Džon Perkins - Ispovest ekonomskog ubice 4 lektira

Džon Perkins - Ispovest ekonomskog ubice 4

Džon Perkins - Ispovest ekonomskog ubice 4

 

Ispovest ekonomskog ubice: - Dužnost nam je bila da uništavamo!

 

Civilizacija na proveri

Nisam imao pojma je li naredbu poslao neki vladin službenik, bankar, general ili američka ambasada. Znao sam samo da uprkos tome što me pozivaju u svoje kancelarije, nude me čajem, uljudno odgovaraju na pitanja i na svaki se vidljiv način čini da je moja prisutnost pozdravljena, ipak ispod površine ima neka senka rezignacije i ljutnje. Čudili su me i njihovi odgovori na moja pitanja, pitao sam se o vrednosti njihovih podataka. Na primer, nikad nisam mogao jednostavno ušetati u neku kancelariju sa svojim prevodiocem i sastati se s nekim. Napre smo morali ugovoriti sastanak. Samo po sebi to se ne bi činilo toliko čudnim osim što je trošilo puno vremena...

 

Konačno bi se pojavio sekretar - uljudno i uviek sa smeškom po kome su Javanci poznati - on bi me ispitivao kakvu vrstu informacija želim, i tada bi odredio vrieme sastanka. Bez izuzetka, planirani susret uvek je bio nekoliko dana poslie, a kad se konačno i odigrao, dali bi mi fascikl s već pripremljenim podacima. Industrijalci su mi dali planove za pet ili deset godina, bankari su imali tabele i grafičke prikaze, a vladini su službenici imali popise projekata koji su baš bili u procesu projektovanja da bi postali pokretači ekonomskog rasta. Sve što su izneli na videlo ti kapetani trgovine i vlasti i sve što su govorili za vreme sastanaka pokazalo je da je Java predodređena za najveći procvat koji je bila koja privreda mogla ikad uživati. Niko - nijedna jedina osoba nije nikad dovela u pitanje tu pretpostavku ili mi dala bilo kakav negativan podatak!

 

Kad sam se opet uputio u Bandung, razmišljao sam o svim tim događajima; nešto mi je jako smetalo. Palo mi je na pamet da sve što radim u Indoneziji sve više liči na igru nego na stvarnost. Bilo je to kao da igramo poker. Držali smo skrivene karte. Nismo verovali jedan drugome i nismo mogli računati na verodostojnost informacije koju delimo. Ipak, ta je igra bila smrtno ozbiljna, a njen ishod će uticati na milione života u idućim decenijama.

 

Niksonovi apetiti

Vodim vas u dalang, Rasz je sijao od sreće. Znate, to su poznati indonežanski lutkarski majstori. Bio je očito zadovoljan što sam opet u Bandungu. Večeras je u gradu jedna dobra grupa.

 

Odveo me na svom skuteru kroz delove grada za koje nisam znao da postoje, kroz kvartove pune javanskih kampong kuća koje su izgledale kao siromašna varijanta sićušnih hramova s popločenim malim krovovima. Ovde nije više bilo holandskih kolonijalnih dvoraca i kancelarijskih zgrada na koje sam se već navikao. Ljudi su očito bili siromašni, ali su se ponosno s tim nosili. Imali su na sebi retko tkane, ali čiste saronge od batika, bluze živih boja i slamnate šešire širokih oboda. Gdje god samo išli pozdravljali bi nas sa smeškom. Kad smo stali, deca su požurila da me dotaknu i osete tkanje mojih farmerki. Neka devojčica utaknula mi je u kosu mirisan pupoljak crvenog jasmina.

 

Parkirali smo skuter blizu uličnog teatra, gdje se okupilo nekoliko stotina ljudi, neki su stajali, a drugi sedeli u prenosivim stolicama. Veče je bilo vedro i lepo. Iako smo se nalazili u centru najstarijeg dela Bandunga, nije bilo svetla, već su samo svetlucale zvezde iznad naših glava. Vazduh je bio pun mirisa gorećeg drveta, kikirikija i klinčića. Rasz se izgubio u gomili i uskoro se vratio s mnogima od onih mladih ljudi koje sam upoznao u kafiću. Nudili su me vrućim čajem, kolačićima i satejem, sitnim komadićima mesa kuvanog u ulju od kikirikija. Mora da sam oklevao pre no što sam uzeo ovo poslednje, jer jedna od devojaka pokazala mi je malu vatru. Vrlo sveže meso, nasmejala se, tek skuvano.

