Rastko Petrović - Dan šesti

Najbolje literalno svedoćenje albanske golgote

Pišući o samom sebi, Rastko Petrović, 1942. godine, u trećem licu, kaže: - Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao o tuđe pleći... Mogao si ubiti čoveka a da ne odgovaraš, mogao si umreti a da se niko na tebe ne obazre... Video je ljude koji su od gladi, mučenja, očajanja, prestali pripadati ljudskom rodu, one koje su bacili u reku i one koji su već truleli. Video je hiljade svojih vršnjaka kako besciljno promiču kroz maglu, i kako svaki čas ostavljaju za sobom iznurene drugove da umiru na drumu... Albanije se, izgleda, oslobodio tek kad je ispisao roman Dan šesti, nazvavši ga po biblijskoj rečenici: - I bi veče, i bi jutro, dan šesti. Milan Dedinac seća se kako mu je Rastko jednog jutra, s kraja 1935. doneo rukopis, kako je Rastko čekao da pročita poslednje redove rukopisa, da bi ga ostavio Geci Konu, onog, poslednjeg dana pred odlazak u Ameriku, iz koje se neće vratiti... Roman će izaći tek 1961. a Rastko Petrović već će počivati na grčkom groblju u Vašingtonu, ravnodušan prema ovoj i drugim nepravdama koje su mu činjene. Ovaj roman-epopeja, koji u svemu prevazilazi i Nušićeve zapise iz Prvog svetskog rata, i čuvenu "Srpsku trilogiju".

Stevana Jakovljevića, mnogi smatraju jednom od najvećih knjiga naše celokupne književnosti, a gotovo svi koji su je čitali - najboljim literarnim svedočenjem albanske golgote. Izgleda da je za predratne cenzore (među njima je bio i Slobodan Jovanović) roman bio suviše "drastičan", a posleratnim cenzorima, u ubeđenju da od njih počinje istorija, tema nije odgovarala, a nije im odgovarao ni pisac, "kraljev diplomata" u Americi.

Sa jutrom vetar, mnogo jače no juče, brisao je prostore. Brz i jak vetar, skoro studen.

Put je išao pored rečice. Male crkve i đamije s ove ili s one njene strane. Volovske dvokolice su s mukom sebi krčile put kroz odbačene kante u mulju, polomljene točkove, životinje koje su se raspadale, otečenih trbuha, glatkih, ljubičastih i smradnih. Psi grozni, ubrljani, izletali su iz ogromnoga vola i, lajući, gonili jedan drugog. Strašni, teški zadah truleži. Vetar je čas odnosio taj smrad u prostore, u baruštine sa one strane rečice, čas je obavijao njim sav ovaj zakrčeni put. I taj smrad je postajao sad jedan drugi prostor, kroz koji se trebalo probijati.

Sada je značilo nešto biti zao i gnevan, biti jogunast, opak. Reći sebi: neću da sednem, i ne sesti! Iako od juče ništa nije okusio a noge su mu bile otečene, bolne, a udovi opijeni, iako je vetar bio jači od njega, Stevan je stajao. Povijen napred, da bi se odupro, nije hteo da padne i onda nije padao. To su bile njegove poslednje naslage snage: sryba na samog sebe, na sve, mržnja. Da, da, ogromna mržnja što je sve tako u svetu.

Stevan se uzalud trudio da se što pre izvuče sa ovog mesta. Toliko je bio izmoren, da bi jedva posrnuo nekoliko koračaja i opet stao. Nije hteo da sedne. Uporno, jogunasto nije hteo da sedne. Možda se više ne bi digao. Stisnutih usana, namršten, hteo je da stoji na nogama i stajao je na nogama. Vetar ga je njihao, a ljudi koji su prolazili pogledali su ga. Smrad trulih leševa uporno ga je obavijao.

Velika, mršava kuja stajala je na razdaljini i gledala ga. Sa obe strane puta ležali su Stevanovi vršnjaci. Oni su bili regrutovani, pa pušteni, i sad su zastali tu da se odmore. Ležali su iznemoglo. Išli su pojedinačno ili u grupicama, poslednjom snagom. Od onih iz prethodnih dana ostali su, s mesta na mesto, samo leševi, koji su se odmah raspadali. Prolaznici su ih pokrivali krpama, ukoliko je bilo krpa oko njih. Vikali su na pse kada su se okolo šunjali. Niko to ipak nije bio u stanju da gleda. U blizini svojih domova, Arnauti su zagrtali ljudske leševe zemljom, ali dalje... Neće se, valjda, čitava sela baviti grobarstvom!

Stevan je zapušio oči i nos rukama: taj grozni zadah koji je ulazio čak do dna trbuha! I ta grozna, grozna trulež do dna trbuha! Ceo je taj prostor bio ogroman leš, utroba koja se raspada, kroz čije rupčage fijuču vetrovi. Povraćao je, ali se pritom nije ni saginjao, ni skretao glavom, ni spuštao ruke s lica. Samo malo ljutog jeda i kiselina stomačnih, od kojih su metalna dugmad odmah pozelenela, i malo zelenog jeda preko već izedenog i skorelog jezika, preko usana, koje su se sve više povlačile sa zuba.

Mladići su se držali jedan drugom za rame, nemilosrdni, bezočni, uplašeni, glava uvučenih u ramena. Bednih glava smanjenih kao pesnice, iscerenih, sprženih glavica. Pokušavali su da još koračaju. Čvrsto, čvrsto, ljutito, rasrđeno. Držati se jetkošću i zlobom. Tako samoživi i nemilosrdni. Nemilosrdniji no što je i najnemilosrdniji čovek za vreme mira! O, da su se, onda, pojavili dečaci, takvi kakvi se Stevanu činilo da su sada on i njegovi vršnjaci, pa da su tako pošli drumom, i tako sebično, tako svesno gledali nesreću oko sebe, tako se mučili da sve iskoriste za sebe, seljaci bi ih valjda, kao gadne besne pse, pretukli batinama. Ali da su, pritom, još imali i ovakva lica, seljaci se ne bi usudili ni da im priđu, već bi, bacajući batine i bežeći preko poljana, vikali preneraženo.

Sada je povraćao skoro stalno. Niz jedan ugao usana curila mu je pena pomešana sa jedom. Nešto kao rastopljena, ljuta mesečina - tako mu je ostala uspomena iz snova. I suze su mu tekle, ali bez ikakve veze sa tugom.

