Džon Perkins - Ispovest ekonomskog ubice lektira

Džon Perkins - Ispovest ekonomskog ubice

Džon Perkins - Ispovest ekonomskog ubice

 

Ispovest ekonomskog ubice: - Dužnost nam je bila da uništavamo!

 

Prikriveni ekonomski ubica je vrhunski profesionalac, plaćenik u funkciji velikog kapitala, a cilj njegovog delovanja je uveravati zemlje trećeg sveta da su one strateški važne za ekonomiju SAD i da treba da prihvate zajmove u milijardama dolara... Oružja ekonomskih ubica su falsifikovani finansijski pokazatelji, podmićivanje, seks a često i ubistva. Džon Perkins, i sam je bio školovan da bude ekonomski ubica. Njegova knjiga Ispovest ekonomskog ubice ( u originalu: "Confessions of an economic hit man"), u kojoj iskreno govori na čemu današnji svet počiva, postala je globalni bestseler.

 

Ekonomske ubice su izuzetno dobro plaćeni profesionalci koji zemljama širom planete otimaju hiljade milijardi dolara. Oni usmeravaju pare iz Svetske Banke (The World Bank), USAID (The U.S. Agency for International development - USAID) i drugih stranih organizacija za "pomoć", direktno u novčanike velikih američkih "internacionalnih" korporacija i džepove članova nekoliko bogatih familija koje kontrolišu planetarne prirodne resurse. Njihova oružja uključuju falsifikovane (fabrikovane) finansijske izveštaje, nameštene izbore, podmićivanje, iznurivanje (ucene), seks i ubistva. Oni igraju igru koja postoji od kad postoje imperije, sa tom razlikom da se sadašnja igra, u ovo vreme globalizacije, dodatno usavršila i prešla na još viši zastrašujući nivo. Trebao sam znati: ja sam ekonomski ubica!

 

Ovo nije fikcija, nego ružna stvarnost

Napisao sam to 1982. godine, na početku knjige sa radnim naslovom Savest jednog ekonomskog ubice. Knjiga je posvećena predsednicima dvaju zemalja, ljudima koji su bili moji klijenti, koje sam poštovao i smatrao sebi srodnim: Haime Roldosu (Jaime Roldus) - predsedniku Ekvadora i Omaru Torihosu (Omar Torrijos) predsedniku Paname. Obojica su poginuli u avionskim nesrećama!Ali, njihove pogibije nisu bile slučajne! Onisu ubijeni jer su se suprotstavili bratstvu korporacija, vlada i čelnika banaka čiji cilj je bila globalna imperija. Mi, ekonomske ubice, nismo uspeli da ih obrlatimo pa su onda na scenu stupile druge vrste ubica, sponzorisani CIA - šakali koji su čitavo vreme vrebali iza naših leđa...

 

Ja sam ubeđivan da prekinem pisati ovu knjigu. Počinjao sam je pisati još četiri puta u toku sledećih dvadeset godina. Svaki put, moja odluka da počnem pisati, bila je motivisana trenutno aktuelnim svetskim događajima: Američka invazija na Panamu iz 1989. godine, prvi zalivski rat, Somalija i uspon Osame bin Ladena. Međutim, pretnje i podmićivanja su me svaki put ubedili da prekinem.

Još 2003. godine, predsednik jedne velike izdavačke kuće je pročitao radnu verziju onoga što je tada već postalo Ispovest ekonomskog ubice. Opisao je kao: - Fascinirajuća priča koja jednostavno mora biti ispričana!. Tada je sa gorkim izrazom lica odmahnuo glavom i rekao mi da, pošto bi glavešine u sedištu kompanije mogle biti protiv, on ne može sebi da dopusti rizik da je objavi: - Mi bismo te mogli promovisati na tržištu u grupi romanopisaca kao što su Džon le-Kare (John le Carré) ili Graham Grin (Graham Greene).

 

Ali ovo nije bila fikcija (kao u njihovim delima). Ovo je istinita priča o mom životu. Jedan hrabriji izdavač, jedan koji nije u vlasništvu internacionalnih korporacija, pristao je da mi pomogne da je ispričam...

 

Ako te uklone...

Živimo u vremenu užasnih kriza i izvanrednih mogućnosti. Priča ovog specifičnog ekonomskog ubice je priča o tome kako smo dospeli tu gde jesmo i zašto se sada suočavamo sa krizama koje se čine nerešive. Priča mora biti ispričana jer samo kroz učenje na našim ranijim greškama možemo doći u priliku da ih ne ponovimo odnosno da prepoznamo i iskoristimo prilike koje će se pojaviti u budućnosti, jer se 9/11 (Al Kaidin teroristički napad na SAD) desio kao što je i drugi zalivski rat (u Iraku), jer osim tri hiljade ljudi koji su nastradali 11. Septembra 2001. godine od terorističkih ruku, još dvadeset četiri hiljade je umrlo od gladi i sličnih uzroka. Zapravo dvadeset i četiri hiljade ljudi umire od gladi svaki dan jer nisu u mogućnosti skrpiti dovoljno namirnica neophodnih za preživljavanje!

 

I što je najvažnije, ova priča mora biti ispričana, jer danas, po prvi put u istoriji, jedna nacija ima mogućnost, pare, i može da promeni situaciju. To je nacija u kojoj sam rođen i ona u kojoj sam služio kao ekonomsku ubica - Sjedinjene Američke države. Šta me je, napokon, ubedilo da ignorišem pretnje i potkupljivanja?

 

Kraći odgovor je da je moje jedino dete, Džesika (Jesica), koja je diplomirala na fakultetu i otisnula se u svet sopstvenim snagama. Kada sam joj nedavno rekao da razmišljam da li da objavim ovu knjigu i kada sam sa njom podelio moje strahove, ona je rekla: - Ne brini, tata. ako te uklone, ja ću nastaviti gde si ti stao. Moramo ovo da učinimo zbog tvojih unuka za koje se nadam da ću ti podariti jednog dana!. To je taj kraći odgovor...

 

Nema ti izlaska dok si živ

Ovo je moja lična istorija, koja se ipak desila u daleko širem kontekstu svetskih događaja koji su oblikovali našu istoriju i doveli nas tu gde jesmo i stvorili osnovu za budućnost naše dece... Učinio sam sve što je u mojoj moći da verno prenesem ova iskustva, ljude i razgovore. Moj izdavač me je pitao da li smo zaista sebe nazivali ekonomskim ubicama. Ja sam ga uverio da jesmo. Zapravo, onog dana 1971. godine, kada sam počeo raditi pod Klodininim (Claudine) patronatom. Ona me je upoznala sa sledećim: - Moj zadatak je da te oblikujem u ekonomskog ubicu. Niko ne sme znati o tvom poslu, čak ni tvoja žena. Onda se uozbiljila i rekla: - Jednom kada uđeš u to kolo nema ti izlaska dok si živ...

 

Klodinina uloga je fascinirajući primer manipulacije koja je osnova sistema u koji sam stupio. Lepa i inteligentna, bila je veoma efikasna, ona je odlično razumela moje slabosti i maksimalno ih je iskorišćavala da ostvari to što je naumila. Njen posao i način na koji ga je efektno vršila služi kao primer lukavosti ljudi koji sačinjavaju ovaj sistem.

 

Klodin nije pokušavala da ulepša opis toga šta ću biti pozvan da činim. Moj zadatak je, rekla bi, "...da ohrabrim svetske vođe da postanu deo ogromne mreže koja promoviše Američke komercijalne interese. Na kraju, te vođe bivaju do guše upleteni u kučine zajmova koje osiguravaju njihovu lojalnost. Možemo ih iskoristiti kad god nam se hoće da zadovoljimo naše političke, ekonomske ili vojne potrebe. Za uzvrat, oni uvršćuju svoje političke pozicije kroz zavaravanje naroda industrijskim zonama, energetskim postrojenjima i aerodromima. Istovremeno vlasnici američkih investicionih i građevinskih kompanija postaju neverovatno bogati...".

 

Opasnije od zavere

Danas se mogu videti rezultati toga kad ovaj sistem iskače iz šina i kad podivlja. Rukovodioci naših najcenjenijih kompanija upošljavaju ljude da za skoro robovske nadnice rintaju od jutra do sutra pod neljudskim uslovima u azijskim fabrikama. Naftne kompanije bezobzirno ispumpavaju toksine (otrove) u reke koje protiču rezervatima sa tropskim šumama, svesno ubijajući ljude, životinje i rastinje, čineći genocid nad starim kulturama. Farmaceutska industrija proizvodi lekove milionima afrikanaca koji su zaraženi Sidom (AIDS). Dvanaest miliona naših američkih porodica nisu sigurne da će imati za sledeći obrok.

