Rastko Petrović - Ljudi govore

Proza Ljudi govore izazvala je i dalje izaziva nedoumice istraživača književnosti: kako je žanrovski odrediti, šta je, u stvari, ova proza? Većina joj određuje samo rod - "proza": nije dakle ni poezija, ni drama i to je jedino što je sigurno. Ali kada treba odrediti žanr u okviru proznoga roda, nema rešenja: tada je ova proza sagledavana sa osobinama "nekoliko književnih žanrova, putopisa, kratkog romana, putopisnog romana, novele, povesti, eseja, dijaloga, poeme, lirske proze, reportaže, dnevnika, ispovesti itd." (Marko Nedić). Tačno je da ova proza poseduje osobenosti svakog od navedenih žanrova i da se ne može podvesti ni pod jedan od njih. Ova žanrovska nedefinisanost bila je novina za vreme kada se knjiga pojavila, pa otuda se sve do danas stalno pokreće to pitanje. Sa aspekta savremene proze navedeno pitanje postaje suvišno: savremena proza ignoriše žanrovsku ukalupljenost, ni pisci svoje knjige ne određuju kao specifični žanr. Danas je struktura književnog dela multižanrovska, sadržinski obogaćena raznovrsnim vanliterarnim oblicima.

Koncepcija proze Ljudi govore nastala je u onom trenutku kada je pesnik posmatrao rad pčela. Oduševljen onim što vidi, pesnik piše:

Tako bih voleo jednom da stvaram, skutšjući ono što je najbolje u bogatstvima oko mene, da preradim to zatim u jednu jedinstvenu HOMOGSNOST. Na kraju rada pčelinjeg je med koji sadrži u sebi srž svih cvetova a nije čak ni skup onoga što su oni, već nešto novo i izvanredno. To nije ni ovaj, ni onaj cvet; to je med; i osobine su toliko drukčije da to čak nije ni miris pre svega, već ukus. Doći jednoga dana na jedno jezero kao ovo, pristupiti svemu, svakome, slušati sve i gledati sve i posle, ne to opisati, već iz toga načiniti nešto što će imati svoju boju, svoj ukus, svoj ton, svoj parfem, svoju sudbinsku patetičnost. Ne, ne mislim to, već nešto što otprilike odgovara toj ideji. U svakom slučaju, trebalo bi napisati nešto imitujući pčele, nešto strahovito savremeno, a što ipak ne bi bilo: kao pčele!

To je objašnjenje suštine ove proze: ona je uzela iz stvarnosti najraznovrsniji materijal, ali nije stvarnost; ima mnogo pojedinosti iz različitih oblasti prirode, sveta, života i čoveka - ali sada to nije to - sada to funkcioniše sasvim drukčije, gubeći svoja izvorna svojstva i tvoreći nova, sasvim osobena i specifična. I što je najvažnije "ipak, ne kao pčele", nego kao čovek: oduhovljeno, humanizovano.

Struktura - Proza Ljudi govore sastoji se iz tri nenaslovljena dela:

I. Prva poseta jezeru.

II. Druga poseta jezeru.

III. Refleksije o prirodi i čoveku.

Prvi i drugi deo imaju narativnu prirodu i dijalošku formu. U njima se ostvaruje tema knjige (ljudski govor) kroz niz fragmentarnih momenata. U prvom planu je pojedinačno i njegove manifestacije i povremeno pretvaranje pojedinačnog u deo opšteg. Ovde je u prvom planu ljudski govor, manje je interesovanje za jasno markiranje portreta ili karaktera učesnika dijaloga. Treći deo ispunjavaju refleksije putnikove o svetu i prirodi i čoveku u njima. Težište je na opštem, pojedinačno je samo njegov sastavni deo. Predočen je način kako narativni subjekt doživljava prirodu i njene osnovne elemente; život kao deo prirode; rođenje i život su jedinstveni fenomen ("jedinstvena stvar") pa su tako i priroda i čovek jedinstveni fenomeni postanja i postojanja.

Ako se uzme u obzir činjenica da među celinama postoji skoro pravilan odnos obima i činjenica šta je predmet svake od njih, onda se može zaključiti da je ljudskom govoru posvećeno najviše prostora a da je refleksivni deo samo misaoni rezime svega prethodno predočenog.

Svaki deo knjige je jedinstvena celina koja nije raščlanjena na manje strukturne jedinice (poglavlja). U prvom i drugom delu, koji imaju narativnu prirodu, mogu da se uoče manje strukturne jedinice (situacije) koje su određene prostorom, vremenom i akterima priče. Iako treća celina ima refleksivni karakter, mogu da se uoče tri manje celine: u čamcu, pred kućom porodiljinom, o odlasku.

Prva i najobimnija celina razvijena je u 26 situacija od kojih su dve (16. i 25.) najobimnije a samim tim i ključne u značenjskom smislu. Druga celina, upola manja po obimu, razvijena je u 9 situacija, ali dve (6. i 7.) zauzimaju tri četvrtine prostora. Treća celina, rekosmo, razvijena je u tri segmenta. Valja napomenuti odmah: najvažniji segmenti u prvom i drugom delu su upravo oni u kojima su razvijena dva središnja motiva knjige: sudbina ribara Pipa i devojke Ivone. Pisac ove motive nije razvijao i nije ih utemeljivao u pripovednu strukturu dajući im karakter čvrste pripovedne epizode. To je zato što mu polazna stvaralačka namera nije bila knjiga o pojedinačnoj sudbini, nego knjiga o ljudskom životu i ljudskom govoru. Zbog toga ne individualizuje ljudske sudbine i karaktere nego ih daje u naznakama i obrisima, kao siluete.

Lirska priča - Zanimljivost ove knjige je njen početak:

- Ostrvo Veće ili Manue,

- upita ogaravljeni čovek, nasmešen samo za trenutak.

- Ima li ribarskih naseobina na oba?

- O, Manje je samo lovište gospodina markiza.

Na Većem ima jedno dvadeset kuća.

- Mogu li večeras preći tamo?

- Svakako...

Nema ekspozicije koja bi ovaj razgovor smestila u neki vremenski i prostorni okvir i istovremeno predočila aktere. Ekspozicionu funkciju preuzima piščeva kratka uvodna beleška o podsticajima i namerama. Ovim postupkom je naglašeno ključno piščevo interesovanje i tema knjige: ljudski govor. Narator ne opisuje predele, škrt je i u opisivanju enterijera, ali zato dijalog zauzima najveći prostor: on je jednostavan, prost, pristupačan. U knjizi nije uspostavljen horizontalni događajni niz koji bi povezao pojedine aktere u neki uzročno-posledični odnos. Nema situacija koje predočavaju sukobe među stanovnicima, nema nikakvih istorija u tom smislu. Prostor i vreme ovde nemaju narativnu funkciju i nisu suštinska supstanca kao u narativnoj prozi. Oni su ovde samo kao geografska i hronološka odrednica - selo, ostrvo, jezerce, danas, sutra, večeras, itd.