Sada je sve to bilo strašno daleko. Predratni seljaci bili su i sami ili mrtvi, ili izgladneli ili su ostali, skriveni po ambarima, na svojim imanjima; a njihovo dečaštvo, provedeno u ludoj trci preko Batal-đamije, mekušno, zlo, anemično, nije ostavilo traga za sobom. Sada je značilo nešto biti zao i gnevan, biti jogunast, opak. Reći sebi: neću da sednem i ne sesti! Iako od juče nije bio ništa okusio, i noge mu bile otečene, bolne, a udovi opijeni, iako je jed navirao u grlo, iako je vetar bio jači od njega. Stevan je uporno stajao. Povijen napred, da bi se odupro, nije hteo da padne, i onda nije padao. To su bile njegove poslednje naslage snage: srđba na samog sebe, na sve, mržnja. Da, da, ogromna mržnja što je sve to tako u svetu. Načinio je jedan korak, dva, i onda je postojao stisnutih zuba, do bola, i do bednog i kratkog daha.

Mršava se kučka nalazila još bliže. Gledala je. Gledala je čoveka koji stoji, pravo, iskolačeno, koji svakih pet-šest minuta načini korak-dva. Nije vrtela repom. Nije davala nikakvog znaka od sebe. Izdužene šije, nepomična, gledala je Stevana pravo u lice. Osećao je neki užas i neku mržnju prema njoj. Životinja tako ružna i tako malo umiljata.

Do podne jedva je prešao nekoliko stotina metara. Otkako je svanulo, teško da je bio prevalio i pola kilometra. Nalazio se na pola puta od Bušatija do Barbalušija. Video je stalno, isto toliko jasno, poslednje kuće prvoga sela kao i prve kuće drugog. Dalje više nije mogao. Sve njegovo jogunasto bilo je pobeđeno. Seo je, čak ni očajan, toliko izlomljen i uništen. U stvari nije bio seo, već legao po jednom busenu. Jedino je glavu držao uspravno. U njoj se još zadržala upornost da ne klone.

Zatim je poznao ispod ruke oblik, čvrstinu i rapavost. Samo što je dotakao rukom, i već su u sve delove tela navalili talasi ushićenja. Skoro nije mogao da sastavi prste od ushićenja. Hleb!

Sada je povraćao skoro stalno. Niz jedan ugao usana curila je pena izmešana sa jedom. Nešto kao rastopljena, ljuta mesečina — tako mu je ostala grozna uspomena iz snova ili odnekud još dalje od snova. I suze su mu tekle, ali bez ikakve veze sa tugom. Mislio je samo kako da nađe nešto za jelo. Stomak bi mu se tako malo smirio a snaga se povratila. Mogao bi treznije da misli i da prelazi više prostora.

Pas je legao blizu njega i nije ga ispuštao iz očiju. To je bio neki drugi, prašnjavi pas, ugasito siv, potpuno upalih slabina i vidnih rebara, kuja koja se više nije negovala; nije se čistila od trnja i korova. Naročito joj je rep bio sasvim otrcan. Oči su joj bile vlažne, krmeljive, crvene u uglovima. Kada bi se spuštala radi odmora, ne bi polegla svim telom, ni polagala glavu među noge, nego se stalno držala uspravno, na prednjim nogama, i njena glava, puna sasušenog blata i trave, ostajala bi uspravljena, uprtoga pogleda.

Stevan je najzad zadremao. Najpre je to neka ogromna voda u koju tone. Onda, ispod nje, jedna druga, pa treća... Neka riba svojom dugačkom rukom hvatala je za njegovo srce i stezala ga. Nije mogao više da diše i to ga je bolelo. Riba je imala dugu i strašnu bradu. Trulila je samo s jedne strane, i to je smrdelo. Ipak se on trudio da primakne tome bar usta. Odjednom, srećno je zahvatio zubima. Žvakao je. Ne, to je žvakao samo još neispečenu ciglu. Glinu. Izbljuje se. Čak i u snu!

Probudio se. Još se tresao i znoj mu je curio niz lice. Sav je bio iskvašen suzama. Pas je skočio i pobegao napred, kao da je bio uhvaćen u nečem što je smerao. Stevan je pokušao da se digne i da načini nekoliko koraka. Dvaput je pokleknuo, ali se opet digao. Ipak je prešao oko sto koračaja i seo. Oni što su prolazili pored njega nisu mogli da mu pomognu čak i kada bi ih zamolio, čak i kada bi na to pristali, pošto su se vukli isto tako iscrpeni kao i on. Zatim je koračao još.

Dalje su stajale neke volovske dvokolice, a ljudi i žene vrteli su se oko njih. Još pedeset koraka donde! Stići do njih pre nego što opet krenu. Možda bi se tu nešto i moglo dobiti, od ljudi koji, sigurno bogati i snabdeveni, idu kolima. Sada je koračao kao da ide po konopcu. Brzo, sav uperen napred, s nogom pred nogu, jedva održavajući ravnotežu. Ako bi pao, znao je da se neće moći da digne.

Dalje nije mogao. Prešao je bio, od ujutru, tri ili četiri kilometra. Više od trideset sati nije ništa okusio. Stavio je kapu na lice. Nije mogao ništa da sanja, toliko je to njegovo spavanje bilo blisko smrti. Odjednom, bol ga je probudio. Čupavi, sivi pas razdirao je njegovu nogavicu i besno mu trzao, čas levo, čas desno, raščupane krpe. Komad kože mu je zderao sa cevanice.

Pošto su ga otoci na nogama toliko boleli, najzad su utrnuli. Video je jasno da su kolica rastovarena, da je jedan točak, valjda, ispao. Ljudi su radili okolo, kovali nešto nekom drvenom prečagom. Žene, uvijene u marame, samo su im smetale. Stvari su im ležale pored jarka: dve - tri omanje bale uvijene u pirotske ćilime, đačići sa brašnom ili kukuruzom, kotarice u kojima je, svakako, hrana, čuture sa rakijom ili vodom. Glasovi tih ljudi i žena bili su piskavi i nesnosni.

Stevan je gledao sve to, procenjivao i drhtao. Bio je u zanosu, u pravom nekom ushićenju. Dvojica su još pristigla, ali su gledala samo kako se radi oko kola. Papa-Katić je zaobišao onda u blatište i dovukao se pobaučke do korpi. Bio je sav umazan blatom. Uvukao je ruku unutra i napipao razne vlažne krpe i posuđe. Zatim je poznao ispod ruke oblik, čvrstinu i rapavost.

Cela se utroba odjednom zatresla. Trebalo je da to u njemu prestane, inače nikako neće moći da sklopi prste. Usredsređivao je svu pažnju na to, svu svoju volju. I pre nego što je uspeo da zapovedi sebi: "Smiri se, smiri se, stegni prste... tako, tako!" opet se nalazio u blatu. Držao je čvrsto hleb u rukama. Nije mu video boju, toliko ga je ublatnjavio.

Onda je seo i jeo lagano, lagano. Zalogajić po zalogajić. Mučio se da sažvaće. Zglavci vilica su mu odmah utrnuli. Nije imao dovoljno pljuvačke u ustima. Posle nekoliko zalogaja bio je već premoren.

