Vladislav Petković Dis - Disovo proleće lektira

Vladislav Petković Dis - Disovo proleće

Vladislav Petković Dis - Disovo proleće

 

RAZGOVOR BREZA JEDNOG SLUČAJNO VETROM DOLETELOG PROLEĆA

 

Sve iskrice očiju veličanstvenih zverki donete vetrovima, slučajnih prolaznika ove sajber staze, postadoše mi nekako važne, dadoše mi snagu da pronađem i ohrabrim reči koje ponekad ne usuđujem se izgovoriti pred velikanima (on je još uvek prisutan, ali na zvezdama) i o velikanima kakav je, nesumnjivo, Vladislav Petković Dis. I neka to ne bude priča o Disu i njegovoj poeziji, neka ne bude ništa što iole nameće utisak izraza kritičkog osvrta, (jer ja nikada nisam ni učila, ni naučila kako se piše književni esej), neka to bude moj najličniji doživljaj, onaj zov koji probudiše Disove reči, u čije se kosmičke strune upletoh davno, što iz radoznalosti, što iz neke nepoznate potrebe gladi znanja nasušnog, onog nepojmljivog razumu, možda još uvek nedostižnog umu, jedne male bezobranice drznute da se umeša u kolo razigranih svetaca.

 

Ono što je mene privuklo Disu još od ranih dana svog detinjstva, jeste ushićenje trenutaka kada sam se šunjkala po dvorištu Narodnog muzeja u Čačku, prepuštena poznatom prostoru svojih dečijih igara, pokušavajući da se probijem kroz masu gostiju pesničke manifestacije Disovog proleća, da bih čula stihove koji su u meni budili neki nepoznati skriveni svet vaseljenske poezije, svet tada još nenačetih ideja prolaznosti i večnosti. Netremice i radoznalo sam pokušavala da u liku Disa sa njegove biste pronađem izvor tih neuhvatljivih tonala koji odzvanjaju čudnim rezonancama u mojoj utrobi strahom neuhvaćenog trenutka nagoveštaja sopstvenog poimanja sveta i sebe. On je nemo iz bronze svoga lika govorio nešto brezama. Nisam ga mogla čuti. Izviraivala sam, sa strane Disove biste, poglede prema glumcima koji su iznova svake godine govorili poznate stihove Nirvane, Tamnice, Utopljenih duša, tražeći u njihovim očima, na njihovom licu, odblesak prolaznosti stvari, kojeg nisam ni bila svesna, ali sam nešto neshvatljivo tražila u odrazima. Nisam to neuhvatljivo ni na njihovim licima pronašla, tada još uvek neprisutna u trenutnom valu reči koje je valjao nepoznata osećanja, nepoznate sumnje i nagoveštaje bura, osim u trenutku svog iskrenog doživljaja šuma breza na prolećnom povetarcu i ništa više. A to sećanje je ispalo mnogo više od tadašnjih nastojanja da naslutim dubine pesnikovih izvora. Sećanje na šum breza koje zaustavljaju krv u žilama na trenutak, koje ga zgušnjavaju u osećaj nekog veličanstva kosmičke naslućenosti nepoznatih utopljenih duša u našem biću, koje su strpljivo čekale da ih pronađemo koju godinu kasnije, i koje čekaju da ih prepoznamo i danas danji, s poštovanjem tragizma sudbine naših predaka dalekih pokoljenja, čija krv teče našim žilama, kao tajna šaputavih breza, otkrivena jednog slučajno doletelog proleća...

 

Disov pesnički genije koji izvlači iz sebe one najtatanije strune kosmičkog nagoveštaja svog praporekla, tka vanvremensku potku pesme, i snoviđenje tragedije ljudskog bića. Čovekovo biće je u svojoj suštini tragično, palo s nevinih daljina, sa žalom ko ptica oborenog gnezda, biće u uzaludnim pokušajima da se uzdigne u ništavilu ovoga sveta, vremena, u pokušaju da ga razume, prevlada, u pokušaju da razume i prevlada samog sebe, kroz večitu čežnju za ljubavlju, mirom i nebeskom tišinom. Ta ljubav "možda spava sa očima izvan svakog zla, izvan stvari, izvan iluzija, izvan života" budi i u nama i u pesniku nagoveštavaje nade, da će možda doći posle "ovog sna", ovog života, u kome nas u snoviđenjima pohode mrtve duše, nova groblja i vekovi stari, kao koren praiskonskog života u nama zapisan, duboko zakopan u zemlju pramajku, iz koje crpimo sokove za dati nam život i saznanje prolaznosti koja se iznova u svakoj novoj promeni našeg bića očitava, ostavljajući trag našeg besomučnog lutanja prema obrisima bledih dalekih obala sopstvenosti.