Predmet ove proze nisu predeli, gradovi i građevine koji su upoznati na putovanju, a uglavnom se radi toga i putuje, nego samo ljudi, tačnije, samo govor ljudi. Jer ni ljudi se ne portretišu i ne daje se njihov moralni ili psihološki profil u stilu moderne psihološke proze koja nije bila nepoznata piscu. Samo se sluša šta ljudi govore, a narativni subjekt /putnik govori samo toliko da inicira razgovor onih među koje je došao.

Pisac se nije ustezao da istakne kako je knjiga "značajna, po svojoj novosti oblika, po onome što sadrži" i kako je on zadovoljan što je ona napisana, utoliko više što "ona ne nosi u sebi nijednu tezu, ne govori ni o jednoj zemlji, ne brani ni jednu estetiku". Ovde nije toliko bitno što knjiga ne brani ni jednu estetiku i ne sadrži ni jednu tezu, koliko je bitna činjenica da pisac svesno ne imenuje mesto, jezero ili zemlju: on nije želeo da predoči kako govore (i misle) Italijani, Španci ili Francuzi, nego da predoči kako govore ljudi - dakle da svojoj priči da univerzalni smisao i značenje.

Putnik je došao među ljude koji žive jednostavno i prosto; ti ljudi su otvoreni i prostosrdačni, iskreno kazuju putniku svoju tugu i brige, ali u tom kazivanju nema uzdaha i jadanja. Oni su život prihvatili kao nešto što je samo po sebi dato, gotovo i neizmenljivo, pa su zato pomireni sa sudbinom. Ljudi su mirni, tihi, skoro nečujni.

Tiha je i mirna i priroda koja ih okružuje; lepa je, ponekad oteža život, ali je izvor hrane i uslov opstanka. Njeni tokovi se poistovećuju sa tokovima ljudskog života. Nema u tom ambijentu naglih i oštrih pokreta, jakih zvukova, prejakog glasa - tu je sve smireno i tiho. Jači -zvuci ili glasovi narušili bi sklad vazduha, zemlje i ljudi, jednostavnost života. Jedina promena u tom ambijentu je tramontana (bura) na jezeru ili u trećem delu opisani "nebeski ognjevi".

Jednostavan je, spontan, nežan i predusretljiv putnik koji je došao među ljude koji kao da ne znaju za svađu, sukob ili mržnju. Kao takav dobro se i vrlo lako uklopio u sredinu, stekao poverenje ljudi i prijatelje. Njegova pojava, držanje i govor očaravaju i mladu devojku koja se ne plaši da se u noći sastane s njim.

U skladu sa svim navedenim karakteristikama ambijenta, ljudi i putnika, jeste govor ljudi. On nije pripremljen, unapred zamišljen, organizovan. Slučajan je i spontan, jednostavan je u sadržini (osnovna pitanja svakodnevnog života) ijednostavan u jeziku. To je više intimno prijateljsko ćaskanje koje skače s teme na temu, a nije razgovor sa unapred postavljenim ciljem i jasnim očekivanjem odgovora. Razgovor teče polako i jednostavno, kao slučajno, bez ozbiljnih refleksija ili nametljivih stavova - toga nikako nema.

Knjiga Ljudi govore predočava pitom predeo, pitome ljude, odmerenog i skromnog putnika. Manje je putopisna, manje je epska, više je lirska. Očekuje se od putopisne knjige obilje pejzažnih slika, ali toga ovde nema. Očekivalo bi se od pripovednog dela da zagolica složenim događanjima i agilnim junacima, ali toga ovde nema. Ovde su samo topli ljudski susreti i jednostavni ljudski razgovori. Lirsko je u jednostavnosti, toplini, dobroti i smirenosti; ono je u povremenim iskricama narativnog, u povremenim pomaljanjima ličnosti kao slučajnih prolaznika; lirsko je u savršenom miru što vlada predelom kojim se kreće putnik.

Težište knjige je na ljudskoj potrebi za govorom i saopštavanjem svojih misli, želja, muka i stavova. Govor je mogućnost da se čovek sporazume sa drugima i tako ostvari svoju socijalnu funkciju. Govor je način da se predoči svoj svet, pogled i mišljenje, te da se iz sukoba mišljenja sazna suština. Govor je i mogućnost ispovesti, poveravanja, intimnog približavanja. Govor predočen u ovoj knjizi je jednostavan, običan, ljudski - bez taloga učenosti, komentara, ideologije. To je govor života, običnog i prostog, prirodnog i prisnog.

Specifičnost ovoga dela je u tome što je nastajalo istovremeno sa odvijanjem događaja, skoro spontano ali iz osećanja potrebe da se izrazi oduševljenje predelom i ljudima, da se iskaže ljubav prema prirodnom i neposrednom. To je i potreba da se ponudi slika jednog dalekog ali ljudski toplog pejzaža i da se otkrije ljudska lepota (tela i duše) jednog podneblja.

Knjiga je pisana iz časa u čas, grozničavo, u svakoj prilici, na različite načine:

Prve reči koje su mi dolazile zapisao sam istoga časa u jednoj kafanici, na hartiji kupljenoj u duvandžinici prekoputa. Zatim ne mogući odoleti potrebi da sačuvam sve što se javlalo u meni a izgledalo kao da će nestati odmah, pisao sam na drvenim klupicama kapela.

To nije uopšte strah od zaborava, koliko težnja da se ono što se čuje ili vidi zabeleži baš onako kako je bilo, kako još odzvanja u ušima. Vreme ne bi donelo zaborav svega viđenog, ali bi oslabilo onaj izvorni zvuk, melodiju govora, u kojoj je sve bogatstvo i lepota. Jer - ovo nije knjiga zanimljive pripovesti, koja se baš zato što je zanimljiva i pamti u glavnim obrisima. Ovo je knjiga govora ljudi, čje bi se finese, pojedinosti i prelivi neminovno zaboravili - niko ne može doslovce da ponovi duži dijalog koji je ranije čuo.

U govoru ove knjige sreću se istovremeio putnik i pesnik Rastko Petrović sa jasnim naznakama autobiografskog karaktera, na jednoj strani, i fiktivni kazivač koji je istovremeno i junak priče. Pisac rado prepušta priču junaku kako bi se neposrednije izrazio doživljaj podneblja i ljudi.

Dijalog, njegova sadržina i priroda, njegova struktura, zavisi od situacije i njenih aktera. Nekada je to samo odraz ljudskog susreta, međusobne pažnje i razumevanja:

- Dobro veče!

- Dobro veče, gospodine.

- Radi se.

- Pomalo se radi.

Dijaloški segment nekada ima i sižejnu funkciju u obrazovanju vrlo retkih fabularnih linija:

- Hteo bih da pređem na Veće. Da li biste me prevezli?

- Ne treba ići pošto je počela tramoitana.

- Ali talasi na jezeru ne izgledaju ništa ozbiljno.

- O, pa oni su već dosta veliki, a uskoro će biti mnogo veći.

- Vi se ne biste mogli vratiti večeras?

- Ne, ne bih se mogao vratiti.

- Bilo bi opasno da se vraćate?

- Opasno i teško (...).