Ali i pas je bio tu, sasvim blizu, Stevan ga je, najpre, zaboravio, međutim, ovaj je oštro zarežao i pokušao da lane. Hteo je da mu čovek da svoj plen ili bar da ga podeli s njim. Drhtao je od ljutine, ali ipak nije smeo da priđe. Gledao je samo u njegove ruke, i čim bi ih ovaj prineo ustima, rasrđeno bi zarežao. Stevan je pokušavao da ga otera, bednim zamahom ruke, i to je bilo sve. Pas se nije ni micao.

Ostatak hleba Papa - Katić je strpao u nedra i odmarao se. Potom se vratio na put. Dvokolice su bile već otišle.

Sat docnije, otprilike, jedan austrijski aeroplan leteo je iznad puta sasvim nisko. Oni koji su se vukli nisu načinili nijedan pokret da bi se sklonili.

Papa - Katić je samo mislio kako bi bilo dobro kad bi našao kakvu batinu protiv pasa. Ali gde?

Dva sata docnije dovukao se do crkve u Kuklidu. Crkva je bila ispod brega. Pod otvorenom strejom ležalo je već puno drpavaca i gladnica. Izgledalo je da će noć biti sveža. Stevan se najzad uvukao gde je bilo najviše sveta i najtešnje. Noge su ga žigale od umora. Izuo se, ali su otoci onda još više boleli, kao da hoće sami da ispune sobom sav prostor, a da je sav on samo jezgro tih đinovskih otoka.

Probudio se zatrpan prnjama i udovima ostalih ljudi koji su tu spavali. Proverio je prvim pokretom da li je na njemu još uvek komad hleba. Odbauljao je do česmice, iz koje je curio mlaz. Oprao je malo ruke i oči. Oči su mu bile sasvim podnadule, a ivice očnih kapaka otekle. Nokti ispucali i plavi. Natopio je hleb u vodu i sakrio se da ga pojede.

Proveo je celu tu noć među ljudima, ali nikome nije uputio nijednu reč i niko se njemu nije nijednom reči obratio. Znao je da ima da prevali još dvadeset i šest kilometara do mora: osam kilometara u pravoj liniji, kad bi se išlo preko brda i baruština. Sve je to sada značilo ogromnu daljinu.

Išao je posustajući na svakom koraku. S jedne strane puta se dizalo brdo, a s druge je tekla rečica i širila se neprekidna blatišta preko nje. Razrušene đamije, rasklimatane arnautske kolibe, deca umazana u blato do očiju, leševi bačeni u blatište, utopljeni sasvim. Jedna ruka ili noga samo iz gliba...

Kiša. Velika teška zavesa kiše bez kraja. Bio je sakriven ispod nekih vrba. Noge su mu ipak bile mokre i zaglibljene. Odeća natopljena do kože. Nije više bio čovek, ni kokoš ni čovek. Đubre!

Pored njega se nalazio neko isto tako prokisao kao i on skoro zakopan u rupe ispod korenja. Zadnji deo tela bio je ukopao i samo je glavom i mokrom kosom virio napolje. Gledao je u Papa - Katića i smešio se, bolno, ponizno, sa nekim izvinjenjem. Skoro vodena životinja. Kiša mu se slivala niz lice. Sanjao je san psa koji ga je pratio, ili san bilo kog psa.

Seno ispod kola, u dnu dvorišta obraslog korovom; kuhinjska vrata od kafane i gosti koji noću izlaze začas u dvorište; jedan veliki točak od kola, đinovskoga izgleda, i mesec između paoca. To, da je mali pas sa grdnim ušima, na uleglom, vrućem i ubalavljenom senu, i da su pored njega druga tri mala psa, došla na svet u isti dan kad i on kroz isti izlaz. Njegova braća, punoglavci koji mile jedan preko drugog, ćuškaju se, njuškaju seno, dlaku, meko i svileno krzno. Pijani od toplote, zbunjenosti i mekoće, jednako se prevaljuju jedan preko drugog, cijuču i sanjaju. Kroz donju polovinu džinovskog točka vide oni, noću, mesečinu, strašnu, tajanstvenu, razurlanu, opasnu i čarobnu mesečinu, a danju dve grdne kokoške koje kljucaju. Vide ljude takođe. Naročito noge velikih ljudi, te noge što se previju u kolenima dok ruke barataju po njihovim malim psećim telima, gladeći ih.

Onda jedna velika kučka, njihova majka. Leže svom silinom na njih, pere ih svojim prostranim rapavim jezikom, odnoseći s njihovog trbuha brljež, buve i slamke. Ona ima tako odlučan zadah noćne životinje. Ćuška ih njuškom, gladi. Velika životinja! Puzaju vrućim izvorima mleka. Zver sa hiljadu izvora hrane, hiljadu izvora noći, mesečine, tajni kroz te tople svršetke, tela, kroz te vruće tek početke tela. To ih vezuje za nju, za mesečinu, a naročito za noć, to mleko što nije dugo do reke koja potiče s meseca. Njihova mati, izvor meseca, čuvarica mesečine. Zato je tako smeona, razurlana, u režanju. Jedan dečak dolazi i, čučeći kod točka, govori zaljubljeno. Govori njegovoj majci, njihovoj majci, kao ljubavnik. Ona ga gleda svim svojim likom. Plamen bije iz njenih očiju i dlake su joj uspravne. Reži. Ali on govori i njegova ruka se primiče i trza natrag, govori nežno njihovoj majci. Onda ona polaže glavu na šape i, ne obzirući se na njih, svojim prostranim jezikom liže dečakove ruke, te ruke punačke, rumene ruke, uprljane od trave ali koje mirišu još dobro. Na pekmez i na slaninu. Ona mu liže ruke i gleda ga očima punim suza. On vrišti. On je udara smelo, pobedno, po njenom tvrdom, čupavom čelu. Gura joj prst u nozdrve i vuče je za uvo. Ona je luda od uzbuđenja. Ona skače od bola, ali je luda od uzbuđenja i od pokornosti. On je udara svojim malim pesnicama po čelu, i govori joj kao ljubavnik, a onda je vređa i plazi joj se. Ali je ona verna i maše repom, koji je pun slamki i prašine i krpelja. Ona je ogromna, ogromna, mati noći, čuvarica meseca, izvor noći. Na njih više ne misli, čuvarica mesečine i izvor i reka noći. Dečak uzima njen porod za uši i izvlači ga iz toplog skrovišta, ispod točka, i vuče ga po dvorištu. Ona, mati mesečine, trči za njima, vrti se okolo, skiči, moli za milost, vuče se po prašini, po korovu ižđikljalom iz kaldrme. Ona plače gledajući svog sina, ali ne zbog sina, već sebe radi, ona skače i vrti se po korovu. Ali ga dečak odnosi. Njen sin, njen sin, njen sin! U treću kuću, u četvrtu, u petu, u kujnu, odvlači sina noći, daje mu mleko iz čanka, ispod peći, vuče ga za rep. Tako je pobedan, a on, mali pas, tako ga se boji. Onda počinje da ga voli, Katić-pas da voli Katića - dečaka, i ne može da živi bez njega i strah ga je da mati ne naiđe i da se ne vrti oko njega i ne trese svojim glomaznim prašnjavim repom. I taj je mali dečak takođe Katić. On je i mali pas i mali dečak koji se s njim igra. Voli kuče, vuče ga za rep, i voli, kao kuče, tog dečka, i to je sve ukupno on. Stalni opticaj ljubavi i jedinstva između njega - dečaka i njega - psa. On je dva, i njegove su ličnosti odvojene i različite, a ipak su jedno. Kao pas boji se ove svoje majke, jer će voleti njega-čoveka i kada ne bude više htela da zna za njega - psa.

