Sima Pandurović - Mrtvi plamenovi lektira

Sima Pandurović - Mrtvi plamenovi

Sima Pandurović - Mrtvi plamenovi

 

Sima Pandurović, autor ovih čudnih i mračnih pjesama, dosta je sa mnom drugovao i mnogi od tih pesimističkih stihova bijahu mi poznati već kod njihovog postanka. Poznavajući pisca, bolje ih poznajem i razumijem.

 

Sima Pandurović bijaše vrlo uvažen član našeg malog boemskog kruga u Beogradu, ostavši nama vijeran do svog imenovanja za suplenta u gradiću Valjevu, gdje služi jamačno i sada. Ja sam prvi u Beogradu upozorio na njegov talenatan, kao feljtonista Samouprave, kada je krenuo sa pobratimom, lirikom "DIS"-om (Vladislavom Petkovićem), filozofom Nešićem i dvojicom, trojicom omladinaca listić Književnu nedelju, protiv oficijalnih literata oko Bogdana Popovića i dra Skerlića. List je naravno zbog sirotinje pokretača brzo uginuo kao i naša Sutla, upozorivši svijet na dva prava talenta, na Simu i na DlS-a, koji su i u svom privatnom životu u banalnosti opanačnog Beograda imali energije živjeti i ponašati se kao pravi pjesnici. Pandurović je onda bio filozof, pristalica idealističkih sistema, naročito Berklija. Političkim načelima, vjeran svom individualističnom idealizmu, postao je dosledno član Liberalno, ili kako je u novije doba prekrstiše, Nacionalne stranke, pišući u Srpskoj zastavi, napadajući jugoslovenski ili socijalistični radikalizam i odusevljavajući se za Stojana Ribarca. Bio je predsednik Nacionalističkoj omladini. Sin sitnog činovnika djecom preopterećenog i sam vrlo nepraktičan za zaradu, prošao je vrlo ponosno kroz svu bjedu "siromašnog čovjeka u bogatoj varoši", naročito iza očeve smrti. On se dakle i po načelima i po društvenom položaju mogaše osjećati tuđ u zemlji, koje nikada ne ostavljaše. Odviše realista, da se bori, odviše skeptik, da ideališe i da se obmanjuje, on je već rano došao do pesimizma, koje mu ne treba čak ni sistema, do očajanja, koje mu dosaduje već i vlastita inteligencija, vajkajući se u pijesmi: "Ja ću rado kreten biti."

 

Bio je vazdan ćutliv i zamišljen, a blijedo lice sa nečistom kožom nehigijenskog života činilo se staro od unutrašnjih doživljaja. Stas visok, tijelo lomno, glava velika sa krasnom, kovrdžavom crnom kosom, lijepim, pupčastim čelom, naivnim nosem i dubokim, velikim i crnim očima. Sa DlS-om se pobratio, i svaki je od njih znao naizust sve pobratimove pjesme. Taj DIS (Petković) možda je darovitiji od Sime, ali radi sirotinje i drugih neprilika nije se mogao naoružati kulturom, bez koje danas nema više poezije. Kao mjesečar lutaše DIS beogradskim ulicama sa šeširom vječno u ruci, sa crnom kovrdžavom glavom i bradom, mršava lica i grozničava oka, zabavljajući nas svojim nervoznim ekscentričnostima, smijući se kao dobar, vrlo dobar dečko i sam nošen dosetkama na svoj račun. Dobivši nekako učiteljsko mesto negde blizu Rumunjske, reče nam, došavši u Beograd, sasvim ozbiljno, da u ovoj pustoši nije mogao naći mjeseca. Jedared padne kao sa Saturna u Srijemske Karlovce, u uredništvo Brankova kola i bez riječi poče kod stola pisati. Svršivši, pruži zapanjenom uredniku, pok. P. Markoviću-Adamovu, rukopis sa molbom za honorar. Nikada se ne zabavih tipovoma Knuta Hamsuna, a da ne pomislih na Disa. Srbija, kao sve zemlje apsolutne individualne slobode, vrvi orginalima, i nije čudo, što je taj daroviti boemski original (Vlad) dis (lav) Petković bio Panduroviću odšteta, za banalnu svakidašnjost života.