Celokupan i širi dijaloški nizovi javljaju se vrlo retko. Karakteristični su za najobimnije situacije u knjizi, koje poprimaju dimenzije epizode. U prvom delu to su razgovori u krčmi, koji teku u nekoliko skupina, sa različitim temama (posao, rad, otadžbina, ženidba) i velikim brojem sagovornika (16. situacija); potom putnikov razgovor sa Pipom i njegovim ocem: to je epizoda (25. situacija) koja nagoveštava dalje razvijanje priče o pojedincu i njegovoj sudbini. U drugom delu to su putnikov razgovor sa devojkama (6. situacija) i njegov sastanak sa Ivonom (7. situacija). Dok je u prvoj situaciji dijalog višesmeran, sa više učesnika, više tema i više naravi, u drugoj je dijalog sveden na dva sagovornika, putnika i devojku Ivonu. On je bogat sadržinom, ali je još bogatiji emocijama koje stalno narastaju. Ova situacija je najtoplija i najlirskija slika cele proze Ljudi govore.

Iako se govor njudi uglavnom odvija na otvorenom prostoru, u prirodi, malo ima opisa prirode, obično su vrlo kratki, samo rečenica-dve

Nebo je sasvim pokriveno. Kiša nastavlm istim kapljama. Talasi koji se odbijaju o čamac šalju nam vodu neštedice.

Sve je čedno, čisto i svetlo; zvučio; kao da je stvaranje sveta tek završeno.

Selo je duž jezera, ali su mu njegove kuće samo leđima okrenute. Između kuća i obale kratke razgrađene avlijice obrasle u korov, sa bačenim koševima za ribe, razbijenim bocama, kokošima i mačkama. Kuće su jednospratne, zidane u srednjem veku, iza njihje uličica, s čije druge strane su takođe kuće; i to je sve.

Svaki opis sadrži samo najnužnije činjenice; opisi su tu kao registrovanje maršute kojom se putnik kreće; oni su uvek kratak uvod u susret sa ljudima i dijalog. Nikada ne propuštaju da prikažu i čoveka jer je on sastavni deo ambijenta. Prvi gore navedeni primer je deo iz narativnog segmenta koji ima ovakvu strukturu: opis prirode, žena koja vesla, dijalog.

Refleksija - Drugi deo završava rečenicom: "Sve što je bilo ljudsko na jezeru, spavalo je". Treći deo započinje skoro istovetnom rečenicom: "U blizini sam mola. Osvrćem se lagano. Zaista, sve što je ljudsko na jezeru spava". Sada ostaju samo osnovni elementi prirode - voda, vazduh, zemlja, nebo. Pejzaž, objekti i predmeti, voda i vazduh ne sagledavaju se kao živopisnost ili lepota, nego kao sudar osnovnih elemenata prirode:

U sredini sam fabrike prirode (...). Svud oko mene, do u beskraj, jedino voda, vazduh, zemlja i nebeski ognjevi (...). I ima elemenata koji predstavljaju život, koji su čudo, ne samo zato što postoje, već i u odnosu prema onoj prvoj kategoriji. Ovi unose u večite elemente nešto neobjašnjivo i na izgled prolazno.

U toj noći na jezeru, sam u čamcu koji miruje, narativni subjekt dolazi do saznanja:

Da, to je ono što je večito, ta stalna svežina postanja, ta prisutnost postanja, a ono što ga vidi, oseća, pozdravlja i potvrđuje, moj duh i ja sav, prolazno je; neprestano na samrti.

Narativni subjekt je sam u noći na jezeru, u "bezmernoj noći", među elementima prirode. Opet će, po treći put, reći da "sve što je čovečansko najzad spava" i oko njega "priroda baca svoje meteore, svoje munje, i slike svojih munja, nemo i ubilački kao prvoga dana".

I dok se nalazi usred elemenata prirode, sam, odjednom začuje krik koji se prolomi kroz noć. Krik se u naratorovoj svesti poistovećuje sa munjom u prostoru. Ovo povezivanje sukoba elemanata sa stvaranjem života nije slučajno: i jedno i drugo su čudo, jedinstveni i zagonetni. Krik je pokrenuo naratora s čamca da krene u naselje. Krik je probudio ljude, oni su opet pred kućom iz koje "veliki ženski krik polete na nas teško i oštricom". I opet je krenuo govor ljudi - o rađanju, rođenju, životu, smrti. Te teme pokrenuo je upravo ,jedan novi čovek pušta prvi put svoj glas". I opet je nastala tišina, narativni subjekt je ostao sam sa svojim mislima:

Misli lagano, laganč na sve to, mislim tako strahovito lagano, tako neuporedivo lagano.

Rodio se novi čovek, dečak. Narativni subjekt rešava da ide na spavanje, razmišlja o putovanju vozom. U njemu je nesklad, neusaglašenost, nesređenost: "Ali ću spavati, spavati. Sad možda već neću više spavati". Poslednje misli takođe nisu koherentne:

Mi ne možemo nigita da znamo o tome šta će biti sa životom jednog čoveka. To može biti jedna jedinstvena stvar: žmvot koji tek počinje. Jedinstvena.

Ja? Ne, ja ne bih hteo da se može ponova početi. To može biti jedinstvena stvar... Jedinstvena...

On je između pitanja da li bi valjalo ponovo proživeti svoj život - ponovo se roditi (odgovor je negativan) i saznanja, uverenja čak, da su rođenje i život jedinstvena stvar, Jedinstvena, znači, čudesna, neshvatljiva kao mehanizam i fenomen - kao što se čovek nađe pred zagonetkom sukoba prirodnih elemenata, tako ostaje zadivljen zagonetkom rođenja i života.

Pipo i Ivona - Pojedinačno i opšte imaju kod Rastka Petrovića, pa i u ovoj knjizi, osoben odnos. Pojedinačno nije podređeno opštem, nego ima isti red vrednosti jer tvori opšte - opšte ne može postojati bez pojedinačnog. Pisac želi da govori o opštim i univerzalnim vrednostima, ali ih pronalazi u opservaciji pojedinačnih vrednosti. Slikajući kako ljudi govore, on uočava i markira pojedinačno, ali ga ne izvlači u prvi plan, jer bi se nametnulo i onemogućilo sagledavanje opšteg. Zato i u čitaočevoj svesti ne ostaju markantne slike pojedinaca, osim Pipa i Ivone, ali ni oni nisu markantni, isklesani precizno, već su prozračni i magloviti. U čitaočevoj svesti ostaju ljudi ostrva, ljudi koji govore. Knjiga je napisana kao dokumentovanje piščevog stava o prožimanju i preplitanju pojedinačnog i opšteg, o stalnom čovekovom obnavljanju i njegovoj neuništivosti. I čovek i priroda postoje i stalno se obnavljaju. Zato je čovekova bliskost sa prirodom, sraslost sa njom, sasvim normalno stanje stvari.

Ljudi ostrva imaju specifičan, mitski odnos prema prirodi, sebi i životu. Život je dat od prirode, od nje je određen i predodređen pa se i prihvata kao takav. Život je dat gotov pa ostrvljani i ne pomišljaju da ga nanovo stvaraju, menjaju i preoblikuju. Ako nekada nešto pokušaju pa ne uspeju, mire se bez roptanja.