 

Možda i ne sluteći da utopljene duše ispod prostranih, belih pokrova naših razasutih godina, traže izlaz u istini, otkrivanjem tek ponekih tajni i zaborava postojanja njihovih sudbina, otvaraju nam vrata prema jednom, za nas novom, unutrašnjem svetu povezanosti u večnoj ljubavi i ka večnoj ljubavi. Ljubav je u istini, u nezaboravu, i iznova traži snagu za sopstveno pojavljivanje, u snovima našim, u moći buđenja, spoznaji saosećanja da i zemlji treba sunca, jutra, zore, da i zvezde u svetlosti dana gube svoje odore. Naše odore navučenog stida, srama, lažnog osmeha i providne samovažnosti, što kriju strahove poimanja sopstvenih dubina, pašće jednoga dana, možda kad čujemo ponovo šum breza, onih koje su u meni zašumele u pozadini Disovih reči izgovorenih nekada, iz nečijig usta, kao odjek, eho pesnikovih slutnji i pretskazanja. "Mrtav vetar duvao je s gora, trudio se svemir da pokrene", svemir u nama, bez oblika, bez sreće i bez jada, kao nirvana, mrtav, prazan i dubok, nesaznatljiv, kao predosećanje izvan ovoga sveta, izvan nas, kao deo sveprisutnosti svega u nama, i anđela i demona, i senki i sjaja, vetra, zvuka i igre mrtvih avetinja kolo, i blaga i blata, i praznina i punoće, i suza i kiša što pokreću presahle vodopade naših zagubljenih nada. Nada, koje donose nove snage za novim korakom ka prostorima dalekim, prostorima nesaznatljive budućnosti. Snage zemaljske koje bole, koje izvlače sećanja i tugu i sreću mrtvih duša, i san mrtve ruže, koje kao tajna naš život zakiva za krst sudbine. I nagoveštaj duha koga osluškujemo u sebi kroz poglede trava, i noći i voda, koji u čoveku moćno spava kao glas tišina sa zaspalih visina.... Glas svemoćnog, koji nas budi...

 

Uzalud se pesnik budi, uzalud odaje tajne u snu svome za buđenjem moći, uzalud se budi u nama, ako svoje srce budemo stezali do iznemoglosti čvrstine kamena u kome pravoda počiva, ne bili sačuvali dronjke sebi nametnute lažne sreće, lažne tuge, lažne samosvesti, ako stojimo dobrovoljno privezani za stub iluzija razuma koji nas zavarava. Uzalud se pesnik žrtvovao svojom sudbinom, predajući nam u amanet svoja stradanja, strasti poniranja u dubine bezdana svojih moći i nemoći, ako ne osetimo njegov vapaj u sebi, plamičak nade koji nam uliva snagu mogućeg buđenja u snovima i izvan njih, koji nam dariva prizor nevinih daljina i tišinu blagu ko dah otkrovenja. Nevinim srcem, što spozna zemlju i u njoj utopljene duše, što im dade božanskoga zraka postojanja, što ih izbavi od zaborava i pruži novu šansu dostojanstvenog nošenja sopstvenih sudbina. I dostojanstva svoje, utpljene duše u praokean večnog zajedništva, kao zrak svetlosti koja tamu rasteruje poput nevidljivih magli dalekih predela i putovanja. Zrak svetla odbeglih zvezda u nemoćnom gajenju zala, približiće nas svom nevinom srcu, ako dopustimo da iskrvari višak potisnute tuge, nemoćnog besa, skrivenog straha od nepojmljenog života koji nam izmiče među prstima. Bez straha od strasti za životom, bez straha od stradanja nekog novog puta, možemo osetiti rezonantne pokrete naše utrobe u kojoj i sami boravimo, gde se skriva naše pribežište, kao u utrobi majke, kao u utrobi zemlje koja život daje, i snagu i sigirnost, oslonac i podršku. Sa strahom od nepoznatih slutnji duša naših predaka koje smo oterali u zaborav, nećemo moći ni zakoračiti napred, a kamoli se vinuti u nepregledna prostranstva lepote postojanja.