 

Čitajući dakle te Posmrtne počasti, kao da indirektno čitam uspomene iz jedne od najmučnijih perioda vlastitog života, kada sam za pisanje onesposobio desnicu, životario u groznim i skupim sobama i zadimljenim, nepodnošljivim kafanama, gutao zagrebačke klevete i nalazio u omladini srodne, prijateljske duše, boeme intelektualne sirotane kao usred Latinskog kvarta. Tu je, kod kafe ili vina, Dušan (Duja) Nikolajević, saradnik Politike Tanović, brat pokojnog mladog pijesnika K. Luković, glumci i najopasniji revolver žurnalistike. Pandurović i DIS, dosljedni u svom aristokratizmu, toliko su uljudni, da jedan drugome istodobno pale cigaretu. Među nas je znao istovremeno zalutati i debeli Nastić, i kada se vraćasmo kući kod prvih pjetlova, znao je DIS deklamovati hijeratičnim monotonim i svečanim glasom Pandurovića: "O, kuku, kuku! pevali su petli"... Pokadšto smo znali posjetiti najbolju srpsku pjesnikinju Danicu Marković udatu Tatić na krasnom imanju porodice Tatić iza Topčidera, ili izvrsne beogradske glumice Velu Nigrinovu i Cocu (Sofiju) Đordevićku. Danica Marković živi sada kao učiteljica na nekom selu blizu Kolubare, a dobre i lijepe glumice Coca i Nigrenova su već pokojne. Ne varam li se zarez i ove Posmtne počasti Pandurovićeve su posvećene Nigrinovoj ("Gospođici V. N.") Namijenjene su pokojnici, i otud ne samo njihov malo čudan naslov, no i djelimična sličnost te lirike erotici E. A. Poa, koji pjeva samo pokojnicima.

 

Sima Pandurović - Mrtvi plamenovi

 

I

 

Saranili su njene oči sjajne
U tamu groba, u života bol;
Saranili su njene ruke bajne
U carstvo tame, samrtnički dol.

 

I oči moje sreće moje vajne
Ne osećaju više bleskav sjaj,
Ne osećaju više sreće trajne
Gde hladni groba prostire se gaj.
I isplak'o sam sve želje i nade
Na gladni, surov, studen kamen taj.

 

Pohodim, katkad, njene duše mlade
I lepog tela sivi, trošni prah;
Životom živim na groblju, što znade
Vidati tužno i žudnju i strah.

 

I nikad više, nikad ne zaželim
Lepote što ih pruža zorin zrak,
Ni život hudi nad Životom svelim,
Kad je pred okom širok, večan mrak.

 

II

 

Iskaču, avaj! na humkama starim
Sve sreće moje i mrtva života,
Iskaču seni i plamičci modri,

 

Ukazuju se život i strahota;
I gledaju me dusi neki bodri
U noći sumnje za koju ne marim,
Davnašnje žudi i pospali snovi,
U trulež trošni pretvoreni davno.

 

I nose iskre plamenovi ovi,
I pričaju mi moje doba slavno,
Mistično, svetlo, s nade oreolom
Protkano srećom, preliveno bolom,
U kome trepti san života večna.
I razliva se vazduhom, i moćno,
Nov život misli, ta vizija tačna,
Kroz svest, i nerve, i okrilje noćno.

 

Život kroz dušu nabujalo struji.
Ja imah vere, i verujem snova;
U mojoj duši pevaju slavuji
Pod hladnim nebom oktobra i zime.
Sanjivo duše melodija nova,
Zvuk drugog sveta, i ja živim njime;
Konture zemnih stvari, sreće, bede,
Pred mojim duhom jednoliko blede.

 

Mistične seni vuku me u kolo
Što igra iznad groba moje sreće;
I vaskrs svega što sam ikad vol'o
Blista uzdanjem što me opet sreće
Na pragu neba i groba. I struji
Mladosti krv mi po žilama svelim;
U mojoj duši pevaju slavuji
Pod hladnim nebom oktobra i zime.