Dve pojedinačne sudbine dominiraju ovom prozom i jedino one ostaju upečatljive i pamte se. To su sudbine mladog ribara Pipa i devojke Ivone. Oni su prikazani u posebnim situacijama, kao posebne sudbine, sa posebnom umetničkom funkcijom u delu. Međutim, ove su dve sudbine povezane nevidljivim nitima: to je ljubav probuđena u detinjstvu, poraz ljubavi, tuga i čežnja. Iznad svega toga je ćutanje. Emotivna veza između Pipa i Ivone nije izričito predočena, ni mladić ni devojka ne navode ime osobe koju su voleli. Sve je svedeno na nagoveštaj i slutnju, dati su nejasni tragovi koji podstiču nadograđivanje priče i popunjavanje praznih mesta u njoj. Rastko Petrović je ispoljio majstorstvo vrsnog pripovedača u oblikovanju situacija koje predočavaju sudbine ribara Pipa i devojke Ivone.

PIPO je nagovešten kao akter priče već u šestoj situaciji prvog dela knjige: putnik pita starog ribara da li bi ga prevezao na Veće; ovaj skreće pažnju na tramontanu, ali ostavlja mogućnost da putnika preveze ako se sin složi. Tu se situacija završava. U sledećoj situaciji su starac i sin: sin skida kapu, pozdravlja putnika smešeći se. Putnik odlazi drugim čamcem. Tek pred kraj prvog dela knjige u dvadeset petoj situaciji, opisan je susret putnika i mladog ribara Pipa. Kroz razgovor se otkriva tragika života mladog ribara. On je kao vojnik mornar obišao svet i zavoleo posao mornara. Želeo je da ode iz sela i kao mornar živi svoj život. Otac nije dozvolio, oženio je sina devojkom koju ovaj nije voleo. Pipo je bezvoljan, život smatra tamnicom, porodicu'mučiteljima:

Ja više nikada ne mogu izaći iz ovog sela. Još sam mlad a život je za mene sasvim svršen. Da sam postao marešal, mogao bih pokušati u životu još i mnogo štošta drugo. Sada je sasvim svejdeno: živeo ili umro.

Mislim da ne volim nikoga. Oni su me svi uništili. Naročito me je otac uništio. Da me je ubio ne bi ništa gore učinio.

-Devojka vam se nije sviđala?

- Ne, ona nije bila ružna, ali ja je nisam ni gledao, a kada sam je najzad pogledao, imali smo dvoje dece i bila je stara. 

Ove reči pokazuju koliko je mladić pogođen time što je sprečen da ode iz sela. U selu je život težak, sa dosta gladnih dana, monoton je, prazan. Ovakvom čoveku taj život je još sumorniji jer je unesrećen zanavek i ništa lepo ne očekuje od svoje sutrašnjice. Ima u ovoj knjizi slika mukotrpnog sirotinjskog života, ali nema tako mračnog sagledavanja života, kako to čini Pipo.

Već u prvoj situaciji drugog dela knjige Pipo je predmet razgovora meštana i putnika koji se posle desetak meseci ponovo vratio na jezero. Saznaje da je Pipo bolestan i posećuje ga. Posle toga, na ulici, sreće Pipove kćeri. Jedna se zove Ivona. Saznaje da je i barkn dao ime "Ivona". Meštani to tumače Pipovom velikom ljubavlju prema kćerki mezimici. Pipova ljubav prema devojci Ivoni ovde se samo naslućuje. Tek u sledećoj situaciji, uvođenjem u priču devojke Ivone i putnikovim razgovorom s njom, zaokružuje se povest o nesrećnoj Pipovoj ljubavi. Ali se otvara povest o nesrećnoj ljubavi devojke Ivone.

IVONA ulazi u priču na samom početku prvog dela knjige (3. situacija - , jedna devojka koja radi file na đerđevu vrlo je lepa"). Iz kratkog razgovora s njom, putnik saznaje kako se zove i zašto je dobila to ime. I tek pri kraju drugog dela knjige Ivona ponovo ulazi u priču. Pošto je obišao bolesnog Pipa, putnik krene selom i nailazi na grupu mladeži u kojoj primeti, dva- tri oštra, čarobna devojačka lika". Tu je opet sreo Ivonu:

Pokret njene tamne, oble ruke pređe preko neba upola rasvetljenog mesečinom što se nije pojavljivala. Odjednom se sjajno rastopllkeno srebro prosu po dalekoj vodi; i to tamo gde sam mislio da vode i nema već da je obala, duboko. to srebro je treperilo oko jedne sićušne ribarske barke koja, iznenađena, kao da se trudila da pobegne.

Putnikovo opažanje oble devojačke ruke prema noćnom nebu i usamljene prazne barke na jezeru u jednom mahu, jednim pogledom, nije slučajno: izgovoreno ime Ivona, bolesni Pipo, devojčica Ivona, prazna barka - slili su se u jedan doživljaj, - doživljaj ljubavnog bola. Na jednoj strani je razočarani, nesrećni i bolesni Pipo, na drugoj je prelepa devojka Ivona. Između njih je barka, simbol neostvarene životne slobode i ljubavi.

Dok Ivona sačekuje drugaricu, a sva ostala mladež se razišla, putnik moli Ivonu da izađe u masline više sela gde će je čekati:

Čini mi se da će ceo moj život posle biti izmenjen, ako se samo za trenutak pojavite tamo gde vas budem čekao. Celoga života ću vam biti zahvalan. Glupo je i nerazumljivo, i znam da vas ništa tamo neću videti bolje no sada.

Ona odbija ali polako popušta i prihvata da dođe jer "sigurno, verujem vam". Došla je. U razgovoru je ispovedila svoju tugu: od detinjstva je volela jednog čoveka ali su ga posle vojske oženili drugom. Za tu ljubav niko nije znao, nije bila sigurna da i mladić zna. Ona ne želi da se udaje, a ako ipak odluči da to učini, "možda ću jedanput poći za nekog, čija deca ostanu siročad". Ovo je svesna želja da se nastavi život u patnji i bolu, pošto prva i prava ljubav i sreća nisu ostvareni.

Ova epizoda o Ivoni skladno je uklopljena u jedinu individualnu povest, povest o Pipu, i s njom čini jedinstvo. Tako je, samo u nagoveštajima, bez ijedne eksplicitne činjenice, predočena jedna neostvarena ljubav i dva nesrećna bića. Ova epizoda sa Ivonom, međutim, ima sasvim drugačiju umetničku funkciju. Povest o neostvarenoj ljubavi jeste zanimljiva, ali putnikov sastanak sa Ivonom nije došao da bi se saznala istorija ljubavi, nego da bi se ostvarila bar delimično njegova čežnja za lepotom. Ivona je bila oličenje te izvanredne lepote pa je putnik želeo da je malo duže posmatra i uživa u njoj. Ali blizina lepe devojke, ambijent, mesečina, tajanstvenost samoga čina sastanka stranca i seoske devojke, doneli su novo osećanje: to nije samo čežnja za lepotom, nego nešto više:

I odjednom, apsolutna čarobnost i sreća ovoga trenutka uđoše u mene. (...) Osećao sam skoro čvrste suze u očima, toliko sam se morao siliti da ne pružim ruku i ne zagrlim je uz puno grdno mnogo poljubaca i reči.