 

Tada je započela muzika - magičan zvuk gamalona, instrumenta koji oponaša zvukove zvona u hramovima. Dalang svira svu muziku sam, Rasz mi šapne. On takođe izrađuje i sve lutke te govori njihovim glasovima, na nekoliko jezika. Mi ćemo vam prevoditi. Bila je to sjajna predstava, kombinacija tradicionalnih legendi sa savremenim događajima. Kasnije sam saznao da je dalang zapravo vrač koji svoj posao obavlja u transu. Imao je oko stotinu lutki, a umesto svake od njih govorio je drugačijim tonom. To veče neću zaboraviti jer je uticalo na deo mog života koji je usledio.

 

Pošto je dovršio izbor iz klasike, iz starih tekstova Ramajane, dalang se pojavio s lutkom Ričarda Niksona, celom pojavom sa dugim nosom i visećim obrazima. Predsednik je bio obučen kao Ujka Sem, imao je cilindar i frak s uzorkom američke zastave. U pratnji je bila druga lutka obučena u trodelno, sitno prugasto odelo. Druga je lutka u jednoj ruci imala kabao ukrašen znakovima dolara. Svoju slobodnu ruku koristila je za vijorenje američke zastave nad Niksonovom glavom onako kako robovi mašu lepezama hladeći svoga gospodara.

 

Geografska karta Srednjeg i Dalekog istoka pojavila se iza njih dvojice, razne su zemlje visile na kukama poredane prema svom stvarnom položaju. Nikson je odmah prišao karti, podigao Vijetnam s njegove kuke i gurnuo ga u usta. Viknuo je nešto što se moglo prevesti kao: - Gorko! Smeće. Ovo vam više ne treba! Tada je to ubacio u kabao i nastavio sve to isto da radi i sa drugim zemljama. Bio sam ipak iznenađen da njegov sledeći izbor nije uključio domino narode jugoistočne Azije. Umesto toga sve su to bile zemlje Srednjeg istoka - Palestina, Kuvajt, Saudijska Arabija, Irak, Sirija i Iran. Nakon toga okrenuo se Pakistanu i Avganistanu!

 

Želja za promenama

Svaki put kad bi Niksonova lutka vrisnula neki epitet pre nego bi ubacila zemlju u svoj kabao, pri svakom primeru, njegove su pogrdne reči bile protivislamske. Muslimanski psi, muhamedanska čudovišta i islamski vragovi.

 

Gomila se jako uzbudila, tenzije su rasle pri svakom novom bacanju u kabao. Činilo se da ljude razdiru napadi smeha, šok i bes. Ponekad sam osetio da ih je vređao jezik lutkara. Osetio sam i strah; stajao sam u toj gomili ljudi, viši od svih ostalih, pa me bilo strah da bi svoju ljutnju mogli uputiti prema meni. Tad je Nikson nešto rekao od čega mi je u glavi počelo zujati čim mi je Rasz to preveo. Daj ovo Svetskoj banci. Proveri što može učiniti da izvuče nešto novca iz Indonezije!. Podigao je s karte Indoneziju i krenuo da je baci, ali je upravo u tom času iskočila iz senke druga lutka. Ona je predstavljala jednog Indonežanina odevenog u košulju od batika i kaki pantalone, a imao je na sebi znak s jasno ispisanim imenom. Popularni političar iz Bandunga, Rasz mi objasni.

 

Ona je lutka doslovno poletela između Niksona i čoveka s kablom i ispružila ruku. Viknuo je: - Stani, Indonezija je suverena! Među gomilom se prolomio aplauz. Tada čovek s vedrom podigne zastavu i gurne je poput koplja u Indonežanina, koji zatetura i umre vrlo dramatičnom smrću. Ljudi iz publike su negodovali, pištali, vriskali i pretili šakama. Nikson i čovjek s vedrom stajali su gledajući nas. Naklonili su se i nestali s pozornice.

- Mislim da bih morao otići, rekao sam Raszu.

On stavi zaštitnički ruku meni na rame. - U redu je, reče. - Oni nemaju ništa protiv tebe lično. Ja nisam  bio baš tako siguran.

