Džon Perkins - Ispovest ekonomskog ubice 2 lektira

Džon Perkins - Ispovest ekonomskog ubice 2

Džon Perkins - Ispovest ekonomskog ubice 2

 

Ispovest ekonomskog ubice: - Dužnost nam je bila da uništavamo!


Tog poslepodneva, u idiličnoj scenografiji njenoga stana, opuštajući se do prozora dok je vani snežilo, saznao sam o istoriji profesije u koju sam upravo nameravao ući. Klaudin je opisivala kako su kroz gotovo celokupnu istoriju stvarane imperije najviše vojnim snagama i pretnjom rata. Ali krajem Drugog svetskog rata i pojavom Sovjetskog Saveza i čitavog spektra nuklearnih razaranja, vojno rešenje postalo je previše rizično. Odlučni trenutak bio je 1951, kad se Iran pobunio protiv britanske naftne kompanije koja je eksploatisala iranska prirodna bogatstva i narod. Ta kompanija bila je prethodnik British Petroleuma, današnji BP. Vrlo popularan, demokratski izabran iranski premijer (koji je 1951. nominovan za čoveka godine u magazinu TIME), Mohamed Mosadeg, nacionalizovao je sva iranska nalazišta nafte.

 

Razjarena Engleska tražila je pomoć od svog saveznika iz Drugog svetskog rata, od Sjedinjenih Država. No obe zemlje su se bojale da bi vojna intervencija mogla izazvati Sovjetski Savez da preduzme korake na strani Irana. Zbog toga je Vašington, umesto da pošalje mornaricu, poslao agenta CIA Kermita Ruzvelta (praunuka Teodora Ruzvelta). Posao je obavio briljantno, pridobivši ljude novcem i pretnjama. Zatim ih je naveo da organizuju niz uličnih nereda i snažnih demonstracija koje su stvarale utisak da Mosadeg nije ni popularan ni sposoban. Na kraju je Mosadeg izgubio vlast i do kraja života ostao je u kućnom pritvoru. Proamerički šah Mohamed Reza Pahlavi, postao je diktator bez premca. Kermit Ruzvelt stvorio je prostor za novu profesiju, za onu čijim redovima ću se ja priključiti.

 

Ruzveltov taktički potez preoblikovao je istoriju Srednjeg istoka, jer je sve stare strategije stvaranja imperija učinio zastarelima. Poklopio se s početkom eksperimenta s "ograničenim nenuklearnim vojnim akcijama", koji je na kraju rezultirao poniženjem SAD u Koreji i Vijetnamu. Do 1968, one godine kad su me proveravali u NSA, postalo je jasno da, ukoliko Sjedinjene Države žele ostvariti san o globalnoj imperiji (kakvu su viziju imali ljudi poput predsednika Džonsona i Niksona), moraće se služiti strategijom po modelu Ruzveltovog iranskog premjera. Bio je to jedini način da pobedite Sovjete bez pretnji nuklearnim ratom. Postojao je ipak jedan problem. Kermit Ruzvelt radio je za CIA. Da je bio uhvaćen, posledice bi bile pogubne. On je zamislio prvu američku operaciju da ukloni vladu druge zemlje, a postojali su izgledi da će slediti i druge. Ali bitno je bilo pronaći modus koji ne bi direktno odao Vašington.

 

Na sreću tih stratega, 1968. godina bila je svedok drugačijeg tipa revolucije: osiromašenje međunarodnih korporacija i multinacionalnih organizacija kao što su Svetska banka ili MMF (Međunarodni monetarni fond). Njih su finansirali prvenstveno SAD i naše srodne firme u Evropi, koje su pomagale u stvaranju imperija. Odnos simbioze razvijen je među vladama, korporacijama i multinacionalnim organizacijama.Do vremena kad sam se upisao u Poslovnu školu na Bostonskom univerzitetu rešenje problema "Ruzvelt - kao agent CIA" već je bilo razrađeno. Američke obaveštajne agencije - uključujući i NSA - identifikovaće će EHM - ove koje bi mogle zatim angažovati međunarodne kompanije.