 

Energetska industrija stvara čudovišta kao što je jedan Enron. Finansijski sektor stvara čudovišta kao što je jedan Andersen. Odnos prihoda jedne petine najbogatijih država naspram prihoda jedne petine najsiromašnijih je skočio sa 30:1 u 1960. na 74:1 u 1995 - toj. SAD je trošio preko 87 milijardi dolara vodeći rat u Iraku dok Ujedinjene nacije procenjuju da bi za manje od polovine te sume mogli omogućiti čistu vodu, odgovarajuću ishranu, sanitarne usluge i osnovno školstvo svim ljudima na svetu. A mi se još čudimo zašto nas teroristi napadaju? Neko bi prebacio teret svih naših trenutnih problema na organizovanu zaveru. Kamo sreće da je tako jednostavno... Zavera može biti iskorenjena i njeni učesnici izvedeni pred lice pravde.

 

Pljačka, u ime viših interesa

Korporatokratija nije zavera, ali njeni članovi dele iste vrednosti i ciljeve. Jedna od  najvažnijih korporatokratijskih funkcija je da ovekoveči i neprestano proširi i učvrsti sistem. Životi onih koji su deo sistema kao i njihovi znaci raspoznavanja koji su njihova nagrada: jahte i privatni mlazni avioni su predstavljeni kao uzor koji nas inspiriše da trošimo, trošimo i još više trošimo... Svaka prilika se koristi da nas ubede kako je kupovina stvari naša građanska dužnost, da je pljačkanje zemlje dobro za ekonomiju i da zato služi našim višim interesima!

 

Ljudi kao ja su bili plaćeni bezobrazno mnogo da bi sprovodili rasprodaje. Ako zatajimo daleko zloćudnija vrsta ubica - šakali, izlazi na scenu. A ako šakali zataje, onda posao prelazi u ruke militarista koji izazivaju sukobe. Ova knjiga je ispovest jednog čoveka koji je, onda kada je i sam bio ekonomski ubica, bio deo relativno male grupe. Ljudi koji imaju slične uloge su danas daleko brojniji. Oni imaju manje bezazlenija zvanja - titule i oni pohode zdanja kompanija Monsanto, Dženeral Elektrik, Najk, Dženeral Motors, Vol - Mart i skoro svih ostalih najznačajnijih svetskih korporacija. U suštini, ispovest jednog ekonomskog ubice je njihova ispovest koliko je i moja! Ovo je takođe tvoja istinita priča, priča kako o tvom svetu tako i o mom, o prvoj istinskoj globalnoj imperiji. Istorija nas uči da, ako ne promenimo ovu predstavu, garantovano će završiti kao tragedija. Imperije ne traju večno... Svaka od njih je doživela užasan kraj. One uništavaju mnoge kulture stremeći većoj dominaciji, i na kraju se i same uruše.

 

Imao sam sam tri slabe tačke

Uterivanje zemalja u dužničko ropstvo omogućavao je sistem koji funkcioniše po sledećoj šemi: najpre nastupaju ekonomske plaćene ubice; ukoliko mi ne uspemo da zavrbujemo šefove vlada ili predsednike država za naše ciljeve, na scenu stupaju "šakali": ljudi zaduženi za poslove svrgavanja vlada ili ljudi koji ubijaju lidere zemalja u koje želimo da prodremo. Pa  tek onda šaljemo vojsku. Vojska je poslednje sredstvo.

 

Nisam bio u stanju da korumpiram demokratski izabranog predsednika Ekvadora, Haima Roldosa i panamskog predsednika Omara Torihosa. I Roldos i Torihos su bili ubijeni. CIA je podržala "šakale" da to urade zato što se ova dva predsednika nisu mogla korumpirati, podmititi i uceniti na bilo koji način. Kada sam završio Poslovnu školu na Bostonskom univerzitetu, bio sam regrutovan od strane National Security Agency, agencije za nacionalnu bezbednost, najveće nacionalne agencije tog tipa i, rekao bih, najtajnovitije špijunske organizacije. Premda ljudi misle da je CIA veća, NSA je mnogo, mnogo veća ili je barem bila u vreme kada sam ja radio za ovu agenciju.

 

I to je tajna organizacija, o kojoj nema podataka, oni su skriveni od javnosti u smislu da znamo izuzetno mnogo činjenica o organizaciji kakva je Centralna informaciona agencija ali, sa druge strane, saznanja o NSA počivaju na glasinama. Tvrdi se da NSA radi samo na kriptografiji: kodiranju i dekodiranju poruka, ali, u stvari, svi znamo da su u ovoj agenciji ljudi koji slušaju naše telefonske razgovore. To je podatak koji se pre nekoliko godina zvanično pojavio. Ali, bez obzira na te podatke, NSA ostaje veoma tajanstvena organizacija.

 

Prošao sam kroz ogroman niz testova, veoma obimnih testova, testova detektora laži, psiholoških testova, tokom poslednje godine koju sam proveo na koledžu. I pošteno je reći da su me identifikovali kao izuzetno dobar potencijal za "ekonomskog ubicu". Oni su takođe identifikovali brojne slabosti u mom karakteru, koje su im omogućile da me relativno lako zavrbuju, da me uvuku u taj posao. Mislim da su te slabosti univerzalne, ili barem dominantne i da predstavljaju tri najopasnije droge naše kulture: novac, moć i seks. Retki su oni koji nemaju slabost prema barem jednoj od njih, a ja sam u to vreme imao prema sve tri.

 

Zatim sam se pridružio mirovnim snagama, za šta sam bio ohrabren od strane Agencije za nacionalnu bezbednost. Proveo sam tri godine u Ekvadoru živeći sa autohtonim narodima u Amazonu i Andima, sa ljudima koji su u to vreme počinjali da se bore sa naftnim kompanijama. Ustvari, najviše tužbi u istoriji sveta povodom narušavanja ekološkog sistema, podneli su baš ovi narodi u borbi protiv naftnih kompanija kakve su Teksako, Ševron...

 

Svetska banda na čelu sa Svetskom bankom

Dok sam još bio u mirovnim jedinicama, bio sam doveden i regrutovan u američku privatnu korporaciju Čas T. Mejn, konsultantsku firmu iz Bostona koja je imala oko 2.000 zaposlenih. Radi se o veoma slabo profilisanoj firmi koja je u stvari obavljala ogroman broj poslova, koje sam ja definisao kao poslove plaćenog ekonomskog ubice, i gde sam se uspeo na sam vrh - svojim ne malim zaslugama i talentom za taj posao uspeo sam da postanem vodeći ekonomista.

 

Dakle, NSA me je regrutovala, intervjuisala i prepustila ovoj privatnoj korporaciji u čiji se rad više nije mešala, što predstavlja, bez sumnje, veoma pametan sistem u kojem se privatna kompanija pojavljuje na sceni kako bi korumpirala zvaničnike i visoke političare u nekoj zemlji. Ukoliko bi bilo šta krenulo nepovoljno, u smislu razotkrivanja ovih poslova, sva krivica bi pala na privatnu industriju, a ne na vladu SAD. Uterivanje zemalja u ogromne dugove, u dužničko ropstvo, omogućavao je sistem koji funkcioniše po sledećoj šemi: najpre nastupaju ekonomske plaćene ubice; ukoliko mi ne uspemo da zavrbujemo šefove vlada ili predsednike država za naše ciljeve, na scenu stupaju oni koje nazivamo "šakali": ljudi zaduženi za poslove svrgavanja vlada ili ljudi koji ubijaju lidere zemalja u koje želimo da prodremo sa ambicijom preuzimanja njihovih prirodnih resursa i bogatstava, preuzimanja privrede.

 

Šakali takođe dolaze iz privatne industrije i nisu kadar CIA - e.  Ove poslove obavljaju privatni konsultanti koji su obučeni da rade ovaj posao. Poznavao sam i još uvek poznajem mnoge ljude koji se bave tim poslom. Ali u nekim slučajevima ni "šakali" nisu mogli da obave svoj deo posla. Takav je bio slučaj sa Sadamom Huseinom u Iraku. I, tek onda šaljemo vojsku. Vojska je, dakle, bila poslednje sredstvo. Moj posao je svuda bio isti: da pokušam da preuzmem prirodne i ljudske resurse u tim zemljama za potrebe američkih korporacija i američke imperijalne politike. U tu svrhu mehanizmi zaduživanja kod MMF - a i Svetske Banke, bili su po pravilu primenjivani. I tek u nekoliko slučajeva nisam uspeo da ubedim lidere zemalja da resurse svoje zemlje stave na raspolaganje.