Kasnije smo se svi povukli u kafić. Rasz i ostali su me uverili da nisu bili unapred obavešteni o skeču Nikson - Svetska banka. Nikad se ne zna šta se može očekivati od tog lutkara, primeti jedan od mladića.

 

Naglas sam se pitao je li ovo bila predstava meni u čast. Neko je u smehu rekao da imam vrlo velik ego. Tipično za Amerikance, dodao je tapšajući me ugodno po leđima.

- Indonežani su vrlo svesni politike, reče čovjek koji je sedeo kraj mene. - Zar Amerikanci ne gledaju ovakve predstave?

Vrlo lepa žena, koja je diplomirala engleski jezik, sedela je meni nasuprot preko stola. Ali Vi radite za Svetsku banku, je li tako, pitala me.

Rekao sam joj da je moj trenutni zadatak bio Azijska banka za razvoj i Agencija Sjedinjenih Država za međunarodni razvoj.

- Zar nije to zapravo sve jedno te isto? Nije čekala na odgovor. Nije li to kao igrokaz koji smo večeras gledali? Zar vaša vlada ne gleda na Indoneziju i druge zemlje kao da smo samo hrpa... Tražila je pravu riječ.

- Grožđa, jedan od njenih prijatelja pomogne.

- Tačno. Hrpa grožđa. Možeš izabrati. Zadrži Englesku, pojedi Kinu. A odbaci Indoneziju.

- Pošto uzmete svu našu naftu, dodala je druga.

 

Pokušao sam se braniti, ali nisam uopšte bio dorastao zadatku. Želeo sam biti ponosan zbog činjenice da sam stigao u ovaj deo grada i ostao da gledam celu antiameričku predstavu, što sam mogao pretvoriti u ličnu uvredu. Želeo sam da oni shvate koliko sam bio hrabar, da sam jedini član grupe koji se uopšte i potrudio da nauči jezik bahasa i koji je pokazao želju da sazna nešto o njihovoj kulturi i naglasiti da sam jedini stranac koji gleda ovakve stvari. Ali sam shvatio da je mudrije ne reći ništa od toga. Umesto toga sam pokušao skrenuti temu razgovora. Pitao sam ih šta misle zbog čega je dalang osim Vijetnama izdvojio samo muslimanske zemlje. Pokušao sam se braniti, ali nisam bio dorastao zadatku. Želeo sam da shvate koliko sam bio hrabar, da sam jedini član grupe koji se potrudio da nauči jezik bahasa i koji je pokazao želju da sazna nešto o njihovoj kulturi.

 

Ona lepa studentkinja nasmejala se na to. Jer takav je plan.

- Vijetnam je samo jedna deonica, dodao jedan od muških, kao što je Holandija bila za naciste. Početna stepenica. Prava je meta, nastavi žena, muslimanski svet.

Na ovo nisam mogao da ne odgovorim. Svakako, protestovao sam, ne možete valjda verovati da su Sjedinjene Države protivislamske.

- A ne, pitala je. Otkada je to tako? Morate pročitati nekoga od vaših vlastitih istoričara - Britanca imenom Toznbee. Već u pedesetim godinama on je predvideo da pravi rat u idućem veku neće biti između komunista i kapitalista, već između hrišćana i muslimana.

- Arnold Toznbee je to rekao, bio sam zapanjen.

- Da. Pročitajte Civilizacije na proveri i Svet i Zapad.

- Ali zbog čega bi bilo toliko animoziteta među muslimanima i hrišćanima, pitao sam.

 

Svi su se oko stola pogledali. Činilo se da im je teško poverovati da se može postaviti tako glupo pitanje.

Jer, reče ona sporo, Zapad - a posebno njegov vođa, SAD, - odlučan je da preuzme nadzor nad celim svetom, da postane najveća imperija u istoriji. Već su dosta blizu uspeha, Sovjetski Savez trenutno im stoji na putu, ali Sovjeti neće izdržati. Toznbee je to video. Oni nemaju religiju, veru, a ni supstancu iza svoje ideologije. Istorija dokazuje da je vera - duša, verovanje u više sile - esencijalno. Mi muslimani to imamo. Mi to imamo više od bilo koga na svetu, čak i više od hrišćana. Dakle mi čekamo. Mi jačamo.

- Doći će i naše vreme, tvrdio je jedan od njih, a tada ćemo navaliti kao zmija.