To nije učinio. Devojka je otišla silazeći niz maslinjak: "Dok sam živ, ostaće mi urezano do najmanjih sitnica ovo njeno silaženje". Ovaj susret putnika i Ivone ostaje prividno nedovršen i neostvaren. U stvari, ni putnik nije želeo da se on dovrši i ostvari jer bi od toga mnogo izgubio - prestala bi čežnja za lepotom a tada bi život bio obesmišljen. Ovako, ostaje za ceo život jedan svetao i topao trenutak i lepa devojka Ivona sa jezera. Da je ova scena završena drugačije, izgubila bi ono najlepše: čistotu, lepotu i ljudsku toplinu. Ovako, ona predstavlja najpoetskiji deo knjige Ljudi govore.

Pitanja, zadaci, vežbe

1. Pri samom kraju knjige Ljudi govore nalazi se jedan pasus, obeležen navodnicima:

...Noć je bezmerna.

"Šta to čuh, šta to čuh? Sluh, duh, kruh...

Pod stalnom. Čijom? Celoga šela, pažnje, valjda živoša?"

Nova munja...

Kako razumete sadržinu ovoga pasusa? Zašto je taj deo teksta označen navodnicima? Da li ovaj tekst ima izvor u nekoj aktuelnoj književnoj školi (pravcu) ili je nagoveštavanje neke nove škole (pravca)?

2. Dok sedi sam u čamcu, na jezeru, putnik doživljava čudo prirodnih elemenata i njihov sudar. Da li je u isti mah doživeo i čudo (jedinstvenost) ljudskog bića? Kako je to učinjeno? Šta je zajedničko za ljudsko biće i prirodu.

_________________________________

Rastko Petrović - Ljudi govore

Dva putovanja na jedno malo ostrvo koje se nalazi na jednom jezeru u Španiji. Šetnje ostrvom, razgovori sa ribarima, razmišljanja o putovanju i o pisanju. Životne priče nekoliko ljudi sa ostrva, onako kako su ih oni ispričali piscu tokom njegovih šetnji. Knjiga zapravo i nema toliko veze sa samom Španijom, koliko sa putovanjem (i životom) uopšte.

Prijatno sam bila iznenađena, poslije čitanja ove knjige. Na mene je ostavila dubok utisak, kako po svojoj neobičnoj formi i slobodi pisanja, tako i po porukama koje šalje. Pisac nije bio ograničen formom. Strukturu romana je pravio onako kako se njemu činilo pogodno u datom trenutku. Ličnosti nisu povezane radnjom, kako to obično biva. Ovog puta su povezane samim interesovanjem putnika za njih, sada, u trenutku, van vremenskog obilježja, u onolikoj količini, koju određuje putnik. I interesovanje za njih je površno, ništa suštinsko i duboko, više pripovjedačko, oslobođeno tereta emocija, nema emocija i zbližavanja, samo naracije. Putnik određuje kada će se pozabaviti ličnostima sa ostrva, kada će se prepustiti sopstvenim razmišljanjima, kada će svu svoju pažnju, skoncentrisati na opise prirode i promjene u njoj. Cijela knjiga je napisana kao impresija o životu ljudi, koji su svedeni na ograničen i skučen prostor jednog ostrva. Sve njihove sudbine, zarobio je na tom malom mjestu. Možda je zbog toga i impresija o svemu tome mnogo jača, koncentrovana na mali prostor, koji ograničava kretanje i materije i misli. Svu nabijenu energiju i nemogućnost napuštanja ostrva, podstiče opisima načina života tih ljudi, koji žive bez struje, tako da tama obavija gotovo cijeli prvi dio knjige. U tami se naslućuju likovi, muški, ženski, strari, mladi, ni jedan jasno iscrtan, samo naznačen, samo dat u osnovnim crtama, samo da se naslućuje. Ne može se razumjeti ni povod dolaska samog naratora, na ovo ostrvo, ali njegova želja da barkom pređe do ostrva, čak i po vremenu koje je rizično za putovanje, čak i pod teškim uslovima koji su mu predočeni ( nedostatak struje ), govore o njegovoj radoznalosti, govore o nečemu mnogo jačem, što ga tamo vuče. Likovi su mirni ljudi, uglavnom zadovoljni svojim životima i u toj masi, ističe se jedan mladi čovjek, koji svoju sudbinu, koja ga je vezala za ostrvo, vidi kao svoju smrt.

– To je bila želja mog oca; da ovde ostanem. Ja sam služio u marini. Putovao sam do Kine i Sidneja, i sve to mi se vrlo svidelo. Da sam ostao u marini, do sad bih bio marešal (narednik) pomorski, imao bih dobru platu. Nešto znači biti marešal; i to je život koji nešto znači, koji je za mene!

– Niste mogli ubediti oca da popusti vašoj želji?

– O, sve mi je to bilo dosadno. Čak nisam ni pokušao da ubeđujem. Čim sam došao, majka mi je našla devojku, i odmah su rekli svima da sam veren. Oni su se uplašili da neće imati ko da nastavi ovaj zanat. Kao da je to zanat!

– Devojka vam se nije sviđala?

– Ne, ona nije bila ružna, ali ja je nisam ni gledao, a kad sam je najzad pogledao, imali smo već dvoje dece i bila je stara.

– Ali sada volite svoju ženu?

– Kako mogu da ih volim, kad mi je ceo život upropašćen!

– Zašto mislite da vam je život upropašćen? Videli ste mnogo sveta i sada živite na miru u selu koje mi izgleda jedinstveno; imate decu!

– Ja više nikada ne mogu izići iz ovog sela. Još sam mlad a život je za mene sasvim svršen. Da sam postao marešal, mogao bih pokušati u životu još i mnogo štošta drugo. Sada je sasvim svejedno: živeo ili umro.

– Ali ko vam može braniti da pokušate još uvek drugo šta u životu i u svetu! Žena i deca će vas čekati.

– Ne verujem da je moguće. Da nisam poduzeo zanat, još bih i mogao. Ovako, danas treba naloviti ribu za ručak, i sutra za večeru itd. I koji je onda dan kad mogu poći a da svi zbog mene ne budu gladni toga dana!

– Ovako ste bar u svojoj zemlji. Ne volite svoje selo?

– O, mogao sam uvek doći docnije. Ovako ne volim ni njega, ni ikoga; ni majku koja je tražila devojku, ni oca, ni brata, ni decu. Mislim da ne volim nikoga. Oni su me svi uništili. Naročito me je otac uništio. Da me je ubio ne bi ništa gore učinio.

U drugom dijelu knjige se ne govori, ali se osjeća, da je bolest mladog čovjeka Pipa, izazvana njegovim konstantnim nezadovoljstvom životom i tako se njegova sudbina izdvaja od svih ostalih sudbina ljudi sa ostrva. Drugi dio je u neku ruku, rasplet nagoviještenih motiva iz prvog dijela. To se posebno odnosi na Pipa . Njegovo oporavak govori o prihvatanju sopstvene sudbine i neminovnog, onog od čega nije uspio da pobjegne.

I putnikov sastanak sa Ivonom , nije nikakvo zaljubljivanje, nije ni čežnja za ljubavlju, već, eto samo igra, izazov, trenutak koji želi da doživi, da ljepotu ostrva ostvari u ljepoti žene. Samo jedan razgovor, jedan zagrljaj , na tom čudesnom ostrvu i ništa više.