 

Hvala Huanito, svega imam dovoljno...

Veoma sam se divio Torihosu, predsedniku Paname. Moj posao je bio da ga korumpiram. Da ga navedem da radi u skladu sa našim interesima: da promeni politički kurs koji je zastupao i da radi protivno izbornim obećanjima koja je dao narodu Paname. Ono što u takvim situacijama kažete jeste: - Vidite, ako igrate našu igru, ja ću se pobrinuti da vi i vaša porodica budete veoma, veoma bogati!. Ali Torihos se nije dao korumpirati. Rekao mi je: - Nije mi potreban vaš novac, Huanito...  Zvao me je Huanito i uvek smo razgovarali na španskom. Nije mi potreban vaš novac: imam dobru kuću, dobra kola, dovoljno srebra... Onda sam mu ja nagovestio da ga kurs ispunjavanja predizbornih obećanja vodi putem kojim su išli Aljende u Čileu, Arbenz u Gvatemali i Lumumba u Kongu...

 

I on je posle toga završio rečenicu koju je bio započeo: - Da, Huanito, ja imam sve što mi je potrebno ali ja moram da uradim ono što je veoma potrebno mom narodu: moram da ih oslobodim. A da bi bili slobodni, Panamski kanal mora biti u njihovim rukama. Ono što je meni potrebno i što je potrebno zemljama Latinske Amerike jeste to da SAD odu i da prestanu da nas eksploatišu...

 

Ja sam bio iznenađen takvim odgovorom. Sa jedne strane osetio sam divljenje prema takvom moralnom integritetu, prema njegovoj nekorumpiranosti, a sa druge, osetio sam se neprijatno kao profesionalac čiji je zadatak bio da ga ubedi da pristane. I najvažnije: znao sam da će mu tim nepristajanjem život biti u opasnosti - šakali će ga ili zbaciti sa vlasti ili ubiti. I, bio sam veoma ganut tom brigom za interese naroda.

 

Moja uznemirenost zbog sudbine Omara Torihosa pokazala se sasvim opravdanom. Torihos je navodno poginuo u avionskoj nesreći dok se vozio svojim privatnim avionom. Bio sam šokiran i duboko uznemiren. Proveo sam mnogo vremena u razgovorima sa ovim čovekom kome sam se divio zbog njegove harizmatičnosti, hrabrosti i nacionalizma. On je zaista bio veoma nacionalno orijentisan u smislu da je želeo najbolje za svoj narod. I nisam ga mogao korumpirati. Sve sam pokušao. Baš sve metode koje sam znao i nijedna nije dala rezultate.

 

I predsednik Ekvadora, Roldos je stradao na isti način: u navodnoj avionskoj nesreći u svom privatnom avionu! Roldos je ubijen u maju, 1981. godine. I kada je Roldos poginuo, Torihos je sakupio svoju porodicu i rekao im: - Ja sam, verovatno, sledeći, ali ja sam spreman da odem. Povratili smo kanal i moja misija je okončana...

 

Bio je upravo potpisao ugovor sa Džimijem Karterom o vraćanju Panamskog kanala u ruke Panamaca. U to vreme mi je govorio o snu koji ga je proganjao, o tome da se nalazi u avionu koji udara u planinu. I dva meseca posle onoga što se dogodilo Roldosu, isto se dogodilo Torihosu. Na žalost, Torihos je bio zamenjen Manuelom Noriegom, koji je bio sušta suprotnost - postao je simbol za korupciju i dekadenciju. Na kraju, 1989. godine, SAD su napale Panamu, posle čega je vlast bila vraćena pre - Torihoskoj oligarhiji - lutkama na koncu u režiji SAD, od vremena kada se Panama odvojila od Kolumbije, pa sve do Torihosovog perioda.

 

Ipak, slučajno sam postao veoma dobar prijatelj sa ćerkom Haima Roldosa, Martom, koja je sada istaknuti političar u Ekvadoru. Kada je njen otac ubijen, imala je 17 godina, a sada je u četrdesetim. Veoma je draga i kao ličnost i kao osoba, i mogu reći da je to jedno od onih prijateljstava u kojima zaista uživate i zbog kojih vam je veoma drago.

 

Veliki tiraž i glavu čuva

Kada sam 1981. godine prestao da se bavim poslom ekonomskog ubice, počeo sam da pišem o svojim iskustvima i pokušao sam da kontaktiram i sa drugim ekonomskim ubicama i "šakalima", kako bih priključio i njihove životne priče... Zauzvrat sam počeo da dobijam pretnje anonimnim telefonskim pozivima. Ove pretnje najčešće su se odnosile na život moje ćerke koja je bila još uvek dete, tako da je njen život takođe bio ugrožen. A tada me je na večeru pozvao predsednik kompanije Stone & Webster, i na tom prvom sastanku, pomenuo je neke od knjiga koje sam napisao o domorocima i rekao:

 

- To je lepo, to je u redu, nastavite da se bavite svojim neprofitnim radom. Mi to odobravamo, ali nikada nećete pisati o ovoj industriji, zar ne? Za uzvrat ćemo vam platiti pola miliona dolara!

 

Bio mi je ponuđen mito... Ja sam zapravo prihvatio mito od pola miliona dolara! To je ono što se naziva legalnim mitom, ali to je u stvari bio mito, i dat mi je pod uslovom da ne napišem knjigu! Pretnju sam primio veoma ozbiljno. Video sam šta "šakali" mogu da urade. I većinu toga novca uložio sam da olakšam svoju savest: formirao sam neprofitne organizacije: Pačamama (Pachamama Alliance) i Clean Mounatains, ali knjigu nisam napisao...

 

A onda se dogodio 11. septembar. Bio sam u Amazonu sa narodom Šuar (Shuar), kome sam pomagao u vezi sa jednim zajedničkim projektom. A kada sam se ubrzo vratio u Njujork, otišao sam na mesto događaja i dugo gledao u strašnu rupu, koja je još uvek tinjala; osećao se miris izgorelog mesa. Shvatio sam da moram da napišem knjigu; da više nema oklevanja, da moram da kažem šta sam sve radio kako bi američki narod shvatio zašto tako mnogo ljudi u svetu gaji bes, mržnju i gnev prema nama, zašto su čitavi narodi toliko besni i frustrirani...

 

Izolovao sam se od drugih, i tako, u prilično teškim uslovima uspeo da napišem knjigu. Na kraju je knjiga dospela u ruke veoma dobrog agenta u Njujorku koji ju je poslao izdavačima. I tada je moj rukopis postao najbolja sigurnosna polica, jer "šakali" znaju da ako bi mi se bilo šta dogodilo, knjiga će se prodati u mnogo većem broju nego što je do sada prodata. A knjiga je prodata u više od milion primeraka, prevedena je na preko 30 jezika. Ukoliko bih ja bio ubijen, prodaja knjiga bi porasla najmanje dva puta, a to je ono što šakali najmanje žele...

 

Povratak na mesto zločina

Oružja ekonomskih ubica su falsifikovani finansijski pokazatelji, podmićivanje, seks, a često i ubistva. Džon Perkins je i sam bio školovan da bude ekonomski ubica. Njegova knjiga Ispovest ekonomskog ubice (u originalu: Confessions of na economic hitman), u kojoj iskreno govori na čemu današnji svet počiva, postala je globalni bestseler. Tabloid će u narednim brojevima objaviti najinteresantnije delove ovog izuzetnog svedočanstva...

 

Glavni grad Ekvadora, Kito, prostire se po vulkanskoj dolini visoko u Andima, na nadmorskoj visini od devet hiljada stopa. Stanovnici grada, koji je nastao puno prije nego što je Kolumbo došao u Ameriku, navikli su gledati sneg na obližnjim vrhuncima usprkos činjenici da žive tek nekoliko milja južno od ekvatora. Grad Šel, granična ispostava i vojna baza, zasečena u džunglu ekvadorske Amazone da bi služila naftnoj kompaniji čije ime nosi, približno je osam hiljada stopa niži nego Kito. Grad nastanjen uglavnom vojnicima, naftnim radnicima, te urođenicima iz plemena Suar i Kečua koji rade za njih kao prostitutke i težaci...