I mesečina je silazila u to svojom čarobnošću. Hteo bi da iziđe i da joj zavapi, njoj, groznoj, besomučnoj, kuji svetova. Igrajući sa malim psom opasnu igru detinjstva i nemilosrđa, ljubeći ga u vlažne nozdrve, a onda udarajući ga drškom od metle do iscrpljenja. Kao mali čovek više ne može da udara, kao mali pas više ne može da podnosi udarce. Njegova majka Marica plače. Ona je davno umrla, ali dolazi jecajući: "Eto" šta si ti sa jadnom životinjom učinio!" Vuče ga u mračnu sobu, zatvara ga u niz mračnih hodnika. "Ja sam mesečina, ja sam mesečina, ja sam noć, Kasiopeja!" viče ona u mračnim hodnicima. Marica. I on je ne vidi, a oseća je svuda oko sebe, i viče kao lud, izbezumljen, onesvešćuje s od užasa. Zatim je opet svetlo. Seljaci zovu Maricu da iziđe u avliju: "Gospoja, gospoja!"

Ona ga izosi da ga pokloni, dok on vrti svojim malenim repom, dok liže njene ruke, ruke sunca i svetlosti, i tragove sira i sunca po njihovim rukama. Nestaje. Mali Papa-Katić, plačući trči za njima ulicom. Bole ga noge, ali on još trči i trči za njima, tražeći da mu vrate životinjicu, koju odnose...

Proveo je celu noć među ljudima, ali niko nije uputio nijednu reč i niko se nije njemu ni jednom rečju obratio. Znao je da ima da prevali još dvadeset i šest kilometara do mora: osam kilometara kad bi se išlo u pravoj liniji, preko brda i baruština. Sad je to značilo ogromnu daljinu.

Bole ga noge, ali on, pas trči i trči po sivome korovu, po sasušenim potocima u Resniku, provlačeći se između poleglih taraba, ispod krupnih seljačkih psovki i gvozdenih poluga. I beži satima i satima, preko poljana, sa podvije-nim repom, arlaučući. I raste, u isti mah, kao čovek u varoši i kao pas u korovu, a svet ljudi i svet životinja rascepan je u njemu, i ono što predstavlja istinskog njega, tu ljubav za životinju u čoveku i za čoveka u životinji, za Maricu, za jedinstvo i ginjenje u prirodi, mora da prelazi grdne prostore kroz noć. Kroz ovu veliku, vlažnu, blatnjavu...

Sada je drukčije video ovoga psa, toliko se san umešao u njegovo bunilo. Vreme je bilo rđavo i Stevan se jedva vukao. Beskrajno sporo je odmicao.

Pas je, spuštene glave i pravih očiju, ponekad odlazio napred i čekao, ili je lutao poljem okolo, zavlačeći se u vlažne rupe i tražeći nešto. Ali je stalno bio duhom u njemu. Isto toliko bivao je pas u njemu koliko i on čovek u sebi. Osećao je precizno pseću glad, upornost, privrženost i mržnju.

Zatim se opet sve mutilo, i Stevan je dugo ležao, ćuteći, smušen i bez misli, pored puta.

Oko tri sata zaspao je, naslonjen na jedan brežuljak. Dalje nije mogao. Prešao je bio od ujutru tri ili četiri kilometra. Više od trideset sati nije ništa bio okusio. Stavio je kapu na lice. Nije mogao ništa da sanja, toliko je njegovo spavanje bilo blisko smrti.

Odjednom ga je bol probudio. Čupavi, sivi pas razdirao je njegovu nogavicu i besno je trzao čas desno čas levo raščupane krpe. Komad kože mu je zderao sa cevanice. Slab mlaz krvi klizio je niz nogu. Stevan se zagrcnuo od užasa, zamahnuo je naglo na psa, ne usuđujući se da ga dodirne rukama, da ne bi i na njih nasrnuo.

Načinio je jedan korak i smušeno, smejući se smeteno, opet pao. Ljudi su seli oko njega. Jednom uzicom uvezali su mu krpe oko nogu, a zatim nisu više znali šta da čine. Iz nekog zavežljaja izvadili su komadić peksimita i parče šećera. Nije imao snage da zagrize. Stavili su mu među zube šećer, koji je ostajao čitav. Čak nije bilo ni dovoljno pljuvačke da ga rastvori.

Pas je onda video da ga mladić gleda, da maše rukama, i ne iznenađujući se, ostavljajući za trenutak sve, iskezio je samo dugačke, oštre zube, između kojih je zapahnuo težak pseći dah. Ali se ipak udaljio i legao sasvim blizu Stevanove noge, na domaku Stevanovog oka, koje ga je, silom, besno gledalo. Drugo oko mladić više nije imao snage da otvori. On je gledao psa što je mogao bešnje, iako nije nikad osećao toliki užas.

Pas nije odvajao svoj zlobni pogled od Papa - Katića: režao je oštro i rasrđeno. Bio je spreman da skoči, a istovremeno se bojao. Još se pomalo bojao. Papa - Katić je čas kružno gledao oko sebe, neće li videti koga, čas je opet pogledao na psa. Nije razumevao zašto se već toliko dana taj pas na njega okomio. Bojao se njegovih, oštrih zuba. Neki zvuk lagan, pištav, kao u snu, kad ne može da vikne u pomoć a muči se, peo mu se uz grlo. Smešan, glup, očajan, cijuk neke unutarnje ptičice, koji je jasno mogao čuti možda jedino on.

Usredsredivši svu volju, svoju poslednju snagu, u nemogućnosti inače i da se pomeri, uspeo je Papa-Katić da krikne. Slabo, oštro šištanje vinu mu se iz sasušenog grla. Neljudsko, ogorčeno i ozlojeđeno, pakosno i ponizno režanje, u pravcu psa koji se lagano pripremao na skok. Veliki seoski pas, vrlo mršav, izgladneo, neka skitnica, režao je takođe. Mogao je lepo da ode odatle. Put je pokazivao grdno bogatstvo hrane za njega, ali ga je ovo suparničko gledanje, iz dana u dan, oči u oči, vraćalo možda u divljinu. I on je voleo lov, a ne lešine. Nije smatrao više za poluboga tog čoveka, nije hteo više da mu služi, kad se čovečanstvo, uistinu, toliko srozalo.