 

Te EHM - ove nikad ne bi plaćala vlada; umjesto toga, oni bi primali svoju platu od privatnog sektora. Kad bi se slučajno saznale posledice njihovog prljavog posla, one bi se pripisale pohlepi kompanija, a ne politici vlade. Osim toga, kompanija koja ih zaposli, iako ih plaća vladina agencija i njeni multinacionalni bankarski partneri (novcem poreskih obveznika), bila bi isključena iz izveštaja za Kongres i skrivena od javnosti u sve većem broju legalnih inicijativa, uključujući zaštitni znak, međunarodnu trgovinu i zakone o slobodi informisanja. Klaudin je zaključila riječima: - Dakle, vidite, mi smo samo iduća generacija ponosne tradicije koja je započela upravo kad ste vi bili na prvom stepenu studija. Osim pouke u novom poslu provodio sam vrijeme čitajući o Indoneziji. - Što više saznate o zemlji prije nego što tamo odete to će lakši biti Vaš posao, savetovala mi je Klaudin. Njene sam rieči uzeo k srcu.

 

Kad je Kolumbo podigao jedra 1492. godine pokušao je zapravo stići u Indoneziju koja je tada bila poznata pod imenom Spice Islands (ostrva začina). Tokom kolonizacije ona je smatrana punom vrijednog blaga, većeg od onog u obe Amerike. Java sa svojim prirodnim bogatstvima, izvrsnim začinima i bogatim kraljevinama, istovremeno je bila dragulj iz krune kao i poprište žestokih sukoba među španskim, holandskim, portugalskim i britanskim pustolovima. Holandija je izišla kao pobednik 1750, ali iako su Holanđani kontrolisali Javu treblo im je još više od 150 godina da bi pokorili spoljašnja ostrva. Kad su Japanci prodrli u Indoneziju za vrijeme Drugog svjetskog rata holandske snage nisu im pružale neki znatniji otpor. Tako su Indonežani, a posebno oni na Javi, strašno patili. Nakon japanske predaje pojavio se harizmatski vođa imenom Sukarno i proglasio nezavisnost. Četri godine borbi završilo je 27. decembra 1949. kad je Holandija spustila zastavu i vratila suverenitet narodu, a Sukarno je tada postao prvi predsednik nove republike.

 

Sada ste jedan od nas

Vladanje Indonezijom pokazalo se kao veći izazov nego pobjeda nad Holanđanima. Sve prije nego homogen, arhipelag sa 17.500 ostrva bio je poput uzavrelog lonca punog raznih plemenskih kultura, s desecima jezika i dijalekata te etničkih skupina koje su negovale međusobni animozitet kroz vekove. Sukobi su bili česti i brutalni, a Sukarno je preduzeo energične restriktivne mere. Raspustio je parlament 1960, a 1963. imenovan je doživotnim predsednikom. Sklapao je čvrste saveze s komunističkim vladama po celom svijetu u zamenu za vojnu opremu i obuku. Poslao je indonežanske trupe naoružane ruskim oružjem u susednu Maleziju pokušavajući proširiti komunizam po čitavoj jugoistočnoj Aziji i dobiti odobravanja svih svetskih socijalističkih vođa.

 

Formirala se opozicija i državni udar se odigrao 1965. godine. Sukarno je izbegao ubistvo samo uz pomoć prisebnosti duha svoje ljubavnice. Mnogi njegovi visoki vojni službenici i najbliži saradnici bili su lošije sreće. Događaji su podsećali na one u Iranu 1953. godine. Konačno se Komunistička partija smatrala odgovornom - posebno one frakcije koje su bile povezane s Kinom. U masakrima koje je započela vojska ubijeno je prema procenama između tristo i petsto hiljada ljudi. Komandant vojske, general Suharto preuzeo je predsedničku vlast 1968. godine. Do 1971. godine odluka Sjedinjenih Država da istrgnu Indoneziju iz komunizma pojačala se kad se Vijetnamski rat počeo činiti prilično neizvesnim.

 

Predsednik Nikson počeo je celi niz povlačenja jedinica tokom ljeta 1969, a američka strategija počinjala je usvajati više globalne perspektive. Strategija je usmerena na sprečavanje domino efekta s jedne zemlje na drugu kad bi one jedna za drugom padale pod komunističku vladavinu i usredotočena je na nekolicinu zemalja; ključna je bila Indonezija. Elektrifikacija koju bi izveo MAIN svojim projektom bila je dijelom opsežnog plana da se osigura američka dominacija u jugoistočnoj Aziji. Pretpostavka spoljne politike SAD bila je da će Suharto poslužiti Vašingtonu na jednak način kako je to šah učinio u Iranu. Sjedinjene Države su se ponadale da će ovaj narod biti model drugim zemljama u regiji. Vašington je dio svoje strategije zasnovao na pretpostavci da će dobitak u Indoneziji imati pozitivne reperkusije u celomu islamskom svijetu, a posebno na uzavrelom Bliskom istoku. Ukoliko to nije dovoljan podsticaj, Indonezija ima i naftu. Niko nije bio siguran kolike su količine i kakav je kvalitet naftnih rezervi, ali su stručnjaci seizmolozi iz naftnih firmi predviđali obilje.