 

Čujem šum breza i poznatog vetra koji mi otvara neka nova vrata. Da li to breze među sobom vode razgovor o kosmičkim stradanjima njihovog lišća zbog lepote novog listanja? Ili su to odjeci tajnih uzburkanih voda moga detinjstva? Čujem radost komešanja zvukova u sopstvenom sećanju koje nadolazi, čujem ono što uši moje ne mogu čuti, ni vidom očiju videti. Čujem smeh i vapaje onih koji su mi život dali i u sokovima večnim svojim životom zasejali sve tuge, radosti, strasti i stradanja, svu ljubav grešnu i nevinu, žrtve i dželate mojih korena, vidim nagoveštaje mog buđenja u snovima. Buđenja novih svitanja postojanosti u svemu, novootkrivenog pretskazanja ljubavi koja možda spava sa očima izvan svakog zla. Čujem tek sad pesnika mog zavičaja koji me budi.

 

Prihvatimo, kao u naručje breze, sopstvene skrivene grehe, zla, aleje bola i podneblja plava koja pod životom trunu, i u prah i pepeo pretvarajući se, gde u utrobi našoj, zemlji večnoj, konačno mogu naći svoje pripadanje...

 

Autor teksta - Sfinga

_________________________________

 

Disovo "PROLEĆE 1915" - Ponova evo ja nalazim sebe...

 

Dve su legende pratile ukletog pesnika Vladislava Petkovića Disa. Prva, koju je tako žestoko i bez priziva intonirao Skerlić i koja ga je odbacivala, činila inferiornim, pa čak i suvišnim pesnikom, i druga, čiji smo i mi savremenici, koja ga čini čelnim, modernim poetom našim. Disova ličnost, tragična i bolna, sva u siromaštvu i nemaštini koja se prepliće sa strpljenjem do luksuza i svečanosti smrti, postala je 1917. žrtvom rata i mora. Pesnik se nalazio na brodu torpedovanom pred samom grčkom obalom: davno je već u svojoj knjizi Utopljene duše predvideo morski grob, a voda je bila milosrdna samo toliko što je njegov leš izbacila na obalu i očevicima ostavila sliku usamljenog, definitivno zagrobnog pesnika sa samo pola drahme u džepu i sa nekoliko stihova što su nespokojno govorili o porodici u razrušenom, okupiranom Beogradu.

 

Duboka i mutna, u konsekventnoj čežnji za opelom, za krajem, za fizičkom smrću što neće biti prizor bez poezije i bez pejzaža, Disova poezija je imala neverovatnu skalu vrednosti i jezika: od banalnih ispovesti do bolnih i okultnih simfonija kao što je ona, puna harmonije i novog milosrđa, muzikom prožeta i muzikom usavršena Možda spava. Treba se vazda pitati šta je odredilo, kojim udarcem po duši je počelo to uspavljivanje smrtnih i to veličanetveno dogovaranje sa bivšim i mrtvim likovima. Disova poezija je familijarna sa smrću na način koji je već donela poezija Sime Pandurovića, Stevana Lukovića i Velimira Rajića. Bilans smrti je, međutim, najstalniji i najpuniji u poeziji koju je, sa manjim tematskim odstupanjima, pisao Dis na samom početku našeg veka.