 

Da bi putovao iz jednog grada u drugi moraš ići putem koji je mučan, ali dojmljiv. Meštani kažu da dok putuješ doživiš sva četiri godišnja doba u jednom jedinom danu! Iako sam mnogo puta vozio tim putem nikad se nisam umorio od spektakularnog prizora. Puste stene išarane vodenim slapovima uzdižu se postrance. Na drugoj strani zemlja se iznenada ruši u dubok ponor gdje reka Pastaza, glavna pritoka Amazone, krči svoj put niz Ande...

 

Davljenje u dužničkom ropstvu

Pastaza donosi vodu u Atlantski okean sa lednika Kotopai, jednog od najviših aktivnih vulkana na svietu, a ujedno i božanstva iz doba Inka, udaljenog više od tri hiljade milja. Godine 2003. krenuo sam iz Kita automobilom Subaru autbek i uputio se u Šel s misijom koja je bila drugačija od bilo kakve koju bih očekivao. Nadao sam se da ću pomoći zaustavti rat koji sam puno prije toga pomogao započeti.

 

Kao što se događa u mnogim slučajevima za koje mi, EHM - i, moramo preuzeti odgovornost, to je rat za koji doslovno ne zna niko izvan zemlje u kojoj se rat vodi. Bio sam na putu da se sretnem sa Suarima, Kečuama i njihovim komšijama Akuarima, Zaparima i Sinhiarima - plemenima koja su odlučila sprečiti da im naftne kompanije unište domove, porodice i zemlju, pa čak i ako u tom procesu budu morali umreti. Njima je to bio rat za preživljavanje njihove dece i kulture, dok je za nas to bio rat zbog moći, novca i prirodnih izvora. To je deo borbe za dominaciju u svijetu i dio sna nekoliko pohlepnih ljudi, sna o globalnoj imperiji.

 

Upravo to je ono što mi EHM - i najbolje radimo: gradimo globalno carstvo... Mi smo elitna grupa muškaraca i žena, koja se služi međunarodnim finansijskim ustanovama da bi stvorila uslove koji će druge narode učiniti podložnima korporatokratiji; ona upravlja našim najvećim kompanijama, našom vladom i bankama. Poput njihovih pandana u mafiji, i EHM - i donose povlastice. One se sastoje u kreditima za razvoj infrastrukture - električnih centrala, autoputeva, luka, aerodroma ili industrijskih postrojenja. Uslov takvih kredita je da projektantske i konstruktorske firme baš iz naše zemlje moraju ostvariti sve te projekte.

 

U suštini, većina novca nikada ni ne odlazi iz SAD, on se jednostavno preusmeri iz bankarskih kancelarija u Vašingtonu u razne institucije u Njujorku, Hjustonu ili San Francisku. Uprkos činjenici da se novac vraća gotovo odmah u kompanije koje su deo korporatokratije (a ona je davalac kredita!), zemlja primalac mora sve to vrati, i iznos glavnice i kamatu. Ako je neki EHM sasvim uspešan, krediti su toliko visoki da je dužnik primoran nakon nekoliko godina kasniti s isplatama duga. Kad se to dogodi tada mi kao mafija zahtevamo naš deo kolača. On obično uključuje nešto od sledećega: kontrolu glasanja u Ujedinjenim nacijama, postavljanje vojnih baza ili pristup prirodnim izvorima, kao što su nafta ili Panamski kanal.Naravno, dužnik nam i dalje duguje novac - i ponovo je na taj način jedna zemlja pridodata našem globalnom carstvu.

 

Ubijali smo kulturu i trovali prirodu

Vozeći se od Kita prema Šelu, tog sunčanog dana 2003. godine, prisetio sam se vremena pre trideset i pet godina kad sam prvi put došao u taj deo sveta... Davno sam pročitao: iako Ekvador obuhvata otprilike površinu Nevade, tamo se nalazi više od trideset aktivnih vulkana, više od petnaest odsto ptičjih vrsta u svijetu i hiljade još nerazvrstanih biljaka; to je zemlja najraznovrsnijih kultura i brojnih starih domorodačkih jezika. Smatrao sam to očaravajućim i svakako osebujnim; ipak reči kojih sam se prisećao tada bile su čist, nedodirnut i nevin.

 

...U doba moje prve posete, 1968. godine, Texaco je tek otkrio naftu u regiji Amazone u Ekvadoru. Danas nafta čini gotovo polovinu izvoza. Naftovod preko Anda izgrađen je nedugo nakon moje prve posete i odonda je kroz njega iscurelo više od pola miliona barela nafte u kišnu šumu - više od dvostruke količine koju je prolio tanker Ekson Valdez (brod koji je u vodama Aljaske nekontrolisano ispustio 4 miliona tona nafte, prim. red.).

 

Danas je za novih 1,3 milijarde dolara napravljen novi naftovod, dug tri stotine milja, a sagrađen je uz pomoć jednog konzorcijuma što je organizovao EHM. On obećava da će Ekvador postati jedan od deset vrhunskih svetskih proizvođača nafte za SAD. Široka prostranstva kišnih šuma su uništena, makaoi i jaguari su iščezli, tri iskonske ekvadorske kulture su oterane na rub propasti, a rijeke su se pretvorile u plamteće kloake.

 

Istovremeno su se urođeničke kulture počele suprotstavljati. Na primer, 7. maja 2003. godine, grupa američkih advokata, kao predstavnici više od trideset hiljada domorodaca ekvadorskog naroda, pokrenula je postupak protiv kompanije Shevron Texaco u vrednosti od milijardu dolara. Tužilac tvrdi da je naftni div u razdoblju između 1971. i 1992. godine dnevno izbacio u otvorene rupe i reke više od četiri miliona galona toksičnih otpadnih voda, voda zagađenih naftom, teškim metalima i kancerogenim materijama, te da je kompanija za sobom ostavila blizu 350 nepokrivenih otpadnih jama koje nastavljaju ubijati ljude i životinje!

 

Stvorili smo pakao u Ekvadoru

Zbog mog kolege EHM i mene, Ekvador je danas u puno lošijem stanju nego što je bio prie no što smo mi predstavili čuda moderne ekonomike, bankarstva i inženjerstva. Od 1970. godine, u razdoblju eufemistički nazvanom naftni bum, službena stopa siromaštva porasla je od 50 na 70 postotaka, nezaposlenost se popela sa 15 odsto na 70 odsto, a javni dug povećao se sa 240 miliona na 16 milijardi dolara. U međuvremenu je udeo nacionalnih resursa dodeljen najsiromašnijim slojevima stanovništva spao sa 20 na 6 odsto.

 

Na žalost, Ekvador nije izuzetak... Gotovo svaka zemlja koju smo mi, EHM doveli u okrilje globalnoga carstva doživela je sličnu sudbinu. Dug Trećega sveta narastao je na više od 2,5 biliona dolara, a cijena servisa - više od 375 milijardi dolara godišnje 2004. godišnje - što je više nego što Treći svet potroši za zdravstvo i obrazovanje, a dvadeset puta više nego što zemlje u razvoju godišnje dobijaju od inostrane pomoći. Više od polovine ljudi u svetu preživljava sa manje od dva dolara dnevno, a to je otprilike jednak iznos kakav su dobijali početkom sedamdesetih godina. U međuvremenu, 1 odsto odabranih porodica Trećega sveta ima ukupno privatno bogatstvo u iznosu od 70 do 90 odsto svih privatnih finansijskih dohodaka i vlasništva nekretnina u svojoj zemlji...

 

Subaru je usporio i krivudao ulicama lepog letovališta, grada Banosa, poznatog po svojim vrućim kupkama što potiču od podzemnih vulkanskih rijeka koje teku s vrlo aktivnog brda Tungurahgua. Uz nas su trčkarala deca, mašući i pokušavajući nam prodati žvakaće gume i kolače. Tada smo ostavili Banos iza sebe. Spektakularna scena završila je nenadano čim je Subaru ubrzao izlazeći iz pravog raja u modernu viziju Danteovog "Pakla". Gigantsko čudovište prostiralo se od rijeke natraške, mamutski sivi zid. Njegov beton bio je potpuno neumesan, potpuno neprirodan i u neskladu sa prirodom... Naravno, nije me trebalo iznenaditi što ga vidim. Čitavo vreme znao sam da on vreba iz zasede. Nekoliko sam ga puta susretao pre i hvalio ga kao simbol EHM dostignuća. Ipak sam se naježio...

