Sima Pandurović - Rodna gruda

Rodna gruda je rodoljubiva pesma. Pandurović je i ovo osećanje, osećanje ljubavi prema domovini, postavio u širi kontekst čovekovog negativnog životnog iskustva u kome dominiraju razočaranje, beznađe i apsolutna bezvoljnost. U takvom kontekstu ljubav prema domovini sagledava se kao jedino pozitivno osećanje a domovina kao jedino i poslednje utočište onda kada su porušeni svi ideali i porušeni svi mostovi u životu. U pesmi su suprotstavljeni egzistencijalno stanje lirskog subjekta, kojim su ovladala negativna osećanja, i odnos prema domovini. U skladu s tim je i struktura pesme: sastoji se iz dve celine od po tri strofe, koje su povezane centralnom (četvrtom) strofom kao svojevrsnom kopulom.

Prvu celinu čine tri prve strofe (1-3). U njoj je sumirano negativno životno iskustvo lirskog subjekta, koje je uzrokovalo i negativna osećanja i negativan stav prema životu i prošlosti. To iskustvo kazuje da "na kraju, ipak, dođe jedan dan / Kad čovek ne želi više da se bori" - to je dan kada čovek posustane u neprestanoj borbi i traganju za rezultatom življenja i njegovim smislom. Trenutak tog saznanja je "dan tužan, i prazan, i znan / Kad sve biva jedno": to je kraj životnog puta na kome nema nikakvih rezultata, kada se gasi životni žar i čoveka obuzme razarajuća ravnodušnost ("kad sve biva jedno"), kada mu je svejedno šta jeste i šta će biti. U takvom duševnom stanju sumnja ruši i veru i nadu, osećanja i strasti se gase, zaborav prekida veze sa prošlošću. Treća strofa je izraz apsolutnog beznađa:

Sa svima težnjama i nadama - dalje!
Dovoljni su tada duši skromni kuti,
Zrak koji nam sunce kroz prozore šalje;
Srce ćuti; pusti pred nama su puti;
Život, to je košmar, ideali - tralje. 

Odbacuju se kao uzaludne sve težnje i nade, miri se sa stanjem u kome se našla jedinka i zadovoljava sitnim mrvicama života, srce ne reaguje na ono što se zbiva ("ćuti"), hod kroz život je besmislen ("pusti pred nama su puti") jer je on samo košmar, osvojeni ideali nisu ono pravo čemu se težilo već samo - tralje. Bezperspektivnost i mračni pesimizam izbijaju iz ovih strofa.

Centralna, četvrta strofa, u funkciji je kopule kojom se uspostavlja most između dva sveta i dva osećanja — ona je prekretnica kojom se iz apsolutnog pesimizma prelazi u optimizam, iz negativnih osećanja u pozitivna, iz otuđenosti u svet osećanja. U njoj se sreću dva sveta: četiri stiha su osenčena mračnim osećanjima i raspoloženjima prethodne tri strofe ("svi vidici sivi", jadna vrednost sviju stvari", "svi ljudi nemili i krivi", porušene vere), a peti stih ukazuje da jedna lepa nežnost još u nama živi" - to je veza za drugu poetsku celinu drugačije atmosfere i drugačijih raspoloženja.

Druga celina, koju čine peta, šesta i sedma strofa, protivteža je prvoj celini u sadržajnom i emocionalnom smislu. Dok je prva celina izraz nezadovoljstva životom i pesimističkog odnosa prema prošlosti, a samim tim i izraz negativnih osećanja i raspoloženja, druga celina donosi novu atmosferu osvetljenu pozitivnim osećanjima (nežnost i ljubav prema domovini) i ispunjenu svešću o domovini kao utočištu i osloncu. Lirskim paralelizmima naglašena je stalnost i nepromenljivost onih osobina domovine koje su nekada plenile duh: neizmenjen je sjaj zvezda, dašak vetra, šume, cveće, mirisi i pesma ptica. Sve je to specifičnost svake zemlje, njena duša. Ljudsko biće, kao i biće lirskog subjekta, može da bude izloženo iskušenjima, ali ljubav prema domovini ne čili i "sve se više voli što se većma stari".