 

Iz reda nejednakih i nedovršenih pesama svakako je i Disova, duboko elegična Proleće 1915, koju je prvi put objavio i komentarisao Božidar Kovačević u Svečanostima 1952. godine. Prošlo je, prema tome, ravno pedeset godina od ove pesničke poslanice, od ove familijarne iskrene tugovanke za životom i za otadžbinom: pesimistička u povodu, ova pesma kao da je patriotska u svome poletu mraka i noći, zime i žalosti — tih najprisnijih imenica Disove poezije. Kao Milutin Uskoković, Velimir Rajić, Milutin Bojić i budući tajnom života i rođenja razdragani Rastko Petrović, i Dis se povlači sa srpskom vojskom, žudeći oaze juga, izvesnost južnog neba. U velikom kolektivnom bolu povlači se čitava srpska armija. Već desetkovana paklenim tifusom, koji je kao mraz prošao celom Srbijom u proleće 1915, ova armija ostaje usamljena sa jednim jedinim vrletnim i tragičnim putem koji je za mnoge bio marš smrti. Zato je Disova pesma Proleće 1915 puna one crne svežine, izgnaničke drame, patriotske nade, obnove i drhtavice, neodoljive u svom kolektivnom zvuku. Ako je ranije cela planeta, svom svojom težinom ležala na poeziji Disovoj, kroz ovu pesmu preciznije se javlja, opsesivnije miriše zemlja kao otadžbina koja nije ništa manje tamnica ili grob. Zato već prvi stihovi rekvijemski ozbiljno sažimaju i staro disovsko sećanje i nagomilane slutnje:

 

Opet nam je zemlja teška ko tamnica
Pomrčina gusta nasred grudi leži
I varoš i voda, brdo i ravnica -
Sve je jedno danas, sve grobovi sveži.  

 

Dis opisuje zemlju a simboliše grob; opisuje ritam jedne kolone, a predviđa svoj kraj. Smrt, koja je neprestano kucala na vrata svake Disove pesme i koja se kao svečani fantom šeta svakim njegovim stihom, pratila je njegovu izgnaničku senku sve dok se nasred južnog mora, bez krsta i bez traga, u velikoj vodenoj motili, nije završio njegov život nimalo zagonetan, ali sa plodnom zagonetkom u biću i muzici njegove poezije. Izgnanik u sopstvenoj poeziji, Dis je svoje fizičko izgnanstvo doživeo kao tešku i pretešku dramu: siromašan, skroman, povučen, on je našao zračnu stazu tek u porodici, a u svojoj ženi i deci onu oazu koja objašnjava bujanje socijalnog motiva u njegovoj poeziji. Nerado putnik, imao je i svoje putovanje po moru da doživi kao vrhovnu nedaću. Između vode i zemlje Dis je naizmenično osećao sav onaj ciklus plođenja i rasta, proleća i svetlosti i, neminovno - vlažne vetrove, košavu, zime i mećave, šturine i trulež. Ali ako je more bilo jedna prihvatljiva pustinja, i u slučaju njegova života tako fantomski gostoprimljiva, zemlja je ostala tamnica i grobnica, koja nemilosrdno i svoje mladiće i svoje lautare osuđuje na kratak cvet i na dugu "ladnu zimu".

 

Valja reći da Disov patriotizam nikada nije kovan od metala i šiven od svile. Nešto grubo i nešto prisno sa onima koji su najbliži zemlji, seljacima, ratarima, robovima zemlje, ublažilo je čak i podaničku verbalistiku u njegovoj knjizi Mi čekamo cara, a izvan rekvijemske poezije i gotovo sa poletom, sa familijarnim socijalnim otkrićem deluju stihovi:

 

Kroz moju dušu, preko straha, rana,
Prođe pobeda, vera, novi zraci,
Osmeh i lice rose dobrog dana,
I prosto ime: seljaci, seljaci...  

 

Kao sopstveno opelo, kao pijanstvo od sunca, onog ponoćnog, jedinog na nebu njegove poezije, i koje sa pesnikom ostaje superiorni svedok, zvoni Disovo ratno proleće 1915. godine i, posle pedeset zima, nepovređeno svedoči sveže grobove i slutnju sopstvenog, na širokoj otvorenoj vodi, daleko od porodice, od Beograda, koji mu nikada nije bio mesto tašte veličine i nasmejane karijere. Upravo je karijera smrti bila neodoljivo prisutna u njegovoj poeziji, a voda, velika i mrtva, mistična i hladna, svuda uokolo gotovo je fiziološki pritiskala pesnika, pošto je već bila naslućena stihovima iz jedne od njegovih biserno tamnih pesama Sa zaklopljenim očima. Zar nije precizan, zar nije sudbinski živopisan ovaj kvintet:

 

Kol'ko velik grob! I ja, tu, kraj njega
Stojim ko oblik umrlih vremena,
Poslednji čovek na granici svega,
Poslednji talas otišlih spomena.
Svud mrtvo more, svud nigde ničega;
I spava voda, i nema promena... 