 

Bili smo gori od španskih Konkvistadora

Dug Trećeg sveta narastao je na više od 2,5 biliona dolara, a cena servisa - više od 375 milijardi dolara godišnje 2004. godine - što je više nego što Treći svet potroši za zdravstvo i obrazovanje.

 

Taj užasan, neskladan zid je brana koja zaustavlja reku Pastazu, skreće njen tok vode u goleme tunele izdubljene u planini i pretvara energiju u elektricitet. To je projekat sa hidroelektranom Agozan, čija je snaga 156 megavata. Ona daje gorivo industriji koja obogaćuje šačicu porodica u Ekvadoru, a postala je izvor neizrecivih patnji za poljoprivrednike i domorodačke stanovnike što žive uz reku. Ta hidroelektrana je samo jedan od mnogih projekata izvedenih uz pomoć mojih napora i nastojanja ostalih EHM. Takvi projekti su razlog što je Ekvador sada član globalnog carstva i što Shuari i Kečue, kao i njihovi susedi, prete ratom protiv naftnih kompanija.

 

Zbog projekata EHM Ekvador je pun inostranih dugovanja te je primoran preterani deo svog državnog budžeta odvajati za isplatu umesto da svoj kapital troši kako bi pomogao milionima svojih građana koji se službeno ubrajaju među opasno siromašne... Jedini način na koji se može iskupiti od dugovanja je prodavanje šuma naftnim kompanijama. Uistinu, jedan od razloga zašto su EHM bacili oko na tu zemlju, pre svega su nalazišta nafte u regiji Amazon, za koja se smatra da se mogu meriti s onima na Srednjem istoku. Globalno carstvo zahteva svoj deo kolača u obliku naftnih koncesija...

 

Ti zahtevi su postali hitni nakon 11. septembra 2001. godine, kad se Vašington prepao da bi snabdevanje sa Srednjeg istoka moglo zakazati. Uz to, Venecuela, naš treći najveći dobavljač nafte, izabrala je populističkog predsednika Huga Čaveza, koji se snažno suprotstavlja onome što on naziva američkim imperijalizmom; zapretio je da će prekinuti prodaju nafte SAD. EHM su bili neuspešni i u Iraku i u Venecueli, ali su uspeli u Ekvadoru; sada bismo ovde hteli da iscrpimo sve što vredi...

 

Ekvador je tipičan primer zemalja u svijetu koje su EHM slomili ekonomski i politički. Za svakih 100 dolara sirove nafte iscrpljene iz kišnih šuma Ekvadora, naftne kompanije dobijaju 75 dolara! Od preostalih 25 dolara, tri četvrtine odlaze na isplatu inostranog kredita. Većina onog što ostane troši se na vojsku i druge Vladine izdatke - što ostavlja oko 2,5 dolara za zdravstvo, obrazovanje i programe namenjene pomoći siromašnima. Na taj način od svakih 100 dolara vrednosti nafte izvučene iz Amazona, manje od 3 dolara ide ljudima kojima je taj novac najpotrebniji, onima čiji su životi najviše ometani branama, bušenjima i naftovodima, a koji umiru u nedostatku jestive hrane i pitke vode...

 

Među svim tim ljudima - milionima u Ekvadoru, milijardama po celoj planeti - nalaze se potencijalni teroristi. Ne zbog toga što bi oni verovali u komunizam ili anarhizam, ili što bi bili sami po sebi suštinski zli, već zato jer su jednostavno očajni. Gledajući tu branu, pitao sam se - kao toliko puta svugde u svetu - kada će ti ljudi krenuti u akciju, poput Amerikanaca, koji su se pobunili protiv Engleske sedamdesetih godina osamnaestog vijeka, ili pak starosedilaca Latinske Amerike protiv Španije početkom devetnaestog veka. Suptilnost uspostave ovog modernog carstva gotovo da ponižava rimske centurione, španske konkvistadore ili kolonijalne sile Evrope u 18. i 19. veku. Mi smo u EHM veštiji... Danas više ne nosimo mač. Ne nosimo oklop ili odeću koja bi nas obeležila...

 

Lovci iz senke

U zemljama kao Ekvador, Nigerija ili Indonezija oblačimo se isto kao tamošnji učitelji ili vlasnici trgovina. U Vašingtonu i Parizu izgledamo tačno kao bankari ili vladini birokrati. Činimo se skromnima i normalnima. Posećujemo mesta projekata i lutamo po osiromašenim selima. Zauzimamo se za čovjekoljublje, razgovaramo sa predstavnicima lokalnih medija o divnim humanitarnim akcijama koje preduzimamo. Pokrivamo stolove konferencijskih vladinih odbora svojim golemim nacrtima i novčanim planovima te poučavamo o čudotvornoj makroekonomiji na harvardskom Ekonomskom fakultetu.

 

Ipak - a to je vrlo bitna opomena - ako ne uspemo, na pozornicu stupa mnogo mračniji soj, oni koje mi EHM - i zovemo šakalima, ljudi koji vuku svoje poreklo direktno iz onih prijašnjih carstava. Šakali su ovde uvek, vrebaju u senci. Kad se oni pojave državne glavešine bivaju skinute s vlasti ili umiru u strašnim nesrećama. Ako bi slučajno šakali bili neuspešni, onda tamo pošalju mlade Amerikance da ubijaju i umiru. Kad sam prošao pokraj čudovišta, tog zdepastog krupnog zida od sivog betona koji se uzdiže nad rekom, bio sam vrlo svestan znoja koji mi je ovlažio odeću i nelagode koju sam osećao u crevima. Usmerio sam se dole prema džungli kako bih susreo domaći svet, odlučan da se bori do zadnjeg čoveka kako bih zaustavio ovo carstvo koje sam ja pomagao stvarati i obuzeo me osećaj krivice.

 

Počelo je dosta nevino...

Pitao sam se kako je simpatičan dečak iz sela u Nju Hempširu uopšte dospeo u ovako prljav posao?

Bio sam jedinac. Rođen sam u srednjoj klasi 1945. godine. Oba moja roditelja bila su Jenkiji, poreklom iz tri stoleća stare Nove Engleske; njihovi strogi, moralistički, nepokolebljivi republikanski stavovi odražavali su generacije puritanskih predaka. Oni su u svojim porodicama bili prvi koji su pohađali fakultete - uz stipendije. Majka mi je postala profesorica latinskog u srednjoj školi. Otac je otišao u Drugi svetski rat kao mornarički poručnik fregate i bio je zadužen za naoružanu posadu vrlo zapaljivog trgovačkog tankera u Atlantiku. Kad sam rođen u Hanoveru, savezna država Nju Hempšir, on se oporavljao od slomljenog kuka u bolnici u Teksasu. Nisam ga upoznao sve dok mi nije bila godina dana.

 

Zaposlio se poučavajući jezike na Visokoj školi Tilton, koja je bila dečački internat u ruralnom delu Nju Hempšira. Kompleks školskih zgrada stajao je visoko na brežuljku, ponosno - reklo bi se arogantno - kao toranj iznad istoimenog grada. Ta ekskluzivna institucija ograničila je upis na oko pedeset studenata, po svakom stepenu devet do dvanaest. Studenti su većinom bili potomci imućnih porodica iz Buenos Ajresa, Karakasa, Bostona i Nju Jorka.

 

Moja porodica nije imala novca, no mi se nismo smatrali siromašnima. Iako su nastavnici te škole dobijali vrlo niske plate, sve su naše potrebe bile zadovoljene besplatno: hrana, stanovanje, grijanje, voda, kao i radnici koji bi nam kosili travu ili čistili sneg. Počevši od mog četvrtog rođendana, hranio sam se u menzi osnovne škole, uzimao lopte za fudbalsku ekipu, kojoj je moj otac bio trener, i izdavao peškire u svlačionici. Kad se šakali pojave, državne glavešine bivaju skinute s vlasti ili umiru u strašnim nesrećama. Ako bi slučajno šakali bili neuspešni, onda tamo pošalju mlade Amerikance da ubijaju i umiru

 

Premalo je reći da su nastavnici i njihove supruge bili superiorni nad lokalnim stanovništvom. Obično bih slušao roditelje kako se šale da su oni vlastelini u dvorcu koji vladaju običnim seljacima - građanima. Znao sam da je to bilo i više nego šala. Moji prijatelji iz osnovne i srednje škole pripadali su toj klasi seljaka: bili su vrlo siromašni. Njihovi su roditelji bili poljoprivrednici, drvoseče i fabrički radnici. Oni nisu voleli "osnovce s brežuljka", a moji su roditelji za uzvrat bili protiv druženja s devojčicama iz grada, koje bi nazivali "droljama" i "neurednim curama". Ja sam od prvog razreda delio s tim devojčicama knjige i olovke, a tokom godina bio sam zaljubljen u njih tri: En, Prisilu i Džuds...