U trećem dijelu, možemo uočiti svu umješnost Rastka Petrovića kao pisca, koji na izuzetan način opisuje prirodu, dok ujedno razmišlja o životu. Jer nije bez razloga povezao bure, munje i gromove u prirodi, sa svojim teškim i sumornim razmišljanjima o životu, o postojanju i smislu postojanja.

Svud oko mene, do u beskraj, jedino voda, vazduh, zemlja i nebeski ognjevi. Ptice i slepi miševi koji lete između toga. Ribe koje proplivavaju. Ima svakako sitnog jezerskog zverinja tj. ima elemenata koji su večiti u vaseljeni, i čija se vrednost, u večitoj transformaciji, ne menja. I ima elemenata koji predstavljaju život, koji su čudo, ne samo zato što postoje, već i u odnosu prema onoj prvoj kategoriji. Ovi unose u večite elemente nešto neobjašnjivo i na izgled prolazno.

Zatim, isto tako na izgled efemerno i neprirodno kao ptica i slepi miševi, struje kroz svet električne reke, matice zračenja i talasi. Nevidljive eksplozije i katastrofe odnose ono što je u neposrednoj mojoj blizini, u visine koje se ne mogu ciframa označiti; i strahovite kataklizme donose silu visina, kao bezmerne vodopade, čak na ivicu čamca koji od toga podrhtava.

Od tog planetskog survavanja voda igra; razliveno srebro. U neposrednoj mojoj blizini akvatično bilje diže se iz vode. Svojim dugim lišćem ono diše vazduh nad vodom i svojim stabljikama vodu. Ribe proplivavaju kroz stabljike. Slušam lagani šumor ovoga bilja i glasna dovikivanja ptica u visinama. Čuje se šum vazduha i vode, a iz daljine dopire lavež.

Pored svega toga, nazivam opet, po navici, to noćnim ćutanjem i tišinom. A ipak razaznajem da nikada priroda nije bila u življem, u opštijem šumu i razgovoru, u žuborenju. Čujem životinju kroz ševar, čujem šuštanje grančica u drvetima. I ceo bi svet to nazvao tišinom. Jedino zato što se ništa ljudsko ne meša svojim glasovima u žuborenje predela u noći. Dovoljno je da čovek zamukne pa da se glasovi prirode dignu oslobođeni a da on sve to nazove: tišina.

Sva priroda okolo je u jedinstvenome radu sarađivanja. Reklo bi se da je sve u prirodi novo i kao da je tek postalo. Sve ide tačno i sa zanosom i ovaj život zemlje i neba užasan je i veličanstven. U odnosu na život organizama, jer ga ovi ne mogu izmeniti.

Da, to je ono što je večito, ta stalna svežina postanja, ta prisutnost postanja, a ono što ga vidi, oseća, pozdravlja i potvrđuje, moj duh i ja sav, prolazno je; neprestano na samrti. Nema u meni nikakve žalosti za tim, nikakve žalosti, ali uzbuđenja: da. Da li mogu da napišem to jednom sad i više nikada? Jer niko više neće verovati; ni ja više neću verovati. Ali sada: da! Verovali ili ne verovali! Žao mi je života ove poslednje biljčice, kao i moga. Ne suviše, taman koliko da je isto; ili možda malo više ove biljčice, a ipak tako malo da je mogu i iščupati dok razmišljam ovo a da nemam nikakve griže savesti. Žao mi je i svršetka pokreta čamca koji se njiše. Ili ne, sve je to laž jer je misao. Neću da mislim. Neću da mislim, i evo više ne mislim. Ne žalim više nikoga. Ne žalim više ništa. Živim samo svojim ćelijicama, samo ćelijicama. Kao biljka.

Munja koja suvo ošinu nebo pokaza odjednom sve obale jezera do najvećih preciznosti. Barke koje su ukotvljene nekoliko kilometara dalje uz obalu, mreže, vrbe nad njima. I pokaza čitav red brda i Mont Palankinos koji kao da svojim zidovima drži nebo. Sva priroda bi oštra i plava kao umrla usna. Jedna zvezda pade čim se povrati mrak. Zasenjen, ne vidim više ni tamne profile drveća i bliskoga brega: svet se suzio na malo srebrne vode preda mnom i na sazvežđa iznad mene. Pogledah u jednom pravcu i videh najsjajniju zvezdu kako odlete koso u neki dalek prostor izvan zemlje. Njena slika, načinivši taj isti put u suprotnom pravcu, po jezeru pojuri pravo meni, do samog čamca, gde se odjednom ugasi. Zabluda oka savršena: vidim istovremeno jednu zvezdu koja leti iznad mene i jednu koja leti pravo na mene. Povijem se u barci, kao da će me pogoditi. Priroda baca svoje meteore, svoje munje, i slike svojih munja, nemo i ubilački kao prvoga dana.

Drveta koja se primećuju ili ne preko dana dok ljudi žive kraj njih, sada žive svoj puni, integralni život. Svaki list ima slepi napor da se odvoji od susednih listova kako bi što potpunije disao. Osećam to, i onda nesvesno razdvajam prste na rukama kako bi ih vazduh što bolje obavio. Od gore do dole i bilo s koje strane na drugu, nijedne misli. Sve što je čovečansko najzad spava i duboka ljudska disanja isto su tako mirna kao disanja šuma. Moja misao takođe više ne radi. Samo da zaključi da živi i da je tu jedina. S vremena na vreme ona pokušava da poleti. Udara se o sve oko sebe kao slepa ptica. Zatim ostaje mirna i zadihana.

To nije lepota oko mene (video sam toliko jezera i ovo nije ništa čudnije od ostalih), već ispleteni život onoga što sačinjava prirodu. To nije jezero na kome sam, već jedan grdan splet zakona i sila; i moj život u tome gori kao plamičak. Noć je bezmerna.

Zatim još sevaju munje i padaju zvezde. Padaju, padaju. Kakva strahovita noć meteora. Demonska! Zašto ne demonska? To je jedan od položaja našeg saznanja u svemu ostalom.

Do kraja ove noći (večito!) čovečanstvo ne postoji. Njegova misao ne postoji. Samo ovaj deo površine zemlje, jedne od kosmičkih tela u noći, u opštenju sa drugim telima, drugim kosmičkim silama u prostoru. Ptice ovde i tamo ćute u lišću. Zora, kada se digne, doći će kao i da je poslednja. A mi? Mi ne tražimo ništa bolje do da budemo zaboravljeni. Zar? Zaboravljeni.

I opet efektna završnica romana, prepuna zvukova, opisa krika koji može biti krik umrlog ili krik novorođenog. Rastko poistovjećuje bitnost tog iskonskog krika, poistovjećuje ga sa slikom krvi, jer je krv i na početku i na kraju. Asocijacija krika i krvi , da li za nečiji kraj ili za nečiji početak ili istovremeno, jer život i smrt su jedno, jer život i smrt se prepliću, sačinjavaju krug onoga što zovemo postojanje.

