Vladislav Petković Dis - Naši dani lektira

Vladislav Petković Dis - Naši dani

Vladislav Petković Dis - Naši dani

 

U vreme kada je Srbija ulazila u jedno od najburnijih i sudbonosnijih razdoblja svoje istorije, kad se nalazila pred ratovima (balkanskim i prvim svetskim), sve manje je bilo mesta za mračna raspoloženja i za društvenu kritiku. Pa ipak, 1910. Dis piše pesmu Naši dani, punu ogorčenja, potresnu lirsku optužnicu, jedinstven testament srpskog rodoljublja.

 

Uspinje se deset strofa ove pesme u sam vrh srpske satirične poezije. Ni u najboljim Domanovićevim satirama nije ovako avetinjski turoban, ovako jeziv "sprovod slobode", na koji su se sjatili rojevi moralnih paževa, legije ćifta sa isherenim i nacionalnim zastavama. Gnušajući se tmine i moralnog smrada što su odasvud pritisnuli, Dis uključuje u ovaj lirski opis pakla sve što je Domanović nemilice kresao u brk ne samo narodnim vođama nego i narodu. Naši dani je lirska sinteza Dange, Mrtvog mora, Stradije, Vođe... To je ujedno i grmljavina porotnika strašnog suda i ropac davljenika. To je pesma probuđene savesti, poštene pobude, odvažne jednostavnosti. Potekla je iz duše što je pregorela sve opasnosti koje vrebaju u zemlji gde noć ume da pojede i u po bela dana, gde se za kritičku reč biva linčovan i zdrav zatvaran u ludnicu. To je pesma iskrenosti i istine koju možemo proveravati čak i po novinskim izveštajima. Pesma Naši dani opevala je misao Jovana Cvijića, o - krizi ideja i načela, krizi ustanova i uređenja, dinastičnih prevrata, krizi državnog opstanka i sa svim tim vezane krize savesti koje svu dušu potresaju...

 

Naši dani

 

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigao se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

 

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

 

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

 

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

 

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

 

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

 

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči u džepove.
Mesto svetle istorije i grobova.

 

Ostala nam još prašina na hartiji,
Ko jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.

 

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnjenje,
Naraštaji, koji sišu ko pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

 

Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.

 

U pesmi Naši dani lirskim jezikom je sažeta crna hronika početka dvadesetog veka. Kako pesnik potresno svedoči, bili su to dani velikih razočaranja. Majski prevrat iz 1903, kako je negde zapisano, izmenio je sirotinji jelovnik tako što su sa "luka i sirćeta prešli na sirće i luk". Srbija je postajala sve gadniji "vašar političkih kockara, trgovaca klasa i liferacija, prodavaca časti i dostojanstva". Dok je jednom rukom delila svojoj deci oružje i uniforme, država je očekivala od pesnika da je nazivaju Velikom Dobrom Majkom. Nisu joj bili dovoljni dobrovoljci. Kritičko rodoljublje Naših dana postaje nezamislivo i, čak, opasno. Tražile su se himne, ratničke pesme, borbeni zanos. Tako će i najsneniji pesnik srpskog jezika zaraćenoj domovini ponuditi stihove usiljene heroike u zbirci Mi čekamo cara.

________________________________

 

Čak iako je površno čitamo pesmu Naši dani, ona je toliko autentična, i toliko prikladna ovom ogoljenom vremenu u kome živimo. Dublji izraz Disove poezije, iako svojevremeno osporavane i nepravedno kritikovane, danas tek dobija na značaju, jer smo svi počeli da osećamo talog na duši. Dis je to osećao vek ranije, bio mnogo pronicljiviji, dublji, i mnogo iskreniji od svog vremena i svojih savremenika koji su svojim izrazom pratili forme tog vremena. Zbog toga je njegova poezija bila i ostala autentična. Metafizička i vanvremenska. A u isto vreme topla, ljudska, iako pesimistična, ona nas podseća da svako ljudsko biće i njegovu tragediju života moramo posmatrati kao autentičnu, ličnu, duboku, uprkos plitkim ispoljavanjima kojima strahovi upravljaju, strahovi mrtvih vremena, mrtvih mora, strahovi utopljenih duša, koji kroz nas progovaraju... nešto nam imaju reći... Oslušnimo... Možda i čujemo... možda i progledamo....

________________________________

 

Bijela raskošna lađa "Italija" sa tri palube mirno je sjekla talase Tarantskog zaliva. Podigla je sidro u Galipolju i hitala prema Krfu. Pred zoru 17. maja 1917. među rijetkim koji su na palubama iščekivali novi dan, bio je i vitak čovjek sa naočarima, razbarušene kose i rastresenih brkova. Najveći dio puta je i inače provodio na palubi, ćutljiv i zamišljen, zagledan u pučinu pred sobom. Tišinu praskozorja, koju nije narušavalo ni ujednačeno brujanje motora, iznenada je presjekao jauk brodske sirene za uzbunu. Jedan, drugi, treći. Posada je primijetila periskop njemačke podmornice kako se izokola, vrebajući najbolji položaj, približava lađi. I prije nego što je torpedo stigao svoj cilj, mornari su, u nemoćnom iščekivanju, posmatrali njegov bijeli trag ispod same površine vode kako se približava putničkom brodu.

 

Udarac je bio strahovit. Lađa je poskočila poput ranjenog ždrijepca. U njenoj utrobi nastao je haos. Bunovni putnici su istrčavali iz svojih kabina uz paničnu vrisku i jurnjavu. Mornari su dobacivali pojaseve za spasavanje i pokušavali da spuste čamce u more. Tamne siluete periskopa njemačke podmornice više nije bilo. Jedini čovjek koji je u tom haosu ostao pribran, potvrdiće kasnije neki od malobrojnih preživjelih, mirno je skinuo naočare i stavio ih u džep. Onda je pomagao mornarima da u čamce prvo strpaju djecu i žene. Lađa je munjevito tonula. Ušao je među posljednjima u posljednji čamac, prepun kao i prethodni. Bilo je, međutim, kasno. Strašan vrtlog koji je parobrod stvorio u trenutku kada je potonuo, povukao je sa sobom i čamac.