 

Dok sam tako prebirao po knjigama u Javnoj biblioteci u Bostonu, raslo je moje uzbuđenje. Počeo sam zamišljati pustolovine koje mi predstoje. Radeći za MAIN zameniću bedni životni stil u Mirovnim snagama puno luksuznijim i glamuroznijim načinom života. Vrijeme provedeno s Klaudin već je predstavljalo ostvarenje nekih mojih maštanja; činilo se predobrim da bi bilo istinito. Osećao sam da se već osvećujem za ono što sam bio osuđen provesti osnovnu školu samo s dječacima.

 

Još se nešto događalo u mom životu: En i ja nismo se slagali. Mislim da je osetila da ja živim dvostruki život. Ja sam to objašnjavao kao posledicu ljutnje koju sam osetio kad je ona ustrajala na venčanju. Bez obzira na to što me bodrila i slijedila kroz izazove našeg rasporeda u Mirovne snage u Ekvadoru; još sam uvijek na nju gledao kao na nastavak tipa mog popuštanja roditeljskim hirovima. Naravno, kad sada na to pomislim siguran sam da je moj odnos s Klaudin bio odlučujući faktor. Nisam mogao s En o tome razgovarati, ali ona je to osećala. Svakako, mi smo odlučili preseliti se u dva odvojena stana. Jednog dana 1971. godine, oko sedam dana prije planiranog odlaska u Indoneziju, stigavši u Klaudinin stan našao sam u maloj trpezariji prostrt sto s raznim vrstama hleba i sira, a bila je tu i flaša odličnog beaujolaisa. Ona mi je nazdravila. - Uspeli ste, nasmešila se, ali mi se to nekako učinilo ne baš iskrenim. - Sada ste jedan od nas.

 

Tri dana egzotike i spašavanje od komunizma

Nikad nemojte nikome priznati o našim sastancima, rekla je Klaudin ozbiljnim tonom. - Neću vam oprostiti ako to učinite i poricaću da sam vas uopšte upoznala. Značajno je uprla pogled u mene -  to je možda bila jedina prilika kad sam osećao da mi ona preti - a zatim se hladno nasmijala. - Ako budete nekome govorili o nama, to bi vam moglo život učiniti opasnim. Bio sam zbunjen. Užasno sam se osećao. No kasnije, kad sam se vraćao prema centralnoj kancelariji, morao sam priznati sam sebi da je shema pametna. Činjenica je da su svi naši sastanci bili u njenom stanu. Nije bilo ni traga dokazu o našem odnosu, a i niko u MAIN - u nije ni na koji način bio uključen.

 

Jedan moj dio cenio je njenu iskrenost; ona me nije prevarila onako kako su to učinili moji roditelji u vezi sa Tiltonom i Midlbarzom. Nekad sam imao romantičnu sliku o Indoneziji, o zemlji u kojoj ću živeti tri sledeća meseca. Neke su knjige sadržavale fotografije lepih žena u šarenim saronzima, egzotičnih plesačica sa Balija, vračeva što izdišu vatru i ratnika koji veslaju u dugim kanuima po smaragdnoj vodi na podnožju vulkana iz kojih suklja dim. Posebno je upečatljiv bio niz prekrasnih galiona nepoznatih Bugi pirata, koji još plove u vodama arhipelaga, a koji su nekad tako terorisali evropske pomorce da su se ovi vraćali kući govoreći svojoj deci: - Ponašajte se pristojno ili će vas odneti Bugi. Kako su mi te slike uzbuđivale dušu!

 

Istorija i legende o toj zemlji predstavljaju izobilje likova većih nego što je prirodno: gnevnih bogova, zmajeva, plemenskih sultana i prastarih priča koje su davno prije Hristovog rođenja kružile po azijskim planinama, persijskim pustinjama te preko Mediterana, da bi se nastanile u najdubljim sferama naše kolektivne svesti. Sama imena njihovih bajkovitih ostrva - Java, Sumatra, Borneo, Celebes - zavodila su um. Bila je ovo zemlja mistike, mita i erotične lepote; izgubljeno blago što ga je tražio Kolumbo, ali ga nije nikada pronašao; kraljevina koju su opsedali Španci, ali je nisu dobili kao ni Holanđani, Portugalci ni Japanci; mašta i san.