Odjednom strahovit krik, penjući se i spuštajući, zvuk sirene, prelete preko jezera. Ima dosta vremena da su potmulo u ušima svi elementi iz kojih je sastavljen. Kao u muzici gde se odjednom srede u jedan vapijući glas. Dremljiv, mora da davno čujem slabe i neodređene glasove. Iz njih se odjednom izgradio i prelio ovaj krik. Nesvesno sam ga upoznavao pre no što se izgradio, a kad je došao poznao sam ga kao teškoga poznanika. On je oštar, čeličan, ljubičast i vreo, mirisa na sumpor. Sve je u njemu mehaničko, električno i neumitno. Reklo bi se oštri pisak sirena. Kao da objavljuje požar, nesreću, sudar. A za njim opet ćutanje. Ćutanje, ćutanje. U njemu ima ipak nečega strahovito bolnog, ljudskog, čovečanskog i vapijućeg; u tome kriku, električnom i mehaničkom koji dolazi iz ljudskog grla.

Neko koji je u ropcu, čije je telo rascepano, koji gubi krv. Neko koji umire, koga ubijaju. To je krik koji je izišao iz krvi, kao kakva zvučna eksplozija iz susreta krvi, vazduha i prostora. Taj krik, koji se, evo, apsolutno identično ponavlja, isti je kao ova munja u prostoru. On osvetljava naglo, odjednom, nešto što ja na danu nisam uočio, jer je suviše mnogo predmeta bilo zajednički osvetljeno i zvučno. Ja sam znao ceo predeo a ipak mi je samo munja pokazala onaj gradić u drugom planu, iza jezera. Video sam toliko ljudi u ovom mestu ali je bilo nužno da bude potpuna noć, tišina, pa da mi jedan krik osvetli odjednom celo jedno trpljenje; trpljenje u tome čoveku što viče, što je bio zagubljen u toj gomili i sada odjednom zvučno izdvojen jedini, jedini je prisutan, jedini u ovoj prirodi, nad crvenom krvlju koju gubi, nad vodom, nad biljem, u gašenju meteora.

To može isto tako biti žena kao i čovek. Snažno stvorenje. I mora biti čovek ili žena koji umiru; jer se inače ne viče ovako, ljudski i mehanički, i telom i duhom, silovito.

Izlazim iz čamca, idem lagano uz obalu, u tome pravcu. Mislim: Kako ne potrče svi onamo! Svi prozori nisu zatvoreni, a ljudi, do kojih dopre taj glas, ne mogu a da se ne probude. Vidim da su neki prozori uistinu osvetljeni. Pogađam da su tamo ljudi seli u postelje i prisluškujući vrisak govore šapatom sa ženama. Ali zašto ne pođu da vide šta se događa? Čujem, zatim, takođe ljudske glasove negde iza kuća da se, kao paprati uz visoko drvo koje čupaju elementi, skupljaju i pužu uz veliko, strahovito kreštanje. Jedan jedini strašan glas penje se i previja, zaleta se između svoda i jezera, iz sitnih, uzbuđenih ljudskih glasova; strašno sitnih i preciznih.

Vidim ih u pomrčini, pred kućom. Nekolicinu. Ne vidim nikoga zasebno, već sve zajedno. Više nagađam. Ne znam ima li žena međ njima. Prozori okolnih kuća su sasvim mračni, ali mora da se odande ljubopitljivo sluša, mora da su lica uzbuđenih devojaka ili žena, iznutra, uz same prozore. Žena, jer sad se jasno razaznaje da je to žena koja viče, kriči divlje u kući na kojoj između preklopljenih kapaka sija duga, svetla linija. Ljudi govore poluglasno. Ja ne razaznajem, ne slušam njine reči; oni ne primećuju moj prilazak; ipak razumem jasno šta se zbiva. Čak me ne zanima ni šta je tu, ni što sam tu. Jedino: ja sam tu došao i sad sam tu. Svakako da je strašno dockan.

Još jedan interesantan dijalog, koji sukobljava dva pogleda na život, onaj optimistični i onaj pesimistični. I kad bolje razmislimo, oba su u pravu, jer pod teretom svakodnevnih briga, često pomislimo da je cijeli život samo patnja i muka i da ga takvog ne vrijedi živjeti. Ali kad naiđu bolji dani, sagledamo svu ljepotu življenja i svega onoga što nam on donosi, shvatajući ipak da je život samo jedan i da ga trebamo odživjeti na način kako to najbolje umijemo i znamo.

– Nalazim da je glupo živeti; eto to. Evo, ceo svet žali ovu ženu zato što pati, i ova je kao sve žene zaista jadnica, ali, što se mene tiče, ja žalim pre svega toga što se rađa. Zašto da živi, šta će njemu da živi! Da bi prvo jeo svog oca, pa onda njega njegova deca i najzad da crkne.

– 'Ajde, 'ajde, – reče drugi. – Preteruješ. Kao uvek. Zar bi se moglo živeti bez dece? Ja volim svoju decu, i ne nalazim da me jedu. I posle, ne možemo reći da nam u mladosti nije bilo dobro. To zbog nas trpe ovako žene, jer mi volimo da ih volimo. I decu da volimo.

– Šta će mu da živi, kad je to sve isto, i kad će to uvek biti isto! Biće lep i mlad i verovaće da može šta hoće, a ustvari, može samo jedno jedino, a to je ono što su svi mogli. Ništa bolje ni više. Posle će biti star, star.

– Kao ti, recimo! – reče onaj nasmejavši se.

– Kao ja. I kad bude video devojku, neće imati snage čak ni da je poželi. Jest, kao ja. Ako bi trebalo roditi se ponova, i ako bi me pitali, ja bih rekao: Ne!

– Idi crkni. Premlaćen! Lažljivče. Ja da imam da se rodim, i bez ruku, ja bih rekao: Da, da! Opet mlad i lud, ma i bez ruku, ma i u sramu. Opet.

– Da, opet, – ponovi čovek ironično. – Opet!

– To može biti takođe i devojče!

– Apsolutno, i devojče. To je čak verovatno.

– Kad bi trebalo da se ponova rodim... Mislim na sve to... Zamislite, taj dečko koji dođe, koji raste, raste, i koji ostaje dok mi odlazimo. Uskoro samo oni što su kao on biće na ovom jezeru. Nijedan od nas; baš nijedan! Nigde u svetu nijedan od onih što su danas. Onda bih voleo da se rodim opet, ne da rastem, već da se nađem međ njima, pa da pogledam svuda u krug.

– I na kom kraju sveta bi hteo da to bude? Možda baš ovde?

– Da, baš ovde ako treba.

– I onda bi opet imao da umreš, i opet bi želeo da se ponova rodiš da bi opet pogledao i tako redom.

– Opet bih to želeo.

Čovek koji je govorio u početku veselo, rastuži se očito. Njegov glas postade vreo i nesnosan kao kod alkoholičara.

– Mislim da je sad već gotovo. Bar se odande više ništa ne čuje.

– Gotovo? Tek počinje, – reče onaj smejući se, – tek počinje. To jedan novi čovek pušta prvi put svoj glas.