 

Moja strast bila je bez sumnje isto toliko snažna kao strast Lanselota za Guinevere - pa čak i sklonija tajnosti.Sa četrnaest godina odobreno mi je besplatno školovanje u Tiltonu. Na podsticaj svojih roditelja odbacio sam sve što je bilo u vezi s gradom i nikada više nisam vidio svoje stare prijatelje. Kad su moje nove kolege u razredu odlazile kući u svoje dvorce i luksuzne stanove, ostajao bih sam na brežuljku...

 

Dve bitne slučajnosti

Moji su roditelji bili majstori manipulacije. Uverili su me da sam privilegovan što imam takvu mogućnost i jednog ću dana za to biti zahvalan. Pronaći ću savršenu ženu, jednu koja će biti podesna našim visokim merilima... Na završnoj godini dodeljena mi je stipendija za atletičare za Braun i akademska stipendija za Midlberi (univerzitet u Vermontu), a moj je otac tamo stekao stepen magistra nauka, pa iako je Braun bio u Ivz ligi, oni su više voleli Midlberi. "Šta će biti ako slomiš nogu", pitao me otac. "Bolje je da prihvatiš akademsku stipendiju", i ja sam popustio.

 

Po mom utisku, Midlberi  je bio samo naduvana varijanta Tiltona, ali nalazio se u ruralnom Vermontu umesto ruralnog Hempšira. Istina, bio je namenjen studentima i studentkinjama, ali ja sam bio siromašan, a gotovo svi su bili bogati. Već četiri godine nisam studirao zajedno sa devojkama.

Molio sam oca da mi dopusti da jednu godinu uzmem slobodno. Želeo sam se preseliti u Boston i saznati sve o životu i ženama... Dve bitne slučajnosti koje su mi oblikovale život odigrale su se na fakultetu Midlberi. Jedna se pojavila u liku Iranca, sina generala koji je bio lični savetnik šaha (Reze Pahlavija), a druga slučajnost bila je prekrasna mlada žena En. Zvala se isto kao i ljubav iz mog detinjstva.

 

Prvi, koga ću zvati Farhad, igrao je fudbal profesionalno u Rimu. Bio je nadaren fizičkim izgledom atlete, valovite crne kose i očiju boje lešnika, a poreklo i harizma učinili su ga neodoljivim za žene. On je na svaki način bio potpuno suprotan meni. Upoznao sam i En. Iako je ozbiljno izlazila s mladićem koji je studirao na drugom fakultetu, ona me ipak primila pod svoje okrilje. Naš platonski odnos bio je za mene prvo iskustvo o tome kako je kad se nekoga istinski voli.

 

Farhad me naučio piću, društvu i kako ignorisati svoje roditelje. Svesno sam odlučio da prestanem sa studiranjem. Odlučio sam da slomim svoju akademsku nogu, da se osvetim svom ocu... Moje su ocene naglo pale, izgubio sam stipendiju. U polovini druge godine svesno sam odlučio da ispadnem... Otac mi je pretio da će me se odreći, Farhad me podržavao. Uleteo sam u dekanovu kancelariju i rekao da napuštam školovanje. Bio je to ključni trenutak mog života.

 

Jedna slučajnost se pojavila u liku Iranca, sina generala koji je bio lični savetnik šaha, druga slučajnost bila je prekrasna mlada žena En, zvala se isto kao i ljubav iz mog detinjstva Farhad i ja proslavili smo zajedno u baru moje poslednje veče u gradu. Pijani farmer, gorostas od čoveka, optužio me da očijukam s njegovom ženom, podigao me i zavitlao u zid! Farhad je uleteo među nas, povukao nož i zarezao ga po obrazu. Onda me onaj gorostas izbacio kroz prozor, napolje na greben visoko iznad Oter Krika. Brzo smo se uputili niz reku prema našem domu...

 

Sutradan, kad nas je ispitivala policija s univerziteta, lagao sam i odbio svako saznanje o incidentu. Ipak je Farhad bio izbačen. Obojica smo se preselili u Boston, gdje smo delili stan. Ja sam dobio posao u Hearstovu Record American - Sundaz Advertiseru  kao lični pomoćnik glavnog urednika u Sundaz Advertiseru.

________________________________

 

En i ja završili smo edukaciju za Mirovne snage u južnoj Kaliforniji i uputili se u Ekvador u avgustu 1968. Živjeli smo u Amazonu sa Shuarima, čiji je stil života zaista ličio na život severnoameričkih domorodaca pre naseljavanja. Radili smo u Andima s potomcima Inka. Bio je to deo sveta za koji nisam ni sanjao da još uopšte postoji. Dotad su jedini Latinoamerikanci koje sam upoznao bili bogati prvoškolci u školi gde je moj otac bio nastavnik. Otkrio sam da su mi dragi ti domaći ljudi, što su preživljavali uz pomoć lova i poljoprivrede. Osećao sam da sam s njima u nekom čudnom srodstvu. Na neki su me način podsećali na one moje sugrađane koje sam napustio.

 

Odluka za ceo život

Jednog se dana čovek u poslovnom odelu, imenom Einar Greve, spustio avionom u našu zajednicu. Bio je potpredsednik u "Ćas. T. Main Inc." (MAIN), međunarodnoj konsultantskoj kompaniji, koja se rijetko pojavljivala u javnosti, a koja je bila zadužena za proučavanje koje će odrediti treba li Svetska banka da posudi Ekvadoru i susednim zemljama milijarde dolara kako bi sagradili brane hidroelektrana i druge infrastrukturne projekte. Einar je takođe bio i rezervni pukovnik američke vojske.

 

Proveli smo nekoliko dana zajedno u Ekvadoru i razgovarali pa je tražio da mu pošaljem izveštaje o ekonomskim izgledima Ekvadora. Imao sam sa sobom malu prenosivu pisaću mašinu, voleo sam pisati te sam bio zadovoljan zbog njegovog zahteva. U razdoblju od oko godinu dana, poslao sam Einaru barem petnaest dugih pisama. U tim pismima izneo sam svoja razmišljanja o privredi i političkoj budućnosti Ekvadora, a i svoju procenu o sve većoj frustraciji među domorodačkim stanovništvom u borbi da se suprotstave naftnim kompanijama, međunarodnim agencijama za razvoj...

 

Kad je moja smena u sklopu Mirovnih snaga završila, Einar me pozvao u centralu MAIN - a u Bostonu na razgovor u vezi s poslom. Tokom privatnog sastanka naglasio je da je primarni zadatak MAIN - a inženjerstvo, ali da njegov najveći klijent, Svetska banka, traži da među osobljem ima ekonomiste koji bi napravili prognozu o veličini i izvedivosti inženjerskih projekata. Poverio mi je da je već zaposlio tri vrlo kvalifikovana privrednika, koji su imali savršene preporuke - dva s magistraturom, jedan s doktorskom titulom. Međutim, oni su strašno zakazali.

 

Angažovan sam kao ekonomista, ali uskoro sam shvatio da je moj pravi posao zapravo mnogo dalje od toga...

 

Einar je kazao da "niko među njima nije sposoban pozabaviti se privrednom prognozom u zemljama u kojima nisu dostupne pouzdane statistike". Nastavio je govoriti dalje kako nijedan nije ispunio uslove svog ugovora, koji traži da putuju u daleka mesta u zemljama poput Ekvadora, Indonezije, Irana ili Egipta kako bi razgovarali s lokalnim vođama i doneli vlastitu procenu o izgledima ekonomskog razvoja u tim regijama. Jedan je doživeo nervni slom u usamljenom selu u Panami. Panamska policija ga je dopratila do aerodroma i stavila na avion za SAD.

 

- Pisma koja ste mi slali pokazuju da nemate ništa protiv da se raspitate čak i kad sigurni podaci nisu dostupni. A kad se uzmu u obzir uslovi vašeg boravka u Ekvadoru siguran sam da možete preživeti skoro svagde.

