Sima Pandurović - Svetkovina lektira

Sima Pandurović - Svetkovina

Sima Pandurović - Svetkovina

 

Pišući u članku Jedna književna zaraza o pesimizmu pesnika moderne i Sime Pandurovića, a povodom pesnikove zbirke Posmrtne počasti, Jovan Skerlić je ovu pesmu uzeo kao primer "bolesnog i bolesničkog pesimizma", a njen prvih stih ("Sišli smo s uma u sjajan dan") doživeo kao slavljenje ludila. Dugo je ova pesma doživljavana upravo ovako kako je doživeo Skerlić, kao pesma odricanja života i bekstva u ludilo, pesma izrazitog i naturalističkog pesimizma. Međutim, Svetkovina je ljubavna pesma: ona predočava snažnu ljubav, zagrcnutu ljubav; ona svetkuje (slavi) čistu i slobodnu ljubav; ona predočava nesporazum zaljubljenog para i sredine u kojoj živi; ukazuje na razlike između sveta ljubavi (emocija) i sveta razuma - za ovaj drugi svet ljubavni zanos je ludilo, gubljenje razuma i moći rasuđivanja. Motiv, dakle, nimalo nov, ali obrađen na način koji je zbunjivao čctaoce pa i velikog kritičara.

 

Prva strofa uvodi u lirsku situaciju predočavajući aktere, vreme, atmosferu, čin i razloge. Lirski subjekt je dragi, njegovo kazivanje je upućeno dragoj ("nama, draga, znan"); vreme i atmosfera su pozitivni, ispunjeni svetlošću, sjajem, saznanjem ljubavi ("sjajan dan / providan, dubok, - nama, draga, znan"); ljubavni par proslavlja (svetkuje) otcepljenje od društva, od sredine, od sveta ali i "od muka, sumnje, vremena i sto / rana, što krvave ih vređao je svet"); razlog bekstva (otcepljenja) od sveta iskazan je upravo citiranim stihom i završnim stihom ove sekstine: "Ljubavi naše plav i nežan cvet". Dakle, sredina nije imala razumevanja za ljubav; bila je gruba i vređala je "plav i nežan cvet" čistote i nežnosti njihove ljubavi - bekstvo je motivisano željom da se - ljubav sačuva i odbrani od skrnavljenja. U skladu sa ovako shvaćenom sadržinom prve sekstine iskaz "sišli smo s uma" nema doslovno značenje, nego preneseno - to je izraz ljubavnog ushićenja, izbezumljenja od prevelike i prejake ljubavi. "Sišli smo s uma" ima jasan kontekst u gledanju sredine na ljubav ("mladost - ludost", "luda ljubav"). Odmah na početku, u prvoj strofi, iskazana je sukobljenost ljubavnog para sa sredinom (društvom) i odbojan odnos prema njoj:

 

I svetkovasmo otcepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana, što krvave ih vređao je svet.

 

Takav stav prema sredini dosledno je proveden kroz celu pesmu, do poslednjih stihova: ljubavni par i sredina su dva sasvim odeljena sveta. Na jednoj strani je zagrcnuta ljubav, vernost, nežnost, nevinost i razumevanje, a na drugoj strani je racionalna hladnoća, praktičnost i podređenost normama ("lanci života").

 

Druga strofa je dalje razvijanje motiva sukobljenosti ljubavnog para i sredine ("sveta"). Nerazumevanje za ljubav bilo je u svetu od koga se pobeglo (otcepilo), ali "i opet sila zgrnulo se sveta" u novoj sredini, u bolničkom krugu, pokazujući nerazumevanje za dvoje mladih i njihovu sreću. Dok su oni srećni, okolina hvali život koji je napušten i žali zbog njihovog čina.