 

Moja očekivanja bila su velika i mislim da su reflektovala mišljenja velikih osvajača. Kao i Kolumbo, tako sam i ja trebao da smirim svoju maštu. Možda sam morao shvatiti da svetionik obasjava sudbinu koja nije uvijek onakva kakvom je mi sami sebi predočavamo. Indonezija nam nudi blaga, ali nije škrinja s lekovima baš za sve, kao što sam očekivao. Zapravo, prvi dani koje sam proveo u indonezijskom uparenom glavnom gradu Džakarti, ljeta 1972, bili su šokantni. Ljepota je svakako bila prisutna. Divne žene šetaju odevene u šarene saronge. Bujni vrtovi sjaje svojim tropskim cvećem. Egzotične plesačice s ostrava Bali. Taksi na biciklima s prizorima duginih boja, oslikanim na stranama visokih sedala, gdje bi putnici sedeli ispred vozača koji je okretao pedale. Holandski kolonijalni dvorci i džamije ukrašene malim tornjevima.

 

Sjaj i beda

Ali, postojala je i ružna, tragična strana grada. Gubavci koji su pružali krvav patrljak umjesto šake. Mlade djevojke koje su nudile svoje tijelo za nekoliko novčića. Nekada sjajni holandski kanali pretvoreni su u kloake. Skloništa od kartona, gdje bi cele porodice živele uz obalu crne rijeke pune otpada. Treštave trube i izduvni gasovi koji guše. Lijepo i ružno, elegantno i prostačko, duhovno i profano. To je bila Džakarta, u kojoj su se opojni mirisi bijelog luka i pupoljaka orhideja borili za dominaciju sa smradom otvorenih kanala.

 

Već sam i prije upoznao siromaštvo, ali me ništa od toga nije pripremilo na Džakartu. Naša grupa bila je, naravno, smeštena u najlepšem hotelu u zemlji - Intercontinental Indonesia. Otvorila ga je Pan American Airways. Poput drugih iz lanca Intervontintala, raštrkanih po zemaljskoj kugli, ovaj hotel gostio je bogate strance sa svim njihovim hirovima, a najviše od svih šefove naftnih kompanija i njihove porodice. Prve večeri naš menadžer projekta Čarli Ilingvort bio je domaćin na večeri u čast nama, u otmenom restoranu na najvišem spratu.

 

Čarli je bio znalac o ratu; najviše slobodnog vremena provodio je čitajući istorijske knjige i romane o velikim vojnim komandantima i bitkama. On je bio utelovljenje vojnika Vijetnamskog rata koji sedi u fotelji. Kao i obično, te večeri imao je na sebi kaki pantalone i košulju kratkih rukava s vojničkim epoletama. Pošto nas je pozdravio za dobrodošlicu, zapalio je cigaru i, podižući čašu šampanjca, nazdravio "dobrom životu". Pridružili smo mu se. Naše su čaše zazvonile sa željom o "dobrom životu". Oko njega je kružio dim cigare, a Čarli je prostoriju obišao pogledom. - Ovde ćemo biti dobro tetošeni, rekao je važno klimnuvši glavom. - Indonežani će se o nama dobro brinuti, kao i ljudi iz Ambasade SAD. Ali nemojmo zaboraviti da moramo obaviti misiju. Spustio je pogled na šaku punu kartica sa beleškama. - Da, ovde smo da doradimo stručni projekt za elektrifikaciju Jave - najnastanjenije zemlje svijeta. Ali, to je samo vrh ledenog brega.

 

Izraz lica mu se uozbiljio; podsetio me na Džordža C. Skota, koji je glumio generala Patona, jednog od Čarlijevih heroja. "Ovdje smo da ne učinimo ništa manje nego da spasimo zemlju od kandži komunizma. Kao što znate, Indonezija ima dugu i tužnu istoriju. Sada, kad lebdi u mogućnosti da se ubaci u 20. vek, ponovo se nalazi na ispitu. Naša odgovornost je da obezbedimo uslove da Indonezija ne ponovi greške svojih severnih suseda Vijetnama, Kambodže i Laosa. Integrisan električni sistem je ključni element. Taj faktor više od svih drugih (s mogućom iznimkom nafte), jamčiće da vladaju kapitalizam i demokratija", rekao je Čarli.