- Kako strašna misao, tvrdio je jedan od njih, a tada ćemo navaliti kao zmija. Kako strašna misao! Jedva sam se mogao savladati. Što bismo mi mogli učiniti da to promenimo?

 

Devojka s diplomom engleskog jezika pogledala me ravno u oči.

- Prestanite biti tako pohlepni i tako sebični. Shvatite da u svetu postoji više od toga što su vaše velike kuće i divne prodavnice. Ljudi umiru od gladi, a vi se brinete o nafti za svoje automobile. Odojčad umiru od nedostatka vode za piće, a vi pretražujete po časopisima najnovije modne trendove. Narodi kao naš tonu u siromaštvu, a vaš narod ni ne čuje naše pozive u pomoć. Gluvi ste za one glasove koji vam pokušavaju reći te stvari. Zovete ih radikalima ili komunistima. Morate otvoriti svoja srca za siromašne i zgažene umesto da ih gurate dalje u siromaštvo i robovanje. Nije preostalo puno vremena. Ukoliko se ne promenite, sudbinu neće izbjeći, reče...

 

Nekoliko dana poslije popularni političar iz Bandunga, čija je lutka izazivala Niksona te ju je čovek s kablom kaznio, taj isti političar napadnut je i ubijen iz jurećeg taksija. U sećanju mi je ostao taj dalang. Isto tako sam upamtio i reči one lepe žene što je diplomirala engleski. Ono veče u Bandungu uzdigla me na novi nivo razmišljanja i osećaja. Dok nisam baš sasvim ignorisao implikacije onoga što radimo u Indoneziji mojim su reakcijama vladale emocije i obično sam mogao smiriti osećaje prizvavši razum, primere iz istorije i biološki imperativ. Opravdavao bih našu umešanost kao da je dio ljudske prirode, uveravao sam sebe da Einar, Čarli i ostali čine jednostavno ono što su ljudi uvek činili: brinu se o sebi i svojim porodicama.

 

Moj razgovor s onim mladim Indonežanima prisilio me, međutim, da vidim i drugi aspekt tog pitanja. Kroz njihov sam pogled shvatio da sebični pristup spoljnoj politici ne služi budućim generacijama i ne štiti ih. Taj je pristup kratkovidan poput godišnjih izveštaja kompanija ili izbornih strategija političara koji formulišu takvu spoljnu politiku. Kako se pokazalo, podaci koji su mi bili potrebni za privrednu prognozu zahtevali su česte posete Džakarti. Iskoristio bih tamo vreme koje provodim sam da razmišljam o svim tim pitanjima i da o njima pišem za novine. Lutao sam gradskim ulicama, davao novac prosjacima i pokušavao razgovarati s gubavcima, prostitutkama i uličnim deranima. Istovremeno sam mislio i o prirodi strane pomoći i smatrao da je opravdana uloga razvijenih zemalja (DC, u žargonu Svetske banke) koju bi mogle odigrati pomažući da se smanji siromaštvo i beda u slabije razvijenim zemljama (LDC). Počeo sam se pitati: kada je spoljna pomoć iskrena, a kad je jednostavno samo pohlepna i korisna samo sebi samoj?

 

Uistinu sam počeo propitivati je li ta pomoć ikada čovekoljublje, a ako nije, bi li se moglo promeniti. Bio sam siguran da zemlje kao moja treba da preduzmu odlučne korake kako bi pomogle bolesnima i gladnima u svijetu, ali sam bio uveren da je to bila retka primarna motivacija našoj intervenciji - ako je uopšte ikad i postojala. Uveravao sam sebe da Einar, Čarli i ostali čine jednostavno ono što su ljudi uvijek činili: brinu se o sebi i svojim porodicama. Moj razgovor s mladim Indonežanima prisilio me da vidim i drugi aspekt tog pitanja. Neprestano sam se vraćao na isto pitanje: ako je namera strane pomoći imperijalizam, je li to loše? Često sam primećivao kako zavidim ljudima kao što je Čarli, koji veruju u naš sistem toliko snažno da ga žele nametnuti i ostatku sveta. Pitao sam se mogu li ograničeni izvori dozvoliti celom svijetu da živi u izobilju kao u Sjedinjenim Državama, kad i same SAD imaju milione građana koji žive u siromaštvu. Osim toga, nije mi bilo do kraja jasno žele li pripadnici drugih naroda baš živeti kao mi.