Svet životinja i ljudski rod bili su jedan prema drugom. Čovek je hteo da uplaši psa, a ovaj se sve manje plašio. Nikada neprijatelji nisu bili izgladneliji i zločestiji. Nikada nije bilo manje života u onome koji je smerao da napadne, ni manje u onome koji je imao da se brani.

Ostajali su tako pakosni, ogorčeni, napregnuti, motreći pažljivo jedan na drugog.

Docnije su naišli ljudi. To su bili tri mladića i dva starija čoveka. Nijedan od njih nije imao batine i svi su bili u bedi. Oterali su psa, koji se leno i pogledajući iza sebe udaljio. Legao je opet, neprijateljski je gledao u sve njih.

Pokušali su da dignu Papa-Katića, želeli su da ga povedu sa sobom. Izgledalo im je neljudski da ga ostave samog sa tom životinjom. Papa - Katić je, međutim, bio unezveren i nije mogao da govori. Bio je kao omađijan jednom jedinom mišlju. Video je ljude oko sebe kako se trude da ga dignu, da ga poduhvate ispod miške, psa koji je otišao dalje i produžavao da ga gleda režeći. Video je naročito to, tog psa da je još uvek tu, da leži, da gleda u njih i da reži. Nisu imali ništa čime bi ga ubili, a oterati ga nije bilo mogućno.

Više od trideset sati Stevan nije ništa okusio. Načinio je jedan korak i smušeno, smešeći se smeteno, opet pao. Ljudi su seli oko njega. Jednom uzicom uvezali su mu krpe oko noge, a zatim nisu više znali šta da čine. Iz nekog zavežljaja izvadili su komadić peksimita i parče šećera. Nije imao snage da zagrize. Stavili su mu između zuba šećer, koji je ostajao čitav. Čak nije bilo dovoljno pljuvačke da ga rastvori.

Onda je jedan od njih otišao da goni psa, a ovaj se povlačio pred čovekom bez volje, bez žurbe, tačno onoliko koliko ga je čovek pratio, uz zamahe ruke i uz psovke. Zatim, kada se čovek vratio, životinja je ostala samo nekoliko trenutaka u nedoumici, pa je onda opet došla na isto mesto gde je do malopre ležala. To je bila najupornija životinja koja se mogla zamisliti!

Ljudi su sedeli oko Papa - Katića ne znajući više kako da mu pomognu. On se malo povratio i progutao šećer koji su oni polomili. Nisu mogli ostati tako večito. Tada im je Stevan rekao da idu, jer bi, očigledno i inače, i oni sami morali da pođu. Našli su mu, mesto kamenja, dva - tri tvrda busena zemlje i ostavili ih kraj njega. Sve to, nažalost, nije moglo da zameni batinu.

Stevan je zatvorio oči i odmah je video kučku kako sedi nad njim: grdna životinja, koja diše spokojno velikim prostranim ritmom. Oči su joj bile crvene, zapaljene neuporedljivim plamenom. Telo crno. Samo su oči bile zapaljene plamenom i čeljusti, s kojih je kapala zapaljena pena, kao da se tek najela mesečine. Grozna i grdobna životinja! Tako ogromna, zaklanjala je celu noć sobom. Stevan se nje bojao, toliko se bojao i toliko je teško disao. Kučka je sedela uporno nad njim, njene su oči blistale same u pomrčini. Sa njenog seksa, takođe, slivala se mesečina.

- Ostavi me, hoću da spavam, - rekao je on, napregnuvši svu snagu. - O, kako sam grdno izmoren. Povređen, strašno povređen.

- Ne mogu da te ostavim! - rekla je ona i njen je glas bio jasan, tako ljudski, tako čovečanski - glas te životinje...

- Zašto ne možeš da me ostaviš?

- Volim te, - reče ona mirno.

Nešto beskonačno poznato bilo je u tome odlučnom glasu. Negde u životu takav je glas govorio nad njim. U jednoj vrućoj sobi, nad poljanom. Tako nešto...

- Treba da ideš ... odatle ... neću da me voliš.

- Ne mogu da te ne volim, - govorila je ona, - ja ne mogu da te ne volim. Kako ne vidiš da ne mogu više da te ne volim! Kako ne vidiš da je to zauvek, zauvek, zauvek...

Onda on pokri lice rukama, i, drhteći, još joj je govorio:

- Pogledaj, pogledaj, vidi kako mi dršću ruke. Od onoga dana još, od onoga dana one dršću. A to je samo ono što možeš da vidiš! Ti ne znaš kako je u meni! Ostavi me, ostavi me!... Pogledaj kako sam bedan, nesrećan. Tako sam strašno umoran! I te ruke, strašno je kako neprestano dršću te ruke!...

- Volim te, - govorila je ona očajno, - zauvek, zauvek, zauvek...

Pogledao je ponovo i video dva strašna plamena u noći i ogromnu tamnu priliku nad sobom. Seks koji je natopljen mesečinom i dah koji ga je palio.

- Neću više da me voliš, - viknuo je ogorčeno i uzbuđeno. - Ja te se bojim sada. Ja neću više da me voliš!

Svim svojim telom tresao se. Kao da je razmišljao: - Kada me je to već jednom volela? Kada sam joj to, u užasu, pokazivao ruke i kad sam je čekao da dođe a ona nije došla? I ceo život, koji je mogao videti do dna, izgledaše mu grozan. Osećao je užas, grdan bol, grdan bol što se sve tako zbiva! To samo da se iščupa iz njega, samo da se spase od njega!

Životinja je bila tu. Samo njeno prisustvo bilo je nešto grozovito i bolno. "O, izići iz toga, izići!" mišljaše u sebi, neprestano. I nikako nije mogao da se iščupa.

Životinja se nagla nad njim. Osećao je njen dah nad sobom. NJene čeljusti počivale su na njegovom grlu, a to je bilo toplo, i vlažno od bala, od onih mesečastih bala, plamenih, vrelih... Osećao je oštrinu zuba na grlu... Gušio se.

- Šta činiš sa mnom? - pitao je.

- To je poljubac, to je poljubac, - govorila je ona zagušeno, uzbuđeno, u očajanju. - zar ne vidiš da je to poljubac, da je to moj poljubac, poljubac, poljubac...

I bale ženki, žute, vrele, mesečina, palile su mu grlo.

- O! - reče on. - Ja te se bojim, sada! ... rastrgnućeš me, a ja hoću da živim, sada; sada hoću da živim!...

- Kada to nisam hteo da živim? mislio je grozničavo u sebi. Kada to nisam nikako hteo da živim?

Zubi životinje bili su mu na grlu.

- O, pa ja moram da te rastrgnem, ja moram, ja moram da te zadavim, - reče ona grcajući. - Sada to mora, to mora, mora, mora! To mora!...

