, nečije, neko, neki. U toj neodređenosti i nerazgovetnosti je i najveća vrednost ove pesme:

Možda spava (...) jeste zato najčudnija i najneodređenija i najjezivija ljubavna pesma ispevana na našem jeziku, zato što je ljubav u njoj odlutala u maglu, zato što čitalac oseća samo kako navire praznina, koja je, ustvari, puna bezobličnog, totalnog bola. (...) Ta njena neobičnost i proističe iz odsustva konkretnog predmeta, iz simbolističke usmerenosti ka nagoveštaju, ka jedva dokučenom, iz njene poetske apstrakcije. (Zoran Gavrilović)

U pevanju Vladislava Petkovića D-a mogu se uočiti neki stalni motivi koji se javljaju iz pesme u pesmu i to sa velikom učestalošću u pojedinačnoj pesmi i Dis-ovom pesništvu uopšte. Učestalost nekoga motiva ukazuje na njegovo mesto u emotivnom svetu pesnikovom i na njegovo simbolično značenje. U devedeset i šest Diso-ovih pesama, koliko sadrži knjiga njegovih sabranih pesama, najfrekventnije reči su:

OKO 22, POGLED 39, POSMATRATI 2, SAN 56, OČI 73, VIDETI 69, VIDIK 13, SNOVI 53, GLEDATI 53, SANjATI 17, SPAVATI 44

Dakle, ukupan broj reči u vezi sa očima, vidom i gledanjem je 271. Oči, vid i gledanje sredstvo su za uspostavljanje kontakta sa svetom oko sebe, znak su života, rada i aktivnog stava prema spoljašnjem svetu. Toliko prisustvo ovih reči sasvim je logična posledica pesnikovog stvarnog stanja: slab vid onemogućavao je prirodne kontakte sa svetom i padanje njegovog pogleda po predmetnostima toga sveta. Zato u Dis-ovoj poeziji pogled ne ide od njega ka svetu nego od sveta ka njemu, on ne gleda nego je gledan, on ne vidi nego je viđen. Onemogućen da pogled uputi ka svetu, Dis ga upućuje metafizičkom svetu, vizijama i snovima. Tu treba videti jedan od razloga za visoku učestalost reči iz oblasti sna i sanjanja (170). Drugi razlog treba videti u pesnikovom nezadovoljstvu životom i stvarnošću i potpunom okretanju duhovnom svetu, vizijama i snu. Iz tih razloga se javlja visoka učestalost nekih motiva u pesmi Možda spava: OČI (11), POGLED, VIDIM (5), GLEDA (2), ali oči i pogled ne javljaju na javi nego u snu. SAN (10) i SPAVA (3) takođe imaju visoku učestalost jer je ovo pesma o snu, snevanju i čežnji.

Možda spava je ispevana u trinaestercu koji je nametnuo vrlo spor i prilično monoton ritam. Ovo je pesma smirene dikcije, laganog toka misli i slika, skladnog povezivanja reči u stihu. Lirsko kazivanje teče lako i neosetno, kao da lebdi i nigde ne zapinje, bez većih oscilacija u intonaciji, bez snažne retorike. Ona je, u skladu sa sadržinom, meka kao pena, neprozirna kao san. Iz svega toga proističe i specifična, izvanredna muzikalnost: ona nije u onomatopejskoj strukturi reči nego je u skladnom smenjivanju iskaza, slika i lirskih situacija.

Rekli su - Miodrag Pavlović - Nama se čini da Dis spada u red onih naših pesnika koji dolaze odmah posle najvećih. Ako mu to mesto još nije jednodušno podareno, svi su izgledi da će se ono potvrditi tokom pomeranja koje se u redosledu vrednosti naših pesnika sve očiglednije vrši. U odnosu na shvatanja neposredne prošlosti, danas raste interes i poštovanje za pesnike (koji su inače različite vrednosti) kao što su Branko Radičević i Laza Kostić, Rastko Petrović i Momčilo Nastasijević; u tom društvu, onaj koji je prešao najduži put, od potpune zanemarenosti do glasne slave, zove se Vladislav Petković Dis. I kao što to biva kod vrednih pesnika koji se otkriju sa zakašnjenjem, tama njihove nekadašnje anonimnosti pretvara se u sjaj koji se postepeno i trajno pojačava; za to vreme, sjaj njegovih slavnih savremenika bledi i trune, budući da je njihova poezija izvršila svoju misiju u roku njihove fizičke pojave.