 

Naše vlastite statistike o nasilju, depresiji, zloupotrebi droga, razvodima, kriminalu pokazuju da naše društvo, jedno od najbogatijih u istoriji, ujedno može biti jedno od najnesrećnijih. Zašto bismo želeli da nas drugi oponašaju? Možda me Klaudin upozorila na sve to, nisam više bio siguran šta mi je to pokušavala reći. Svakako, ostavivši po strani intelektualne argumente, sada je postalo bolno jasno da su moji dani nevinosti bili prošlost.

 

Pisao sam za svoje novine - Je li iko u SAD nevin?

Iako oni na vrhu privredne piramide dobijaju najviše, milioni nas zavise - ili direktno ili indirektno - o eksploataciji nerazvijenih (LDC) za našu razonodu. Prirodni izvori i jeftina radna snaga, koji hrane gotovo sve naše poslove, a dolaze iz zemalja poput Indonezije, no vrlo malen dio toga se ikad vrati. Krediti strane pomoći jamče da će današnja deca i njihovi unuci biti taoci. Moraće dozvoliti našim kompanijama da pustoše njihove prirodne izvore, a moraće i štedeti na obrazovanju, zdravstvu i drugim socijalnim službama samo da bi nam vratili dugove. Činjenica da su naše kompanije već primile veći dio tog novca, za gradnju elektrana, aerodroma i industrijskih postrojenja, nije faktor te formule. Je li izgovor da većina Amerikanaca nije svesna te nevinosti ustava? Neinformisani i namerno pogrešno informisani, da - ali jesu li nevini?

 

Naravno, morao sam se suočiti s činjenicom da se i ja ubrajam sada među te koji svjesno netačno informišu. Koncepcija o svetom ratu po celom svijetu bila je zabrinjavajuća, ali što sam duže o njoj mislio postao sam sve uvereniji u njegovu realnu mogućnost. Činilo mi se da ako taj džihad treba da se dogodi, radiće se manje o muslimanima protiv hrišćana, a više će biti nerazvijeni (LDC) protiv razvijenih (DC), možda s muslimanima u prvim redovima. Mi razvijeni bili smo korisnici prirodnih izvora; oni nerazvijeni su nas opskrbljivali. Bio je to kolonijalni trgovački sistem ponovo uspostavljen da bi pojednostavio onim moćnim i ograničio korištenje prirodnih izvora onim koji imaju izvore, ali nemaju moć.

 

Nisam imao kod sebe primerak Toynbeeja, ali sam dovoljno poznavao istoriju da razumem kako će se opskrbljivači koji su dugo iskorištavani jednom pobuniti. Samo se trebalo setiti američke revolucije i Toma Peina za primer.

________________________________

 

Američki ekonomista, novinar, obaveštajac i bivši "ekonomski ubica", Džon Perkins, rođen je 28. januara 1946. godine, u saveznoj državi Nju Hempšajer. Bio je jedan od vodećih svetskih ekonomista, pisao je za "Vašington post" i "Njujork Tajms", bio je u "mirovnim misijama" SAD u Ekvadoru (1968-1970), ali i aktivan učesnik kreiranja globalne imperije zajedno sa čelnicima Svetske banke, MMF - a i drugim svetskim finansijskim institucijama. Njegov posao sastojao se u ubeđivanju šefova država i vlada zemalja trećeg sveta, da pozajme dovoljno novca od globalnih finansijskih institucija kako bi se njihove zemlje našle u dužničkom ropstvu, posle čega bi se korumpirana elita u toj državi strahovito obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i ekonomija, izvori vode i mineralni izvori - prepustili korporacijama i geopolitičkim interesima SAD. Posle rušenja Svetskog trgovačkog centra u Njujorku, u najvećoj tajnosti, Džon Perkins napisao je knjigu o svojim iskustvima: Ispovesti ekonomskog ubice (Confessions of an Economic Hit Men, 2004), što je nizu kasnijih Perkinsovih dela na istu ili sličnu temu, svakako najprodavanije i najpoznatije. Sa njim je razgovarao i u svojim dokumentarnim filmovima to zabeležio, i mladi srpski istraživač globalnog terora, Boris Malagurski.

 

Početak

Nastavak 1

Nastavak 2

Nastavak 3

Nastavak 5

loading...
0 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Džon Perkins - Ispovest ekonomskog ubice 4

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u