 

I nad tim kolom, i nad zemnim svime
Osećam gde se moje biće diže
Drugome carstvu, besmrtnosti duše,
Ljubavlju svojom bez mrlja i griže.
Svetlosni vali svega me zasuše,
I bludim... Ali ne znam kojem kraju;
Možda gde duše u večnosti staju.
A dole dalek šum sveta što gmiže!

 

...Poda mnom svet je, s ironijom gledan,
Sa mnogo blata i sa svojom zlobom.
Moj pogled jasan i čistoti predan!
Moj uzor svetli što me čini robom.
Ja opet živim svojim davnim dobom,
Pobeda nada za trenutak jedan,
I trijumf duha nad smrću i grobom!

 

III

 

Pomiriću se. Ako ležiš mirno,
I s tobom tvoje cveće i lepota,
Mrtva i gorda, kraljica života,
Na tebi svilno odelo prozirno

 

I veo groba, - jednom, u noć čednu,
Sa bolom duše što tuži i grca,
Ja ću ti doći na postelju lednu,
Ti, mrtvo drago slomljenoga srca.

 

U haljinama tvojim i u kosi
Pustiću prošli život da nam mine;
Pustiću večnost da nas tako nosi
Neznanom kraju, bledoliki krine.

 

Nad grobom našim širiće se cveće;
Poklopac neba sanduk nek nam bude;
Bleštaće zvezde, k'o nadgrobne sveće,
Nad rosnom zemljom naše crne grude.

 

Uvijen voljno u samrtnu tugu,
Sa jednom željom, da sam vazda s tobom,
Leći ću ćutom ukraj tvojih nogu,
Pokriven tamom, ozarenim grobom.
Neću umreti u vlazi i studi,
U grobu tvome, u memli i smradu,
Već s tvojim cvećem, i da ne probudi
Nikad svest nagon životu, i nadu.

 

I kao uzdah, tuga ovog sveta
Šumeći zrakom nemirno i spretno
Vest smrti naše s bagremova cveta,
Kroz polja, prostor i podneblje cvetno.

 

IV

 

Ona, bez sumnje, leži ovde smerno
U uskom grobu, istrulela lica;
Ona i ne zna da dolazim verno
Dragani svojoj, uz pevanje tica,

 

Svežinom noći, pod lepotom zvezda,
Kad instinkt snova mrtvoj dragi kreće,
Kad spava zora i spavaju gnezda,
I bledim mirom uljuljano cveće.

 

Ona i ne zna da dolazim tada
S ljubavlju, istom k'o što negda beše,
I da je duša dragom grobu rada
Kad blede zvezde s visina se smeše.

 

Ona, bez sumnje, leži ovde smerno,
S nadama mojim obojenim smrću,
I ne zna da je pohodim još verno;
A žuti crvi oko nje se zgrću,

 

I piju oči, moje oči sjajne,
I troše telo, iluziju snova,
I snove moje raskidaju bajne,
K'o vetar majsko cveće kestenova.

__________________________________

 

Sima Pandurović rođen je u Beogradu od oca Jefte i majke Julijane, rođene Bećarević. Drugu mušku gimnaziju i Filozofske studije završio je u Beogradu. Počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije 1907. godine. Januara 1909. se verio a potom i oženio Branislavom (1887 - 1975), ćerkom advokata Trifuna Miloševića (1847 - 1912) iz Valjeva i Mileve. Imali su dvoje dece, prvo dete je bio sin Vojislav rođen 1912. u Valjevu. Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu ali je zbog bolesti otpušten kući. Tokom okupacije živeo je u Valjevu sa ženom i dvoje male dece kod njene rodbine. Zbog jednog govora koji je održao na zboru 1917. u Valjevu interniran je u logor u Boldogasonj, a potom u Nežider, gde je ostao do završetka rata. Posle Prvog svetskog rata bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke.

 

Rano je počeo da piše pesme, a istovremeno je radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis "Polet", zatim sa Disom uređivao "Književnu nedelju", a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis "Misao" koji je uređivao zajedno sa Velimirom Živojinovićem Masukom.

 

Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: Posmrtne počasti, Dani i noći, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama Na zgarištu, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom Okovani stihovi. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama Pesme, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je Svetkovina.