Vladislav Petković Dis - Možda spava - verzija 2

__________________________________

Vladislav Petković Dis - Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, crape zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

He sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
He sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oceća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
He znam mesto na kom živi ili počiva;
He znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

__________________________________

Vladislav Petković Dis (10. mart 1880. Zablaće kod Čačka - 16. maj 1917, kod Krfa), pesnik. Veliki srpski pesnik i rodoljub. Radio kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata prebegao je u Francusku. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće nemačka podmornica kod Krfa i on biva potopljen.

Bio je sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu Gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pjesmu Na prozoru sveća gori i to na njemačkom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta će bezuspješno pokušavati da položi maturu. Kada ni drugi put nije položio, ovog puta u Zaječaru, on je predsjednika komisije pozvao na čast: - Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam... Dis je, dakle, bio prosječan učenik, ali sa natprosječnim pjesničkim talentom.

U vojsku nije išao. Oslobođen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, a pokraj Zaječara. Sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pjesmama. Teško je, ipak, biti raspjevan u čamotinji i tišini, te on mnoge noći provodi sa seljacima uz tabliće i čokanje rakije. U grad odlazi jednom mjesečno po platu, bez koje se ujutro vraća u selo, nakon kafanske sjedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zaječar. To je trajalo dvije godine, kada je odlučio da napusti učiteljsko mjesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini mogući put za sve pjesnike.

Ušao je sasvim tiho u društvo beogradskih velikana, u vrijeme kada se živjelo po kafanama koje su bile i jedina sastajališta. Znalo se da se, kada izađe, časopis u kafani pročita od korica do korica. Kada se pojavi novo književno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaženi Jovan Skerlić grmio da je sve zlo od njih. Visok i mršav, poduže kose i posve neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Nušića uspijeva da pronađe prvo zaposlenje. Pjesnik, koji će kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naših antologija, radio je kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da mjeri šljive.

Njegov kafanski način života umnogome se izmijenio poslije vjenčanja sa Hristinom - Tinkom, mladom i lijepom poštanskom službenicom koju je odmah smjestio u svoje stihove. Brak su sklopili na jutrenju u staroj Markovoj crkvi. Veoma privržen porodici, ali i prijateljima, Dis će jednom reći: -  Za četiri godine braka nismo četiri puta sami, bez gostiju, ni ručali ni večerali. Na svijet je došlo i njihovo dvoje djece, Gordana i Mutimir, ali i ratovi, balkanski i svjetski, rastanak...

Vladislav Petković Dis je živio u maloj zemlji u kojoj su knjige čitali samo oni koji su ih i pisali. Za svoga života objavio je samo dvije knjige poezije - zbog nedostatka novca, bespoštednosti kritike, zbog toga što je živio samo 37 godina ili zbog svega navedenog, ali činjenica je da smo ostali uskraćeni za mnoge stihove koje je ovaj pjesnik slutnji još mogao das nam podari. Dis je pesnik iracionalnog, on slike nalazi u potsvesnom. Pesnik je sumornih raspoloženja i čak očaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Jovan Skerlić ga je kritikovao, jer se Dis nije uklapao u njegov ideal naprednog pesnika. Kasnija kritika, počevši od Isidore Sekulić, uvrstila je Disa među najbolje srpske pesnike nalazeći da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i pored izvesnih jezičkih nebrižljivosti.

Knjigu Utopljene duše Dis je objavio 1911. godine. Štampao ju je o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pjesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdio da "jeste jedna neuka i gruba imitacija". Poezija "Utopljenih duša" je negatorska, bolećiva, plačna i crna. Uvodi u nju bodlerovske motive što predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koga nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji. Njegova poezija ide u iracionalno, u njoj su Disovi snovi i njegove tišine.

Zbirka poezije Mi čekamo cara napisana je 1913. godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da ju je naslovio "Mi čekamo para". U ovoj zbirci pjesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadžbine. To, međutim, nije radio klicući u nacionalnom ponosu, kao drugi pjesnici, nego je tužno lutao po zgarištima i truleži. Zbog toga su mnogi kritičari smatrali da je ova zbirka slaba u cjelini te da su stihovi zvečeći prazni i jeftino patetični.

Vladislav Petković Dis bio je i patriota i razbarušeni boem, ali i tragična figura, nesrećna i slamana tokom čitavog života. Nije živeo dugo i nije za sobom ostavio veliki opus. Ali njegov pesnički nerv je stvorio poeziju koja je autentična, duboka, snažna. Dis je proživeo svoje stihove i potpisao pesme koje se danas nalaze u svim ozbiljnim antologijama srpskog pesništva i među najboljim su pesmama ovdašnje lirike 20. veka.

Vladislav Petković Dis - Disovo proleće 

Vladislav Petković Dis - Među svojima

Vladislav Petković Dis - Naši dani

Vladislav Petković Dis - Nirvana

Vladislav Petković Dis - Tamnica

Vladislav Petković Dis - Pijanstvo