Hteo je da krikne, ali nije imao snage - čak ni da se probudi... Probudio se. Životinja je sedela nedaleko od njega. Oči su joj fosforisale u noći i njena pogrbljena prilika, toliko smanjena, najednom, stvarnošću, izgledala je tužno i tamno u pomrčini.

Šta je ta životinja, uporna kao kob i tako bolna, izgledalo mu je posle sna o njoj, imala da znači u njegovom životu? Još drhteći, još nesrećan, nije znao da odgovori na svoje pitanje. Tražio je unazad po životu, koji je tek počeo, gde se skrilo to grozno, nesrećno, čemerno i očajno što je ona predstavljala za njega. Dodirnuo je svoje ruke, koje su još drhtale. Gde su to u životu još drhtale te ruke? Ili je to sećanje na ono što je tek imao da mu donese život, na nešto što je tek imalo da uđe u život, i čime je on već sada obogaćen?

Oglodan je bio i poslednji delić peksimita, a nebo je nad Stevanom ostajalo i dalje tamno i nisko. Nijedno ljudsko stanište nije se nalazilo u blizini. Ostajalo je još osam kilometara do Lješa. Rublje se na njemu sasvim iscepalo i žuljilo ga međ nogama. Pojedina mesta su zebla. Pregledajući se, našao je narode vašiju, a cela mu je koža bila pokrivena njihovim sitnim ujedima.

I zatim je video i svoje noge. To nisu bile noge čoveka. Koža je bila sva u sitnim naborima a pod njom su ostale još samo cevanice.

Odmarao se dugo. Imao je svoj pojas preko kolena. Najpre je mislio da ga ponudi nekom Arnautinu, onda je zaključio da ništa za njega ne bi dobio, a i da ne bi imao posle čime da stegne svoje prnje. Pojas je bio star. Postepeno je na njemu bušio rupu do rupe, kako je mršaveo. U gimnaziji je taj pojas još mirisao na novu kožu i kopča je bila od blistavog nikla.

Sada mu je ležao preko kolena. Dok ga je gledao, postepeno se jedna ideja objavljivala. Počeo je da se pretvara kako jede. Prinosio je ruke ustima i onda mrdao vilicama kao da žvaće. Činio je to što je moguće vidnije iako su ga ti pokreti zamarali. Pas se, međutim, odmah podigao na prednje noge, načuljio uši i gledao ga, iz razdaljine, pažljivo i žudno, kao i uvek kad bi Stevan jeo. Mršavo telo psa podrhtavalo je od uzbuđenja. Stevan je odvraćao od njega glavu, koliko se god moglo, ali ga je i dalje motrio ivicom očiju.

Počeo je da se pretvara kako jede. Prinosio je ruke ustima i onda mrdao vilicama kao da žvaće. Činio je to što je moguće vidnije, iako su ga pokreti zamarali...

Pas se zaista digao i približio. Gledao je mladića, režeći jedva čujno. Očevidno da pas ni sam nije bio svestan svoga glasa i da je želeo da ostane neprimećen. Tako je ostao deset-petnaest minuta. Nije dolazio još bliže: mora da je toga jutra ipak nešto jeo, jer je sav bio ulepljen. Bilo je toliko životinjskih i ljudskih lešina usput.

Stevan se stalno pretvarao da žvaće, prinosio je nevidljivu hranu ustima. Zatvorio je oči, najzad, i činio se kao da je sasvim zadremao, ali je žvakao još uvek. Čekao je još nekoliko minuta. Ruka mu se kao slučajno, u snu, otvorila i ostavila na grudima zamotuljak krpica. Drhtao je gledajući u krpice. Ipak je hteo da vidi koliko je čvrsto to spavanje. Podigao je glavu prema njemu i lanuo. Lanuo je još jedanput. Slabo.

Stevan se nije pokretao, nije otvarao oči. To je bilo i strašno i uzbudljivo.

Ali se životinja odjednom zaletela. Pala je iznenada i svom težinom po mladiću. Jednim jedinim pokretom Stevan joj je obavio kaiš oko šije i zategao ga. Ne razumevajući najpre šta se događa, životnja je ujela Stevana kroz odelo, tamo gde su stajale krpice. Uvidevši odjednom da je guši, odbacila se svom silinom i pala za čitav korak dalje na leđa. Bila je još toliko jaka da je i čoveka povukla za sobom. Usplahiren, on više nije smeo da popusti. Krajeve pojasa nije ispuštao, bio je svom snagom za njih prikopčan.

Samim tim što ga je ponela, kada je odskočila, životinja ga je sada imala na sebi. Pod besnom težinom njegovog tela, ona se besno otimala. Stevana je obuzeo nepojmljiv strah, od huktanja ispod njega, kao od ciklona koji ne može da zadrži. Onda je stegao kaiš i vukao što je mogućno jače, svom snagom. Zemlja, prašina i blato praštali su oko njega.

Video je namah oči toga psa, iskolačene, panične oči životinje koja se divlje bori za svoj život. Mučeći se da diše snažno, ona ga je zasipala balama. Lice Stevanovo bilo je umazano njenim vrelim balama. Jednom nogom, koja se isprečila, krutom kao od drveta, razderala mu je čelo i ruku. Bio je i sam bez daha. Šake samo što se u poslednjem naporu nisu same otvorile. Međutim, Stevan je njima još stezao i stezao.

Ponovo je trpeo od gladi. Želudac je sam sebe vario. U roku od dva sata prevalio je kilometar. Razvedravalo se. I tada, u daljini, između bregova, video je more. Činilo mu se da vidi more: jedna svetla prugica na horizontu pre nego što je svetlost počela da se gasi. Načinio je nekoliko koraka još, i izgubio tu tračicu između svoda i zemlje. Čas bi je video jasno, čas nimalo. Nije, uopšte, bio siguran da nešto postoji, a ako postoji, ko zna šta je bilo.

Tada se životinja smirila. Nije davala više nikakvog otpora. Njeno se telo trzalo još samo od sebe. Tanak mlaz crne krvi curio joj je sa ivice čeljusti. Tada se Stevan spustio preko nje, savršeno iscrpen, i tako ostao, ne mogući da se pokrene, dugo vremena na tom mestu.

Kad je pokušao najzad da ustane, dva su čoveka prolazila. Oni su ga videli nad mrcinom i, razumevši pogrešno, rekli mu sa gađenjem:

- Ne treba to da jedeš, ima ih mnogo koji su skapali jedući crkotine.

Stevan je ćutao. Jednom rečju ne bi mogao da objasni šta se dogodilo. Ne osvrćući se na njih, skidao je, dršćućim rukama, pojas sa životinje. Ljudi, kao da shvatiše nešto, bivahu sve radoznaliji:

- Ti si ga sam ubio?... Pritegao si mu gušu i stegao... Bio si jači?... To ti je čitav lov, a?!...