 

Ali Disova vizija nije stala kod Proleća 1915. Pejzaži puni leševa, varljiva plodnost voća, fatalna suša koja preti letu, kiša koja stravično dobuje po svežim humkama, lepljivi i besani život izgnanstva, brutalna površina mora, to "crno vreme opadanja" kao da su opustošile intenzivne snove i nemile prošlosti. Bez otadžbine, bez rodnog doma — a dom u Srbiji je bez ključeva i odbrane — pesniku se, možda, samo jedne večeri ili jednog jutra vratila "neka divna rosa". Od usnulih, bolesnih silueta otišao je daleko, ali od vizije sopstvene dece nije niti jedan korak. Poezija tla ustupila je senzacije poeziji sudbine. Sva svirepa imena i svi mrtvi izgubili su zamah simbola, prisnog poređenja, svečanost muzike, i kao na građanskoj žanr-slici što dominira kad krevetima majki, pojavilo se to jato ozarene dece. Dis vodi duge, melanholične, deskriptivno rastužene razgovore sa anđelima koji su njegova deca, sa Madonom koja je njegova žena, sa Beogradom koji je njegova senovita bašta. Vizija je jedna jedina, i jednostavna. Pozadina veka nije u crnim draperijama, otadžbina više nije zatrpana mrtvim stablima. Od svečanog opela u Proleću 1915 melodija se razvila u buntovnu uspavanku za daleku decu. Sada zabrinuti otac, na dnevnoj svetlosti, nošen maticom očinstva, peva idilično: pogruženi Dis sada priviđa jedan pejzaž u Košutnjaku, renoarovski raskošan sa zvonkim trupkanjem dečjih nogu. Životni trenutak, izgnanički u pesničkom i malograđanskom smislu, žestoko navaljuje u stihove. Čak su i pesnikove suze datirane, mesta obeležena, slutnje konkretizovane. Koreografija vode, varljive i opasne, približava zvuke, prenosi ih, podržava, uvećava: dečji glasovi stižu iz gladne i porušene zemlje, a Dis ih, kao skriveni mali instrument, neguje i hrabri. Sa očima punim svoje dece, Dis se stropoštao u more, kao što je i poslednje zvučne reči posvetio njima.

 

Red veoma izlomljen, nepravilan: počeo je pesnik kao poklonik grobova, kao hadžija smrtnih predela, a završio je decolikom vizijom, pesmom nežne jeze, u kojoj se simetrija dečjeg disanja prožima sa mučnim izgnaničkim bdenjem:

 

Ne javlja mi se. A ima kad.
Sem ako spava, ako ne diše,
Deset meseci ravno je sad
Od rastanka nam, otkako ne piše.
Ja ću čekati, iako sam dugo čeko,
Deset meseci od mene moji su daleko.  

___________

 

Za bol i ljubav duša mi zna,
U njoj kajanja nikad ne behu.
Od svog postupka ne prezah ja,
Pa makar da je poniko u grehu.
Rob ako postah. Ali neću kriti,
U stranoj zemlji izgnanik strašno je biti.

 

Bežeći iz pariske zime, iz ulice Monž na Monparnasu, Dis je zatražio, zaželeo društvo svojih zemljaka, vojnika koji su već uveliko ratovali na solunskom bojištu, a pošto nije znao niti je želeo da nauči francuski, on se neprestano i u Parizu kretao u društvu Srba i Beograđana, na mahove samo obilazeći antikvarnice i tražeći male pesničke sveščice koje su ga podsećale na njegove sopstvene.