 

U trećoj strofi i dalje je prisutna suprotstavljenost ljubavi i razuma, ali je ljubav dostigla vrhunac i dobila, u skladu sa njenim bujanjem, središnje mesto: "U cveću smo išli / Slaveći strasno osećanja ta / Zbog kojih lepo sa uma smo sišli/ U novom svetu dobro nam je sad". Cveće, strast, ljubavni zanos, zadovoljstvo - to je idilična slika ostvarene ljubavi i ostvarenosti ljudskog bića. Nerazumevanje i otpor ovde se samo naslućuju kao senka kroz prvi i poslednji stih.

 

Četvrta strofa je apsolutno osvetljena ljubavlju: došlo je do ravnoteže između prošlosti i sadašnjosti u ljubavi; nestale su sve sumnje u ljubav i ljubavni par je zahvaćen blaženstvom ljubavnog sklada i topline ljubavi; srca su čvrsto spojena, a to je znak trajnosti ljubavi; ljubav je prosvetlila život ("Naš život ovde svetao je tren") i on je "srdačan, krotak". Cela ova strofa je himna ljubavi, a samo delić njen, poslednji polustih ("onaj život loš") odjek je onog drugog života ali i kopča koja uspostavlja vezu sa petom strofom koja će podsetiti na sve nedostatke „onog života" i onih koji ga žive:

 

Onaj život loš
U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.  


Ovde je "onaj život" eksplicitno određen kao loš jer je ograničen uskim i sebičnim shvatanjima života i ljubavi, nesposoban je da oseti suštinu ("srž") i lepotu istinskog života ("vino"), predrasude i racionalan duh ("glava njihova") sputavaju i zatvaraju vidike. Poslednji stihovi

 

A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk -

 

... imaju višestruku vrednost. Oni opet unose motiv ljubavi i razgaljuju atmosferu hladnoće i nerazumevanja ("draži"). Oni istovremeno predstavljaju ključ za pravilno razumevanje pesme i njenog smisla. Stih "A naših srca jedan isti zvuk" jasno kazuje da ovde nije reč o smrti i mrtvim ljubavnicima, nego je reč o životu i ljubavi i ljubavnicima čija srca kucaju istim ritmom.

 

Šesta strofa pojačava intimni ton; lirsko kazivanje je još jednom vraćeno u dijalošku formu, obraćanje je pridodalo snagu aktuelnosti i neposrednosti. Ovde je direktno obraćanje lirskog subjekta dragoj (u prvoj strofi ona je "draga", a ovde je "verna draga") i rezime onoga što je bilo i što jeste sada: pokidani su konci što su ih vezivali "za prostor, vreme, tonove i boje, / - Lance života što zveče i stežu". Raskid sa prostorom, vremenom, tonovima i bojama može da navede na pomisao. da je to raskid sa životom i opredeljenje za smrt kao čin apsolutnog bekstva od stvarnosti.

 

Međutim, to je činjenica raskida sa društvom i njegovim normama: prostor - ograničenje, sputanost; vreme - ostajanje u okruženju; tonovi i boje - podređivanje načinu života, društvenim normama, shvatanjima. Da tako treba shvatiti ove stihove pokazuje četvrti stih ove strofe o lancima života. Taj raskid je samostalan izbor da bi se spasila i sačuvala ljubav - ... rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

 

Sedma strofa je sadržinski i smisaoni nastavak druge strofe. U zugoj strofi je predočen mirisavi bolnički vrt, u njemu dvoje dragih, oko njih "sila zgrnulo se sveta". U poslednjoj strofi taj svet još gleda ljubavni par "u košuljama belim" "sa životom novim". Ovde je, dakle, uspostavljen sadržinski paralelizam sa drugom strofom ali istovremeno i ritmički i dionalni paralelizam sa prvom strofom:

 

Ljubavi naše plav i nežan cvet (1,6)
Ljubavi naše neumrle znak (VII, 5).

 

Pandurovićevo pevanje je razgovetno i jasno: slike su konkretne, misli jasno izrečene, smisao dokučiv. Ali, evo, u ovoj pesmi, ima jedan stih, poslednji, koji predstavlja zagonetku.