 

Pomoć pomaže samo najbogatijima

Proganjala su me njena izlaganja o stranim dugovima. Pokušao sam se utešiti predavanjima koja sam slušao na kursevima makroekonomije u Poslovnoj školi. Napokon, govorio sam si, ja sam ovde da pomognem Indoneziji kako bi se uzdigla iz srednjovekovne privrede i zauzela svoje mesto u modernom industrijskom svijetu. Ali znao sam da ću ujutro pogledati kroz svoj prozor i vidjeti bujne hotelske vrtove i bazene, ali i potleušice koje se protežu miljama daleko. Znaću da bebe umiru zbog nedostatka hrane i pitke vode, da deca i odrasli pate od užasnih bolesti živeći u strašnim uslovima.

 

Bacajući se i okrećući po krevetu nisam se mogao oteti utisku da su Čarli i svi ostali iz naše grupe ovde iz sebičnih razloga. Mi reklamiramo američku spoljnu politiku i interese kompanija. Tjera nas pohlepa više nego želja da većini Indonežana učinimo život boljim. Jedna mi je riječ pala na pamet, korporatokratija. Nisam bio siguran jesam li je čuo već prije ili sam je izmislio, ali činilo mi se da ona savršeno opisuje novu elitu koja je odlučila da pokuša zavladati planetom.

 

Ovo je bilo blisko bratstvo malog broja ljudi koji su delili iste ciljeve, a članovi toga bratstva lako i često su se selili od korporacijskih odbora do položaja u vladama. Upalo mi je u oči da je tadašnji predsednik Svetske banke Robert Meknamara savršen primer. On se sa pozicije predsednika firme "Ford Motor Company" preselio na položaj ministra odbrane tokom mandata predsednika Kenedija i Džonsona, a sada je zauzeo vodeće mesto u najmoćnijoj svetskoj monetarnoj instituciji.

 

Shvatio sam takođe da moje kolege profesori nisu razumeli pravu prirodu makroekonomije: da u mnogim slučajevima pomoć rastu privrede čini još bogatijima samo nekoliko osoba koje sede na vrhu piramide, dok ništa ne menja za one pri dnu, već ih gura još niže. Zaista, promocija kapitalizma često ima kao posledicu sistem koji liči na srednjovekovno feudalno društvo. Da iko od mojih nastavnika to zna, oni to ne bi priznali - verovatno zato jer velike korporacije i ljudi koji njima rukovode finansiraju i fakultete. Prokazivanje istine bi bez sumnje te profesore koštalo vlastitog zaposlenja - upravo kao što bi otkrivanje takvih činjenica koštalo i mene.

________________________________

 

Američki ekonomista, novinar, obaveštajac i bivši "ekonomski ubica", Džon Perkins, rođen je 28. januara 1946. godine, u saveznoj državi Nju Hempšajer. Bio je jedan od vodećih svetskih ekonomista, pisao je za "Vašington post" i "Njujork Tajms", bio je u "mirovnim misijama" SAD u Ekvadoru (1968-1970), ali i aktivan učesnik kreiranja globalne imperije zajedno sa čelnicima Svetske banke, MMF - a i drugim svetskim finansijskim institucijama. Njegov posao sastojao se u ubeđivanju šefova država i vlada zemalja trećeg sveta, da pozajme dovoljno novca od globalnih finansijskih institucija kako bi se njihove zemlje našle u dužničkom ropstvu, posle čega bi se korumpirana elita u toj državi strahovito obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i ekonomija, izvori vode i mineralni izvori - prepustili korporacijama i geopolitičkim interesima SAD. Posle rušenja Svetskog trgovačkog centra u Njujorku, u najvećoj tajnosti, Džon Perkinsnapisao je knjigu o svojim iskustvima: Ispovesti ekonomskog ubice (Confessions of an Economic Hit Men, 2004), što je nizu kasnijih Perkinsovih dela na istu ili sličnu temu, svakako najprodavanije i najpoznatije. Sa njim je razgovarao i u svojim dokumentarnim filmovima to zabeležio, i mladi srpski istraživač globalnog terora, Boris Malagurski.

 

Početak

Nastavak 1

Nastavak 3

Nasravak 4

Nastavak 5

loading...
0 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Džon Perkins - Ispovest ekonomskog ubice 2

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u