 

Bio je to kraj za pjesnika Vladislava Petkovića Disa, autora Utopljenih duša, jedne od najljepših i najznačajnijih knjiga poezije na srpskom jeziku.

 

Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka
Da odnese sve što imam u dubinu u duboku...

 

Dis, pjesnik slutnji... Pjesnik je ostao bez nadgrobnog obilježja: poslije vađenja iz mora, njegovo tijelo je ponovo vraćeno moru.

 

________________________________

 

Vladislav Petković Dis (10. mart 1880. Zablaće kod Čačka - 16. maj 1917, kod Krfa), pesnik. Veliki srpski pesnik i rodoljub. Radio kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata prebegao je u Francusku. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće nemačka podmornica kod Krfa i on biva potopljen.

 

Bio je sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu Gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pjesmu Na prozoru sveća gori i to na njemačkom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta će bezuspješno pokušavati da položi maturu. Kada ni drugi put nije položio, ovog puta u Zaječaru, on je predsjednika komisije pozvao na čast: - Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam... Dis je, dakle, bio prosječan učenik, ali sa natprosječnim pjesničkim talentom.

 

U vojsku nije išao. Oslobođen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, a pokraj Zaječara. Sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pjesmama. Teško je, ipak, biti raspjevan u čamotinji i tišini, te on mnoge noći provodi sa seljacima uz tabliće i čokanje rakije. U grad odlazi jednom mjesečno po platu, bez koje se ujutro vraća u selo, nakon kafanske sjedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zaječar. To je trajalo dvije godine, kada je odlučio da napusti učiteljsko mjesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini mogući put za sve pjesnike.

 

Ušao je sasvim tiho u društvo beogradskih velikana, u vrijeme kada se živjelo po kafanama koje su bile i jedina sastajališta. Znalo se da se, kada izađe, časopis u kafani pročita od korica do korica. Kada se pojavi novo književno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaženi Jovan Skerlić grmio da je sve zlo od njih. Visok i mršav, poduže kose i posve neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Nušića uspijeva da pronađe prvo zaposlenje. Pjesnik, koji će kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naših antologija, radio je kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da mjeri šljive.

 

Njegov kafanski način života umnogome se izmijenio poslije vjenčanja sa Hristinom - Tinkom, mladom i lijepom poštanskom službenicom koju je odmah smjestio u svoje stihove. Brak su sklopili na jutrenju u staroj Markovoj crkvi. Veoma privržen porodici, ali i prijateljima, Dis će jednom reći: -  Za četiri godine braka nismo četiri puta sami, bez gostiju, ni ručali ni večerali. Na svijet je došlo i njihovo dvoje djece, Gordana i Mutimir, ali i ratovi, balkanski i svjetski, rastanak...

 

Vladislav Petković Dis je živio u maloj zemlji u kojoj su knjige čitali samo oni koji su ih i pisali. Za svoga života objavio je samo dvije knjige poezije - zbog nedostatka novca, bespoštednosti kritike, zbog toga što je živio samo 37 godina ili zbog svega navedenog, ali činjenica je da smo ostali uskraćeni za mnoge stihove koje je ovaj pjesnik slutnji još mogao das nam podari. Dis je pesnik iracionalnog, on slike nalazi u potsvesnom. Pesnik je sumornih raspoloženja i čak očaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Jovan Skerlić ga je kritikovao, jer se Dis nije uklapao u njegov ideal naprednog pesnika. Kasnija kritika, počevši od Isidore Sekulić, uvrstila je Disa među najbolje srpske pesnike nalazeći da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i pored izvesnih jezičkih nebrižljivosti.

 

Knjigu Utopljene duše Dis je objavio 1911. godine. Štampao ju je o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pjesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdio da "jeste jedna neuka i gruba imitacija". Poezija "Utopljenih duša" je negatorska, bolećiva, plačna i crna. Uvodi u nju bodlerovske motive što predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koga nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji. Njegova poezija ide u iracionalno, u njoj su Disovi snovi i njegove tišine.

 

Zbirka poezije Mi čekamo cara napisana je 1913. godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da ju je naslovio "Mi čekamo para". U ovoj zbirci pjesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadžbine. To, međutim, nije radio klicući u nacionalnom ponosu, kao drugi pjesnici, nego je tužno lutao po zgarištima i truleži. Zbog toga su mnogi kritičari smatrali da je ova zbirka slaba u cjelini te da su stihovi zvečeći prazni i jeftino patetični.

 

Vladislav Petković Dis bio je i patriota i razbarušeni boem, ali i tragična figura, nesrećna i slamana tokom čitavog života. Nije živeo dugo i nije za sobom ostavio veliki opus. Ali njegov pesnički nerv je stvorio poeziju koja je autentična, duboka, snažna. Dis je proživeo svoje stihove i potpisao pesme koje se danas nalaze u svim ozbiljnim antologijama srpskog pesništva i među najboljim su pesmama ovdašnje lirike 20. veka.

 

Vladislav Petković Dis - Disovo proleće 

Vladislav Petković Dis - Među svojima

Vladislav Petković Dis - Možda spava 

Vladislav Petković Dis - Nirvana

Vladislav Petković Dis - Tamnica

Vladislav Petković Dis - Pijanstvo

loading...
13 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Vladislav Petković Dis - Naši dani

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u