 

Stih "...Gle! očima im trepti rosa nemo..." sadržinski se oslanja na prethodne stihove strofe, ali sintaksički je oštro odvojen: ne samo što dolazi posle završene sintaksičko-intonacione celine, nego je i njegova grafika vizuelna činjenica nezavisnosti ovoga stiha - započinje sa tri tačke i njima završava, što sugeriše da je izvučen iz nekog šireg konteksta. Nad ovim stihom se postavlja još jedno pitanje: šta je izazvalo ; suze posmatrača (sveta) i šta one treba da znače? Da li su te suze izraz radosti posmatrača zbog sreće zaljubljenog para jer tuđa sreća može da izazove radost; da li su one izraz sažaljenja nad sobom jer "svet" spoznaje svoju prazninu i besmislenost života bez ljubavi; ili su one izraz sažaljenja toga sveta nad sudbinom dvoje mladih koji su se odvojili od društva i time se usamili? Na ova pitanja teško je dati odgovor. Uostalom, dobro je da posle čitanja jedne pesme čitalac ostane zapitan.

__________________________________

 

Sima Pandurović - Svetkovina

 

... Svetkovinu bismo mogli da posmatramo i kao nešto više od čisto ljubavne pesme. O ovoj pesmi je, možda, najbolje pisao Miodrag Pavlović. Po njegovom mišljenju pesma u celini daje utisak balade. Ona ima ton (anti)himne, u kojoj su obrnuti indeksi vrednosti jer slavi ono što bi u obrnutoj perspektivi bilo za žaljenje.

 

Dihotomiju pesme učitavamo i u dvostrukom smeru tematskog razvijanja pesme: tako sa jedne strane imamo ljubavni doživljaj, a s druge kritiku društva.

 

Pandurovićeva Svetkovina ukoliko je balada, dvosmislena je do parodije: ona se sastoji od dva paralelna toka koji se uzajamno osporavaju. Jedan tok su društvo i svet zdravog razuma, s one strane bolničkog zida, svet koji je normalan, ali van sreće i dubine saznanja, i drugi: par zaljubljenih u bolnici za umobolne, koji zna gde je, ali to doživljava kao otkrovenje sreće, nasuprot životu koji su vodili pre toga. 

 

Prvi stih nas uvodi u jedan novi (za-umni) svet, svet nerealnosti, onaj kakav doživljavamo u individualnoj sferi sopstvene stvarnosti, pri čemu silaženje s uma upućuje na jedan viši nivo stvarnosti suprotstavljen onoj objektivnoj.

 

Ljubavni par utonuo u poznati prostor ("nama draga znan") slavi to svoje mesto u kome se našao.

Uzimajući ludilo i bolnicu kao motive, Pandurović je nesvesno predvideo dalji razvoj evropske poezije u smeru nastajanja ekspresionizma. I drugi Pandurovićevi motivi i teme približavaju se ovom pravcu koji se zvanično javlja oko 1911. godine: smrt, uzaludnost, izgubljenost, odsustvo cilja, bolest, pesimizam, i njegov sabrat nihilizam... Ono što izostaje kod našeg pesnika je krik kao vapaj za životom, kao nemoć nad aktivnim principom koji samo što nije obuzeo čoveka.

 

Ludilom u koje je sišao, ljubavni par je zaštitio sebe od muka, sumnje, vremena i krvavih rana što im je nanosio svet. Taj svet, ti ljudi su drugost u odnosu na dvoje mladih. Oni su nešto sasvim određeno iz čije perpektive zaljubljeni par je za žaljenje.

 

Velika ljubavna idila parodira se već samim tim što se stavlja u realni okvir, i to bolnički, gde se zgrnula masa sveta, i posmatra ih sa nerazumevanjem. Ni najveće povlačenje od sveta nije moglo ostati bez publike. Između ljubavnika i njihove publike nema mogućnosti opštenja.