To je čudno kako će on živeti. Nikad se ne zna kako će živeti čovek koji tek počinje da diše. Voleo bih da znam šta će reći o životu kada prvi put bude trebalo da nešto kaže o njemu. Smešno je kako ljudi govore o životu. Svaki ima svoj sud o njemu... Treba poklati sve petlove. Čak ako bi dan i zaboravio da svane – kakva glupost! To nije da bi pevali, već da bi sebe razbudili. Šta me se tiče šta će misliti o životu. Šta mislim ja o životu? Ja govorim mnogo o njemu, ali, da li zaista mislim o njemu? Šta će biti taj novi čovek? Ribar? Možda i nešto sasvim drugo! Možda će ići da živi na drugoj strani! Mi ne možemo ništa da znamo o tome šta će biti sa životom jednog čoveka. To može biti jedna jedinstvena stvar: život koji tek počinje. Jedinstvena.

Ja? Ne, ja ne bih hteo da se može ponova početi. To može biti jedinstvena stvar... Jedinstvena...

Realistična razmišljanja o životu, o njegovoj jedinstvenosti i neponovljivosti, o nepoznanici ljudskih sudbina, kojima se ne treba mnogo ni opterećivati, jer svaka je sudbina jedinstvena i napisana samo jednom.

_______________

Poslije smrti, objavljeni su u posebnim knjigama, njegovi romani Sa silama nemjerljivim i Dan šesti, zbirke pjesama Ponoćni delija, jedina njegova drama Sabinjanke i mnogi eseji, putopisi i kritike.

Jedna od suštinskih psihičkih i stvaralačkih potreba Rastka Petrovića, potreba za novim, za onim što je još neosvojeno, nesaznato, nedoživljeno, diktirala je puteve ne samo njegove životne već i umjetničke sudbine. On je bio jedan od onih ipak rježih pisaca koji ne odvajaju život od umjetnosti, koji žele da svekoloku stvarnost vide kao ogromno polje mogućnosti umjetničkog izražavanja, kao i obrnuto, koji u samoj umjetnosti vide pravi oblik, pravi dokaz života, a ne bekstvo od njega. Ka d Rastko u " Probuđenoj svijesti " kaže " Građenje pjesama je jedan od najnužnijih trenutaka moga života: jedna od njegovih funkcija: to je kao koračati ili zadrhtati, on ne podređuje ni život poeziji ni poeziju životu, već poeziju proglašava za jedan od najautentičnijih izraza samog postojanja, za jedan od uslova opstanka samog života, ravnopravan sa ostalim vidovima postojanja, sa ostalim vidovima ispoljavanja čovjekove individualnosti i njegovog fizičkog, čak fiziološkog i duhovnog postojanja, kako sam kaže u istom tekstu. Ono dakle što je Rastka Petrovića privlačilo u životu, privlačilo ga je i u umjetnosti postajalo je predmet njegove poezije i proze. Umjetnost nije za njega prosta nadoknada, prosta zamjena za život, već jedan od najnužnijih, najsnažnijih sadržaja i života. Za njega je poezija govor cijelog bića, i duhovnoh i tjelesnog ; još i više, ona je i govor svekolike stvarnosti. Zato se polje poezije mora nalaziti i izvan tradicionalnih literarnih granica i podjela, ne samo u stihovima, u njima ponekad vrlo malo, već u samom životu. Poetsko može biti, po njemu, ostvareno i nehotice, spontano, u mitu , u legendi, u ispovijestima, u pismima, u svakodnevnom životu, u neobičnom gestu, u želji. Pjesma, pripovijetka, knjiga - to su dakle posebni oblici pojavljivanja stvarnosti, iste ili slične vrijednosti kao i neki drugi oblici pojavljivanja i postojanja. Umjetnost je , u suštini, za Rastka Petrovića , nova realnost, kako kaže u eseju o slikarstvu Save Šumanovića, ali realnost koja ne može biti sama sebi svrhom, jer je u neraskidivoj vezi sa postojećom stvarnošću kao njen dio i kao dio i izraz pojedinačnog stvaralačkog bića čovjeka.

__________________________________

Rastko Petrović (rođen 3. marta 1898. godine, preminuo 15. avgusta 1949.) bio je srpski pesnik, pripovedač, putopisac i romansijer.

Rastko Petrović rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, kao deveto dete oca Dimitrija, istoričara, i majke Mileve, učiteljice. Rastko je mlađi brat Nadežde i Zore, poznatih likovnih umetnica. Dana 5. juna kršten je u hramu Svetoga Marka u Beogradu. Njegov kršteni kum bio je novosadski pisac i pripovedač Jaša Tomić.

Rastkova porodica bila je veoma ugledna i cenjena u Beogradu. Piščeva rodna kuća srušena je prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine. Rastko još u detinjstvu ostaje bez majke, a brigu o njemu preuzimaju sestre. U periodu od 1905. do 1914. god. pohađao je osnovnu školu i upisao niže razrede gimnazije. U jeku Balkanskih ratova 1912. prekida gimnazijsko školovanje u Beogradu. Kao nesvršeni gimnazijalac odlazi na front, prelazi Albaniju i odlazi u Francusku, gde završava gimnaziju. U Nici je maturirao, a kao stipendista francuske vlade upisuje prava u Parizu. U Parizu se upoznaje i druži sa mnogim pesnicima, slikarima. Piše pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi i objavljuje ih u otadžbini.

Godine 1921. objavljuje jedinstveni humoristički roman iz života starih Slovena "Burleska Gospodina Peruna Boga Groma". Krajem 1922. godine objavljuje zbirku pesama "Otkrovenje". Tokom cele te godine aktivno deluje u Beogradu zajedno sa brojnim piscima poput Milana Dedinca, Marka Ristića, Tina Ujevića i drugih. Njihovo delovanje dovešće do pojave nadrealizma. Nakon što se zaposlio kao činovnik u Ministarstvu inostranih dela, krajem naredne 1923. godine, primljen je za pripravnika.

Nastaje period u Rastkovom životu kada sve manje piše poeziju i sve manje objavljuje. Oktobra 1926. godine postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih dela u Poslanstvu pri Vatikanu kod Milana Rakića. Rakić mu omogućuje putovanje po Italiji, Španiji, Francuskoj i Turskoj i, što je najznačajnije, po Africi. Stoga će, 1930. godine, Petrović objaviti veličanstveni putopis pod istoimenim nazivom "Afrika". Potom, 1935. godine, Rastko Petrović biva postavljen za vicekonzula šeste položajne grupe generalnog konzulata u Čikagu. Naredne godine radi u Vašingtonu kao sekretar Poslanstva. Putuje po SAD, Kanadi, Meksiku, Kubi. Godine 1938. unapređen je u zvanje konzula pete grupe u Čikagu.

Drugi svetski rat proveo je u Sjedinjenim Američkim Državama. Piše pesme za zbirku "Ponoćni delija". Poboljeva. U 51. godini svog života, dana 15. avgusta 1949. godine, iznenada umire u Vašingtonu. Sahranjen je na groblju u Senovitom potoku u Vašingtonu. Posmrtni ostaci Rastka Petrovića preneti su u Beograd tek u junu 1986. godine, i sahranjeni u porodičnu grobnicu na Novom groblju.

Romani Burleska gospodina Peruna boga groma (1921), Ljudi govore (1931), Dan šesti (1961). Zbirka pesama Otkrovenje (1922) i putopis Afrika (1930).

Rastko Petrović - Dan šesti 

Rastko Petrović - Kosovski soneti

Rastko Petrović - Probuđena svest juda