Mučio se da se obavije pojasom i da ga udene u kopču. Podigao je, posle, na njih oči. Mora da je grozno izgledao, ubrljan blatom, balama i krvlju, ovako avetinjski izmršaveo. Ona dvojica mora da su videla u njemu nekakvog krvoloka i ludaka, jer, zgroženi, ne rekavši više nijednu reč, produžili su put. Bilo je valjda već podne. Dovukao se do rečice, koja je bila samo desetinu koračaja dalje, klekao je u blato, i, koliko je umeo i vladao svojim rukama, oprao lice. Onda je izgovorio, automatski, toliko automatski da se i sam iznenadio na svoj glas, ono što je maločas nameravao da odgovori onoj dvojici:

- Bio mi se isuviše nakačio i hteo je jednako da ide za mnom, a ja sam se bojao da ne pobesni. Nekakav zavidljiv pas!...

Palo mu je opet na pamet da mu je ta životinja možda bila i privrženija nego što je on mislio. Zašto bi, inače, neprestano išla sve za jednim istim čovekom. "Ali kakva zla i zavidljiva životinja! Koliko izgladnela i zavidljiva životinja!" ponavljao je Stevan u sebi.

Ponovo je trpeo od gladi. Želudac je sam sebe vario.

U roku od dva sata prevalio je jedan kilometar. Razvedravalo se. I tada je u daljini, između bregova, video more. Činilo mu se da vidi more: jedna svetla prugica na horizontu pre nego što je svetlost počela da se gasi. Načinio je nekoliko koraka još, i izgubio tu tračicu između svoda i zemlje. Onda se vratio na isto mesto i ležeći gledao u to. Čas bi je video jasno, čas nimalo. Nije, uopšte, bio siguran da nešto postoji, a ako postoji, ko zna šta je to bilo.

Ljudi su prolazili ravnodušni i dronjavi kao uvek. Najzad je rekao jednome, pokazujući prstom:

- More!

Ovaj je zastao, zagledao se u daljinu i, odjednom, ne rekavši ni reči, zaleteo se vičući. Ta je prugica zaista strahovito ličila na osvetljenu vodu. I za druge je ona bila more!

Sanjao je krofne. Vruće krofne. Ništa drugo, samo to. Čak ni tanjir na kome su. Jedan dug, veliki san o vrućim krofnama, o njihovom osvetljenom, žutom, zračnom obliku, okruženom nekim oreolom, o njihovom mirisu, o žudnji da i unutrašnjošću usta oseti njihov ukus...

Zaspao je nemajući pojma o vremenu i mestu na kome je. Najpre je gubio svest. Gubio je svest nekoliko puta u toku toga dana. U takvom je stanju i zaspao. Noć je bila hladna i hladnoća ga je najzad u zoru rastreznila. Ipak je za sve vreme sanjao vruće krofne.

Čarape su mu se toliko bile raspale, a parčad od njih se tako usađivala u meso, da ih je morao odbaciti. Iščupao je postavu đepova na odelu i njom je obavio stopala.

U prkos nemogućnosti da stoji na nogama, na ranjavim stopalima, iznemogao, on je poslednja tri kilometra do Lješa prevalio u nedelju, od jutra do večeri. Nije video predeo, ni ljude, ni blatišta, pošto je bez prestanka bio u bunilu. Jedna jedina misao blistala je iza čitavih zavesa njegovog košmara: stići u Lješ, naći tamo nešto za jelo, bilo šta, za dvadeset dinara, koje je još uvek nosio u nedrima.

I onda bi opet koračao nasumce, posrćući, sudarao se sa izvesnim predmetima, ljudima, padao na kolena i na ruke. Ne osećajući pri padu veće bolove nego inače, ne dižući se sasvim sa zemlje, ne spuštajući se sasvim na nju, gubio je svest, i došavši zatim sebi, uzalud pokušavao da se digne. Skoro stalno, ako je bilo koga u blizini, pomagali bi mu da ustane a posle ga napuštali. Pokrenuo bi se. Pogledao ispred sebe: velika purpurna zavesa, talasasta, ogromna, ispred celog prostora, išla je pravo na njega, kao kakvo uspravno more. Znao je da to ne odgovara ničem, a ipak ga je bilo strah. Išao je, kako je umeo, pravo u to.

I ne osećajući pri padu veće bolove nego obično, ne dižući se sasvim sa zemlje, ne spuštajući se sasvim na nju, gubio je svest i došavši zatim sebi, uzalud pokušavao da se digne... Pogledao bi ispred sebe: velika, purpurna zavesa, talasasta, ogromna, ispred celog prostora, išla je pravo na njega kao uspravljeno more.

Dugački oblici poluživotinja, poluljudi odletali su desno i levo. Onda se neka grdna usijana kugla rasprsla usred toga purpura. Bezvučno... Beskrajni svetli zraci, jasno žuti i fosforni, pođoše na sve strane i rascepaše sav prostor. Videlo se bučno strčavanje ogromne gomile ljudi, na konjima, pešice, na topovskim karama i topovskim cevima. Sve se to survavalo u brljavu, mutnu rečicu i, uz neiskazanu galamu, nestajalo u njoj. Nije bilo kraja svoj toj vojsci, koje je nestajalo i nestajalo, voda je rasla, prelivala se preko obala, preko druma. Vetar je zviždao, nosio ga preko same razlivene vode. Samo su njegova stopala, uvijena u postavu od yepova, kao krma, ostavljala brazdu za sobom. Zatim, nasred te vode, blizu mesta gde je u nju silazila tišma sveta, bilo je jedno usamljeno drvo. Njegove gole grane štrčale su tužno. Stevan je raširio ruke i vetar ga je naneo među njih. Ostao je razapet, prilepljen vetrom, krećući još uvek nogama. Onda je drveta nestalo, jer je negde u dnu, daleko ispod sebe, video sićušnu ženu, od koje se užasnuo. Ispustio je sve, u užasu, i počeo da pada, da pada, pada. Voda se sužavala, smanjivala, sve dalje i dalje ispod njega. Padao je! Kretao je nogama kao da korača. Neko mu je davao da jede. To je bila jedna divna, visoka plava devojka, sa teškom kosom na glavi. Smešila se samo za trenutak, zatim se njeno čelo nabralo a lice joj je postalo snuždeno. Zalogaj mu je neprestano ispadao, a ona mu ga je vraćala. Ko je bila ta visoka devojka sa oblim grudima? Izgledala je crvenija od purpura. Njene kose su, takođe, bile purpurne. Onda sve, oko i iza nje, postalo je prozirno i puno sjajnih zrakova, kao rubin i kao vino. Sve je slivalo svoje crvenilo jedno u drugo. I on je najzad živeo u konačnom purpuru.

- Pokušajte da žvaćete! - govorila mu je ona, ali on više nije mogao da je izdvoji od ostaloga. Čuo je kako mu govori kod uveta:

- Pokušaj da žvaćeš!... Kako ne vidiš da je to zauvek, zauvek. Razumeš, zauvek!...