 

Nerazumevanje i različit doživljaj stvarnosti kako kod ljubavnika, tako i kod ljudi iz realnog, svakidašnjeg sveta dominira pesmom. I to nerazumevanje potencijalno nosi u sebi zametak agresije i sukoba.

 

U pesmi Svetkovina prikazan je odnos između „apsolutizacije ljubavi i radikalne odvojenosti od društva... Šta biva sa ova dva razdvojena a tematski pomešana toka? Do pred kraj pesme oni teku u jasnoj antitezi koja može samo da se pojačava, i ne daje nikakve nagoveštaje susreta, promene međusobnog odnosa. Poslednji stih je u tom pogledu iznenađenje:
...Gle! očima im trepti rosa nemo...

 

I tema ljubavi i tema otcepljenosti od društva sustiču se i izjednačuju u ovom poslednjem stihu, onako kao što su zajednički u prvom. Suze nas vraćaju u oblast emocije, i očigledno donose novi kvalitet u pesmi: berijera neopštenja između ljubavnika i društva je na nekom dubokom nivou, prevaziđena i javlja se bliskost između posmatrača i posmatranih... Pandurović kaže da se suze javljaju u njihovim očima, čime se zapravo konstituišu dva subjekta pesme. Dvoje zaljubljenih pristaju da budu gledani i sagledani do kraja i na taj način se pred sobom jave ne kao prisustvo i osećanje, nego i na višem stupnju: kao simbol sopstvene ljubavi.

__________________________________


Sima Pandurović - Svetkovina

 

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, - nama, draga, znan;
I svetkovasmo ocepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana što krvave ih vređao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

 

I opet sila zgrnulo se sveta
U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
Srećno, i hvale onaj život krt
Što ostavismo. Daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.

 

Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. - U cveću smo išli,
Slaveći strasno osećanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti;

 

Sumnja u ljubav, najteži nam jad,
Min'o i čase blažene ne muti,
Iz prošlih dana ljubav i znak njen
- Spojenost srca - ostala nam još;
Naš život ovde svetao je tren,
Srdačan, krotak. Onaj život loš

 

U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naša srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk...

 

Jer mi smo davno, verna draga, - je li? -
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
- Lance života što zveče i stežu;
Jer mi smo možda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

 

I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak.
Ne znaju draži sa životom novim,
Ljubavi moje neumrle znak.
... Gle! očima im trepti rosa nemo...

_________________________________

 

Sima Pandurović rođen je u Beogradu od oca Jefte i majke Julijane, rođene Bećarević. Drugu mušku gimnaziju i Filozofske studije završio je u Beogradu. Počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije 1907. godine. Januara 1909. se verio a potom i oženio Branislavom (1887 - 1975), ćerkom advokata Trifuna Miloševića (1847 - 1912) iz Valjeva i Mileve. Imali su dvoje dece, prvo dete je bio sin Vojislav rođen 1912. u Valjevu. Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu ali je zbog bolesti otpušten kući. Tokom okupacije živeo je u Valjevu sa ženom i dvoje male dece kod njene rodbine. Zbog jednog govora koji je održao na zboru 1917. u Valjevu interniran je u logor u Boldogasonj, a potom u Nežider, gde je ostao do završetka rata. Posle Prvog svetskog rata bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke.

 

Rano je počeo da piše pesme, a istovremeno je radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis "Polet", zatim sa Disom uređivao "Književnu nedelju", a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis "Misao" koji je uređivao zajedno sa Velimirom Živojinovićem Masukom.

 

Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: Posmrtne počasti, Dani i noći, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama Na zgarištu, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom Okovani stihovi. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama Pesme, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je Svetkovina.

 

Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: "Ogledi iz estetike", "Razgovori o književnosti", Bogdan Popović. Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog "Tartifa" i Šekspirove tragedije i drame "Hamlet", "Ričard III", "Henri IV", "Magbet" i "Kralj Lir", sve sa Živojinom Simićem.