Pesimizam kao dominantno osećanje sveta u Pandurovićevoj poeziji prevladan je u ovoj pesmi osećanjem ljubavi prema zemlji. To osećanje ne samo da ublažava izraziti pesimizam, nego istovremeno ukazuje na nov smisao života i razlog postojanja (življenja).

__________________________________

Sima Pandurović - Rodna gruda

Na kraju, ipak, dođe jedan dan
Kad čovek ne želi više da se bori,
Kad mu duh zatraži kakav viši plan
Života, - dan tužan, i prazan, i znan,
Kad sve biva jedno, jer se sve pregori.

Tad sumnja k'o vlaga, prodire u veru,
A plamen se večne strasti tiho gasi;
Blede naše duše, sede naše vlasi;
Tragovi se dragih uspomena peru,
A odjeka starih ne nalaze glasi.

Sa svima težnjama i nadama - dalje!
Dovoljni su tada duši skromni kuti,
Zrak koji nam sunce kroz prozore šalje;
Srce ćuti; pusti pred nama su puti;
Život, to je košmar, ideali - tralje.

Al' i sada kad su svi vidici, sivi
Kad vidimo jadnu vrednost sviju stvari,
Kad su nam svi ljudi nemili i krivi,
A srušeni vere starinski oltari, -
Jedna lepa nežnost još u nama živi:

Nežnost prema zemlji i rodnome kraju
Čijim nam je dahom duh nekada plenjen,
Gde i sada zvezde istim sjajem sjaju,
Isti vetar duva plodan, neizmenjen,
Iste šume, cveće i mirisi traju.

Iste ptice poju. Jer i zemlja svaka
Ima svoje vetre, mirise i boju,
Svoje sunce, svoje senke od oblaka;
Jer svaka, najzad, ima dušu svoju,
I, k'o svoja, biće i mrtvima laka.

Samo jedna ljubav ne čili u pari
Prolaznosti; samo jedna se ne menja;
Samo svoja zemlja ne leži u bari
Dosade; i pored sviju iskušenja,
sve se više voli što se većma stari.

Pjesmu nije teško analizirati. Ovo je rodoljubiva pjesma. Čovjeku u starosti dođe da misli da mu se više ne živi i da život nije trajan. Uvijek će se vratiti svojoj zemlji svojoj rodnoj grudi, to mu je želja. I u takvoj atmosferi Pandurović je napisao ovu pjesmu. Pesimizam koji je dominantan u Pandurevićevoj poeziji je preovladan ljubavlju prema domovini, koja barem na kratko ublažava Pandureviću život. Prva cjelina ove pjesme obuhvata od prve do treće strofe, a druga cjelina od pete do sedme strofe. Četvrta strofa je most između dva totalno različita osjećanja. To je most između pesimizma i optimizma, iz negativnih u pozitivna osjećanja, iz otuđenosti u svijet osjećanja. Prva cjelina je negativna, pesimistička, dok je druga u čistoj suprotnosti od prve, u kojoj se slavi život, volja za životom, druga cijelina donosi pozitivna osjećanja te veliku ljubav prema domovini.

__________________________________

Sima Pandurović rođen je u Beogradu od oca Jefte i majke Julijane, rođene Bećarević. Drugu mušku gimnaziju i Filozofske studije završio je u Beogradu. Počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije 1907. godine. Januara 1909. se verio a potom i oženio Branislavom (1887 - 1975), ćerkom advokata Trifuna Miloševića (1847 - 1912) iz Valjeva i Mileve. Imali su dvoje dece, prvo dete je bio sin Vojislav rođen 1912. u Valjevu. Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu ali je zbog bolesti otpušten kući. Tokom okupacije živeo je u Valjevu sa ženom i dvoje male dece kod njene rodbine. Zbog jednog govora koji je održao na zboru 1917. u Valjevu interniran je u logor u Boldogasonj, a potom u Nežider, gde je ostao do završetka rata. Posle Prvog svetskog rata bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke.

Rano je počeo da piše pesme, a istovremeno je radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis "Polet", zatim sa Disom uređivao "Književnu nedelju", a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis "Misao" koji je uređivao zajedno sa Velimirom Živojinovićem Masukom.

Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: Posmrtne počasti, Dani i noći, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama Na zgarištu, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom Okovani stihovi. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama Pesme, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je Svetkovina.

Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: "Ogledi iz estetike", "Razgovori o književnosti", Bogdan Popović. Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog "Tartifa" i Šekspirove tragedije i drame "Hamlet", "Ričard III", "Henri IV", "Magbet" i "Kralj Lir", sve sa Živojinom Simićem.

Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić. Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije, za učestvovanje u radu upravnog odbora Srpske književne zadruge tokom okupacije (iz koga su bili odstranjeni svi protivnici kvinslinškog režima) i istupanja na Kolarčevom univerzitetu u društvu visokih kvislinških zvaničnika Velibora Jonića i Vladimira Velmar-Jankovića.

________________

Pandurovićeva poezija je intelektualna i filozofska sa dominantnim tonom ispovedne lirike. Ali i pored naglašenog intelektualizma i filozofske sadržine, ova lirika je jasna u iskazima, otvorena i komunikativna. Osnovni motivi su propali ideali, uništene ambicije, razočaranje i očajanje, smrt. U izražavanju odnosa prema svetu javljaju se osećanja višega reda: prolaznost, otuđenost, nesavršenost. Iz toga je, prirodno, proisteklo odricanje i negacija života, a samim tim i apsolutni pesimizam. U pesimizmu, predočenom tematskim izborom, Pandurović je veoma blizak ekspresionistima. U pesmi Sumračne težnje kao da je predočena tematska dominanta Pandurovićevog pesimističkog pevanja:

Jer, verujte mi, svet je mrak ćelije,
Gde čašu nada otrov prelije
U trci dana, u lutanju tom;
I svet je greha i razvrata dom,
Gde vlada lupež ili bludnica,
I svet je teška, strašna ludnica,
I bolnica, i tamnica za roblje,
I tužno, večno, prekopano groblje. 

Ali valja imati na umu da je Pandurovićev ekspresionizam došao pre ekspresionizma. Prema tome, nije reč o uticaju nego o izvornom ekspresionističkom osećanju i viđenju sveta.

Od svih pesnika srpske moderne Pandurović je najizrazitiji pesimista. On je to po dominantnoj tematici i izraženim osećanjima i raspoloženjima; po karakterističnim "mračnim" naslovima pesama (Memento, Mrtvi plamenovi, Miserere, Pesma tame, Aliluja, Rezignacija, Nemir mrtvih, Noć slutnje, Udes, Smrti, Sumračne težnje) koji su inspirisali sintagmu "grobljanska poezija"; po vrlo hladnoj ironiji i cinizmu prema predmetu pevanja (svetu), bez trunke emotivnosti; po leksici njegove poezije; po vrlo bizarnim iskazima tipa "Ja ću rado kreten biti", "O kuku!! Kuku!! pevali su petli", "Sišli smo s uma u sjajan dan"; po atmosferi. I baš onda kada je negirao smisao života, kada je zalazio u sfere nestajanja, smrta i raspadanja, Pandurović je dobijao razmah svoje pesničke imaginacije.

Uzrok pesimizma Sime Pandurovića i drugih pesnika moderne leži u njihovom saznanju da nisu potrebni i da ih ne uzimaju ozbiljno u društvenim događanjima. Otuda pesnike obuzimaju osećanja suvišnosti i otuđenosti. Da bi se stavili u službu društvenim potrebama, da bi sebe učinili "korisnim", pevali su rodoljubive pesme, čak i oni, poput Dis-a, koji su daleko od stvarnosti, koji su isključivo sanjari. Pesimizam pesnika moderne je, dakle, pesimizam neprihvaćenih intelektualaca.

Poezija Sime Pandurovića, iako je ovaj pesnik preživeo svoju epohu, epohu moderne, označila je kraj te epohe u srpskoj poeziji. Dis-ova poezija, pak, označila je početak nove epohe. U tome je i osnovna razlika između ove dvojice savremenika i prijatelja.

Sima Pandurović - Biserne oči 

Sima Pandurović - Mrtvi plamenovi 

Sima Pandurović - Svetkovina