 

Rekao je da je već otpustio jednog od tih ekonomista i spreman je to isto učiniti s ostalom dvojicom ukoliko ja prihvatim ovaj posao. Tako se dogodilo da sam u januaru 1971. dobio  zaposlenja kao ekonomista u MAIN - u. Napunio sam 26 - magičnu dob u kojoj me vojna mobilizacija više nije tražila. Vrtelo mi se u glavi nekoliko sedmica, a moj ego je narastao. Na Bostonskom univerzitetu postigao sam prvi stepen koji nije obećavao poziciju ekonomiste u tako uzvišenoj konsultantskoj kompaniji.

 

Sa novinarima ni na kafu

Iako su sve to bile samo maštarije, otkriću kasnije da su sadržale i deliće istine. Einar me angažovao kao ekonomistu, ali uskoro sam shvatio da je moj pravi posao zapravo mnogo dalje od toga i da se uistinu radi o nečem što je bliže Džemsu Bondu nego što sam ikada mogao i slutiti.

 

U zakonskom govoru MAIN bi se nazvao čvrsto držanom kompanijom; otprilike pet odsto od njenih dve hiljade zaposlenika bili su i vlasnici kompanije. O njima se govorilo kao o partnerima ili ortacima, a položaj im je bio zavidan. Ne samo da su partneri imali moć nad svima ostalima, nego su i dobro zarađivali. Diskrecija im je bila simbol. Oni su se bavili šefovima država i drugim glavnim vladinim funkcionerima, koji od  svojih konsultanata očekuju kao i od svojih advokata i psihoterapeuta da poštuju strogi kod apsolutne poverljivosti. Razgovor sa štampom bio je tabu. To se jednostavno nije tolerisalo. Posledica toga je bila da je jedva ikad iko izvan MAIN-a za nas uopšte i čuo, iako su mnogi bili bliski s našim konkurentima, kao što su "Arthur D. Little", "Stone & Webster", "Halliburton"...

 

Služim se terminom konkurenti u širem smislu, jer MAIN je bio u vlastitoj ligi sam sa sobom. Većina našeg profesionalnog osoblja bili su inženjeri, ali mi ipak nismo imali nikakvu opremu i nikad nismo konstruisali nijednu šupu za skladište. Mnogi su radnici MAIN-a bili bivše vojne osobe, no nismo kontaktirali s Ministarstvom odbrane niti s bilo kojom od vojnih službi.

 

Naša zaliha robe bila je nešto toliko drugačije od norme, da prvih meseci ni ja nisam mogao razabrati čime se bavimo! Jedino sam znao da će moj prvi stvarni raspored biti u Indoneziji te da ću biti deo tima od jedanaest članova poslanih da kreiraju stručni energetski plan za ostrvo Javu. Takođe sam znao i to da se Einar i drugi koji su sa mnom razgovarali o poslu lično trudio kako bi me uverio da će privreda na Javi cvasti i ako se želim istaknuti kao dobar prognozer (i da mi za to ponude napredovanje), moram napraviti projekte koji to tako prikazuju.

 

Put bez povratka

Einar je često odlazio na putovanja koja su trajala dva do tri dana. Niko o njima nije puno govorio i činilo se da niko i ne zna gde on ide. Kad je bio u kancelariji, često bi me pozvao da sednem s njim uz kafu. Pitao je za En, za naš novi stan, za mačku koju smo doveli iz Ekvadora. Postao sam hrabriji kad sam ga bolje upoznao, nastojao sam saznati više o njemu i o tome šta su očekivali da radim. Ali nikad ne bih dobio zadovoljavajući odgovor; bio je znalac pri skretanju razgovora na drugu temu. Jednom prilikom čudno me pogledao. "Ne moraš biti zabrinut", rekao je, "imamo za tebe velike planove. Bio sam nedavno u Vašingtonu..." Glas mu se promenio i nasmešio se na nepronicljiv način.

 

- Svakako, znaš, imamo velik projekt u Kuvajtu. Proći će neko vreme pre no što odeš u Indoneziju. Mislim da bi trebalo da iskoristiš vreme i pročitaš štogod o Kuvajtu. Biblioteka u Bostonu dobar je izvor, a možemo ti omogućiti i da dođeš do biblioteka na MIT - u i na Harvardu.

 

Posle sam puno vremena proveo u tim bibliotekama, a posebno u Javnoj biblioteci u Bostonu, koja se nalazila nedaleko od kancelarije i vrlo blizu moga stana na Bak Bazu. Postao mi je blizak Kuvajt kao i mnoge knjige o privrednoj statistici što su ih izdavali Ujedinjene nacije, Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka. Znao sam da će se od mene očekivati da napravim ekonometrijske modele za Indoneziju i Javu, a odlučio sam da jednako tako mogu početi raditi isto za Kuvajt. Međutim, moja diploma u poslovnoj administraciji nije me pripremila za ekonometrijske poslove, pa sam tako proveo dosta vremena pokušavajući razabrati kako da se s tim nosim. Otišlo je toliko daleko da sam upisao nekoliko kurseva o toj temi. U tom procesu sam otkrio da se statistikom može manipulisati kako bi se došlo do većeg broja zaključaka, uključivši i one koji sadrže htenja analitičara.

 

Konačno rešenje, večna tajna

MAIN je bila mačo korporacija. Na profesionalnoj poziciji 1971. godine bile su samo četiri žene. Ipak, bilo je verovatno dve stotine žena među kadrovima ličnih sekretarica - svaki potpredsednik i šef odelenja imao je sekretaricu - i kancelariju za prepis koja nam je svima služila. Ja sam se privikao na sklonost ženskog roda i zbog toga sam bio zapanjen onim što se jednog dana dogodilo...

 

Niko ne sme znati ništa o Vašem angažmanu - pa čak ni Vaša supruga. Vaša je odluka konačna. Kad jednom uđete, ostajete zauvek, rekla mi je Klaudin Martin. Atraktivna brineta ušla je i sela mi nasuprot sa druge strane stola. Izgledala je vrlo otmeno u svom tamnom poslovnom kostimu. Procenio sam da je malo starija od mene, ali sam se pokušao usredotočiti na to da je ne primećujem, da se ponašam indiferentno. Nakon nekoliko minuta bez jedne reči gurnula je u mom pravcu neku otvorenu knjigu. Sadržavala je tablicu s informacijama koje sam odavno tražio o Kuvajtu - i karticu s njenim imenom, Klaudin Martin, i s titulom, "posebni konsultant". Pogledao sam njene nežne zelene oči, a ona mi je pružila ruku.

 

- Zamolili su me da Vam pomognem u edukaciji, rekla je. Nisam verovao da mi se to zaista događa.

 

Počevši od idućeg dana sastajali smo se u stanu Klaudin Martin u Ulici Bakon, nekoliko zgrada dalje od glavnog sedišta MAINS, s Prudential Centera. Za vreme našeg prvog zajednički provedenog sata objasnila mi je da je moj položaj neobičan i da sve moramo držati u strogoj tajnosti. Rekla je da mi niko nije dao bliža uputstva o mom poslu jer niko nije bio za to ovlašten - osim nje. Tada me informisala da je njen zadatak da me formira u uspešnog EHM - a. Sam je naziv probudio u meni stare snove o pustolovnim tajnim agentima i samog me zbunjivao nervozan smeh koji mi je izlazio iz usta.

 

Sada znam ono što tad nisam znao - da je Klaudin potpuno iskoristila moje slabosti koje su joj otkrili u NSA. Ne znam ko joj je preneo te podatke o meni - Einar, NSA, Kadrovsko odelenje MAIN - a ili neko drugi - znam samo da ih je koristila znalački. Njen pristup, kombinacija zavođenja i verbalne manipulacije, bio je skrojen na poseban način samo za mene, a ipak je odgovarao standardu operativnih postupaka što sam ih viđao na delu, u različitim poslovima kad bi ulog bio velik pritisak da se zaključi unosan posao. Pojma nemam ko ju je plaćao, iako nemam nikakvog razloga da sumnjam da to nije bio MAIN, kako je to podrazumevala njena poslovna posetnica. U to sam vrijeme bio previše naivan, zaplašen i ošamućen da bih postavljao pitanja koja mi se danas čine očitima.