 

Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić. Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije, za učestvovanje u radu upravnog odbora Srpske književne zadruge tokom okupacije (iz koga su bili odstranjeni svi protivnici kvinslinškog režima) i istupanja na Kolarčevom univerzitetu u društvu visokih kvislinških zvaničnika Velibora Jonića i Vladimira Velmar-Jankovića.

________________

 

Pandurovićeva poezija je intelektualna i filozofska sa dominantnim tonom ispovedne lirike. Ali i pored naglašenog intelektualizma i filozofske sadržine, ova lirika je jasna u iskazima, otvorena i komunikativna. Osnovni motivi su propali ideali, uništene ambicije, razočaranje i očajanje, smrt. U izražavanju odnosa prema svetu javljaju se osećanja višega reda: prolaznost, otuđenost, nesavršenost. Iz toga je, prirodno, proisteklo odricanje i negacija života, a samim tim i apsolutni pesimizam. U pesimizmu, predočenom tematskim izborom, Pandurović je veoma blizak ekspresionistima. U pesmi Sumračne težnje kao da je predočena tematska dominanta Pandurovićevog pesimističkog pevanja:

 

Jer, verujte mi, svet je mrak ćelije,
Gde čašu nada otrov prelije
U trci dana, u lutanju tom;
I svet je greha i razvrata dom,
Gde vlada lupež ili bludnica,
I svet je teška, strašna ludnica,
I bolnica, i tamnica za roblje,
I tužno, večno, prekopano groblje. 

 

Ali valja imati na umu da je Pandurovićev ekspresionizam došao pre ekspresionizma. Prema tome, nije reč o uticaju nego o izvornom ekspresionističkom osećanju i viđenju sveta.

 

Od svih pesnika srpske moderne Pandurović je najizrazitiji pesimista. On je to po dominantnoj tematici i izraženim osećanjima i raspoloženjima; po karakterističnim "mračnim" naslovima pesama (Memento, Mrtvi plamenovi, Miserere, Pesma tame, Aliluja, Rezignacija, Nemir mrtvih, Noć slutnje, Udes, Smrti, Sumračne težnje) koji su inspirisali sintagmu "grobljanska poezija"; po vrlo hladnoj ironiji i cinizmu prema predmetu pevanja (svetu), bez trunke emotivnosti; po leksici njegove poezije; po vrlo bizarnim iskazima tipa "Ja ću rado kreten biti", "O kuku!! Kuku!! pevali su petli", "Sišli smo s uma u sjajan dan"; po atmosferi. I baš onda kada je negirao smisao života, kada je zalazio u sfere nestajanja, smrta i raspadanja, Pandurović je dobijao razmah svoje pesničke imaginacije.

 

Uzrok pesimizma Sime Pandurovića i drugih pesnika moderne leži u njihovom saznanju da nisu potrebni i da ih ne uzimaju ozbiljno u društvenim događanjima. Otuda pesnike obuzimaju osećanja suvišnosti i otuđenosti. Da bi se stavili u službu društvenim potrebama, da bi sebe učinili "korisnim", pevali su rodoljubive pesme, čak i oni, poput Dis-a, koji su daleko od stvarnosti, koji su isključivo sanjari. Pesimizam pesnika moderne je, dakle, pesimizam neprihvaćenih intelektualaca.

 

Poezija Sime Pandurovića, iako je ovaj pesnik preživeo svoju epohu, epohu moderne, označila je kraj te epohe u srpskoj poeziji. Dis-ova poezija, pak, označila je početak nove epohe. U tome je i osnovna razlika između ove dvojice savremenika i prijatelja.

 

Sima Pandurović - Biserne oči 

Sima Pandurović - Mrtvi plamenovi 

Sima Pandurović - Rodna gruda 

loading...
4 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Sima Pandurović - Svetkovina

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u