 

I zima i bolest nasrću na pesnika i on počinje da veruje kako nikada neće stići svojoj ženi i deci, ozarenom porodičnom životu, Košutnjaku i Vračaru. Nekoliko dana pre polaska brodom obilazi muzeje i groblja, a njegov saputnik i prijatelj Milan Vukasović u svojim beleškama seća se čak i posledgveg dana, prolećnog pariskog, pred Disov odlazak na front, koji je već obećavao pobedu i povratak otadžbini. "Istog dana, pre nego što je otputovao, obilazimo groblje Per Lašez. Dan beše topal, sunčan, izmaglice vrlo malo i, sa mesta na kome je kapela, vrlo lepo se vidi veliki deo Pariza. I Dis, koji se u Parizu toliko namučio bez novca i svega onog što mu je novac mogao dati, žali trenutno što odlazi. Prolazeći kraj mnogih grobova onih koji danas čine slavu francuske nauke i veštine, Dis nekim umnim, ozbiljnim tonom govori, kako on ne veruje ni u šta. 'Dalje od groba nema ništa; mi smo deca Zemlje', behu njegove reči izlazeći iz groblja..."

 

Po rečima Đorđa Jovanovića "izuzetni očajnik", Dis se samo u dva maha približio životu: prvi put zahvaljujući nacionalnoj pobedi 1912, a drugi put tome je pripomogao poraz 1915. Ali i ova druga, definitivna veza sa nacionalnim bićem, sa masom izgnanika, sa prostim imenom seljaka na usnama, nije ublažila posrednu usamljenost njegovu. Otuda toliki pad u metaforama, toliko zgrčene naracije bez ikakvog bekstva u svečanu jezu neutralnih, simboličnih grobova kojima je naseljena njegova doratna poezija. Beznadežnost koja sada prožima i produbljuje Disove stihove, bukvalvo je psihoza nemoći dece i detinjstva: u Nedovršenim pesmama više ne peva dezerter iz srbijanske čaršije, nego izgnanik iz vlastite porodice, sa jedino toplog domaćeg ognjišta. Iz negovane usamljenosti pesma se izvija u dvostruko samotovanje. Pesnički nagon je sve slabiji, a roditeljski sve jači, lirski realniji, i zagriženiji:

 

Ne ume čovek da bude jak,
Kad kiše liju sa sviju strana.
Nema očiju za dubok mrak.
Ne peva ptica sa umrlih grana.
Dobro mi je danas tu, pod tuđim nebom,
Al mi srce trune za mojom kolebom.

 

Tako se ponovila sudbina, ljudska i pesnička, autora Đulića uvelaka: ali, dok je Zmaj smoždeni starac nad decom koje više nema, Dis peva opelo samom sebi koga pred decom nikada neće biti. Povlačenje iz svakodnevnog sveta, sa kojim se Disova poezija našla u ekvivalentnom svemiru smrti i grobova, završilo se talasima mora, vodenim opelom koje je, nadmoćno i bez milosrđa, utvrdilo poraz isto koliko i subjektivni poduhvat jedne poezije, neravnopravne u bilansu nadanja, u ostvarivanju metafora.

 

Celog života, pečalbarskog i siromašnog, pesnik je išao sa zaklopljenim očima: te oči, zapaljene, buljoake, zastrašene, mutne, neobično oštro, nadnaravno skoro, gledaju kroz sopstvenu poeziju, kroz čitave bolne i bolesne istorije jednog doba, jedne epohe u kojoj je lirski repertoar bio iscrpljivan uz puno fizičko zamaranje, žrtvovanje, gubljenje. I bez uniforme — jer vojnik niti je bio niti je umeo biti - Dis je ušao u kolonu smrti koja je proživela najdužu godinu, godinu hiljadu devetsto petnaestu...

 

Milosav Mirković

_________________________________

 

Vladislav Petković Dis (10. mart 1880. Zablaće kod Čačka - 16. maj 1917, kod Krfa), pesnik. Veliki srpski pesnik i rodoljub. Radio kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata prebegao je u Francusku. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće nemačka podmornica kod Krfa i on biva potopljen.

 

Bio je sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu Gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pjesmu Na prozoru sveća gori i to na njemačkom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta će bezuspješno pokušavati da položi maturu. Kada ni drugi put nije položio, ovog puta u Zaječaru, on je predsjednika komisije pozvao na čast: - Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam... Dis je, dakle, bio prosječan učenik, ali sa natprosječnim pjesničkim talentom.