 

Varljivi karakter BDP - a

Klaudin je rekla da postoje dva primarna cilja mog rada. Prije svega, moram opravdati goleme međunarodne kredite koji će novac dovesti nazad u MAIN i druge američke kompanije putem velikih tehničkih i građevinskih projekata. Drugo je da ću raditi na bankrotu zemalja koje primaju te kredite (naravno, tek pošto već sve isplate MAIN-u i drugim kompanijama učesnicama ugovora u SAD) i tako će one zauvek ostati obavezane svojim kreditorima i predstavljaće jednostavne mete kad nam bude bila potrebna neka usluga, uključujući i vojne baze, glasove u UN - u ili pristup nafti i drugim prirodnim izvorima.

 

Klaudin Martin mi je rekla kako je moj zadatak prognozirati učinke investiranja milijardi dolara u određenu zemlju. Tačnije, ja ću izraditi studije koje predviđaju ekonomski rast u razdoblju od dvadeset do dvadeset pet godina i koje vrednuju efekte raznih projekata. Na primer, ako postoji odluka da nekoj zemlji pozajmimo milijardu dolara kako bismo uverili njene vođe da ne sklapaju saveze sa Sovjetskim Savezom, ja bi trebalo da uporedim prednost investiranja tog novca u elektrane s prednostima investiranja u novu nacionalnu železničku mrežu ili sistem komunikacija.

 

Verovali smo da činimo usluge

Neizgovoren aspekt svakog od tih projekata jest taj da su namenjeni stvaranju velikih profita ugovornim strankama te da pomognu kako bi šačica bogatih i uticajnih porodica u zemljama koje primaju kredite postala srećna, dok, s druge strane, jamče dugoročnu finansijsku zavisnost, a zbog toga i političku lojalnost vlada svuda po svetu. Što viši iznos kredita to bolje. Ne uzima se u obzir činjenica da će teret duga zemlje njenim najsiromašnijim građanima učiniti nedostupnom zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i druge vidove socijalne brige desetinama godina.

 

Klaudin i ja otvoreno smo razgovarali o varljivom karakteru BDP-a. Primera radi, može doći do porasta BDP-a čak i kad profitira jedna jedina osoba, kao pojedinac koji je vlasnik određene kompanije, pa i kad je većina stanovnika opterećena dugovima. Bogati se bogate, a siromašni postaju sve siromašniji. Uprkos tome, s gledišta statistike to se beleži kao privredni napredak. Kao uglavnom svi američki građani, tako je i većina zaposlenika MAIN-a verovala da mi činimo uslugu tim zemljama kad tamo gradimo elektrane, autoputeve i luke. Škole i štampa uče nas da sve naše akcije doživljavamo kao altruizam.

 

Godinama slušam iste komentare kao: - Ako oni nameravaju spaliti američku zastavu i protestovati protiv naše ambasade, zašto jednostavno ne odemo iz njihove proklete zemlje i ostavimo ih da tonu u svome siromaštvu? Ljudi koji tako govore često imaju diplomu koja potvrđuje da su vrlo školovani. Ipak, ti isti ljudi nisu svesni da je glavni razlog što otvaramo ambasade po svijetu taj da one služe našim interesima koji u drugoj polovini 20. vijeka podrazumevaju pretvaranje Amerike u globalnu imperiju.

 

Ispred budućnosti

Indonezija je slučajno bila muslimanska zemlja bogata naftom i kolevka komunističke delatnosti.

"To je sledeći domino posle Vijetnama", tako je to sročila Klaudin. - Moramo pridobiti Indonežane. Ako se pridruže komunističkom bloku, onda... Prstom je povukla pod svojim vratom i slatko se nasmešila. - Hajde da jednostavno kažemo da se vi morate vratiti s vrlo optimističnim ekonomskim prognozama o tome kako rasti poput pečurke, čim budu sagrađene nove elektrane i proširena njihova distribucija. To će omogućiti USAID - u i međunarodnim bankama da opravdaju dodelu kredita. Bićete dobro nagrađeni, to se razume, i možete se onda preseliti na druge projekte u egzotičnim zemljama. Svijet je postao nešto kao vaša kolica za kupovinu.

 

Nastavila me upozoravati kako će moja uloga biti teška. - Stručnjaci iz banaka doći će iza vas. Njihov je zadatak da traže dlake u jajetu kad je u pitanju vaša prognoza - za to su oni plaćeni. Ako vas prikažu kao lošem, to im pomaže da se oni čine dobrima! Jednog sam dana podsetio Klaudin da se grupa koju MAIN šalje na Javu sastoji još i od deset drugih ljudi. Pitao sam dobijaju li svi oni isti tip obrazovanja kao ja. Uverila me da ne.

- Oni su inženjeri, rekla je. Oni izrađuju projekte za elektrane, prenos energije i distribucijske dalekovode te morske luke i puteve kojima se doprema gorivo. Vi ste onaj koji prejudicira budućnost. Vaše prognoze određuju obim sistema koji oni projektuju - i visinu kredita. Razumete li, ključ je u vašim rukama.

 

Mali, ekskluzivni klub...

Kad god bih izašao iz Klaudininog stana, pitao sam se radim li pravu stvar. Negdje u dnu srca sumnjao sam da ne. Ali proganjale su me frustracije iz prošlosti. MAIN je, činilo mi se, nudio sve što je nedostajalo u mom životu, a ipak se nisam prestajao pitati da li bi Tom Paine to odobravao. Na kraju sam sebe sam uverio da ću, kad saznam više, nakon više iskustva moći bolje objasniti - dati ono staro objašnjenje "radeći iznutra".

 

Kad bih taj stav podelio sa Klaudin, ona bi me zbunjeno pogledala. - Nemoj biti lud. Kad si jednom u to ušao, više ne možeš izaći. Moraš odlučiti sam prije nego što uđeš još dublje. Razume sam je i zastrašivalo me to što je govorila. Kasnije sam lutao niz aveniju Komonvelt, skrenuo u Ulicu Dartmut i sam sebe uveravao da sam iznimka. Za nekoliko meseci, jednog poslepodneva Klaudin i ja smo sedeli na divanu uz prozor promatrajući kako sneg pada po ulici Vikon. Mi smo malen, ekskluzivan klub, rekla je.

 

- Plaćeni smo - dobro plaćeni - da varamo zemlje po čitavoj kugli zemaljskoj za milijarde dolara. Znatan dio tvog posla jeste podsticanje svetskih vođa da sami postanu dio široke mreže koja promoviše trgovačke interese SAD. Konačno, ti lideri bivaju uvučeni u splet dugova koji garantuje njihovu vernost. Možemo od njih nešto izvući kad god poželimo - da zadovoljimo svoje političke, privredne i vojne potrebe. Za uzvrat te vođe jačaju svoj politički status dajući svojim narodima industrijska postrojenja, elektrane i aerodrome. Istovremeno, vlasnici američkih tehničkih i građevinskih kompanija se jako bogate.

 

Zamišljao sam sebe kao tajnog agenta koji odlazi u egzotične zemlje, koji se izležava uz hotelske bazene, okružen divnim ženama u bikiniju i s martinijem u ruci.

________________________________

 

Američki ekonomista, novinar, obaveštajac i bivši "ekonomski ubica", Džon Perkins, rođen je 28. januara 1946. godine, u saveznoj državi Nju Hempšajer. Bio je jedan od vodećih svetskih ekonomista, pisao je za "Vašington post" i "Njujork Tajms", bio je u "mirovnim misijama" SAD u Ekvadoru (1968-1970), ali i aktivan učesnik kreiranja globalne imperije zajedno sa čelnicima Svetske banke, MMF - a i drugim svetskim finansijskim institucijama. Njegov posao sastojao se u ubeđivanju šefova država i vlada zemalja trećeg sveta, da pozajme dovoljno novca od globalnih finansijskih institucija kako bi se njihove zemlje našle u dužničkom ropstvu, posle čega bi se korumpirana elita u toj državi strahovito obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i ekonomija, izvori vode i mineralni izvori - prepustili korporacijama i geopolitičkim interesima SAD. Posle rušenja Svetskog trgovačkog centra u Njujorku, u najvećoj tajnosti, Džon Perkins napisao je knjigu o svojim iskustvima: Ispovesti ekonomskog ubice (Confessions of an Economic Hit Men, 2004), što je nizu kasnijih Perkinsovih dela na istu ili sličnu temu, svakako najprodavanije i najpoznatije. Sa njim je razgovarao i u svojim dokumentarnim filmovima to zabeležio, i mladi srpski istraživač globalnog terora, Boris Malagurski.

 

Nastavak 1

Nastavak 2

Nastavak 3

Nastavak 4

Nastavak 5

loading...
1 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Džon Perkins - Ispovest ekonomskog ubice

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u