 

Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: "Ogledi iz estetike", "Razgovori o književnosti", Bogdan Popović. Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog "Tartifa" i Šekspirove tragedije i drame "Hamlet", "Ričard III", "Henri IV", "Magbet" i "Kralj Lir", sve sa Živojinom Simićem.

 

Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić. Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije, za učestvovanje u radu upravnog odbora Srpske književne zadruge tokom okupacije (iz koga su bili odstranjeni svi protivnici kvinslinškog režima) i istupanja na Kolarčevom univerzitetu u društvu visokih kvislinških zvaničnika Velibora Jonića i Vladimira Velmar-Jankovića.

________________

 

Pandurovićeva poezija je intelektualna i filozofska sa dominantnim tonom ispovedne lirike. Ali i pored naglašenog intelektualizma i filozofske sadržine, ova lirika je jasna u iskazima, otvorena i komunikativna. Osnovni motivi su propali ideali, uništene ambicije, razočaranje i očajanje, smrt. U izražavanju odnosa prema svetu javljaju se osećanja višega reda: prolaznost, otuđenost, nesavršenost. Iz toga je, prirodno, proisteklo odricanje i negacija života, a samim tim i apsolutni pesimizam. U pesimizmu, predočenom tematskim izborom, Pandurović je veoma blizak ekspresionistima. U pesmi Sumračne težnje kao da je predočena tematska dominanta Pandurovićevog pesimističkog pevanja:

 

Jer, verujte mi, svet je mrak ćelije,
Gde čašu nada otrov prelije
U trci dana, u lutanju tom;
I svet je greha i razvrata dom,
Gde vlada lupež ili bludnica,
I svet je teška, strašna ludnica,
I bolnica, i tamnica za roblje,
I tužno, večno, prekopano groblje. 

 

Ali valja imati na umu da je Pandurovićev ekspresionizam došao pre ekspresionizma. Prema tome, nije reč o uticaju nego o izvornom ekspresionističkom osećanju i viđenju sveta.

 

Od svih pesnika srpske moderne Pandurović je najizrazitiji pesimista. On je to po dominantnoj tematici i izraženim osećanjima i raspoloženjima; po karakterističnim "mračnim" naslovima pesama (Memento, Mrtvi plamenovi, Miserere, Pesma tame, Aliluja, Rezignacija, Nemir mrtvih, Noć slutnje, Udes, Smrti, Sumračne težnje) koji su inspirisali sintagmu "grobljanska poezija"; po vrlo hladnoj ironiji i cinizmu prema predmetu pevanja (svetu), bez trunke emotivnosti; po leksici njegove poezije; po vrlo bizarnim iskazima tipa "Ja ću rado kreten biti", "O kuku!! Kuku!! pevali su petli", "Sišli smo s uma u sjajan dan"; po atmosferi. I baš onda kada je negirao smisao života, kada je zalazio u sfere nestajanja, smrta i raspadanja, Pandurović je dobijao razmah svoje pesničke imaginacije.

 

Uzrok pesimizma Sime Pandurovića i drugih pesnika moderne leži u njihovom saznanju da nisu potrebni i da ih ne uzimaju ozbiljno u društvenim događanjima. Otuda pesnike obuzimaju osećanja suvišnosti i otuđenosti. Da bi se stavili u službu društvenim potrebama, da bi sebe učinili "korisnim", pevali su rodoljubive pesme, čak i oni, poput Dis-a, koji su daleko od stvarnosti, koji su isključivo sanjari. Pesimizam pesnika moderne je, dakle, pesimizam neprihvaćenih intelektualaca.

 

Poezija Sime Pandurovića, iako je ovaj pesnik preživeo svoju epohu, epohu moderne, označila je kraj te epohe u srpskoj poeziji. Dis-ova poezija, pak, označila je početak nove epohe. U tome je i osnovna razlika između ove dvojice savremenika i prijatelja.

 

Sima Pandurović - Biserne oči 

Sima Pandurović - Rodna gruda 

Sima Pandurović - Svetkovina

loading...
4 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Sima Pandurović - Mrtvi plamenovi

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u