 

U vojsku nije išao. Oslobođen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, a pokraj Zaječara. Sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pjesmama. Teško je, ipak, biti raspjevan u čamotinji i tišini, te on mnoge noći provodi sa seljacima uz tabliće i čokanje rakije. U grad odlazi jednom mjesečno po platu, bez koje se ujutro vraća u selo, nakon kafanske sjedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zaječar. To je trajalo dvije godine, kada je odlučio da napusti učiteljsko mjesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini mogući put za sve pjesnike.

 

Ušao je sasvim tiho u društvo beogradskih velikana, u vrijeme kada se živjelo po kafanama koje su bile i jedina sastajališta. Znalo se da se, kada izađe, časopis u kafani pročita od korica do korica. Kada se pojavi novo književno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaženi Jovan Skerlić grmio da je sve zlo od njih. Visok i mršav, poduže kose i posve neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Nušića uspijeva da pronađe prvo zaposlenje. Pjesnik, koji će kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naših antologija, radio je kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da mjeri šljive.

 

Njegov kafanski način života umnogome se izmijenio poslije vjenčanja sa Hristinom - Tinkom, mladom i lijepom poštanskom službenicom koju je odmah smjestio u svoje stihove. Brak su sklopili na jutrenju u staroj Markovoj crkvi. Veoma privržen porodici, ali i prijateljima, Dis će jednom reći: -  Za četiri godine braka nismo četiri puta sami, bez gostiju, ni ručali ni večerali. Na svijet je došlo i njihovo dvoje djece, Gordana i Mutimir, ali i ratovi, balkanski i svjetski, rastanak...

 

Vladislav Petković Dis je živio u maloj zemlji u kojoj su knjige čitali samo oni koji su ih i pisali. Za svoga života objavio je samo dvije knjige poezije - zbog nedostatka novca, bespoštednosti kritike, zbog toga što je živio samo 37 godina ili zbog svega navedenog, ali činjenica je da smo ostali uskraćeni za mnoge stihove koje je ovaj pjesnik slutnji još mogao das nam podari. Dis je pesnik iracionalnog, on slike nalazi u potsvesnom. Pesnik je sumornih raspoloženja i čak očaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Jovan Skerlić ga je kritikovao, jer se Dis nije uklapao u njegov ideal naprednog pesnika. Kasnija kritika, počevši od Isidore Sekulić, uvrstila je Disa među najbolje srpske pesnike nalazeći da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i pored izvesnih jezičkih nebrižljivosti.

 

Knjigu Utopljene duše Dis je objavio 1911. godine. Štampao ju je o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pjesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdio da "jeste jedna neuka i gruba imitacija". Poezija "Utopljenih duša" je negatorska, bolećiva, plačna i crna. Uvodi u nju bodlerovske motive što predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koga nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji. Njegova poezija ide u iracionalno, u njoj su Disovi snovi i njegove tišine.

 

Zbirka poezije Mi čekamo cara napisana je 1913. godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da ju je naslovio "Mi čekamo para". U ovoj zbirci pjesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadžbine. To, međutim, nije radio klicući u nacionalnom ponosu, kao drugi pjesnici, nego je tužno lutao po zgarištima i truleži. Zbog toga su mnogi kritičari smatrali da je ova zbirka slaba u cjelini te da su stihovi zvečeći prazni i jeftino patetični.

 

Vladislav Petković Dis bio je i patriota i razbarušeni boem, ali i tragična figura, nesrećna i slamana tokom čitavog života. Nije živeo dugo i nije za sobom ostavio veliki opus. Ali njegov pesnički nerv je stvorio poeziju koja je autentična, duboka, snažna. Dis je proživeo svoje stihove i potpisao pesme koje se danas nalaze u svim ozbiljnim antologijama srpskog pesništva i među najboljim su pesmama ovdašnje lirike 20. veka.

 

Vladislav Petković Dis - Među svojima 

Vladislav Petković Dis - Možda spava 

Vladislav Petković Dis - Naši dani

Vladislav Petković Dis - Nirvana

Vladislav Petković Dis - Tamnica

Vladislav Petković Dis - Pijanstvo

loading...
1 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Vladislav Petković Dis - Disovo proleće

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u