I njeni zubi stezali su mu grlo. Pena mesečine i ogorčenja slivala mu se niz grudi. Učinio je nešto usnama, zatim se sve ugasilo...

Po potpunoj pomrčini stigao je Stevan Papa-Katić u Lješ. Noge su ga toliko bolele, i to tako izvanrednim, naročitim bolom, da su one, u njegovoj svesti, postale dve yinovske mase, mekane, ranjave, koje je teško bilo odlepiti od zemlje. I kost na leđima, više plećki, ona ispupčena kost, tištala ga je uporno. Celo telo odjednom je bilo samo dva đinovska stopala i ta jedna jedina kost hrptenjače.

Kada je došao do prvih kuća varošice, držao se njenih zidova. Pridržavao bi se jednoga zida i onda, saplićući se, dohvatio se drugog. Još jedna varošica zakrčena, mračna i nemilosrdna!... Sedeo je, nije mogao da se pomeri, da misli, da zna šta hoće. Nije znao tačno zašto je došao tu, ni šta bi trebalo još da učini. Ljudi koji su se kretali oko njega izgledali su mu kao utvare, u grimasama, izduženi i haotični. Iako su to bile samo mračne prilike, iako je noć oko njih, on ih je video potopljene u neko crvenilo. Stršljeni što se vuku kroz crveni med. Spustio je glavu u ruke. Ječao je. Opet je gubio svest.

Pomagali su mu da se ispne uz stepenice. Pokrenuo je noge, ali u kolenima nije mogao da ih učvrsti. Čim bi olabavio ruke pod miškama, skljokao bi se. Uvodili su ga u neku prostoriju, koja se njihala pod njim. Svetiljka je čkiljila nad ljudima koji su se razmicali. Sedeo je i misao ga je neprestano napuštala. Bilo je očito da mu pomažu, da će mu dati da jede. Neki katolički sveštenik, dugačak, mršav, prolazio je s praznim čankom u rukama. Stevan je gledao u taj čanak i u te ruke. Ono što je jedino video, to su bile te njegove ruke, kada je prilazio da mu pomogne. Te ruke su bile prazne. Ničega nije bilo u tim rukama. Zamišljao je da se užasno dere od nestrpljenja. Video je sveštenikove prazne ruke kako prolaze kroz vazduh.

Usiljavao se i zatvarao oči. Morao je da se pomogne rukama da bi oba oka zatvorio. Ruke su mu drhtale i bile su nespretne. Dok nađu kapke od očiju, celo lice najpre opipaju. Najzad je mrak: žmuri.

Sveštenik ga dodiruje za rame i, pridržavajući mu glavu rukom, prinosi mu ustima čašu čaja. Odmah odmakne čašu, koja mora da je suviše vrela. Sad prinosi čaj kašikom, ali najpre duva u nju kao pred detetom.

Pola sata docnije daje mu kašu od gorkog divljeg kestena. Neopisani strah da li će to moći da zadrži. Nije spavao, mislio je samo da li će uspeti da zadrži. Treba da zadrži, apsolutno, treba!

Da bi zaboravio na to, da bi se zavarao, prelistavao je svoj dnevnik. Sveščicu je teško držao u prstima, i nije video slova, i nije mogao da razazna redove.

Ako čitav sat zadrži kašu u sebi, opasnost je već prošla.

__________________________________

Rastko Petrović (rođen 3. marta 1898. godine, preminuo 15. avgusta 1949.) bio je srpski pesnik, pripovedač, putopisac i romansijer.

Rastko Petrović rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, kao deveto dete oca Dimitrija, istoričara, i majke Mileve, učiteljice. Rastko je mlađi brat Nadežde i Zore, poznatih likovnih umetnica. Dana 5. juna kršten je u hramu Svetoga Marka u Beogradu. Njegov kršteni kum bio je novosadski pisac i pripovedač Jaša Tomić.

Rastkova porodica bila je veoma ugledna i cenjena u Beogradu. Piščeva rodna kuća srušena je prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine. Rastko još u detinjstvu ostaje bez majke, a brigu o njemu preuzimaju sestre. U periodu od 1905. do 1914. god. pohađao je osnovnu školu i upisao niže razrede gimnazije. U jeku Balkanskih ratova 1912. prekida gimnazijsko školovanje u Beogradu. Kao nesvršeni gimnazijalac odlazi na front, prelazi Albaniju i odlazi u Francusku, gde završava gimnaziju. U Nici je maturirao, a kao stipendista francuske vlade upisuje prava u Parizu. U Parizu se upoznaje i druži sa mnogim pesnicima, slikarima. Piše pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi i objavljuje ih u otadžbini.

Godine 1921. objavljuje jedinstveni humoristički roman iz života starih Slovena "Burleska Gospodina Peruna Boga Groma". Krajem 1922. godine objavljuje zbirku pesama "Otkrovenje". Tokom cele te godine aktivno deluje u Beogradu zajedno sa brojnim piscima poput Milana Dedinca, Marka Ristića, Tina Ujevića i drugih. Njihovo delovanje dovešće do pojave nadrealizma. Nakon što se zaposlio kao činovnik u Ministarstvu inostranih dela, krajem naredne 1923. godine, primljen je za pripravnika.

Nastaje period u Rastkovom životu kada sve manje piše poeziju i sve manje objavljuje. Oktobra 1926. godine postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih dela u Poslanstvu pri Vatikanu kod Milana Rakića. Rakić mu omogućuje putovanje po Italiji, Španiji, Francuskoj i Turskoj i, što je najznačajnije, po Africi. Stoga će, 1930. godine, Petrović objaviti veličanstveni putopis pod istoimenim nazivom "Afrika". Potom, 1935. godine, Rastko Petrović biva postavljen za vicekonzula šeste položajne grupe generalnog konzulata u Čikagu. Naredne godine radi u Vašingtonu kao sekretar Poslanstva. Putuje po SAD, Kanadi, Meksiku, Kubi. Godine 1938. unapređen je u zvanje konzula pete grupe u Čikagu.

Drugi svetski rat proveo je u Sjedinjenim Američkim Državama. Piše pesme za zbirku "Ponoćni delija". Poboljeva. U 51. godini svog života, dana 15. avgusta 1949. godine, iznenada umire u Vašingtonu. Sahranjen je na groblju u Senovitom potoku u Vašingtonu. Posmrtni ostaci Rastka Petrovića preneti su u Beograd tek u junu 1986. godine, i sahranjeni u porodičnu grobnicu na Novom groblju.

Romani Burleska gospodina Peruna boga groma (1921), Ljudi govore (1931), Dan šesti (1961). Zbirka pesama Otkrovenje (1922) i putopis Afrika (1930).
 

Rastko Petrović - Kosovski soneti

Rastko Petrović - Ljudi govore

Rastko Petrović - Probuđena svest juda